Фотографија војника - Strana 6
Strana 6 od 6 PrvaPrva ... 456
Prikaz rezultata 76 do 86 od ukupno 86
  1. #76

    Odgovor: Фотографија војника

    Mostar, SS Prinz Eugen




  2. #77

    Odgovor: Фотографија војника

    Ime: Karl Denic.jpg Pregleda: 257 Veličina: 18.0 KB

    Карл Дениц (нем. Karl Dönitz; 16. септембар 1891—† 24. децембар 1980) је био командант подморнице у Првом светском рату, у Другом светском рату командант подморничке флоте, адмирал флоте.

    Hакон самоубиства Адолфа Хитлера постао је последњи канцелар Трећег рајха. Након тачно 23 дана проведена на челу Немачке, Деница и целу владу су 23. септембра 1945. године ухапсиле америчке војне власти. У својству главног војног команданта Дениц је изведен пред Међународни војни суд у Нирнбергу. Оптужбе против њега је коментарисао на следећи начин: „Ниједна од теза оптужбе ме не додирује. Типичан амерички хумор“. Преки суд је решио да је одговоран за изградњу и припрему немачке подводне флоте, но није му суђено за припреме и започињање неограниченог подморничког рата. Опроштено му је и то што је наредио да се побију сви противнички војници који би преживели потапање свог брода. Дениц је проглашен кривим по 2. тачки (злочин против мира) и 3. тачки (војни злочин) и осуђен на десет година затвора. Затворску казну је одслужио у Шпандауу. Са собом је увек носио коверат са писмима која је добијао од савезничких поморских официра, који су му писали, изражавајући симпатије и разумевање за њега. На слободу је пуштен 1. октобра 1956. године и ускоро му је влада Западне Немачке одобрила адмиралску пензију.

    Дениц је аутор неколико књига о историји Другог светског рата а написао је и мемоаре ("Mein wechselvolles Leben").

    Карл Дениц је умро од срчаног напада у 89. години, 24. децембра 1980. године а сахрањен је у околини Хамбурга 6. јануар 1981. године.

    Prilikom izrade posta korišćeni podaci sa Vikipedije
    Живима по заслузи, мртвима по обичају

  3. #78

    Odgovor: Фотографија војника

    Ime: Max Kennedy Horton.jpg Pregleda: 348 Veličina: 42.2 KB

    Адмирал сер Sir Max Kennedy Horton, GCB, DSO (29. новембар, 1883 - 30. јул 1951) је био британски подморничар у Првом светском рату. У другој половини Другог светског рата, одговоран је за британске учешће у бици на Атлантику.
    Војничку каријеру су му обележиле борбе против немачких подморница из вучијих чопора. Најзначајнији успех му је потапање подморнице U-552, 27. априла, 1941.godine.
    Живима по заслузи, мртвима по обичају

  4. #79

    Odgovor: Фотографија војника

    Ime: Tamon Jamaguchi.jpg Pregleda: 154 Veličina: 8.9 KB

    Контраадмирал Тамон Јамагучи (Тамон Јамагучи, 1. јануар 1892 - 4. јун 1942 ) био је један од најспособнијих адмирала царске јапанске морнарице. Дипломираo на Принстон универзитету, смртно је страдао у бици код Мидвеја, када је одбио да напусти Хириу, брод који је тонуо.

    Јамагучи је рођен у 1892. у префектури Симан. У току 1912. године дипломирао је у 40. класи Царске јапанске поморске академије као други у рангу од 144 кадета. Између 1921. и 1923. године студирао је америчку историју на Универзитету Принстон. 1929. је био у Јапанској привредној делегацији која је присуствовала Лондонској поморској конференцији. 1932. године је унапређен у капетана. Између 1934. и 1937. године је био последњи јапански морнарички аташе у Вашингтону, а 07. децембра 1941. године учествовао је у нападу на Перл Харбур.

    Дана 4. Јуна 1942. године погинуо је у бици код Мидвеја када је одбио да напусти брод који тоне, Хириу. Заједно са њим, да напусти брод одбио је и капетан брода Томео Каку. Јапан је том приликом изгубио једног од својих најталентованијих адмирала и вероватно наследника врховног команданта Исороку Јамамота.

    Приликом израде поста коришћени подаци са Википедије.
    Живима по заслузи, мртвима по обичају

  5. #80

    Odgovor: Фотографија војника



    Георгиј Константинович Жуков (рус. Гео́ргий Константи́нович Жу́ков; 1896 — 1974) је био совјетски војсковођа, маршал Совјетског Савеза и министар одбране СССР-а од 1955. до 1957. године.
    Један од најуспешнијих команданата у Другом светском рату. Под његовом командом, Црвена армија је извојевала важне победе у биткама за Москву, Стаљинград, Лењинград, Белорусију и Берлин. Четвороструки је Херој Совјетског Савеза, Херој Народне Републике Монголије, носилац Ордена победе и многих других совјетских и страних одликовања.

  6. #81

    Прича о најмлађем каплару на свету

    прича о најмлађем каплару на свету
    репортажа | 24. август 2012. | 20:51
    извор: фејсбукрепортер

    Ime: decko.jpg Pregleda: 157 Veličina: 54.6 KBIme: nbs-fotodokumenta-razglednice-prvisvetskirat-rg-1159-115.jpg Pregleda: 207 Veličina: 29.2 KB

    “пре више од девет деценија завршен је i светски рат у коме је као војник учествовао и Момчило Гаврић. већина лозничана не зна ни ко је он, а камоли одакле је. а требало би јер је момчило, најмлађи војник свих армија у првом светском рату, њихов земљак рођен у трбушници, код лознице, испод планине гучево. нажалост лознички крај је сасвим заборавио овог несвакидашњег јунака.

    у књигама је забележено да је момчило гаврић на почетку првог светског рата имао непуних осам година. он је из трбушнице, села пет километара од лознице, испод самог гучева. био је осмо дете својих родитеља оца алимпија и мајке јелене. тада је био понос имати доста деце. камо среће да је и сада тако у србији.

    у августу 1914, аустроугарски војници су чинили велике покоље цивилног становништва. у једну рану зору почетком августа 1914. године, пијане швабе убили су момчилове, оца и мајку, сестре и његова четири брата. мали момчило заждио је кроз шуму и избио на врх гучева. наишао је на положај шестог артиљеријског пука дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. малишан је пао, обгрлио му чизме и зајецао: “чико, све су ми убили…”. мајор Туцовић га је питао: “знаш ли да бацаш бомбе?” мали момчило је рекао да је бацао само камење. мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради. затим је мајор Туцовић постројио своје војнике и питао: “ко хоће да ноћас освети гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?”

    цела чета искорачила је напред. Туцовић је одабрао једног дугајлију, златиборца Милоша Мишовића. пред поноћ је кренуо мишовић заједно с малим момчилом и затекао пијане швабе како пред качаром гаврића пијани шенлуче. хитнуо је мишовић једну бомбу, затим другу, трећа није била потребна. тог тренутка мали момчило је постао борац српске војске, дете шестог артиљеријског пука дринске дивизије. туцовић је наредио војницима да сваког дана малом гаврићу дају да опали три пута из топа и тако свети своју браћу и своје сестре.

    дошло је повлачење преко албаније. милош мишовић узео је момчила под своју бригу. у подгорици купио му је за последње паре један венчић од двадесет укљева и рекао му: “синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да једеш само једну рибицу. запамти добро, само једну ако хоћеш да преживиш”. момчило га је послушао, а онда већ када су прошли скадар рибица више није било. и мишовићу, кршном златиборцу, почело је да понестаје снаге. једне ноћи док су чучали поред ватрице рекао је малом момчилу: “синко, бојим се да и ја нећу моћи више. ухвати ме за мој шињел и ја ћу те вући докле будем имао снаге…

    ако паднем, немој ми прилазити, продужи даље”. вукао је мишовић малог момчила, посртао, тетурао… глад и зима сломили су кршног златиборца. није могао даље, паде у снежну пучину… момчило стаде и даде му руку… “не, продужи даље, момчило, не обазири се на мене…” момчило се склупчао око њега у снегу, милујући му промрзле руке: “чика мишо, ја нећу даље… чика мишо, ја хоћу да умрем с тобом”. како да умре дете? видевши да ће мали момчило умрети, милош мишовић скупи снаге, усправи се… посртали су милош и момчило, бауљајући тих задњих десетак километара испред драчког пристаништа. касније на крфу малом момчилу пришили су по једну звездицу на нараменицама… тако је деветогодишњи момчило гаврић постао најмлађи каплар на свету.

    - мали момчило је са својим пуком пешке прешао албанију и стигао до крфа, издржавши као десетогодишњак оно што многи одрасли нису. био је најмлађи каплар на свету. учествовао је у пробоју солунског фронта где је рањен, а војвода живојин мишић га је унапредио, па је као дванаестогодишњак имао чин поднаредника. чекајући пробој фронта и повратак у србију, описменио се, а после рата је отишао у енглеску, где је завршио гимназију и 1921. се вратио у београд. упознао сам га 1987, када је присуствовао отварању музеја јадра у лозници, где се у сталној поставци налазе и његове две војничке фотографије – каже за наш лист историчар у овом музеју горан вилић.

    вилић каже да кад посетицима музеја говори о првом светском рату, посебну пажњу увек посвети причи о момчилу гаврићу. у београду је живео све до смрти, 1993. године. његова ратна судбина је „јединствена у свету” и „заслужио је да га се данашње генерације сећају”.

    нажалост, данас ниједна од око 250 лозничких улица не носи име момчила гаврића, ниједна школа или установа се не зове по њему, а нема ни споменик. најмлађи каплар на свету је у његовом завичају и својој држави незаслужено заборављен.”

    АП Војводина је споља гледано хармонична а изнутра је лажна, беживотна, једна јавна представа ...

  7. #82

    14 Мајор Пјер Бинел

    Pismo majora Binela: Srbi ne smeju da zaborave prošlost



    Pismo Pjera Binela koji je bio osuđen što je Srbima odavao planove NATO bombardovanja. Zbog podrške Srbima ostao i bez priznanja Legije časti. Narod koji nema prošlost, nema ni budućnost

    BOMBARDUJUĆI Beograd, kao što su to činili nacisti za vreme Drugog svetskog rata, saveznici su sebe ocrnili za večnost. Tim rečima, između ostalih, bivši major Pjer Anri Binel, kog su francuske vlasti osudile zbog špijunaže u korist naše zemlje, uputio je, preko svoje prijateljice iz Pariza Mile Alečković, pismo podrške građanima Srbije, na četrnaestu godišnjicu NATO bombardovanja.

    Pre četrnaest godina, počela je NATO agresija protiv ponosnog i slobodnog srpskog naroda, drama koja se dogodila uz saučešće dela javnog mnjenja koje su zloupotrebili NATO i njegovi sateliti. Upravo zato sam odlučio da osujetim takvu nesreću. Bio sam primoran da iza rešetaka francuskog zatvora pratim dalji tog događaja koji će njegove učesnike i krivce zadugo istorijski obeležiti - istakao je u svom pismu Binel.

    Bivši francuski oficir osuđen je zbog otkrivanja potencijalnih ciljeva neposredno pred bombardovanje NATO. U ekskluzivnom intervjuu za "Novosti" na desetogodišnjicu bombardovanja Binel je objasnio da je na komadu hartije napisao određeni deo elemenata koji su se nalazili u radnom dokumentu s tabelama, tipovima i brojem važnih vojnih ciljeva koji bi mogli da budu bombardovni.

    To je, kao šef kabinteta francuskog predstavnika pri NATO u Briselu, predao srpskoj vezi, generalu Jovanu Milanoviću. Vojni sud u Parizu ga je zbog toga osudio u decembru 2001. na pet godina zatvora, od čega tri uslovno. Za "Novosti" je tada rekao da se ne kaje i da bi i sada učinio isto, kada bi se našao u sličnoj situaciji.

    U pismu podrške upućenom ovih dana, Pjer Anri Binel ističe da se, priznavnjem nezavisnog Kosova i Metohije od strane vašingtonskih satelita, drama danas nastavlja, podsetivši na to da je i Francuskoj svojevremeno bio oduzet Alzas, pa da ga je vratila.

    - Narodi koji nemaju prošlost, nemaju ni budućnost. A oni koji sačuvaju svest o tome ko su i šta su, svest o onima koji su ih stvorili, ako od modernizma uzmu ono što je dobro, mogu da nastave put dalje - poručio je Binel, koji je, zbog svoje podrške Srbima, ostao i bez priznanja Legije časti.

    OSEĆAJ STIDA I PONOSA

    BINEL u pismu podseća da je pred najavljenim zločinom bombardovanja osetio istovremeno i stid i ponos.

    - Stid, jer sam video svoju zemlju kako se dobrovoljno upušta u veliko izdajstvo, pre svega same sebe. Učestvovanje u takvom zlodelu nije moglo da služi francuskom narodu. Ali, ono najgore u svemu bilo je to što su naše vlasti izdale tradicionalno prijateljstvo dvaju naroda izgrađeno na nasleđu istorije. Ali, osetio sam tada i ponos. Iz mog pariskog zatvora osetio sam veliko prijateljstvo prema Srbima, koje su tukli zato jer su branili život, kulturu i slobodu, svoja najosnovnija prava.

    извор: Вечерње Новости

    .................................................. ...............
    И ја сам поносан али ме је и стид. Поносан сам на чињеницу да је било оваквих људи, који су се усудили на овакав корак, а стид ме је што овај човек није одликован орденом од стране председника, или што није добио барем симболичну - националну пензију!

    Хвала мајоре! Да сте нам живи и здрави 100 година!

    АП Војводина је споља гледано хармонична а изнутра је лажна, беживотна, једна јавна представа ...

  8. #83

    14 Flora Sandiz, prvi stranac oficir u srpskoj vojsci

    Britanka Flora Sandiz, prvi stranac oficir u srpskoj vojsci

    Šesnaestog novembra 1916. jedan vojnik britanske nacionalnosti teško je ranjen boreći se za Srbiju, da bi dve nedelje kasnije bio odlikovan Karađorđevom zvezdom, a do kraja Prvog svetskog rata dva puta bio spomenut u zvaničnim izveštajima o izuzetnoj hrabrosti.


    Ovo nije impresivna vojna karijera jednog od miliona britanskih mladića koji su se borili u sastavu vojski savezničkih zemalja. Reč je o Flori Sandiz, odvažnoj ćerki seoskog paroha iz Safolka, jedinoj ženi sa Zapada za koju je poznato da se borila u sastavu jedne redovne vojske u Prvom svetskom ratu.

    Okupirana Srbija, koja je spremno prihvatala svaku pomoć, bila je jedina zemlja u kojoj su žene mogle da se bore.

    Flora je oduvek maštala o tome da bude vojnik. Dok su devojke njenog uzrasta provodile vreme u šivenju, slikanju i maštanju o venčanju, ona je sate provodila u sedlu, zamišljajući da juriša na Ruse u Bici za Balaklavu u Krimskom ratu.


    Osam dana nakon što je 4. avgusta 1914. Britanija objavila rat Nemačkoj, Flora (3 krenula je u Srbiju sa prvom britanskom dobrovoljačkom jedinicom.

    U prvih nekoliko meseci radila je u vojnim bolnicama. Njeni pacijenti, ranjeni tokom invazije Austrougarske na Srbiju, bili su među prvim žrtvama rata. U početku se sa njima sporazumevala gestikulirajući, ali je do oktobra 1915, kada se Srbija suočila sa novom invazijom, već tečno govorila srpski i mobilisana je u srpsku vojsku kao dobrovoljac.

    Ni posle rata nije napuštala vojsku. “Ništa nikada nisam toliko volela u životu”, govorila je. Postala je prvi stranac i prva žena u srpskoj vojsci koja je dobila oficirski čin, a demobilisana je 1922. godine.

    “Nisam bila sva svoja”, govorila je Flora, koja je tada prvi put počela da nosi žensku odeću.

    Kada je izbio Drugi svetski rat, britanski građani upozoreni su da napuste Jugoslaviju koju su opkolili nacisti, ali je Flora ostala. U aprilu 1941, četiri dana nakon što je okupirana Jugoslavija, ona je u 65. godini obukla uniformu i krenula u rat.

    Dvadeset četvrtog juna, Floru je uhapsio Gestapo. Jedna od zatvorenica je napisala o Flori: “Imala je zavidan repertoar srpskih psovki, kojima je častila čuvare, a oni su se zbog toga ponašali prema njoj gotovo s poštovanjem.” Oslobođena je posle svega 11. dana.

    Do kraja oktobra 1944. partizani su oterali i poslednje Nemce sa jugoslovenske teritorije. Međutim, dolazak komunista na vlast, nije doneo Flori dobro. Osiromašena i sama, donela je tešku odluku da napusti zemlju u kojoj se borila u dva rata. U julu 1945. otišla je u Rodeziju (današnji Zimbabve), a umrla je u Bolnici Ipsviča i Istočnog Safolka 24. novembra 1956. godine.

    Ranjena u Kolubarskoj bici
    U jesen 1916. učestvovala je u nizu teških bitaka u planinama Makedonije. U Kolubarskoj bici, 16. novembra, teško je ranjena. Šrapnel joj je oljuštio kožu s leđa i s desne strane tela od ramena do kolena, a desna ruka joj je bila slomljena. Tada je odlikovana Karađorđevom zvezdom za izuzetnu hrabrost pod neprijateljskim dejstvima. Čim se oporavila, pridružila se muškarcima u rovovima i borila zajedno sa njima kada su povratili kontrolu nad zemljom koju su tri godine pre bili gotovo izgubili.

    Laguna - Vesti - Knjiga „Naš brat“ predstavljena u rezidenciji britanskog ambasadora - Knjige o kojima se priča

    Izvor> Blic

    .................................................. .....................
    Срамотно је и тужно да ова жена, наш херој, нема барем једну улицу бисту и споменик у ма ком српском граду.
    Срамотно је да о њој нико не би ни писао у Србији да једна британка није написала књигу ...

    Нека јој је лака земља! Хвала јој на свему!

    АП Војводина је споља гледано хармонична а изнутра је лажна, беживотна, једна јавна представа ...

  9. #84

    Odgovor: Фотографија војника

    Ime: 220px-HiroakiAbe.jpg Pregleda: 321 Veličina: 8.4 KB

    Командант 8. дивизија крстарица - контра-адмирал Хироаки Абе
    Живима по заслузи, мртвима по обичају

  10. #85

    Odgovor: Фотографија војника

    Poruku je izmenio Cecara, 17.08.2013 u 09:19 Razlog: nije se videla slika

  11. #86

    Odgovor: Фотографија војника

    Na nadgrobnom spomeniku pored Spomen kosturnice u Mačvanskom Prnjavoru


Strana 6 od 6 PrvaPrva ... 456

Slične teme

  1. Како је настала Југославија...
    Autor yossarian u forumu Istorija
    Odgovora: 38
    Poslednja poruka: 15.07.2015, 19:43
  2. Толеранција у Војводини?
    Autor yossarian u forumu Vojvođanski bircuz
    Odgovora: 32
    Poslednja poruka: 08.05.2012, 23:31
  3. Стојан Новаковић
    Autor Turkmenbashi u forumu Političari
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 19.12.2009, 15:38
  4. Odgovora: 59
    Poslednja poruka: 04.05.2009, 23:31
  5. Посланица Патријарха Српског
    Autor yossarian u forumu Spomenar
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 31.12.2007, 13:14

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •