Dugo sam razmišljao da li da prenesm ovaj tekst, jer, verujem, doneće mnogo vatre i prepirke ovom forumu. No, pošto su na forumu pokrenute mnoge teme, smatram da i ova zavređuje pažnju.
Ovo je feljton koji je 2003. godine izlazio u dnevnom listu ,,DANAS''.
Stvoriću svoj mali raj i u njega primiti one koji su mi već u srcu.
Početak rušenja tabua
Istraživanje prošlosti Vojvodine nemoguće je zamisliti bez uzimanja u obzir privrednih i kulturnih tekovina lokalnih Nemaca, popularno u narodu nazivanih Švabama po istoimenom germanskom narodu (Švebi), koji su na vojvođanskim prostorima živeli dva i po veka. I ma koliko njihova tragična sudbina na kraju Drugog svetskog rata zbog političkih prilika tokom proteklih pedeset godina bila svesno prećutkivana, gotovo tabuisana pod pretnjom ozbiljnih posledica za onoga ko prekrši zabranu, ona danas sve više okupira ne samo istoričare i publiciste, sociologe i politikologe, etnologe i kulturologe, već i najširu demokratsku javnost.
Proces rušenja ovog tabua neće biti ni lak ni brz, on je, naime tek u začetku. Određeni demokratski pomaci u našem društvu nedovoljni su da ga ubrzaju; duh ekstremnog srpskog nacionalizma pušten iz boce krajem osamdesetih godina, još uvek, ma šta o tome mislili i govorili predstavnici vlasti, lebdi svuda oko nas; samoizolacija, ksenofobija i antigermansko raspoloženje dobrog dela naroda kao posledica tradicionalnog načina razmišljanja i svojevremene medijske manipulacije i besprimerne zloupotrebe inače teške i burne istorije srpskog naroda, od strane režima Slobodana Miloševića, ovaj proces ne samo usporavaju, nego i ozbiljno koče.
Ipak upravo u tom periodu pojavilo se kod nas nekoliko radova na ovu temu, manje ili više uspešnih u pogledu metodološkog pristupa pa i naučne utemeljenosti, koji, međutim, jasno indiciraju da je proces detabuizacije sudbine vojvođanskih Nemaca, iako spor, zapravo nezaustavljiv. Koristeći se rezultatima radova nemačkih autora ali i domaćih radova kao i sopstvenim istraživanjima dok sam bio direktor Centra za dokumentaciju o vojvođanskim Nemcima (1994-2000), nastao je ovaj rad sada pretočen u feljton.
Da bismo razumljivije izložili ovu složenu materiju, neće biti naodmet da, vrlo kratko, bacimo sumaran pogled na naseljavanje i bitisanje Nemaca na vojvođanskim prostorima.
Kolonizacija današnje Vojvodine nemačkim življem tekla je u nekoliko faza tokom 18. veka. U to vreme Austrija je još uvek vodeća članica Svete nemačko-rimske imperije (labavog saveza nemačkih država iz kojeg će istupiti tek 1806. godine) tako da je Habsburška kruna, budući dugo na čelu alijanse, vodila glavnu reč u naseljavanju nemačkog življa u novooslobođene predele bivše turske Ugarske (današnje Slavonije, Baranje i Vojvodine). Razlozi velikih pomeranja narodnosnih grupa iz severnih i centralnih delova germanskog etničkog kruga prema jugu, leže, pre svega, u želji bečkog dvora da ekonomski unapredi ove provincije s obzirom na izdašnost njihovih prirodnih darova. S druge strane, Austriji i dinastiji bili su neophodni novi posedi kao materijalna osnova političke moći, tim pre što je zauvek nestala srednjovekovna institucija državnih dobara sa kojih su ubirana sredstva za državnu kasu. Princ Eugen Savojski je još 1718. godine prvi ukazao Dvoru na ekonomski značaj novih južnih provincija. Austrijski carevi, a naročito Josif Drugi, nošeni fiziokratskim idejama Fransoa Kenea, smatrali su poljoprivredu osnovnom privrednom delatnošću, a zemlju kao fons et origo, tj. kao izvor svega postojećeg. Tokom više faza brižljivo vođene i usmeravane kolonizacije, Vojvodina je, pored ostalih naroda, naseljena i Nemcima koji su trebali da budu nukleus budućeg privrednog i kulturnog procvata. Ako je prvi talas nemačkih doseljenika i ostavljao sumnju u to, što zbog nesnalaženja u novom klimatskom i društvenom okruženju, što zbog sumnjive prošlosti i morala mnogih doseljenika, već su naredni, čim je Dvor doneo odluku da se imaju doseljavati samo ozbiljni porodični ljudi, pokazao punu opravdanost takve zamisli Beča. Nemci su vrlo brzo, svejedno da li u Granici ili u Provincijalu, od svojih imanja napravili uzorna gazdinstva. Nemerljiv je njihov doprinos unapređenju poljoprivredne proizvodnje na selu, a razvoju zanatstva, trgovine i bankarstva u gradovima.
Stvoriću svoj mali raj i u njega primiti one koji su mi već u srcu.
Republika od mesec dana
Raspad Austrougarske Monarhije (191zatekao je kolonizovane Nemce, budući da nisu imali izgrađenu nacionalnu svest, potpuno nepripremljene za odbranu sopstvenih interesa u pogledu opstanka kao jedinstvenog nacionalnog kolektiviteta Osim nerazvijene nacionalne svesti, tome su kumovali i neki drugi razlozi od kojih su, po našem mišljenju, svakako najvažniji: totalni vojnički slom vilhelmovske Nemačke, antigermansko raspoloženje u čitavoj Evropi, prostorna odvojenost od matice kao i velika teritorijalno-etnička disperzija zbog čega se preko noći ova narodnosna skupina našla u nekoliko novoformiranih država. Pošto je većina vojvođanskih Nemaca bila za očuvanje Ugarske jedino zbog straha od boljševičke opasnosti i socijalne nestabilnosti koja bi njenim slomom usledila, a ne iz razloga vitalnih nacionalnih interesa, oni nisu bili preterano ožalošćeni njenim definitivnim krahom.
Štaviše, delatnost grupe intelektualaca Bačke i Banata sa piscem i publicistom Adamom Milerom-Gutenbrunom koja se zalagala za odvajanje ovih krajeva od ugarske kraljevine pod sloganom Los von Ungarn, jasno je pokazivala pravo raspoloženje Nemaca prema mađarskoj upravi koja je vrlo brzo posle revolucije iz 1848. godine i docnije Nagodbe (1867) otpočela proces mađarizacije nemačkog življa. Iz takvih ideja iznedrila se i tzv. Banatska republika formirana 31. oktobra 1918. godine od strane nemačkih banatskih i bačkih opština sa ciljem očuvanja nacionalnog bića vojvođanskih Nemaca. Banatska republika je trajala samo mesec dana, jer su Nemci bili suviše slabi da na Mirovnoj konferenciji u Parizu izdejstvuju očuvanje jedne takve tvorevine, a naravno tome im na ruku nisu išle ni novostvorene međunarodne političke realnosti.
U novonastaloj državi Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, vojvođanski Nemci su nošeni impulsima koje je proizvela svetska ratna katastrofa vrlo brzo uobličili ideju i svest o sopstvenom nacionalnom identitetu. Vlast nove države, u težnji da nemačku etničku zajednicu privuče na svoju stranu i izoluje je od eventualnog mađarskog iredentizma i pokušaja obnavljanja austrougarske monarhije čega se panično plašila, podržavala je nemačku nacionalnu emancipaciju. Stvorene su povoljne okolnosti da se vojvođanski Nemci konačno konstituišu kao narod, da formiraju svoje nacionalne ustanove političkog, ekonomskog, kulturnog i obrazovnog tipa.
Ojačan osećaj posebnosti, rastuća ekonomska moć i postojeći oblici ekonomskog, kulturnog i prosvetnog organizovanja vojvođanskih Nemaca dobili su i svoj politički izraz osnivanjem političke stranke. Ona se zvala Nemačka partija u Kraljevini SHS (Partei der Deutschen im der SHS) i osnovana je 17. decembra 1923 u Žombolju, današnja Rumunija. Toj partiji su pristupili i Nemci iz ostalih krajeva zemlje, a ne samo iz Vojvodine. Dok je Kulturbund imao za cilj da artikuliše unutrašnje odnose u nemačkoj etničkoj zajednici čuvajući nacionalni identitet i, kulturu i jezik, dotle je ova politička stranka trebalo da transparentno izrazi svoj odnos prema spolja: okruženju i državi.
Na izborima za Ustavotvornu skupštinu Kraljevine SHS , 1920 godine, nemačkoj manjini, kao uostalom i drugim manjinama bilo je uskraćeno pravo participiranja. Ovakav postupak vlasti bazirao se na tzv.. ,,Opciji,, odnosno jednoj odredbi pariskog mirovnog ugovora koja je u periodu od tri godine omogućavala pobedničkim državama pravo izbora - hoće li ili ne uvrstiti u domaće izborne zakone svoje nacionalne manjine. I Kraljevina SHS se, sve dok odredba nije ukinuta (jula 1922) odlučila da tu mogućnost iskoristi. Ali po prestanku važenja opcije i uoči parlamentarnih izbora 1923. godine, Nemačka partija je već brojala 50 mesnih odbora u Banatu, Bačkoj, Baranji, Štajerskoj i Kočevju. U toku predizborne kampanje na nju je, kao i na ostale stranke nacionalnih manjina, vršen pritisak. Naročito je u tom pogledu bila aktivna ORJUNA (Organizacija jugoslovenskih nacionalista), poluvojna organizacija Demokratske stranke.
Stvoriću svoj mali raj i u njega primiti one koji su mi već u srcu.
Otpor radikalnih saveznika
ORJUNA je nastupala sa tezom da u nacionalnoj državi Južnih Slovena nema mesta manjinskim, neslovenskim narodima i partijama. Po mišljenju Orjunaša, pripadnici manjina mogli su svoj glas dati samo državotvornom, jugoslovenskom programu. Oni su ometali kampanju Nemačke stranke, rasturali njihove predizborne skupove, napadali redakcije nemačkih listova i časopisa, sedišta njihovih organizacija, ne libeći se ni fizičkog razračunavanja. U takvim okolnostima Nemačka partija je odlučila da se politički znatnije približi vladajućoj radikalnoj partiji koja je u želji da pridobije glasove i naklonost birača manjinskih naroda često uzimala u tobožnju zaštitu interese manjina.
Na izborima od 18. marta 1923. godine Nemačka partija je osvojila 43.415 glasova pa joj je pripalo osam poslaničkih mandata. Najveći broj glasova stranka je dobila u novosadskom, velikobečkerečkom i somborskom izbornom okrugu što joj je obezbedilo sedam poslaničkih mesta, dok je jedan poslanik izabran u Štajerskoj. Postizborna koalicija sa vladajućim radikalima donela je Nemcima sigurnost u smislu pojačane državne zaštite ali i zadovoljenje političkog interesa: naime, radikalna stranka je zastupala centralističku opciju uređenja kraljevine što je prilično disperzovanoj nemačkoj zajednici (od Kočevja do rumunske granice) najviše odgovaralo. U predizbornu kampanju za druge parlamentarne izbore 1925. Godine, nemačka stranka je ohrabrena uspehom na prethodnim, izašla sa prilično velikim zahtevima: tražilo se pravo na kulturnu i školsku autonomiju, korišćenje nemačkog jezika u javnim državnim ustanovama i sudstvu. Radikali su se usprotivili tim zahtevima ocenjujući ih kao maksimalističke. Pritisak srbijanske vlasti bio je tipičan, ne mnogo različit nego što je to bio u našoj nedavnoj prošlosti koju svi dobro pamtimo: poluvojne stranačke organizacije (Srpska narodna obnova i četnici) rasturali su predizborne skupove i tukle njihove učesnike.
Nemačka stranka je na izborima koji su održani 8. februara 1925. godine prošla gotovo identično kao i dve godine ranije: osvojila je 45.172 glasa, ali ovoga puta, zbog tendenciozno skrojene izborne aritmetike, dobila samo 5 poslaničkih mandata. Nezadovoljna rešenjima izbornog zakona i predizbornim pritiscima na svoje članstvo od strane dojučerašnjih koalicionih partnera vladajućih radikala, ova stranka se povukla u opoziciju i započela saradnju sa Zemljoradničkom partijom pravdajući je time da se najveći broj jugoslovenskih Nemaca, zapravo bavi poljoprivredom. Ali pred septembarske paralmentarne izbore 1927. godine, treće po redu, pokazalo se da je koketiranje sa režimom uvek isplativo kako bi se uzela makar i mrvica vlasti ili bar iluzija o njoj. Štefan Kraft, lider Nemačke partije sklopio je sa radikalima dogovor o koaliciji ali pod uslovom da vlada iskreno sarađuje sa nacionalnim manjinama, obezbedi im punu ravnopravnost, nesmetani politički, ekonomski i kulturni razvoj. Na izborima Nemačka partija je osvojila 48.849 glasova i dobila šest poslaničkih mandata. Kao i na prethodnim izborima Banat i Bačka su se pokazali kao najjače uporišne tačke ove stranke..
Posle izbora saradnja sa radikalima je nastavljena, ali se Nemačka partija našla u svojevrsnom procepu: ona je, naime, tesno sarađivala sa frakcijom Velje Vukićevića koju je podržavao Dvor, dok je opcija pristalica tada već pokojnog Pašića (umro decembra 1926.) imala većinu u Vojvodini. Da bi stvar po Nemce bila još komplikovanija opoziciona Demokratska stranka Ljube Davidovića ih optužuje kao pangermaniste koji stoje nasuprot konceptu integralnog jugoslovenstva i članstvo Nemačke partije neretko na svojim leđima oseća udarce motkama i korbačima Davidovićevih Orjunaša. Ali nemačka opreznost i taktičnost spasava stranku od raspada: vešto balansirajući između dve glavne političke partije, ne izražavajući javno lojalnost ni jednoj od njih, već isključivo državi i Kruni, partija uspeva da amortizuje sve pritiske i političke i fizičke. U parlamentu nemačkim poslanicima su izdavane partijske direktive da se ne upuštaju u srpsko-hrvatske odnose niti u unutar srbijanske raspre koje su bile toliko česte da su se završavale i tučama, već da se orijentišu samo na pitanja vezana za svakidašnji život (cene, privredni razvoj) odnosno za probleme koji tište nemačku narodnosnu grupu (ostvarivanje ravnopravnog položaja sa drugima).
Ubistvo Stejapa Radića u Skupštini 1928. godine kao i događaji koji su potom usledili, označili su praktično kraj delovanja Nemačke partije u Kraljevini SHS. Naime dekretom kralja Aleksandra od 6. januara 1929. godine ukinut je parlamentarizam i zavedena politička diktatura; Nemci ni nakon Aleksandrove pogibije (1934) i obnavljanja paralmentasrnog života, više u njemu nisu učestvovali predstavljeni političkom strankom. Od 1935. podržavali su vladu Milana Stojadinovića, Kulturbund je ostao jedina kulturna institucija koja je sve više dobijala političke naznake.
Stvoriću svoj mali raj i u njega primiti one koji su mi već u srcu.
Stožer okupljanja Nemaca
Veliku ulogu u podizanju nacionalne svesti vojvođanskih Nemaca odigrao je Švapsko-nemački savez tzv. Kulturbund.. Pravila o organizovanju Kulturbunda odobrena su od strane vlasti bez ikakvih problema. Ona su napravljena po uzoru na isti dokument organizacije Nemaca u Čehoslovačkoj i srpskog kulturnog saveza Prosveta koji je pre Prvog svetskog rata delovao u austrougarskoj provinciji Bosni i Hercegovini. Kulturbund je zamišljen kao nepolitička organizacija koja ima za cilj, kako je to istakao idejni tvorac ove organizacije dr Georg Grasl, da razvije nemačku kulturu i jezik. Na osnivačkoj skupštini Kulturbunda (20. juna 1920.) u Novom Sadu u prisustvu preko 2.000 Nemaca iz Banata, Bačke, Srema, Baranje, Slavonije, Štajerske i Kočevja formulisana su tri osnovna cilja kojima će se u svom budućem radu rukovoditi ova organizacija:
1) OSNIVANJE ŠKOLA NA NEMAČKOM JEZIKU RADI RAZVIJANJA DUHOVNE KULTURE
2)Ekonomsko jačanje nemačkih porodica u gradu i na selu preko razvoja poljoprivrede, zanatstva, osnivanja zemljoradničkih zadruga, ustanova za socijalno staranje i sl.
3)Negovanje čistote nemačkog jezika koji se ozbiljno počeo kvariti pod uticajem okruženja, a što se može postići uspostavom kulturnih veza sa maticom.
Tako je Kulturbund postao stožer oko kojeg će biti okupljena većina vojvođanskih Nemaca tokom čitavog međuratnog perioda, i uprkos činjenici da su Nemci već od 1922. godine bili i politički organizovani (Partija Nemaca u kraljevini SHS) za mnoge neupućene posmatrače ( a nažalost i za one kompetentne) on postati isključivi simbol političke borbe vojvođanskih Nemaca u Kraljevini SHS i docnije Jugoslaviji, a za vreme drugog svetskog rata instrument nacionalsocijalističke politike.
Koliko je Kulturbund bio masovna organizacija čije se članstvo množilo neverovatnom brzinom, svedoče ne samo postojeći statistički podaci, već i strah režima da bi dobro organizovana nemačka etnička zajednica mogla postati opasna po državu tim pre što je Partija Nemaca u Kraljevini SHS (Partei der Deutschen im Konigreich der SHS), kako smo to napred naveli, na izborima od 18. marta 1923. godine, prvim na koje je mogla izaći, osvojila 43.415 glasova pa je sa osam poslanika ušla u parlament. Taj strah je bio oličen u prvoj zabrani Kulturbunda koji je usledio 1924. godine. Zabrana koju je vlada donela, tačnije njen ministar obrazovanja Svetozar Pribićević, bila je zapravo pritisak na nemačku političku partiju koja je u parlamentu glasala za verifikaciju Radićeve Hrvatske seljačke stranke i time se priključila stavovima opozicije. Iako to nije imalo nikakve veze sa delatnošću Kulturbunda, ministar je svoju odluku o zabrani obrazložio antidržavnim ponašanjem i pangermanskom propagandom . Rad je odobren tri godine docnije (1927) a već 1929. kraljevim dekretom od 6. januara opet bio zabranjen u paketu sa svim ostalim političkim i drugim organizacijama. Predstavnici nemačke etničke zajednice intervenisali su kod vlasti da se Kulturbund izuzme od zabrane kojoj su bile podvrgnute sve političke partije, s obrazloženjem da se radi o kulturnoj ustanovi nemačke manjine i da bi za ugled Jugoslavije u svetu itekako bilo značajno da se ne sputava razvoj kulture jedne nacionalne manjine. Da bi pokazao svoju velikodušnost i pred svetom popravio loš utisak koji je diktatura od 6. januara ostavila, režim je dozvolio već naredne 1930. godine da Kulturbund opet otpočne sa radom.
Pobeda Hitlera u Nemačkoj kao i njegova besomučna nacionalistička propaganda o svetskoj zaveri protiv Nemačke, o ugroženosti Nemaca u dijaspori i o potrebi ispravljanja vekovnih istorijskih nepravdi učinjenih Nemačkoj, imali su odjeka i u redovima vojvođanskih Nemaca. To je naročito od 1934. godine vidljivo upravo u Kulturbundu. Mladi nemački intelektualci školovani u Nemačkloj i poneseni idejama nacionalnog socijalizma, koji su sebe nazivali obnoviteljima (tzv. Družba obnoviteljskog pokreta), pokušali su da ostvare prevlast u Kulturbundu. Kako im to nije polazilo za rukom, oni su 28. jula 1935. godine krenuli da silovito, maršem u negdašnjem stilu Musolinija, zauzmu sedište Kulturbunda u Novom Sadu. Žandarmerija je intervenisala rasteravši demonstrante. bez prolivanja krvi. Rukovodstvo Kulturbunda je odmah reagovalo isključenjem obnovitelja iz organizacije kao i raspuštanjem onih omladinskih organizacija Kulturbunda koje su prešle u ruke obnovitelja i počele da propagiraju Hitlerove ideje. Johan Keks i uprava Kulturbunda stali su na stanovište da se sa maticom mora sarađivati, ali da se Kulturbund ne može priklanjati jednoj stranci pa makar ona bila vladajuća.
Stvoriću svoj mali raj i u njega primiti one koji su mi već u srcu.
Devet vrsta logora
Prvi progoni vojvođanskih Nemaca počeli su u oktobru 1944. godine kada su jedinice Narodnooslobodilačke vojske zajedno sa sovjetskim trupama umarširale u vojvođanska sela i gradove Prvo su hapšeni pripadnici SS divizije Princ Eugen, članovi njihovih porodica, funkcioneri i istaknuti članovi Kulturbunda, seoski čelnici, gradonačelnici i funkcioneri gradske uprave, i oni koje su pripadnici drugih naroda označili kao zločince. Kasnije su selektivno, u zavisnosti od mesta do mesta, bili hapšeni muškarci od 18 do 60 godina. Po mnogim selima i gradovima bili su formirani logori raznih kategorija u kojima su smeštani ne samo muškarci već i žene i deca. Te kategorije su bile sledeće : koncentracinoslager (logor za radno nesposobne), fernihtungslager (logor smrti), civillager (logor za civile), arbajtslager (radni logor), krankenlager(logor za bolesne) krigsgefangen lager (logor za ratne zarobljenike), kindernlager (logor za decu), durhgangslager (prolazni logor) i ortslager (mesni logor- zatvor). Samo na teritoriji današnje Vojvodine bilo je 40 logora od radnih, dečijih, do koncentracionih i logora za izvršenje smrtne kazne, i to po sledećim mestima:
Bačka Palanka-radni, Stari Futog-radni, Novi Sad-radni, Ruma-radni, Zemun-radni, Pančevo-radni, Kovin-radni, Bela Crkva-radni, Vršac-radni, Ečka- radni, Banatski Despotovac- radni, Srbobran-radni, Šove-radni, Zrenjanin-radni, Elemir-radni, Jaša Tomić-radni, Bačka Topola-radni, Banatski Karlovac-bolnički, Debeljača-dečiji, Kikinda-koncentracioni, Gakovo-koncentracioni, Bački Jarak-koncentracioni, Sombor-radni, Crvenka-radni, Kula-radni, Sremska Mitrovica- centralni sabirni i radni logor, Vrbas-radni, Pašićevo-radni, Parabuć-radni, Apatin-radni, Banatsko Novo Selo-dečiji, Torža-radni, Molin-koncentracioni, Knićanin (Rudolfsgnad)-koncentracioni, Sečanj-radni, Sarča-radni, Nova Crnja-radni, česterak-radni, Jabuka-dečiji, Katarina-bolnički logor.
Većina logora nije bila ograđena žicom, već su to mahom bili delovi sela tj. pojedine ulice ili kao što je to slučaj sa npr. Knićaninom da je čitavo selo bilo pretvoreno u logor. Svi uhapšeni saslušavani su od strane vojnih organa, OZNE ili predstavnika novoformirane seoske ili gradske vlasti. Za vreme istrage uhapšeni su zatvarani u improvizovane zatvore : podrume, škole , magacine i sl. Paralelno sa hapšenjima počela su i streljanja pojedinih najozloglašenijih pripadnika vojnih nemačkih formacija. Ponekad je to činjeno bez ikakve provere, samo na dojavu npr. komšija često su streljani i članovi porodice nekog zločinca u znak odmazde. Prvo zabeleženo masovno streljanje bilo je u Pančevu u noći između 22. i 23. oktobra 1944. godine kada je streljano 80 lica nemačke nacionalnosti. U svedočenju Nemca iz Starčeva Johana Vana, navodi se da je 18. oktobra 1944. streljano sedam starčevačkih Nemaca, a u naredna četiri dana, do 22. oktobra još 82 pripadnika nemačke narodnosti starosti 17 do 70 godina. Kao jedan od aktera streljanja pominje se lokalni partizan sa nadimkom Kljukalo, a kao islednik u ime novoformirane narodne vlasti koji je odlučivao o životu ili smrti uhapšenih izvesni starčevački student, Lazar Živulj, docniji politički funkcioner i ambasador koji je diplomatsku karijeru okončao u Maroku 1987. godine odlaskom u penziju. Svedok navodi sledeća imena streljanih Starčevaca : Ulrih Hans, Jozef Jel, Jozef Bek, Franc Hiršal, Paul Elinger, Franc Šturm, Štefan Van, Balzek Šuster i Štefan Laban. Do kraja tog meseca izvršena su i streljanja u Sarči i Srpskoj Crnji. Zabeležena su streljanja vojvođanskih Nemaca i prilikom sprovođenja u logore u Vršcu, Kikindi i Zrenjaninu.
Mada su u Vojvodini po okončanju ratnih dejstava vlast preuzeli partizanski vojni organi odnosno Narodno-oslobodilački odbori predstavnicima Crvene armije je takođe bilo dozvoljeno da vrše istrage pa i streljanja nad lokalnim Nemcima. Tako je od strane sovjetskih vojnih vlasti decembra 1944. godine izvršen izbor od 30.000 radno sposobnih Nemaca iz Vojvodine (muškaraca od 17-45 i žena 18-40 godina) koji su preko Rumunije deportovani na rad u SSSR. Putovali su u teretnim vagonima gotovo mesec dana i po dolasku raspoređeni su u radne logore u sledećim mestima : Harkov, Rostov, Krivoj Rog, Vorošilovgrad i Dnjepopetrovsk. Samo tokom putovanja usled slabe ishrane i od studeni umrlo je preko 850 lica, dok je 5.000 stradalo od gladi i bolesti u samim logorima. Najveći broj ovih ljudi je početkom pedesetih godina upućen u Istočnu Nemačku, a manji deo vraćen u Jugoslaviju.
Stvoriću svoj mali raj i u njega primiti one koji su mi već u srcu.
Brojni logori smrti
Sva lica koja su preživela prvi talas mržnje i odmazde, a koja su na osnovu dokumenata ili svedočenja Srba dokazali da nisu činili zločine i nisu pripadali nemačkim oružanim formacijama, bila su zatvarana isključivo u radne logore u kojima je bilo dozvoljeno slobodno kretanje i komunikacija sa lokalnim življem. Radili su na poljskim dobrima uglavnom bez naknade, na raščišćavanju ruševina, u ciglanama, na popravkama puteva i železničkih pruga, žene su radile u seoskim kućama ali i u novoformiranim zemljoradničkim zadrugama i kolhozima tj. seljačkim radnim zadrugama.
Koncentracioni logori su bili vrlo strogi u pogledu tretmana logoraša kojima nije bilo dozvoljeno ni kretanje ni komunikacija sa spoljnim svetom, a vrlo često su tu vršena masovnija streljanja pa su ih sami logoraši nazivali logorima smrti.
Docnije su ustanovljeni logori bolničkog tipa za stare i bolesne i posebni dečiji logori jer su deca bila odvajana od roditelja za šta ima i potvrda u svedočenjima preživelih.
Prenatrpanost logora, loši smeštajni uslovi, nedostatak hrane i hladnoća uticali su na veliku smrtnost u njima. Najviše su stradali žene, deca i starci i oni nežnijeg zdravlja Tako je samo u zloglasnom logoru Knićanin u periodu 1944-1948. stradalo, po nemačkim izvorima, više od 20.000 lica od ukupno 35.000 koliko je kroz njega prošlo.
Tako je ovaj logor stekao strašni epitet logora smrti. Ništa manje strašni nisu bili ni logori u Gakovu, Molinu, Bačkom Jarku ili Mitrovici. Tamo je broj mrtvih od gladi i bolesti bio u proseku oko 6.000. Računa se da je kroz logore u čitavoj Jugoslaviji, uključujući i logore na teritoriji Hrvatske, Bosne i Slovenije, prošlo oko 300.000 domaćih Nemaca. Osim posleratnih stradanja čitave nemačke narodnosne grupe u Jugoslaviji kao kolektiviteta kao i nezakonskog zlostavljanja nevinih civila od strane ostrvljenih lokalnih komandanata nove vlasti ili predstavnika Crvene armije kao što su streljanja na svoju ruku, silovanja Nemica i bespravno iskorišćavanje maloletne dece kao besplatne radne snage na njivama i u kućama seoskih čelnika o čemu postoje brojna svedočenja, navešćemo i primere zakonske diskriminacije nemačke etničke grupe kao kolektiviteta od strane nove države, Demokratske Federativne Jugoslavije. To su, da nabrojimo najvažnije :
1) Odluka o prelasku u državnu svojinu neprijateljske imovine i državnoj upravi nad imovinom neprisutnih lica i o sekvestru nad imovinom, koju su okupatorske vlasti u Jugoslaviji prisilno otuđile. (Predsedništvo AVNOJ-a, 21. novembra 1944.)
2) Zakon o konfiskaciji imovine i izvršenju konfiskacije od 9. juna 1945.
3) Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji od 23. avgusta 1945.
4) Zakon o izbornim listama od 10. avgusta 1945.
kao i mnoštvo lokalnih naredbi od kojih izdvajamo Naredbu br. 2. Komandanta vojne oblasti Narodnooslobodilačke vojske za Banat od 18. oktobra 1944. o uvođenju vojne oblasti u svim nemačkim mestima.
Odluka Predsedništva AVNOJ-a od 21. novembra 1944. o prelasku neprijateljske imovine u državnu svojinu, odnosno deo koji se odnosi na celokupnu nemačku etničku zajednicu, glasi:
Danom stupanja na snagu ove Odluke u državnu imovinu prelazi sva imovina Nemačkog rajha i njegovih državljana, sva imovina lica nemačke narodnosti, izuzev Nemaca koji su se borili u redovima Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije ili su podanici neutralnih država, a nisu se držali neprijateljski za vreme okupacije. Nastavlja se
Ovom Odlukom ogromna imovina nemačkih građana prelazi u ruke države.
ZAKON O KONFISKACIJI SAMO JE POTVRDIO OVU ODLUKU AVNOJ-A:
Konfiskacija imovine - kaže se u prvom članu Zakona- jeste prinudno oduzimanje bez naknade u korist države, celokupne imovine (potpuna konfiskacija) ili dela imovine (delimična konfiskacija) koja je lična svojina ili lični udeo u zajedničkoj imovini sa drugim licima.
KONFISKACIJA SE ODNOSI NA SVA IMOVINSKA PRAVA (SL. LIST DFJ, BR. 4O. OD 12. 06. 1945.)
U ZAKONU O AGRARNOJ REFORMI I KOLONIZACIJI, OD 23. AVGUSTA 1945., ČLAN 18. GLASI:
Od zemljišta konfiskovanog od lica nemačke nacionalnosti u Bačkoj, Banatu, Baranji I Sremu, izdvojiće se 500.000 katastarskih jutara za naseljavanje boraca Jugoslovenske armije, koji se prijave i obavežu da će se na zemlju naseliti i istu sa svojim porodicama obrađivati. (Sl. list DFJ, br. 64/1945.)
Ovim zakonskim merama konfiskovano je 162.171 zemljišnih poseda, od toga 96.874 ili 59,7% poseda pripadnika nemačke narodnosti, odnosno čak 637000 hektara zemlje.
Stvoriću svoj mali raj i u njega primiti one koji su mi već u srcu.
Konfiskacija imovine
Zakon o konfiskaciji samo je potvrdio ovu Odluku AVNOJ-a: Konfiskacija imovine - kaže se u prvom članu Zakona- jeste prinudno oduzimanje bez naknade u korist države, celokupne imovine (potpuna konfiskacija) ili dela imovine (delimična konfiskacija) koja je lična svojina ili lični udeo u zajedničkoj imovini sa drugim licima.
KONFISKACIJA SE ODNOSI NA SVA IMOVINSKA PRAVA (SL. LIST DFJ, BR. 4O. OD 12. 06. 1945.)
U ZAKONU O AGRARNOJ REFORMI I KOLONIZACIJI, OD 23. AVGUSTA 1945., ČLAN 18. GLASI:
Od zemljišta konfiskovanog od lica nemačke nacionalnosti u Bačkoj, Banatu, Baranji i Sremu, izdvojiće se 500.000 katastarskih jutara za naseljavanje boraca Jugoslovenske armije, koji se prijave i obavežu da će se na zemlju naseliti i istu sa svojim porodicama obrađivati. (Sl. list DFJ, br. 64/1945.)
Ovim zakonskim merama konfiskovano je 162.171 zemljišnih poseda, od toga 96.874 ili 59,7odsto poseda pripadnika nemačke narodnosti, odnosno čak 637.000 hektara zemlje..
STRUKTURA ODUZETIH NEMAČKIH POSEDA IZGLEDA OVAKO:
Do kraja 1945. godine na imanja vojvođanskih Nemaca doseljeno je iz raznih krajeva tadašnje Jugoslavije oko 45.000 porodica sa otprilike 250.000 članova uglavnom boraca i simpatizera pokreta otpora, od čega najviše iz Bosne i Hrvatske. Računa se da je do kraja 1948. godine na imanja vojvođanskih Nemaca doseljeno još oko 200.000 kolonista.
Dakle, paušalnim proglašavanjem čitavog nemačkog kolektiviteta neprijateljima i ratnim zločincima došlo se do ogromne imovine u vrednosti, prema procenama iz nemačkih izvora, oko 10 milijardi tadašnjih maraka.
Vojvođanski Nemci su kao jugoslovenski građani i kao etnički kolektivitet bili diskriminirani i u pogledu biračkih prava na velikim narodnim izborima od 11. novembra 1945. godine.. Naime u članu 4. Zakona o izbornim listama od 10. avgusta 1945. godine se kaže:
Biračko pravo nemaju članovi Kulturbunda i članovi njihovih porodica (Sl. list DFJ br. 59. od 11. avgusta 1945.). Na taj način je država uzurpirala prirodno pravo svakog građanina da bira i bude biran tim pre što puko članstvo u Kulturbundu nije imalo karakter pripadnosti oružanim nemačkim formacijama osim ukoliko ona nije dokazana, a naročito je neshvatljiv barem sa današnjeg aspekta, stav da se biračko pravo oduzima i onima koji su članovi njihovih porodica! Nastavlja se
Ali da bismo makar i delimično imali uvid u atmosferu onoga doba dozvolite mi da citiram Naredbu br. 2. Komandanta Vojne oblasti NOVJ za Banat, koja glasi:
1) OD DANAS, 18. OKTOBRA 1944. GODINE, UVODI SE VOJNA OBLAST U SVIM NEMAČKIM MESTIMA
2) Zabranjuje se svim Nemcima izlaz iz mesta bez specijalnog odobrenja komandanta dotičnog sela.
3) Nemci koji su napustili svoje kuće, ne mogu se u njih vratiti. Takve Nemce treba odmah stavljati u logore, a docnije predavati vojnom sudu.
4) ZABRANJUJE SE NEMAČKI GOVOR NA JAVNIM MESTIMA
5) U svim vojnim i civilnim ustanovama uvodi se isključivo srpski i hrvatski jezik. U privatnoj prepisci manjinama se dozvoljava upotreba maternjeg jezika sem nemačkog.
6) Zabranjuje se Nemcima bilo kakav rad u javnim radnjama izuzev specijalista kao radnika. Sve javne radnje, fabrike i industrijska i trgovačka ppreduzeća koja su bila vlasništvo Nemaca, prelaze pod kontrolu narodnooslobodilačkih odbora, odnosno vojnih vlasti.
7) Svi nemački natpisi koji se još nalaze na zgradama ili u njima, kao i firme na radnjama, imaju se skinuti u roku od 12 časova od stupanja na snagu ove Naredbe. Posle tog roka za neizvršeno naređenje, najstrože će se kažnjavati, a Nemci koji se tome usprotive biće streljani
12) U gradovima gde ima Nemaca raštrkanih po celom gradu svi će biti preseljeni u jedan kvart toga grada, a tu se postavlja komandant kvarta sa odgovarajućom partizanskom stražom koja će biti pod komandom Komandanta grada
15) Nemci i drugi neprijatelji našeg naroda i pokreta, a koji budu osuđeni na smrt, streljaće se javno. U važnijim slučajevima suđenje će se obaviti javno
1
Stvoriću svoj mali raj i u njega primiti one koji su mi već u srcu.
Streljanje zbog jezika
Da bismo makar i delimično imali uvid u atmosferu onoga doba, citiram Naredbu br. 2. Komandanta Vojne oblasti NOVJ za Banat, koja glasi:
1) Od danas, 18. oktobra 1944. godine, uvodi se vojna oblast u svim nemačkim mestima
2) Zabranjuje se svim Nemcima izlaz iz mesta bez specijalnog odobrenja komandanta dotičnog sela.
3) Nemci koji su napustili svoje kuće, ne mogu se u njih vratiti. Takve Nemce treba odmah stavljati u logore, a docnije predavati vojnom sudu.
4) Zabranjuje se nemački govor na javnim mestima
5) U svim vojnim i civilnim ustanovama uvodi se isključivo srpski i hrvatski jezik. U privatnoj prepisci manjinama se dozvoljava upotreba maternjeg jezika sem nemačkog.
6) Zabranjuje se Nemcima bilo kakav rad u javnim radnjama izuzev specijalista kao radnika. Sve javne radnje, fabrike i industrijska i trgovačka ppreduzeća koja su bila vlasništvo Nemaca, prelaze pod kontrolu narodnooslobodilačkih odbora, odnosno vojnih vlasti.
7) Svi nemački natpisi koji se još nalaze na zgradama ili u njima, kao i firme na radnjama, imaju se skinuti u roku od 12 časova od stupanja na snagu ove Naredbe. Posle tog roka za neizvršeno naređenje, najstrože će se kažnjavati, a Nemci koji se tome usprotive biće streljani...
...12) U gradovima gde ima Nemaca raštrkanih po celom gradu svi će biti preseljeni u jedan kvart toga grada, a tu se postavlja komandant kvarta sa odgovarajućom partizanskom stražom koja će biti pod komandom Komandanta grada...
...15) Nemci i drugi neprijatelji našeg naroda i pokreta, a koji budu osuđeni na smrt, streljaće se javno. U važnijim slučajevima suđenje će se obaviti javno...
...1
Naredba se završava pozdravom, uobičajenim za to vreme : Smrt fašizmu - sloboda narodu! i potpisom: Komandant, potpukovnik Sr. Savić.
Kolektivno kažnjavanje ili kolektivna odmazda bila je, kako vidimo u to vreme sasvim normalna stvar zbog koje se niko posebno nije uzbuđivao, a pobednički Zapad ponajmanje, štaviše, rasprostranjeno antinemačko raspoloženje bilo je i tamo glavni faktor ne samo prećutkivanja vellikog broja nevinih žrtava - jer starci, žene i deca u kolevkama svakako nisu mogli biti krivi - već i faktor svesnog, kako smo napred u izjavama političara videli, stimulisanja zločina i etničkog čišćenja.
Nemaca je u Jugoslaviji bilo oko 500.000, (prema državnom popisu iz 1931. godine tačno 499.967), od toga, kao dobrovoljni ili mobilisani vojnici u nemačkim oružanima formacijama učestvovalo je 93.450 lica, odnosno 18,69 odsto. Ostali, a to je više od 80 odsto stanovništva, po svim međunarodnim konvencijama pa i humanim načelima, nisu mogli biti odgovorni za zločine nemačkih nacista.
Stvoriću svoj mali raj i u njega primiti one koji su mi već u srcu.
Prvo,to je stvarno velika tragedija i zlocin nad nemackim narodom,bez diskusije.....drugo,bez gore navedene prve recenice ne mozes izgleda.....trece,razlog za doseljavanje ti je bezvezan,kad se zna da je doslejavanje sliuzilo pokatolicenju i razredjivanju srpskog nacionalnog korpusa u Vojvodini....i cetvrto,navedi ime autora ovog teksta (bilo bi fer prema njemu),jer znam odakle si ga prepisao.Sunny kaže:
Asimilacija zbog straha
Pogledajmo krajnji bilans stradanja domaćih Nemaca tokom i na kraju Drugog svetskog rata:
n 8.449 ubijenih u prvim danima i mesecima po oslobođenju, u jesen 1944. godine;
n 48.447 umrlih u logorima, mahom staraca, žena i dece, od gladi, studeni i bolesti;
n 1.994 poginula za vreme deportacije u SSSR;
n 605 poginula i umrlih u logorima SSSR;
n 26.064 poginula vojnika u Drugom svetskom ratu, što ukupno čini 85.399 poginulih lokalnih Nemaca.
Kako vidimo stradalo je nemačkih civila ukupno 59.495 , što iznosi 69,67 odsto ukupnog broja poginulih, dok je broj poginulih vojnika bio znatno manji, iznosio je 26.064 lica tj. 30,33 odsto.
U martu 1948. godine posle tri i po godine postojanja, raspušteni su logori za Nemce. U našoj javnosti malo se zna šta se potom zbivalo sa ovom etničkom grupom. Veliki broj se iselio odmah po izlasku iz logora u Nemačku i Austriju, ali je znatan broj ostao u zemlji iako su izgubili jugoslovensko državljanstvo. Prilikom prvog posleratnog popisa obavljenog 15. marta 1948. godine na teritoriji FNRJ evidentirano je 55.337 Nemaca od čega samo u Vojvodini 41.460. Međutim treba znati da u vreme popisa još nisu bila raspuštena dva logora sa po 10.000 logoraša nemačke nacionalnosti pa oni nisu bili obuhvaćeni popisom. Takođe usled straha od novih represivnih mera mnogi vojvođanski Nemci (a i oni van teritorije današnje Vojvodine) izjašnjavali su se kao Mađari, Slovaci, Hrvati pa čak i Srbi. Prema istraživanjima našeg poznatog demografa dr Bogoljuba Kočovića, vrsnog znalca demografskih kretanja u predratnom, ratnom i posleratnom periodu na prostorima bivše Jugoslavije oko 70.000 Nemaca je na taj način asimilovano: kao Mađari izjasnilo se oko 48.000, kao Hrvati (12.000), Srbi (6.000), a kao predstavnici ostalih naroda oko 3.000 etničkih Nemaca. Tokom perioda 1953-1960. iselio se najveći broj preostalih Nemaca pri čemu treba istaći činjenicu da je taj broj daleko nadmašio broj Nemaca registrovanih prvim posleratnim popisom od 15. marta 1948. To samo dokazuje tezu prof. Kočovića da su mnogi ljudi skrivali svoju nacionalnu pripadnost da bi je opet otkrili tek definitivnim iseljenjem iz Jugoslavije. Danas u Srbiji živi između pet i osam hiljada onih koji se nedvosmisleno izjašnjavaju kao Nemci. Ovu malu etničku zajednicu predstavljaju dva udruženja (Donau klub - Novi Sad i Udruženje vojvođanskih Nemaca-Subotica, sa po nekoliko stotina članova), organizovana u cilju očuvanja nacionalnog i kulturnog identiteta. Naravno da je tadašnja komunistička štampa u Jugoslaviji opravdavala ne samo izgon Nemaca već i konfiskaciju njihove imovine i njihovu diskriminaciju kao etničkog kolektiviteta.
Partijski list Borba je u tekstu ,,Učvršćuje se snaga i jednistvo federativne jugoslavije,, (23. novembar 1944, str. 3.) objavio odluke Avnoja uz napomenu da su one potpuno opravdane. Mnogo dalje je otišao u to vreme najznačajniji list u Vojvodini Slobodna Vojvodina, čiji nepotpisani autor tvrdi i sledeće:
,,Ne može se odvajati nemački narod od hitlerovskog režima, jer se on skoro u celini solidarisao sa hitlerovskim zločinima. A nemačka nacionalna manjina u Vojvodini je bila najkrvaviji i najpodmukliji izvršilac Firerovih ludačkih planova.. Stoga bi bilo čudovišno dati toj nacionalnoj manjini ona prava koja su odlukom Avnoja zagarantovana drugim nacionalnim manjinama.,, (,,Znajmo izjednačiti i znajmo razlikovati, Slobodna Vojvodina od 25. 11. 1944.).
Ni najveći jugoslovenski dnevnik Politika nimalo ne zaostaje za državnom propagandom pa između ostalog u tekstu ,, Nova narodna dobra,, piše: ,, Pitanje konfiskovanja neprijateljske imovine i nemačkih građana.... je samo mali deo odštete koja naša država potražuje od Nemčke i nemačkog naroda za sva nedela i razaranja počinjena u ovom ratu. (Politika od 24. novembra 1944. str. 2.).
Iz ovoga se jasno vidi:
a) opravdavanje diskriminacionih mera zvanične državne politike prema jednoj skupini svojih građana (naime nemačka nacionalna manjina nije automatski nikada dobila nemačko državljanstvo uprkos propagandnim i netačnim tvrdnjama nekih istoričara i nadristručnjaka) i
b) potpuno poistovećenje režima sa narodom, odnosno uvažen je nakaradni princip kolektivne odmazde. i kolektivne odgovornosti.
Šta reći na kraju? Istorijska zabluda čitavog jednog naroda skupo ga je koštala. Ipak čini nam se da je opravdano postaviti pitanje: da li je odmazda morala da bude tako surova? Da li je moguće da u 20. veku humanistička načela nisu odmakla dalje od starozavetnog principa taliona koji glasi: oko za oko zub za zub? Da li ta humana načela na koja se savremena civilizacija tako štedro poziva, opravdava princip kolektivne krivice? U to, naravno, ne bismo želeli da poverujemo. Samo izvođenjem krivaca pred lice pravde, dakle individualizacijom krivice može se sprati ljaga sa celog jednog naroda. To nam uvek mora biti pred očima u svim epohama i kod svih naroda. Nema, dakle, genocidnih naroda, ima samo genocidnih ideologija.
I ovaj rad, pretočen u feljton, nastao je sa ciljem da se stvoreni jaz između srpskog i nemačkog naroda prevaziđe istorijskim pomirenjem i praštanjem obostranih grešaka iz prošlosti.
Podunavske Švabe, a u okviru njih i vojvođanski Nemci, još 1950. godine učinili su simboličan korak: U Štutgartu su potpisali Povelju nemačkih izgnanika (Charta der deutschen Heimatvertriebenen) u kojoj su se odrekli odmazde i osvete.
Već nekoliko godina grupa srpskih i nemačkih intelektualaca-humanista okupljeni unutar ARBEIT GEMEINDESCHAFT DIALOG (ARDI) - Initiativkreis fur Donauschnjabische-Serbische Gesprahe, (Radna grupa za dijalog - inicijativa za nemačko-srpske razgovore), čiji je pisac ovih redova aktivni član, čini napore da sa svoje strane doprinese procesu uzajamnog poverenja i približavanja ne samo sa našim bivšim nemačkim sugrađanima, već da se taj proces pretvori u kontinuiranu saradnju dva naroda na svim planovima za šta postoje istorijski koreni.
Stvoriću svoj mali raj i u njega primiti one koji su mi već u srcu.
Patnja četiri bakice
Radeći na projektu Sećanje žena... traganje za identitetom žena u socijalizmu zabeležila sam i životne priče podunavskih Nemica. Podunavske Nemice sam izabrala za jednu od ciljnih grupa jer o njima gotovo ništa nisam znala. Bilo mi je čudno kako tako malo znam o životima i sudbinama pripadnica najbrojnije nacionalne manjine Kraljevine Jugoslavije. Gde su se dele? O tome tokom školovanja nismo dobili nikakve informacije. Ali iz podteksta onoga što smo učili bila je jasna poruka da su dobili što su zaslužili, to jest da su zbog Drugog svetskog rata, zločina počinjenih u ratu koga je Nemačka izgubila, i naši Nemci, kao pripadnici poražene strane, nekud otišli. Slušala sam priče o kolonizaciji, o napuštenim nemačkim kućama, celim selima... Susretala sam neke Nemice, ali nijedna nije govorila o svojoj sudbini. Kada smo Dobrila Sinđelić Ibrajter i ja zabeležile priče četiri Nemice iz Kikinde, četiri bakice koje su se posle Drugog svetskog rata udale za Srbe, život provele sa Srbima, rodile srpsku decu, imaju Srbe i Srpkinje unučiće i sve četiri vole Srbe, postalo mi je jasno da smo otvorile jednu od onih strašnih bezdanica. Nijedna od naših sagovornica nije bila u logoru. Ali, sve su imale rođake, prijatelje, komšije u logorima. Svaka je plakala sećajući se užasa kroz koji su prolazili oni koje je volela. Više nisam mogla da se ponašam kao da se Nemcima/Nemicama tu pored nas nije dogodilo to što im se dogodilo. Intervju sa profesorom dr Zoranom Žiletićem je jedan od tekstova koje sam objavila, kojim se unosi više svetla u tragediju naših Nemaca.
Zašto je potrebno govoriti o sudbini Nemaca nakon Drugog svetskog rata kod nas? Naravno, treba govoriti i o sudbini Nemaca u Češkoj, Moravskoj, Rumuniji... Samo, svak je odgovoran da se suoči sa svojim Nemcem/Nemicom i Nemcem u sebi. Sa onim što se u prošlosti događalo moramo se suočiti, žrtve imaju pravo na istinu, zločinci moraju biti imenovani, a savremenici treba da shvate da istina o zločinu uvek izađe na svetlo dana i nikada ne zastareva. Važno je da svakom građaninu/građanki jasno dođe do svesti da se zločin ne isplati, da ga je nemoguće sakriti i da je nepriznat zločin razoran i po onoga ko ga je počinio. Ako se ne suočimo sa počinjenim zlom ono će se ponoviti. Još jedna generacija će prolaziti kroz isti pakleni krug.
Kada su objavljene knjige o užasima koji su snašli naše građane/građanke i njihovu decu samo zato što su nemačkog etničkog porekla, kada su bar provizorno obeležena mučilišta i stratišta u Knićaninu, Gakovu, Bačkom Jarku..., kada su eminentni univerzitetski profesori, germanisti i humanisti, poput Zorana Žiletića i Tomislava Bekića, digli svoj glas i autoritetom znalaca progovorili o nepravdama učinjenim našim građanima Nemcima, kada su predstavnici vlasti osetili političku odgovornost da progovore na komemoracijama - dakle kada se sve to zbilo, profesor dr Teodor Kovač, endokrinolog pokušava da minimizuje i opravda etničko čišćenje i genocid nad našim Nemcima. Gospodin Kovač kaže: "Nije sporno...da su stradali mnogi od ovih Nemaca koji nisu okrvavili ruke. Nije sporno ni to da su u logorima u kojima su boravili uslovi života bili izuzetno teški, da su zbog toga mnogi umrli." Naravno da sve to nije sporno. Aman, ali ako sve to nije sporno, kako možete da u političkim hajkanjima i zločinima trećih lica nalazite opravdanje za sve to. Vi ste lekar i ne priliči Vam da kažete: "Valja imati na umu i to da je u logorima bilo nesrazmerno mnogo starih osoba koje bi u tom periodu, u određenom broju, preminule i da su boravile u svojim domovima, u sređenim uslovima." Važno je i gde i kako čovek umre.
I zašto su uopšte stari ljudi i deca logorisani? Zato jer je njihovu imovinu trebalo popljačkati i kao ratni plen podeliti pobednicima. I za to nema nikakvih opravdanja. Treba se suočiti sa istinom o smrti 63635 civila (prema nemačkim izvorima - Arbeitskreis Dokumentation, Verbrechen an den Deutscen in Jugoslawien 1944-1948, DONAUSCHWABISCHESARCHIV, Minhen, 199
Jasno je da su protagonisti i glasnogovornici nacističke politike pobegli i da je njih samo u izuzetnim slučajevima stigla pravedna kazna. Nisu oni bili u logorima. U logorima su bili NEVINI LJUDI - starci, žene i deca. Postojali su i logori za radno sposobne Nemice, a 12.000 Nemica i Nemaca je deportovano na prinudni rad u SSSR od kojih je 2.000 tamo umrlo. Logori i logorska događanja se ničim ne mogu pravdati. Ako želimo da budemo pošten i civilizovan narod moramo se odreći logora i logorisanja kao metoda komunikacije sa drugima i drugačijima. Zar nam nije dovoljno logora? Ne prizivate li, profesore Kovač, ovaknim ignorantskim stavom prema patnjama drugih nova logorisanja, konfrontacije i nove žrtve?
Stvoriću svoj mali raj i u njega primiti one koji su mi već u srcu.
Verharmlosung
Reč u naslovu (čita se ferharmlozung) upotrebio sam iz tri razloga. Prvo, zato što je nemačka, a pisaću o Nemcima. Drugo, zato što ne znam njen tačan srpski ekvivalent, ako ga ima, već se moram poslužiti opisom neprikladnim za naslov: prikazivanje neškodljivosti nečega (harmlos znači bezazlen(o), nevin(o), ne misleći (na) zlo). Treće, priznajem, da bih privukao radoznalost, pa time i pažnju.
U poslednjih nekoliko meseci naši listovi, pre svega Danas, doneli su više napisa o sudbini etničkih Nemaca (obično nazivanih "folksdojčeri"ili podunavske Švabe - pri čemu ime "Švaba" nije uvredljivo, jer su to najvećim delom pripadnici nemačkog plemena tog imena). Nemam ni približno potpun pregled objavljenog, pa ću pomenuti samo nekoliko stvari. Pod naslovom "Nemci nisu rušili Jugoslaviju" u Danasu je objavljen razgovor Nadežde Radović sa Jakobom Lihtenbergerom (Lichtenberger), "poslednjim živim članom rukovodstva Kulturbunda u Jugoslaviji". U istom listu je potom objavljen napis profesora germanistike u penziji iz Beograda dr Zorana Žiletića pod naslovom "Nestanak podunavskih Švaba", "o sudbini jugoslovenskih Nemaca posle Drugog svetskog rata", i razgovor Vesele Laloš sa dr Tomislavom Bekićem, profesorom germanistike na novosadskom Filozofskom fakultetu, pod naslovom "Krivica u Mareziju" i sa nadnaslovom "Kako sam otkrio Johanesa Vajdenhajma nemačkog pisca na vojvođanske teme". Politika je u dodatku Kultura . Umetnost . Nauka donela "Pismo iz Beča - Zaceljivanje starih rana - Tragike sukobljenih naroda postaju amalgam pomirenja, uprkos nesrećnim epizodama" Aleksandra Milenkovića.
Svi pomenuti napisi govore o dve glavne teme. Prvo, o sudbini "naših" Nemaca posle oslobođenja i, drugo, o njihovim predratnim organizacijama, pre svega Kulturbundu (u prevodu Kulturnom savezu). I dok o prvoj temi ne bi trebalo da bude sporno da su oni pripadnici nemačke manjine koji nisu uspeli ili nisu hteli da se pre završetka ratnih operacija u pojedinim delovima bivše Jugoslavije evakuišu u tadašnju Nemačku doživeli veoma teške dane, da su bili oterani u logore, zlostavljani, izgladnjavani, da su mnogi pomrli, da im je oduzeta imovina ... Proglašeni su kolektivnim krivcima i kolektivno kažnjeni, bez suđenja, za ono što su radili nemački okupatori i delovi njihove manjine. Od preko pola miliona Nemaca u Kraljevini Jugoslaviji veći deo je veoma organizovano napustio svoja naselja, ponekad u poslednjem trenutku pred prodor jugoslovenskih i sovjetskih trupa, jer bi preran odlazak izazvao loš psihološki uticaj na lokalno stanovništvo. Koliko je njih ostalo, koliko je bilo u logorima, koliko je umrlo mislim da se nikada neće tačno utvrditi, ali je sigurno da je reč o desetinama hiljada. I tu se, kao u slučaju ljudskih gubitaka u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu, ili broja ubijenih u Jasenovcu, licitira brojevima, koje neki preuveličavaju, a drugi umanjuju. O stradanju podunavskih Švaba pisano je mnogo u Nemačkoj i Austriji, dok je kod nas to počelo relativno kasno (upućujem na knjige "Dunavske Švabice I i II" Nadežde Radović, Dobrile Sinđelić Ibrajter i Vesne Vajs (Weiss)). Dodao bih kako ta zbivanja nisu nužno povezana sa karakterom vlasti u oslobođenoj Jugoslaviji, odn.komunizmom. Slično je postupila i građanska, demokratska Čehoslovačka, donevši tzv. Benešove dekrete o izgonu sudetskih Nemaca, u određenim vidovima Poljska i dr. Ne kao opravdanje već kao objašnjenje treba reći da svest o nedopustivosti tih postupaka nije bila ista pre više od pola veka i danas, a da je međunarodno pravo o tome bilo tek u nastajanju. Tako, na primer, nije bilo zabranjeno ni uzimanje i ubijanje talaca, pa su okupatori u Srbiji 1941, pre donošenja odluke o "konačnom rešenju" streljali Jevreje kao taoce. A treba reći i to da u ono vreme ni Jugosloveni nisu imali dovoljno hrane ili lekova.
Stvoriću svoj mali raj i u njega primiti one koji su mi već u srcu.
Većina oduševljena Hitlerom
Naslov mog pisma odnosi se na "Verharmlosung", umanjivanje, pa možda i svesno prećutkivanje kriminalne uloge koju je imao Kulturbund i neke druge organizacije nemačke manjine, kao i nedela koja je počinio dobar deo pripadnika te manjine (iako nikada nisu krivi svi pripadnici jednog naroda, nije svejedno koliki je postotak njih kriv). Nastojanja u tom smislu vidljiva su iz napisa koje sam pomenuo i, žao mi je što moram reći, i iz nekulturnog, potcenjujućeg, punog animoziteta prema sagovorniku odgovora prof.Žiletića povodom reagovanja profesora dr Teodora Kovača na njegov napis "Nestanak podunavskih Švaba".
Držaću se činjenica. Kulturbund nije pao pod uticaj nacista tek 1939.godine. Odmah po dolasku Hitlera na vlast u Nemačkoj 1933.godine počelo je "glajhšaltovanje" (Gleichschaltung, još jedna teško prevodiva reč, otprilike "doterivanje na jedinstvenu liniju") nemačkih organizacija u Evropi, pa i celom svetu. Postojala je i posebna matična organizacija (Volksdeutsche Mittelstelle) za njih u Berlinu. To je išlo veoma brzo, bez većih otpora starih rukovodstava. Većina pripadnika nemačkih manjina bila je oduševljena Hitlerom, njegovim "vraćanjem dostojanstva" nemačkom narodu, kasnije nemačkim vojnim pobedama. Preporučio bih prof.Žiletiću da, ako još nije, pročita knjigu dr Petra Kačavende "Nemci u Jugoslaviji 1918-1945" u izdanju Instituta za savremenu istoriju, Beograd 1991. Ako ne veruje, kako ironično kaže, "opširnim i solidnim" studijama iz Titovog vremena (1991.to nije), neka bar pogleda faksimile originalnih dokumenata. Kulturbund je ujedno bio Nemačka nacionalna grupa, njegov predsednik dr Sep (Sepp) Janko ujedno njen vođ (Fuehrer), potvrđen iz Nemačke.
Aprila 1941.godine vođstvo Grupe tražilo je od Beča preko tajne radio-stanice "Nora"da se na 46 mesta u Bačkoj spusti oružje za lokalne Nemce, a možda i padobranci. U Banatu (Alibunaru i drugde) "folksdojčeri" su napali delove jugoslovenske vojske. U mnogim mestima su bili aktivni kao špijuni itd. Posle okupacije i podele teritorije Jugoslavije vođstvo Nemačke nacionalne grupe izražavalo je veliko nezadovoljstvo, pre svega dodeljivanjem Bačke Mađarskoj. Ono je verovalo da će se od teritorija na kojima žive podunavski Nemci formirati posebna država (pominjalo se da bi joj glavni grad bio Grad Princa Evgenija - Prinz-Eugenstadt - u šta bi bio preimenovan Beograd). No moralo se pomiriti s Hitlerovom odlukom i - sada govorim o Srbiji - zadovoljiti se privilegijama i specijalnim statusom u Banatu.
Velika većina pripadnika nemačke manjine slavila je pobedu Nemačke, propast i komadanje Jugoslavije. Priča se kako je Nemačka bila za njenu celovitost. Ona je duže vreme planirala njeno razbijanje, šurovala s ustašama, njen agent Vezemajer je aprila 1941.od Mačeka tražio da otcepi Hrvatsku, pomagala je Pavelića itd. Poziv "folksdojčerima" da glasaju za Milana Stojadinovića bio je samo taktički potez da se pomogne političaru od koga se očekivala saradnja u ostvarenju nemačkih planova na Jugoistoku "i šire".
U okupiranoj Srbiji Banat je faktički bio pod upravom lokalnih Nemaca, kojih je tamo, prema tajno sprovedenom popisu, bilo 130.600, ili 23,6 odsto, prema 245.000 (42,4 odsto) Srba, 92.789 (16,9 odsto) Mađara itd. Na čelu uprave bio je podban (Vicebanus), Nemac, koga je formalno postavljala srpska vlada, ali uz saglasnost vođe Nemačke nacionalne grupe za Srbiju i Banat, kako se posle reorganizacije nazvao deo Grupe za Jugoslaviju ("firer" je ostao Sep Janko). Većinu važnih položaja u njoj, kao i u gradskim upravama, policiji, , privredi itd. zauzeli su Nemci. Oni su formirali i svoje oružane formacije, "momčad" (Mannschaften ), koje su imale policijsku ulogu (u manastiru Vojlovici blizu Pančeva bile su čuvari zatočenog patrijarha SPC Gavrila i episkopa žičkog Nikolaja). Borili su se i protiv ustanika. Velik broj bio je mobilisan u nemačku vojsku, a mnogi su se javili kao dobrovoljci. Po naredbi "SS Rajhsfirera" Hajnriha Himlera (SS Reichsfuehrer Heinrich Himmler) početkom marta 1942.godine od Nemaca iz Srpskog Banata formirana je SS dobrovoljačka divizija "Princ Evgenije" (SS-Freiwilligen-Division "Prinz Eugen"), poznata po zločinima počinjenim na teritoriji Jugoslavije, o kojoj ovde neću govoriti. Nastavlja se
O držanju "folksdojčera" posle okupacije Srbije moglo bi se pisati (i pisano je uglavnom davno) veoma mnogo. Međutim, prof.Žiletić i prof.Bekić o tome ne kažu ni reč. Možda ne žele, a možda smatraju kako je to opšte poznato, no posle šest decenija većini nije. Jakob Lihtenberger, koji u razgovoru sa Nadeždom Radović izražava ljubav prema Kraljevini Jugoslaviji i gotovo žali zbog njenog nestanka, takođe ne pominje ove "neprijatnosti". Doduše, on je bio u NDH, već od prvih dana na veoma visokoj dužnosti zemaljskog vođe nemačkih manšafta (Landesmannschaftsfuehrer), što je mogla biti samo ličnost od velikog poverenja, odana nacističkim ciljevima. Kao takav veoma je dobro znao šta se događa ne samo u NDH već i u susedstvu. Uzgred rečeno, sačuvani su neki dokumenti koje je on potpisao. Izjava da je bio oficir Oružanih SS (Waffen SS) i godinu dana na frontu u Rusiji značajna je. Presudom Nirnberškog suda "Waffen SS" su proglašene za zločinačku organizaciju. Neki čitaoci će se setiti skandala koji je izbio kada je nemački kancelar Kol svog gosta, predsednika SAD Regana, odveo na vojničko groblje u Bitburgu, gde su sahranjeni poginuli pripadnici te formacije.
Niko nije rekao ni reč o odnosu nemačke manjine prema Jevrejima, još manje žaljenja i izvinjenja za ono što je činjeno, u konkretnom slučaju pre svega u Banatu (ali i u Beogradu itd.) Kao da se smatra kako se Vili Brant pred spomenikom u varšavskom getu izvinio u ime svih Nemaca u svetu. A činjene su strašne stvari. Odmah po ulasku nemačkih trupa u neko mesto počelo bi hapšenje, premlaćivanje, pljačka, pa i ubijanje Jevreja, pre svega najuglednijih i najbogatijih. U tome su učestvovali esesovci, odn.gestapovci, redovne trupe i domaći Nemci, najbolji poznavaoci lokalnih ljudi i prilika, susedi žrtava. Pomenuću samo jedan od mnogih slučajeva. U Petrovgradu, današnjem Zrenjaninu (kojem su Nemci bili vratili ime Gross Betschkerek - Veliki Bečkerek), uhapšen je Viktor Elek, direktor "najstarije i najbolje šećerane" u Srbiji, kako se danas naziva. Posle ponižavanja i mučenja obešen je, razume se bez suđenja, 24.aprila 1941. Ostali su opisi sadističkog iživljavanja nad Jevrejima, pljačke njihove imovine itd. Okupatorske vlasti nisu imale ništa protiv pljačke, pod uslovom da to bude u korist države, a ne pojedinaca. Videvši kolike je razmere dostiglo pljačkanje ove druge vrste, vlasti su naredile da svi koji su prisvojili imovinu Jevreja moraju da im je predaju. Sredinom avgusta 1941.godine svi Jevreji iz Banata dovedeni su u Pančevo, tu ponovo opljačkani, a zatim prebačeni u Beograd, gde su raspodeljeni po jevrejskim porodicama na stan i hranu. Ubrzo su muškarci odvedeni u logor Topovske šupe (za koji malo Beograđana zna gde je bio, jer tamo nema nikakvog obeležja) i pobijeni tokom leta i jeseni, zajedno sa Jevrejima iz Beograda. Žene i deca odvedeni su decembra 1941.godine u Jevrejski logor na Sajmištu (Judenlager Semlin) i odande u proleće 1942.godine ugušeni prilikom vožnje "dušegupkom" do Jajinaca, gde su pokopavani.
U Beogradu je bilo više hiljada Švaba raznih zanimanja, a naročito su bili poznati kao dobri "hauzmajstori". Posle ulaska nemačkih trupa mnogi od njih su postali komesari u zaplenjenim jevrejskim radnjama i preduzećima, radili razne poslove za okupacione vlasti itd. Zgrada Jevrejske veroispovedne opštine sefardskog obreda u Ulici
Kralja Petra bila je dodeljena Kulturbundu, a Jevrejima je bio zabranjen prolaz pored nje. Pojedinci su za male pare kupovali jevrejsku imovinu. Na razne načine su okupatoru služili i u drugim mestima u Srbiji, naročito tamo gde ih je bilo u većem broju (Smederevo 870, Niš 670, Kragujevac 600, Paraćin 365, Šabac 320, Zaječar 200 itd.) Mnogi od njih su se do rata bavili i špijunažom.
Dozvoliću sebi da napišem neka lična sećanja. Mojoj porodici (majka, sestra i ja, otac je bio u zarobljeništvu) dodeljeno je troje banatskih Jevreja, muškarac i dve žene, iako je u omanjoj kući, u kojoj i sada stanujem, pored nas bila i moja baba (majčina majka), tetke po ocu i majci i drugi rođaci isterani iz svojih stanova. Muškarac se zvao Aleksandar Molnar, bio je iz Vršca, oženjen Nemicom, s kojom je imao ćerkicu. Ona se od njega odmah razvela, što je uradila i većina drugih Nemaca i Nemica u braku s Jevrejima. Da to nije uradila, on bi imao šansu da se spase kao bračni drug "arijevke" (da pomenem malo poznat događaj iz rata: Nemice u Berlinu udate za Jevreje izišle su na demonstracije kada su pohapšeni njihovi muževi; nikakve pretnje, čak vojskom, nisu ih odvratile i konačno su pobedile; muževi su im pušteni, jedan čak vraćen iz Aušvica). Molnar je posle nekoliko dana odveden u Topovske šupe, gde mu se gubi trag. Starija žena,već u godinama, Hana, čije sam prezime zaboravio, bila je iz Pančeva. Odvedena je s mojima, sem sestre, na Sajmište i ubijena. Mlađa žena zvala se Livija-Lili Kempf, bila je krojačica iz Vršca, udata za Nemca Jozefa-Jožija Kempfa, krojača. Joži je nekako saznao gde mu je žena i posle nekoliko dana obreo se u našoj kući, donevši nešto hrane. Potom je stalno dolazio i govorio kako traži mogućnost da ženu vrati kući. Ja sam pobegao iz Beograda krajem oktobra 1941. Iz njihove priče posle rata saznao sam da je Joži imao velikih teškoća, ali da je Liliku uspeo da izvuče, tek sa Sajmišta. Rat su preživeli u Vršcu. Jožija po oslobođenju niko nije dirao. Kasnije su otišli u Izrael, pa u Nemačku, gde su umrli. Sudbine pojedinih Jevreja zavisile su, dakle, ponekad i od njihovih najbližih, od kojih su se neki, iz ovih ili onih razloga, poneli neljudski.
Sme li se sve ovo o čemu sam pisao prećutati kada se javnosti govorimo o sudbini podunavskih Švaba neka presude čitaoci.
Stvoriću svoj mali raj i u njega primiti one koji su mi već u srcu.
....kad procitas prvo,drugo,trece i cetvrto...da dodam i peto,ja jesam nacionalista ,i ponosan sam na to,ali sam i germanofil.
Vaš status
Citat