Sito za misli

[Shapat]

Veceras sam onako bunovna iz sna pomislila da trebam na posao,potpuno zaboravila i koji je datum,dan,gde sam...Cao dan mislim sreda je.A vreme prosto leti,nosi sve sa sobom.Sve se svelo na neku zurbu.Naucili smo zuriti a zaboravili cekati.Nekako mi se cini da se dosta toga svelo na vreme brzih zarada i plitkih odnosa,velikih ljudi i malih karaktera.Pa i na tehnologiju,gde vas ovaj ili bilo koji tekst moze odvesti jednim klikom u inbox ili trash
Treba provesti vise vremena sa najblizima,setiti se drzati za ruke i ceniti svaki momenat jer ta osoba jednog dana nece biti tu.Dati uvek vremena za razgovor i razmenu najdragocenijih misli sa drugima.Deliti topao zagrljaj jer je to blago koje mozemo dati punim srcem a nista ne kosta...Saljem vam svima jedan veliki zagrljaj

[Bazilej]

zvoni telefon, keva zove, prvo kenja, ti se mene ne setiš, pičke materine.
Setio sam te se, nisi imala dometa, ne drami.
Pričala sam s tetkom, završiće onoj ženi gažu za muža, posle ćemo da vidimo da ona tebi završi.
Ujutru je zovem, pa ti javljam.

Ima li većeg uzbuđenja nego kada si nadomak sna?
Malo samo još i isplatiće se neki uloženi napor, krv suze i znoj.
Uzbuđenje nije onakvo kakvo sam navikao da bude, ima tu i straha.
NEsnosne misli, šta ako, šta ako, šta ako.
Pa nek bude i šta ako, idem dalje, lišen sna, kao da je prvi put.
Čekam pozitivan odgovor, ali "ne pucam dok im ne vidim beonjače."

Strepim, svako nešto obećava, a ne ispuni, ja sam prvi.
Bojim se da ne postupe prema meni onako kako sam ja postupao prema drugima.
Sve je tako blizu, a u tri pičke materine daleko.

kako ću sad ja to?
Zapitam se, želim li to, iz straha, a znam da želim.

Voza me mučnina neka, kao pred prvi ispit, kada sam roknuo jer mi je mozak blokirao potpuno.

Da se pomolim Bogu? Vredi li?

sto me muka mori.

[starsica]

Juce smo dali pola godine Marini. Vec pola godine jbt. Danas je ravno pola godine od pozara.
Mislila sam da ce mi njena sahrana biti nesto najstrasnije sto sam dozivela, ali jucerasnja scena.. Njena majka sedi pored groba, i pocne da vristi u jednom momentu, kroz plac vristi: "Maco moja, ovo je cvece trebalo da bude polozeno na oltar u crkvi za tvoje vencanje, a ne ovako, ne ovako."

Prvi put sam juce usla u njenu sobu, videla nase slike, gluposti iz srednje skole, ishmarane knjige i sveske.. Njena soba je kao svetiliste. Nista nije pomerano, sve je na svom mestu kako je ona poslednji put namestila.
Toliko sam bila pod utiskom juce da sam prvi put imala strah od volana. Nisam smela da vozim, noge su mi se odsekle kad sam isla kuci a treba voziti sat vremena. Pregrupisala sam se, ali sam vozila kao baba.
Slomila sam se juce. Psihicki sam se slomila. Nemam volju za zivotom. Razbolecu se ovako, ali nije me briga u ovom momentu. Od pretrpljenog stresa mi je tetka iz Crvenke pokucala na vrata ranije. Sa deckom se i dalje ne cujem. Nemam posao. Nisam zavrsila faks. Imam 25 godina i nikakvu perspektivu u zivotu. I onda se setim da bi mi Marina raspizdila samar ako pustim sebe da potonem. Tesim se da ona ne bi zelela da sebi napakostim. Ali lako je to reci. Ne prodje dan, ma sat, da je se ne setim.
Kad sam dosla kuci juce, skontala sam da ja moju mamu skoro uopste ne ljubim i ne grlim niti joj dozvoljavam da to ona radi meni. I onda me shutne. Marinina mama je svoju cerku izgubila izgubila. A ja glumim tvrdu budalu rodjenoj majci. Pusticu je da me grli i ljubi koliko hoce i kad hoce.

Nadam se svakim danom da je pronasla mir.

[Sivi]

Počeo je i oktobar, mesec studenata. Sin se već, skoro mesec dana, vratio u Švedsku, počeo da vodi firmu ali...ništa ne pominje oko upisa na fax. Doduše, jeste me 2-3 puta zvao oko nekog problema sa nekim kompom ali nikakve informacije van toga.
Ponekad pomislim da muški kodeks ponašanja je baš specifičan. Iako mi je sin i "imao bih neko pravo" (ja glupa izraza..pravo ) da pitam oko planova za budućnost, pre bih sebi odgrizao jezik nego pitao! A siguran sam..da i on to zna i da zna da tata neće uraditi bilo šta što se smatra "mešanjem" u život. Funkcionišemo na taj način dugo. Tek ako jedan pomene, da neke informacije i zatraži mišljenje drugog će se pričati o tome. Nema "upadanja" i "deljenja saveta", nema ničim izazavanih komentarisanja ili "slušaj sine...ja mislim..." ...
Obojica smo svesni da samo ostavili "traga" jedan na drugog, jako dobro znam da poseduje životni kodeks sličan mom jer ga je sam birao i u mnogo čemu se razumemo bez da razmenimo i reč. Ogajen je da izdrži, ne "kuka" i da ne "moljaka". "Deli" se samo ono što sami poželimo, nikakav pritisak to ne može promeniti. Svoj život vodimo onako kako mi želimo, onaj drugi neće biti "kritizer" i neće se mešati bez molbe.
I sada, iako bih želeo znati šta je planirao i uradio oko nastavka školovanja mirno ću sačekati na novosti kada i ako bude želeo ih podeliti sa mnom. Do tada...on će imati "vazduha", neće imati nekoga da mu "zvoca" i sam će donositi sve odluke.
Na malo toga učinjenog u životu sam ponosan kao na to...kako smo sin i ja izgradili odnos, kakav je čovek postao i kako se bez reči razumemo .
A možda sam samo malo umoran od ukazivanja na očigledno nekima pa mi razumevanje bez reči ili sa samo par njih jako mnogo znači ?

[Shapat]

Ponekad se osecam poput male seoske kucice,skromna,topla,sa malom okucnicom,ulaznim vratima i par prozora nacickanih cvecem.
U mojim zidovima ima jos zivota,smeha,ponekad i suza,koje su skrivene iza zavese od ociju slucajnih prolaznika.Kako vreme tece sve sam bogatija za svaku sitnicu koja ima svoju pricu.Stvari za koje sam mislila da mi nikad nece nedostajati sad su jako vredne i vazne.Cini mi se,kako sam starija sve sam sentimentalnija.Strasno sam osetljiva na neke teme,jos se ne znam posve izboriti s njima i jos uvek mi donose nemirne noci i jos nemirnija jutra.Jedan mix svega koji trenutno ne umem bas da opisem kako treba... da li sam promasila temu... "kako se osecate sada"...zato cu za sad stati ovde i uviti uzdah u ukrasni papir tisine.

[Sunflower]

Sestra mi zivce pojede preko poruka...ja ne mogu odavdje rjesavati njene bracne probleme...onda pojede mamu, e a tom sam dijelu slaba, jako...
I onda mi se nista ne da...i nista ne ide...i nemam ni ja zivce za ljude oko sebe koji mi nista uradili nisu.
Kolateralna steta. Ne mogu ni serije, ni filmove da gutam...dzaba...ili pretiho, ili preglasno, ili dosadno...bar veceras san da me krene...bice dobro.

[izabelitta]

Ee, sugestijo, kako si laka kad imaš kome....
To bi rekao jedan moj.

Jedan od onih imtimnih gromovnika koji caruje onim delom svemira što nam se zrakasto zabada u golicljiva tkiva suštine, baš onda kad to ne želimo. I kad želimo, ali to se odavno ne računa.
I onda te zasvrbi duša tamo negde daleko, daleko, pod miškom Severnjače.
I ti ne znaš šta ćeš.
Počešeš ono što možeš da dohvatiš.
Osvrneš se i vidiš da svi oko tebe češkaju loše lampe, sanjajući dobre duhove.

Ja svoje duhove puštam iz lampe za dž.
I trudim se da mi želju ostvari to malo svetla koje za njima preostane.
Nekad se ćilim od želje izatka, nekad sagori.
Ee, sugestijo, kako si čarobna kad imaš kome... U nevremenu i svevremenu.

[leptirić]

Nižu se dani i tvore jedan poluotvoreni niz...
I svaki je isti kao i prethodni. Ni ne okrenem se a već ponedeljak.
I već oktobar uveliko odbrojava...zatim će i novembar, pa Nova godina...i nova nadanja, želje i očekivanja, svođenje bilansa.
A prolaze dani nekako čudno, nekako drugačije.
Gledam ih kao nemi posmatrač...ne, još uvek nije se zavesa digla...čudna, zlokobna tišina vreba, nema aplauza.
A nekada..ma ne, ne osećam nikakvu nostalgiju, naprotiv...osećam da sam maske koje sam uporno navlačila i koje sam jako dobro uspevala da iznesem su se toliko prilagodile mome licu da su postale sastavni deo mene.
Više nema potrebe da glumim, sada sam to ja, bezlična...nekada nečija, nekada ničija, nikad svačija a sada samo svoja.

[Sivi]

Život me naučio da za sve vredno treba vremena, truda, srca, volje i znanja.
Stoga ( a možda što sam ratnički vaspitan ), smatram da svako ko je mnogo sebe uložio u bilo šta...treba da na postignutom ostavi "svoje zastave". Šta ustvari mislim?
Pa..ne volim kada ljudi, iako su negde dali svoj "pečat", se povuku i usput skinu i "svoje zastave". Neka ih! I kada više nismo tu znaće se dokle smo stigli! A pošto verujem da je normalno težiti tome da "stojimo iza svojih dela", onda je normalno i da svoje "boje" ostavimo na našem tragu .
Bezličnost ne volim. Ako je neko već ličnost, onda sigurno ima i svoje posebnosti i svoj stil i način. Pa neka ..i kroz vreme ostanu baš takvi !

[Sivi]

Dobro znam..kada će se sve "otimati" i biti mnogo teže nego uobičajeno.
Prihvatam to..jer uvek nešto "ima cenu". Izguram na mišiće, zamorim se pa ranije legnem i nemam vremena da "vrtim filmove".
Odustao sam da bilo kome "crtam", ko je već imao "naslikano" džaba bih trošio vreme. A možda..taj neko i želi da baš takva slika bude..jbm li ga ? Posao, iako sa dosta truda, mi uzme mnogo vremena i iako deluje da me tako "kažnjava" ipak sam uvek gledao "svetliju stranu". Duhovni i emotivni mir nemam vremena "poremetiti" pitanjima na koje nemam odgovor.
Uostalom, Napoleon je davno rekao:
- Nikada ne prekidajte neprijatelja kada pravi greške.
I sada..samo sam navratio, u pauzi, da nešto žvrljnem. Kasnije nastavljam da se "rvem" sa kompovima. Drže mi pažnju negde drugde i pomažu da, na kraju dana, imam pozitivan bilans, mir i stabilnost.
Vreme će pokazati delove koje sada ne vidim. Strpljenje je nešto što sam najteže naučio, ali ima svoje mesto.

[starsica]

Citam danas neki horoskop pa kaze za moj znak da "mastamo o strasnim i fatalnim ljubavima, ali se u njih ne upustamo", pa se mislim, jedini put kad sam se prepustila, iz nje sam izasla prebijenog srca i maltene slomljenog duha. Dobro, dosla sam ja sebi, nego, ne htedoh to..
Odavno ne verujem nikome kao sto verujem sebi. A ni sebi ne verujem potpuno, da se ne lazemo.
Kad sam usla u ovu vezu dajuci se na kasicicu, ucinila sam to zato sto sam instinktivno povukla. Oboje smo je zapoceli tako sto smo znali da ce se okoncati, samo nismo znali kada. Trudimo se da vreme iskoristimo sto bolje mozemo, ali kad dodje kraj.. Ne znam. Sve ubedjujem da mi nije stalo, ali kad covek ostane sam sa sobom.. Pa kao ja sinoc, dok jos mirisem na njega.. Nije to ljubav od koje izgaras, ali je ona koju do sada nisam imala, a to je da mi je on prijatelj i ljubavnik. Mislim, ja i danas, posle skoro cetiri meseca budem nervozna pre nego sto cemo se videti, pre nego sto cu se pred njim skinuti. To mi se nije desavalo do sada, da tako dugo traje
Samo da ne bude na kraju "lazem sebe da mogu bez tebe".
I onda, nisam navikla na mirne luke. Obicno bude previranja, svadjanja, odlazenja.. Jbg, ja nisam navikla da nekome verujem u vezi, bar ne potpuno. Vec sam jednom rekla da sam sama sebi najveci neprijatelj jer cu sama sebi oduzeti srecu.
A sto sam sve ovo napisala.. Ne znam. Valjda mi treba ventil, da se virtuelno isprdim, da mogu da lamentiram nad sobom da sam bila u pravu kad ode za mesec dana.

[coolgirl]

Svaki put isto, uvijek u krug. Taman budeš srećan neko vrijeme, i uvijek tražiš više. Na kraju se sve surva tebi pred očima, sere mi se više od toga.

[Bazilej]

Obrni okreni, dupe ti pzadi. Nije problem, ako je dupe lepo, istrćeno, i ako ga svi posmatraju sa pijeteteom, uz puno uvažavanja, ali, ako kojim slučajem imaš vrećastu zadnjicu, kao npr slonče Ćira, jebiga, onda moraš skrivati dupe, kao zmija noge, a to onda nije baš najbolje, jer kao što stara uzbekistanska poslovica kae: Ko se stidi svoje guzice, nek jede govna.

doduše, nije da sam baš o dupetu ovde hteo da pišem, samo o tome kako postoje bogomdani ljudi i postoje nesrećnici iliti pasja žgadija.
Bogomdan čovek ne mora guzicu da mrdne da bi išta u žiovotu imao, ne mora da se trudi da bi bilo šta stekao, da bi ga bilo ko uvaažavao, on jednostavno ima sve. Posmatrajući to sa jednog aspekta, on mozak ne mora da uključuje, ali ja bi radije izabrao da budem i glup kao polarna noć, nego da imam mozga i celog života gledam kako se šepure ljudi koji su Bogomdani.
Nemam običaj da zavidim ljudima, ali nekim sam počeo, dal' sam podilkanio, il' koji mi je kurac, ali počeo sam, i pitam se: Koji kurac treba da popušim da bih bio Bogomdan, ili da samo sačekam novi ciklus inkarnacije, pa se inkarniram u liku holivudske porno dive u sledećem životu, i Bogom sam dan, jer daće mi bog dobro telo, velike sise, ili lovu za silikone, glas dovoljno prodoran da mogu da urličem dok me jebu crnje na filmu i da vi'š sreće.

Ne znam jesu li ovo hormoni il' me piči PMS il' je od KPPa, ali dođe mi da vrisnem tvoje ime, ne, serem, to je samo neka pesma, deo pesme, itakoto, e, tako, sad mi je bolje, sad mogu da odem da nastavim da učim. Vidimo se na sedećoj pauzi za 45 mindži direktno sa lica guzice, tojest lica mesta, iličegagod.

[paparazzo]

Sama sam kriva.
Pustio me je u svoje srce.
Samo su mi godine trebale da shvatim da tamo nisam gost.
Pustio me je da tamo budem domacin.
A sama sam kriva sto sam oklevala i dugo stajala na vratima.
Srecom nije otisao.
A ja sam konacno zatvorila vrata.
Svojevoljno.
I ostala unutra.
Jedno mekano cebe i topla vatra...
Sama sam kriva... sto se nisam predala pre.

[_baba_]

Nema više Adnana. Umro je kako je i živeo. Sam. Usamljen. Zaboravljen.
Sutradan se pojavio čopor njegovih daljih rođaka, prošli su kroz stan kao tornado, pokupili vrednije stvari i od tada im se gubi svaki trag.
Onda je došao red i na mene da uradim inspekciju stana, popišem sve što je ostalo i sastavim listu za renoviranje.
Ostala je u ćošku Adnanova omiljena fotelja, nju nisu odneli. Kožna, izlizana...ona što se ljulja...u toj fotelji je provodio veći deo dana i ko zna koliko neprospavanih noći...
...stan miriši na onaj njegov jeftin parfem...a ja stojim nasred dnevne sobe kao omađijana i blenem u tu fotelju dugo, dugo...čak bih mogla da se zakunem da se u jednom momentu i zaljuljala...ili sam možda ja očekivala da se zaljulja pa sam halucinirala.
Dakle, fotelja, miris jeftinog parfema, odvratno jeziva tišina, knedla u grlu i ja.
To popodne sam oplakala Adnana. Čak verujem da sam u tom tugovanju bila možda i jedina.

Stan je kompletno renoviran u roku od nedelju dana. Promenjen je pod, uređaji u kuhinji, prekrečen je i prefarban svaki trag Adnanovog postojanja.
Kao da ga nikad nije ni bilo.
Proživiš usamljenički život, niko ti se ne raduje, nikome se ti ne raduješ i onda umreš.
Tužno je sve to.