Gabrijel Garsija Markes (Gabriel García Márquez)

[Kalina]

Rodjen je 6.marta 1928. u Arakataki. Godine 1928. u Arakataki preko hiljadu strajkaca bilo je ubijeno i baceno u zajednicku grobnicu, sto ce bitno uticati na njegov zivot i stvaralastvo.Mali Garsija odrastao je kao tiho i stidljivo dete,opcinjen pricama svog dede i praznoverju svoje babe.Sva semena buducih dela bila su posadjena u kuci u kojoj je ziveo, prici o gradjanskom ratu, masakru, dolascima i odlascima tetaka i nezakonioj kceri njegovog dede. Deda mu je umro kad je on imao 8 godina i kad mu je baka oslepila otisao je da zivi sa roditeljima u Sukreu. Skolovao se u Barankuili, luckom gradu. Imao je reputaciju stidljivog momka koji je pisao smesne pesme. 1940 dobio je stipendiju koju su dodeljivali jezuiti za nadarenu decu. Maturirao je 1946. i po zelji roditelja upisao je Nacionalni univerzitet prava u Bogoti. U ovom periodu upoznao je svoju buducu zenu, 13-godisnju devojcicu. Iako se nisu trebali vencati za sledecih 14 godina, Mercedes je obecala da ce ostati verna. Kao i mnogi, i Markes se nije interesovao za svoje studije. Dobio je kopiju Kafkine "Metamorfoze" koja je imala dubok utisak na njega jer je shvatio da knjizevnost ne mora da prati strogu naraciju i radnju.

Tada pocinje da pise i prvu pricu objavljuju liberalne novine , a on postaje genije kolumbijske knjizevnosti. Sofokle i Fokner su, takodje, izvrsili veliki uticaj na njega. Fokner ga je zadivio sposobnoscu da preobrati djetinjstvo u mitsku proslost, izmisljajuci grad u kome ce se radnja desavati. Od Sofokla je preuzeo zloupotrebu moci.
Inspiraciju za delo "Sto godina samoce" dobio je kada se vratio u babinu kucu u Arakataki. Ukleta kuca evocirala je uspomene, a celi grad izgledao je kao mrtav i zaledjen u vremenu. Ranije je skicirao pricu o svom iskustvu u kuci, stoga se roman trebao zvati "Kuca".
Fabula je smjestena u mitskom gradu koji se zvao Makondo. To je ime plantaze banana blizu Arakatake. Nazalost, 1952. prica je odbijena od prvog izdavaca. 1955. dok je Markes bio u istocnoj Evropi, njegovi prijatelji su uzeli pricu sa skrivenog mesta i dali je izdavacu. Ovaj put je bila objavljena. U Evropi je radio kao novinar za razlicite listove, a 1958. je, inspirisan revolucijom na Kubi, zapoceo prijateljstvo sa Fidelom Kastrom koje traje do danas. U januaru 1965. Markes i njegova porodica su se vozili na odmor u Akapulko kad ga je obuzela inspiracija: nasao je svoj glas. Za prvi put u dvadeset godina kao da je udarac groma potpuno osvetlio njegov Makondo. "Taj glas koji sam koristio u romanu 'Sto godina samoce" pricao je stvari koje su zvucale natprirodno i fantasticno, ali ih je pricao sa potpunom prirodnoscu, ne menjajucu izraz lica za vreme pricanja, bas kao sto je to radila njegova baka."
Nakon godinu dana rada Markes je poslao prva tri poglavlja Karlosu Fuentesu, koji je izjavio: "Upravo sam procitao osamdeset strana remek djela." Sa priblizavanjem kraja smestao je sebe, svoji zenu i prijatelje u roman, i na posljednjoj strani otkrio je ime svog romana "Sto godina samoce" .
Sa trinaest hiljada strana u rukama, gotovo otrovan nikotinom, sa preko deset hiljada dolara u dugu, obajvio je roman u junu 1967. Tokom prve sedmice svih odstampanih 8000 primjeraka je bilo prodano. Delo je prevodjeno na desetine jezika i osvojilo je cetiri medjunarodne nagrade. Nobelovu nagradu za knjizevnost je dobio 1982.
Sada je jedan od naslavnijih pisaca sa lagodnim nacinom zivota, sa rezidencijama u Meksiku, Kuernavaki, Parizu, Barseloni i Barankili. Danas zivi sa suprugom Mercedes u Meksiku.





Dela
Sto godina samoće
Ljubav u doba kolere,
Pukovniku nema ko da piše
Dvanaest hodočasnika
Hronika najavljene smrti
Jesen patrijarha
Sretan put, gospodine predsedniče!
Sahrana Velike Mame.
Vest o jednoj otmici
Riba je crvena
O ljubavi i drugim demonima
Secanja na moje tuzne kurve

preuzeto sa neta

[Cecara]

Verujem da retko ko nije procitao zaista izuzetno delo "Sto godina samoce". Kada sam ga citala prvi put, bila sam, ako me secanje dobro sluzi, 2. razred srednje skole. To je bilo moje prvo sretanje sa delom ovakve vrste, i nisam citala nego gutala strane, odusevljena Makondom i Aurelianom Bjuendiom i ostalim junacima, prodavcima leda i lutajucim cirkusantima...
S druge strane, Marquesova knjiga "Zla kob" jedna je od najlosijih knjiga koje sam ikad procitala. Neverovatno mi je da je genije, koji je napisao "Sto godina samoce", napisao i ovu zaista po meni slabu knjigu, koja ne drzi paznju i nema nikakav kraj E sad, ja se nisam toliko udubljivala u njegova dela, mozda ova knjiga spada u jedno od ranijih...

[Kalina]

S druge strane, Marquesova knjiga "Zla kob" jedna je od najlosijih knjiga koje sam ikad procitala. Neverovatno mi je da je genije, koji je napisao "Sto godina samoce", napisao i ovu zaista po meni slabu knjigu, koja ne drzi paznju i nema nikakav kraj E sad, ja se nisam toliko udubljivala u njegova dela, mozda ova knjiga spada u jedno od ranijih...

Nisam jos uvek procitila Zlu kob, skoro sam dobila knjigu sa njegove dve price od kojih je ta jedna. Inace bas me zaintrigirao komentar pa sam pogledala, jeste to ranije delo, Sto godina samoce je ih 1967 a Zla kob iz 1962. A i cini mi se da niko ne moze biti genijalan stalno...

[NSdjanka]

Markesa sam otkrila u srednjoj školi... Šta da kažem sem ljubav na prvi pogled (čitanje)... Pročitajte (ko već nije) makar "Sto godina samoće" i otisnite u čudesni Markesov svet, gde ništa nije nemoguće... Eee, ti latinoamerikanci baš znaju da pišu...

[Kalina]

Markesa sam otkrila u srednjoj školi... Šta da kažem sem ljubav na prvi pogled (čitanje)... Pročitajte (ko već nije) makar "Sto godina samoće" i otisnite u čudesni Markesov svet, gde ništa nije nemoguće... Eee, ti latinoamerikanci baš znaju da pišu...

E stvarno umeju da pisu, cudo jedno....Upravo uzivam u citanju Sabata....


Elem, dubok utisak na mene je ostavilo i ovo Markesovo pismo:

Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa
Spavao bih manje, a sanjao više

Kada bi Bog za trenutak zaboravio sa sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stavri bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otvorenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...
Bože moj kad bih imao jedan komadič života...
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem...

[NSdjanka]

Setila sam se još jednog Markesovog dela sa, verovatno, najdužim naslovom ever "Neverovatna tužna i istinita priča o sudbini mlade Erendire i njene bezdušne babe"... Toplo preporučujem

[Sokica]

Setila sam se još jednog Markesovog dela sa, verovatno, najdužim naslovom ever "Neverovatna tužna i istinita priča o sudbini mlade Erendire i njene bezdušne babe"... Toplo preporučujem

Sad kad si navela naslov,setih se da sam je i ja pročitala i sećam se da je dobra knjiga.
Naravno prva njegova pročitana knjiga mi je bila ''Sto godina samoće'' a posle sam pročitala ''Pukovniku nema ko da piše''.
I od mene topla preporuka za čitanje njegovih knjiga....