Пре два дана сам ненадано и накартка боравио у Гребенцу, питоресконом селу на обали канала ДТД, родном месту нашег заиста велког (једног од највећих) песника са ових простора. Не знам зашто, у већини чланака о Попи пише да је рођен у Гребенцу код Вршца (што и није баш нетачно), када се његово родно село налази на територији општине Бела Црква. Али све то није ни важно. Васко Попа је својим снажним и оригиналним делом потпуно превазишао локалне, па и националне оквире и постао вероватно најпревођенији наш песник...
Као успомену на песника Попу веже ме и догодоишње познанство са његовим школским другом, такође већ давно покојним чика Павелом, који је био мој први комшија.....
А Википедија о Васку Попи каже следеће:
Васко Попа
Васко Попа (1922-1991), један од најпознатијих песника на српском језику, академик.
Биографија
Рођен је 29. јуна 1922 у Гребенцу код Вршца. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину (тада се Зрењанин звао Бечкерек). Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године.
Прве песме објављује у листовима “Књижевне новине” и “Борба”. Његова прва збирка песама "Кора" (1953) уз "87 песама" Миодрага Павловића сматра се почетком српске послератне модерне поезије. Та књига је покренула расправе књижевне јавности и оставила велики утицај на млађе нараштаје песника. После Коре, Попа је објавио следеће збирке песама: "Непочин поље" (1956), "Споредно небо" (1968.), "Усправна земља" (1972), "Вучја со" (1975), "Кућа насред друма" (1975), "Живо месо" (1975), "Рез" (1981) као и циклус песама "Мала кутија" (1984), део будуће збирке "Гвоздени сад" коју никад није довршио.
Од 1954. до 1979. године радио је као уредник у издавачкој кући Нолит у Београду. Слагањем усменог наслеђа, игара и загонетки, Попа је створио посебан песнички језик модерне српске поезије. Приредио је зборнике: Од злата јабука (Београд, 1958.), Урнебесник (Београд, 1960.), Поноћно сунце (Београд, 1962.). У песничком зборнику "Од злата јабука" (1958.) у новом светлу је приказан поетски свет народних умотворина; у зборнику "Урнебесник" (1960.), поетски свет песничког хумора и у зборнику "Поноћно Сунце" (1962.), поетски свет песничких сновиђења.
Круг знамења књига песама
Васко Попа је један од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са француског језика. У Вршцу, 29. маја 1972. год. основао је Књижевну општину Вршац (КОВ) и покренуо необичну библиотеку на дописницама, названу "Слободно лишће". Исте године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности (14.12.1979.) у Новом Саду.
Умро је у Београду 5. јануара 1991. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
Круг књига
Појава Васка Попе у послератној српској поезији означава снажан преокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика. Песнички израз Васка Попе је наклоњен афоризму, пословици, елиптичан је и језгровит. Језик Васка Попе је сажет и лапидаран. Он пише кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије.
За живота је објавио осам књига поезије које су чиниле круг и носе своје знамење:
"Кора" - 1953.
"Непочин поље" - 1956.
"Споредно небо" - 1968.
"Усправна земља" - 1972.
"Вучја со" - 1975.
"Кућа насред друма" - 1975.
"Живо месо" - 1975.
"Рез" - 1981.
После смрти Васка Попе у његовој заоставштини пронађена је недовршена књига песама "Гвоздени сад", затим незавршена целина "Лепа варош В", као и круг од пет песама под заједничким насловом "Луди Лала". Из заоставштине потиче још и 19 песама, као и књига записа о уметности и уметницима "Калем". 2002. године у издању КОВ Вршац изашла је књига "Румунске и друге песме" где су по први објављене неке песме из Попине заоставштине које је он још у младости писао.
Награде и признања
Васко Попа је први добитник "Бранкове награде" за поезију, установљене у Сремским Карловцима у спомен на Бранка Радичевића. Године 1957. добија Змајеву награду, 1968. Аустријску државну награду за европску литературу, 1976. награду за поезију "Бранко Миљковић", 1978. додељује му се награда АВНОЈ-а, а 1983. књижевна награда "Скендер Куленовић".
Награда "Васко Попа"
Године 1995., у Вршцу, установљена је награда "Васко Попа" за најбољу књигу песама на српском језику и додељује се сваке године на дан песниковог рођења, 29. јуна. Награду додељују Друштво пријатеља Вршца "Вршац лепа варош", Хемофарм концерн и Агенција Ђорђевић. Досадашњи добитници су:
1995. - Борислав Радовић
1996. - Иван В. Лалић
1997. - Стеван Раичковић
1998. - Милутин Петровић
1999. - Слободан Зубановић
2000. - Љубомир Симовић
2001. - Новица Тадић
2002. - Милош Комадина за збирку песама "Свеједно"
2003. - Саша Јеленковић за збирку песама "Књига о срцу"
2004. - Душко Новаковић за збирку песама "Изабрао сам месец"