Заборављене личности из историје Србије

[memento]

Нисам пронашао погодну тему у којој бих могао да поставим ове податке за које мислим да су интересантни. Наиме, бој на Равњу је врло мало познат иако је то једна од најхуманијих битака у нашој историји (познат и као српски Термопил) у којој се шачица устаника супротставила далеко бројнијој надирућиј турској војсци да би обезбедила одступницу великом збегу српске нејачи који се повлачио из западне Србије када је Први српски устанак упао у кризу....

Један од српских вођа у тој познатој бици у којој су сви српски борци изгинули је и командант елтне јединице српске војске састављене од Голих Синова (мушкараца којима су Турци побили породице) познатије као Голаћи је био чувени Зека Буљубаша....

Зека Буљубаша

Јован Глигоријевић, познатији као Зека Буљубаша, је рођен 1785. године у Сјеници у Старом Влаху.
Потиче из сиромашне породице српског сељака у којој су, поред њега, били још два брата и три сестре. Имао је упадљиво зелене очи, због чега су га родитељи и околина прозвали Зека. Касније, кад је у Првом српском устанку постао и устанички буљубаша, постао је познат у српском народу и његовој историји као Зека Буљубаша.
Као дете сиромашних родитеља послуживао је у манастиру, где је научио да чита и пише. Затим је служио код турских и српских трговаца, где је добро научио и јахање коња, руковање оружјем и сналажење у беспућима, као и турски говор.

Сукоби са Турцима

Тешко је подносио турске зулуме и због тога је долазио у сукобе са њима. Због тога је променио место боравка и настанио се у Вишеграду. Службовао је код једног виђенијег трговца грађом, који је откупљивао балване, спуштао их сплавовима низ Дрину до Босанске Раче и Сремске Митровице и ту продавао.
У сплаварењу Зека је нашао себе, добро научио да плива, рони и савлађује ћуди ове брзе и плаховите реке. Често сплаварећи, добро је упознао и сваки делић реке посебно њене газове, обале, али и прибежне терене, што му је било од велике користи у току његовог четовања на Дрини у бурним годинама Првог српског устанка.
Зекаје добро упознао тежак и ропски живот српског сељака, турско насиље над њима, слушао приче о српским хајдуцима и прижељкивао да се и он укључи у ту борбу. Зато се и посебно обрадовао вестима о Карађорђевом устанку у Шумадији и ширењу тог пламена по читавој Србији, од Дрине до Тимока.
Чувши да су се на Дрини у Мачви појавили устаници Стојана Чупића који је веома успешно сузбијао турске пљачке из Босне и чувао ослобођену територију, Зека се, уместо у Сремској Митровици, са газдом поздравио у Босанској Рачи, најавивши одлазак међу српске устанике.

Међу устанацима

Стојана Чупића је, после ослобађања Шапца, као најбољег познаваоца стаза и богаза између Дрине и Шапца, послао на Дрину Јаков Ненадовић, да затвара путеве од ове реке ка Шапцу. Он је разместио своје страже покрај Дрине, по њеним врбацима и увалама на широком подручју, од улива Дрине до Жичког потока. Седиште је често мењао: Парашница, ноћајски Салаш, Богатић...
Зека је са другом препливао Дрину. Кренули су у дубину Мачве, али су их зауставила два човека са упереним пушкама и питали где иду. Одговорио је да су Срби којима је додијао турски зулум и да су пошли у Србију да се заједно са својом браћом боре против Турака. Распитивали су се за Стојана Чупића и молили да их њему спроведу. Стража је била Чупићева, па су им предали кубуре и ханџаре које су носили у торбама. Кренули су у Парашницу ка Чупићу.
Стојан их је лепо примио и, после дужег испитивања, стекавши утисак да се ради о снажним, родољубивим и племенитим Србима, прихватио их међу своје момке. Он је имао обичај да провери кондицију и знање у руковању са оружјем новопридошлих момака, па их је, када се уверио да они добро рукују пушком, кубуром и ханџаром, распоредио у једну од својих чета која је чувала Дрину насупрот Босанској Рачи.
Пријем међу Стојановим момцима је био изванредан. Сви су били млади, добро наоружани и одевени. Потицали су углавном из околних мачванских села и били добри познаваоци терена, али је међу њима било и људи из Семберије, Срема, па чек и Херцеговине. Владало је велико другарство и међусобно поштовање, делили су све што су имали. Зека је распоређен у десетину бившег хајдука из Црне Баре Драгоја.
Чете су биле добро обезбеђене од дринског и савског правца стражама и заседама. Уз то, Стојан је, као бивши трговац, развио и веома добру обавештајну мрежу међу прекодринским српским сељацима и Србима у Срему, па су се свакодневно код њега сливали драгоцени подаци.
Поседовањем дринске обале и развијеним обавештајним радом, Стојан је веома успешно чувао ослобођену територију Мачве са западне стране, док је Китошке пролазе у то време чувао прота Никола Смиљанић са својим момцима. У склопу овог обезбеђења је и Зека са друговима, распоређен по сменама, чувао дринске обале.

Живи бедем у историји Првог српског устанка посебно место заузимају Зека Буљубаша и његови голаћи, који су даноноћно чували српску границу на Дрини, потпомагали српским устаницима у свим важнијим бојевима са Турцима у Подрињу и Мачви и њиховим офанзивама у Босни. Сви су храбро изгинули штитећи одступницу устаничке војске са Равња.

[memento]

Đakom Avakum
(preuzeto sa www.pravoslavlje.org.yu)

„Srb je Hristov, raduje se smrti!“
urednik Miodrag M. Popović

U mnogim srpskim domovima može se videti plaketa sa ugraviranom molitvom u kojoj se Sveti Vladika Nikolaj Lelićki moli Bogu za mudrost razlikovanja onoga što se može promeniti od onoga što treba prihvatiti. Tu sposobnost razlikovanja, jednu od osnovnih hrišćanskih vodilja u ispravnom postupanju, iskazuje čuvena narodna izreka: „Treba znati stići i uteći i na strašnom mestu postojati“.


U Svetom Pismu i istoriji Hrišćanstva ima mnogo primera ljudskog stradanja. Crkveni kalendar je prepun znanih i neznanih mučenika čija žitija mogu navesti površnog čitaoca na zaključak da smisao Hrišćanstva leži u stradanju njegovih sledbenika. Takva razmišljanja su pogrešna: stradanje nije svrha samome sebi, niti je svako stradanje spasonosno za dušu, već samo stradanje Boga radi. Sveto Predanje obiluje primerima uzaludnog mučeništva onih vernika koji su mimo Božjeg promisla isprovocirali sopstveno stradanje. Pošto su bili nedorasli veličini podviga na koji su se odlučili, njihovi poduhvati su se često završavali sramnim odricanjem od vere, na radost njihovih mučitelja i protivnika Hrišćanstva.

Nasuprot pomenutim slučajevima nerazboritog samoprecenjivanja, stoje primeri istinitih Hristovih mučenika, obdarenih onom mudrošću za koju se moli Sveti Vladika Nikolaj. Među njima je zapisano i ime prepodobnog đakona Avakuma (17/30. decembar). Za mladića rođenog 1794.g. savremenici svedoče: „Divan i dičan kao Apolon, lep i čedan kao prekrasni Josif; dobrota i celomudrije bili su mu ispisani na licu“. U petnaestoj godini života otišao je u manastir Moštanicu (Banjalučka eparhija), gde se zamonašio i primio čin đakona. Pred turskim zulumom moštanička bratija napušta manastir, Avakum prelazi u Srbiju i dolazi u manastir Trnavu kod Čačka, gde zbog uzornog monaškog života, odličnog poznavanja bogosluženja i anđeoski lepog pojanja, postaje miljenik bratije, posebno igumana Pajsija.

Nažalost, manastirska idila je potrajala kratko: Karađorđev ustanak je okončan, Turci ponovo uspostavljaju strahovladu, a Hadži-Prodanova buna daje im odličan povod za odmazdu. Među zarobljenim pobunjenicima našli su se i iguman Pajsije i đakon Avakum. Zarobljenici su dovedeni u Beograd (tadašnji Dar-ul-Džihad) i utamničeni u kulu Nebojšu, odakle su u grupama izvođeni na stratište kod Stambol kapije (na mestu današnjeg Narodnog pozorišta) i nabijani na kolje. Kada je došao dan pogubljenja mladog đakona, Turci, zadivljeni njegovom lepotom, ponude mu oproštaj ako se odrekne Hrista. Na zaprepašćenje prisutnih, prepodobni Avakum odbija ponudu i ispoveda nepokolebljivu veru, jaču i od samog nagona za životom. Mučitelji, zadivljeni mladićevim držanjem, odlučuju da ga poštede dugog izdisanja na kocu: „I duševan Turčin jedan“, veli pesnik, „da uštedi dečku muke, probode mu jataganom mučeničko srce živo“.

Nekome će se, iz perspektive 21. veka, izgledati morbidno podsećanja na doba kada je ubod u srce značio milost; nekome će Avakumove reči „Srb je Hristov, raduje se smrti!“ zazvučati patetično. Srpska Crkva, pak, čuva uspomenu na prepodobnog đakona, dvadesetogodišnjeg mladića obdarenog božanskom mudrošću koju mnogi ne steknu ni za mnogo dužeg života: kada valja „stići“, kad „uteći“, a kada „na strašnom mestu postojati“ i posvedočiti snagu svoje vere.

Ako bismo danas upitali prosečnog Beograđanina šta zna o đakonu Avakumu i beogradskim mučenicima, odgovor bi najverovatnije bio sleganje ramenima. Da li je Beograd zaboravio svetog mučenika đakona Avakuma, a sa njim i druge beogradske mučenike, počevši od prvih i najstarijih svetih mučenika Ermila i Stratonika, pokazaće vreme. Na nama je da ih vratimo iz zaborava, ne bi li se sadašnja i buduća pokolenja odužila ovim duhovnim gorostasima bar jednim hramom u Beogradu posvećenim njima, jer oni to nesumnjivo zaslužuju.

[memento]

Luka Lazarević


Pop Luka Lazarević (1774—1852) je bio srpski junak, vojvoda, velikan Prvog srpskog ustanka i pravoslavni sveštenik (pop), rodom iz Svileuve.

Bio je na školovanju u Austriji oko tri i po godine, posle čega se oženio i zapopio, a za parohiju dobio je Koceljevu i Ljutice.

Mnogo je voleo dobre konje i oružje, od kojih se nikada nije rastajao. Imao je petnaestak rana, a jedan kuršum u telu i u grob je odneo.

Umro je u Šapcu, 29. aprila 1852. godine. Sahranjen je pored šabačke crkve.

Prvi srpski ustanak


Kada su 1801. godine šabački janičari ubili njegovog brata od strica Ranka, Luki je bilo jasno šta nameravaju. Procenio je da se treba dizati protiv njih.

Prvi je u Šabačkoj nahiji 1804. godine je ustao protiv Turaka, stvorio ustaničku četu i izabran je za vojvodu („postao vođ šabačkim Tamnavcima i Posavcima gde god bi se sudarili s Turcima“) u prvoj polovini 1805. godine. Tom prilikom, Luka se raspopio. Brzo je izbio u prve redove, postavši cenjena i omiljena ličnost u narodu.

Učestvovao je u oslobađanju Sokolske i Užičke nahije. Napuštajući Užice, Turci su ustanicima platili veliku globu. Od Bega Novljanina, po čijem je nalogu ubijen knez Ranko, Luka je dobio arapskog ata i skupocenu opremu.

U proleće 1806. godine, Turci su upali u Svileuvu i zapalili nekoliko kuća, između ostalih i Lukinu. Luka ih je sačekao u Čučugama i naneo im velike gubitke.

Boj na Mišaru


Učestvovao je u svim bojevima protiv Turaka u Podrinju, ali se naročito istakao u boju na Mišaru (1806. godine). Tad je (zajedno sa Matejom Nenadovićem) komandovao srpskom konjicom koja je na ugovoreni znak vešto izvršila poznati manevar (juriš) i presudno doprinela srpskoj pobedi. U najžešćem okršaju, Luka se u jednom vrbaku kraj rečice Dumače sukobio sa čuvenim Kulin-kapetanom. Tom prilikom pop-Luka je bio ranjen, dok su Kulin-kapetana ubili ustanici.

Komandant šabačke tvrđave

Posle oslobođenja Šapca, vožd Karađorđe ga je postavio za komandanta šabačke tvrđave, i na toj dužnosti je bio od 1807. do 1813. godine. Priča se da se pokazao kao dobar starešina koji se brinuo da zavede red u gradu i da se sudi po pravdi. U proleće 1809. godine, Luka je (sa jedinicama Šabačke nahije) opkolio Turke u Janji i Bijeljini, ali su se ustanici ipak morali povući preko Drine.

Krajem juna 1811. godine, Luka je postavljen za komandanta sektora od Save do Loznice. Pod njegovu komandu stavljene su vojvode Stojan Čupić, Anta Bogićević i Sima Katić.

Emigracija

U vreme propasti Prvog srpskog ustanka, 1813. godine, pop-Luka je napustio Srbiju i naredne godine proveo je u emigraciji. Isprva je kratko boravio u Sremu u tadašnjoj Austriji: prvo u karantinu u šumama manastira Fenek, zatim u Golubincima, pa u gornjoj tvrđavi u Petrovaradinu. Zatim je odveden u Judenburg u Štajerskoj, gde je živeo skromno i povučeno. Odatle je zajedno sa ostalim ustaničkim starešinama upućen u Hotin u Besarabiji (Rusiju), gde je živeo do 1832. [2] godine. Od ruske vlade primao je 300 dukata godišnje, istovremeno se baveći trgovinom i uzimajući spahiluke u zakup.

Povratak u domovinu

1833. godine vratio se u domovinu s velikim počastima i nastanio se u Šapcu. Knez Miloš postavio ga je za člana šabačkog Magistrata i poklonio mu je kuću u Šapcu, tačno preko puta Jevremovog konaka. Pred kraj života našao se u teškoj materijalnoj situaciji i bio je prinuđen da uzima novac na zajam pod nepovoljnim uslovima. Početkom 1847. godine dobio je penziju.

Bio je veliki protivnik kneza Miloša i dinastije Obrenovića. 1842. godine za vrijeme bune Tome Vučića, po naredbi kneza Mihajla Obrenovića, Luka Lazarević biva uhapšen i smješten u zatvor. Poslije promjene dinastije (kad su Karađorđevići došli na vlast), postao je član Državnog savjeta.

Izvor: Wikipedia

[banatian]

Dimitrije Bugarski

Dimitrije Bugarski (Novi Sad 1740, - Novi Sad, 1789), pravnik, prvi gradski načelnik Novog Sada.

Potiče iz stare ugledne novosadske porodice. Gimnaziju je učio u Novom Sadu, a prava Požunu (Bratislava). Po završetku studija Magistrat ga je angažovao kao pisara a zatim za pristava kod poreske blagajne.

Za člana komuniteta izabran je 1767. a godinu dana kasnije i za člana Spoljašnjeg senata. Predsednik Izbranog obštestva 1774.

Kao pravnik u Beču je zastupao Velikokikindski distrikt na osnovu privilegija koje je dala Marija Terezija. Zbog uspeha u tom radu postavljen je za suca ovog Distrikta 1776. sve do 1778. kada mu je istekao mandat, kada se vraća u Novi Sad. Od 1782. bio je ponovo član Spoljašnjeg senata i Izbranog obštestva. Za predsednika Obšestva izabran je 1786. a 1778. za prvog gradskog načelnika Novog Sada. Uz obaveze koje je imao u Magistratu, Bugarski je obavljao i dužnosti direktora novosadskih srpskih osnovnih škola.

Wikipedija

[felix]

Titus Dugovic....srpski sajkas koji prilikom opsade Beograda 1456.godine,videci da jedan janicar dize turski alaj barjak na kulu Nebojsu,skocio na njega i zajedno pao sa kule...u Madjarskoj vrlo cenjen,a kod nas potpuno zaboravljen

[felix]

Nikola Altomanovic.....napravio haos posle smrti cara Dusana i svog strica Vojislava Vojinovica...sa svojih 16 godina vladao teritorijom od Beograda do Dubrovnika,uhvacen sa svojih 18 godina i oslepljen,ali tek kada su se udruzili i Srbi,i Bosanci i Madjari....najsposobniji srpski velikas srednjeg veka...kraj zivota proveo u manastiru dozivevsi i pad Srbije...eh,da je postao Car....

[itebejac]

Titus Dugovic....srpski sajkas koji prilikom opsade Beograda 1456.godine,videci da jedan janicar dize turski alaj barjak na kulu Nebojsu,skocio na njega i zajedno pao sa kule...u Madjarskoj vrlo cenjen,a kod nas potpuno zaboravljen

Nisam pametnjaković... ali mislim da ga pominju kao Dugonič Titus-a. Da li je Dugonić, ili Dugonič... nema veze..

[streethorn]

Ognjeslav Kostović

Pronalazač

Rođen je 1851. u Vilzburgu u Austriji. Roditelji mu nisu u tom mestu stanovali, već mu je majka � koja je poreklom Austrijanka � u to vreme bila u gostima kod svog brata. Na krštenju j edobio ime Ignjat, ali su to roditelji po starom običaju izmenili u Ognjeslav. Stanovali su u Pešti gde mu je otac bio žitarski trgovac. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Pešti. Tamo je učio i tehniku. Sovjetski tehnički pisci kažu za njega da je bio visoko tehnički obrazovan. Vaspitan je u duhu porodičnih, staleških i verskih tradicija. U njegovoj kući u Petrogradu čuvane su razne porodične i crkvene relikvije, kao što su porodični plemićki grb, slike starih predaka i ikone.

Po završetku školovanja otac mu je predao svoj parobrod radi upravljanja. Ovaj brod služio je njihovom preduzeću za vuču šlepova natovarenih žitom. Ognjeslav, kao oduševljeni Srbin, dao mu je ime �Sloga�. Njime je upravljao kao kapetan i plovio je na zapad do Nemačke, i na Istok do Odese. Jednom, kad je svojim brodom polazio za Odesu, poneo je sobom izrađene planove podmornice kakvu je sam zamislio. Tamo ovaj rad pokaže nadležnima i ovi ocene da je od vrednosti da ga otkupe za svotu od 10.000 rubalja. To je bilo pred sam Krimski rat. Ovom prilikom ostao je u Rusiji za stalno, a brod od kojeg se teško rastao vratio je kući. Stupio je u carsku vojsku i bio dodeljen mornarici sa činom kapetana. Učestvovao je u Rusko � turkom ratu i tada mu je od eksplozije povređeno oko. Za vojnički život nije se mnogo oduševljavao. Po izlasku iz vojske nastanio se u Petrogradu, tadašnjoj prestonici. Tamo se oženio Anastasijom Petrov. Ona mu je rodila osmoro dece od kojih su mu u životu ostale samo tri kćeri. Žena mu je umrla kad joj je bilo 42 godine. Glavni izvor života bili su mu prihodi od njegovih malih fabrika. Prvu fabriku podigao je u Spaskoj ulici. Drugu za metalne predmete podiže u mestu Maloje Rbackoje, industrijskom predgrađu Petrograda pored reke Neve. Pošto su mu ćerke živele u starom kraju, poslednje godine svoga života proveo je u Petrogradu usamljen. Tamo je i umro krajem 1916. godine.

Ognjeslav je još od malena pokazivao sklonosti za stvaralački rad. Imao je bujnu maštu, koja ga je gonila da u igru unosi uvek nešto novo. Rastao je u Pešti i Novom Bečeju. Živeo je u povoljnim materijalnim prilikama. Pored svog maternjeg jezika govorio je i mađarski, nemački i francuski. Rado je čitao Žila Verna i slično...U školi je pokazivao crtačke sposobnosti i razvijao ih je u pravcu tehničkog izražavanja. U Rusiji je važio kao iskusni crtač. Ova veština omogućavala mu je da svoje koncepcije crtanjem svestranije prikaže. Njegove radove donosio je časopis �Njiva� koji je izlazio u Petrogradu. Još kao mladić sa pažnjom je pratio tehničke novosti toga doba. Već tada neke svoje ideje prenosi na tehničke konstrukcije. To potvrđuje i činjenica da je sa planovima svog smišljenog podvodnog čamca stupio na tlo Rusije.

Došavši u Petrograd ubrzo podiže radionicu za izradu svojih izuma od drveta. Kasnije već uređuje i metalnu radionicu za izradu mašinskih delova, uglavnom za potrebe svojih izuma. ..

Ceo svoj život posvetio je konstrukcijama i istraživanjima da bi dao nešto novo. Novac koji je primao za svoj rad odmah je ulagao za ostvarenje novih izuma. Po rečima njegove ćerke Zore, ta neprestana ulaganja izazivala su više puta negodovanja u užoj porodici, a zamerao mu je i brat Vladislav.

Uživao je veliki ugled kako u vojnim tako i u naučnim krugovima rusije. Kao član nekih društvenih organizacija i klubova dolazio je u dodir i sa poznatim hemičarem Mendeljejevom.

Prilog Milana Stanisavljeva o Ognjeslavu Kostoviću, objavljen 1957. godine u Zborniku za društvene nauke Matice Srpske

Nastavak sledi...

[streethorn]

Ognjeslav Kostović - nastavak


Do kraja života ostao je veran svom narodu. U njegovoj kući održavane su i negovane tradicije. Čuvane su porodične slike iz starih vremena. Porodična slava Sveti Nikola redovno je proslavljana. Njegova ćerka kaže da je o slavi u njihovoj kući bivalo najviše gostiju. Svoje ćerke, još dok su bile deca, slao je u svoj rodni kraj. Kad su odrasle, ove su zauvek napustile Rusiju. I sam je više puta odlazio u Novi Bečej u posetu svojoj majci, koja je kao udova sa ćerkama tamo živela. Kasnije, kad su mu se dve ćerke udale u Beogradu, usput je i tamo navraćao. Poslednji put je dolazio iz Petrograda u vreme Balkanskog rata.

Značaj najvažnijih Kostovićevih konstrukcija shvatićemo ako se osvrnemo na razvoj vazduhoplovnih objekata i motora do njegove pojave. Posle značajnih događaja u svetu, kad su godine1785. francuz Blanšar i Amerikanac Džefer svojim vazdušnim balonom ploveći prešli Lamanš, pojačava se interesovanje za ovo tek na pomolu vazduhoplovno sredstvo. U tom uspehu videli su mnogi početak ostvarenja ideje da se zagospodari vazdušnim prostorom. Baloni od guste svilene tkanine napunjeni vodonikom posle ovog podviga građeni su u mnogim zemljama.

Kostović je pratio ova tehnička dostignuća. U ruskoj carskoj vojci od njega su često traženi tehnički saveti. Za vreme službovanaj u vojsci stalno je konstruisao i radio na izumima. Sagradio je motorni čamac na koji je usadio motor sopstvene konstrukcije. Po njegovoj zamisli izražene su i sprave za vađenje potopljenih objekata iz mora.

Po završetku Rusko - turskog rata 1878. napušta vojsku i stalno se nastanjuje u Petrogradu. Stan je imao u Puškinovoj ulici. U to vreme pažnja tehničkih radnika i vojnih stručnjaka bila je usmerena u pravcu razvoja letećih sprava. Tada je osnovano i Prvo rusko vazduhoplovno društvo čiji je član postao i Kostović. To društvo sačinjavala je grupa ruskih naučnika i oficira iz vojnoj rukovodstva. Već 1879. prikazao je vazduhoplovnom društvu svoj projekat dirižabla (vazdušnog broda) sa čvrstom osnovnom konstrukcijom. Po tom planu za njegovo pokretanje služio bi benzinski motor jačine 80 konjskih snaga sa električnim paljenjem u cilindru. Ovaj projekat prihvaćen je 1880. od strane komisije koju je odredilo Vazduhoplovno društvo. Tu komisiju sačinjavali su naučnik i hemičar Mendeljejev, admiral Sokovnik i budući akademik Rikačov. Komisija je visoko ocenila predloženi projekat. Po odobrenju projekta nastalo je pitanje novčanih sredstava za gradnju. Komisija je preko dnevne štampe poslala apel građanstvu Rusije da ukaže novčanu pomoć. Odziv na apel bio je veoma povoljan, i priloženo je oko dve stotine hiljada rubalja. Gradnja je otpočela 1882. na ohtenskom gradilištu gde su podignuta potrebna postrojenja. Početak radova objavljen je preko lista "Njiva" za 1882. Kada se o tome saznalo van Rusije, Kostović je dobijao ponude za izgradnju iz raznih zemalja, ali ih je sve odbio. On je prvo preduzeo izgradnju motora za pokretanje dirižabla, znajući da je to najveći problem, jer dotada izgrađene mašine nisu mogle da posluže ovoj svrsi. Motor je završio 1884. i bio je benzinski četvorotaktni sa osam cilindara. Paljenej mu je električno. Cilindri su mu horizontalno položeni po dva, suprotno jedan drugom. Između njih je zajednička komora kao raspršivač. Električnu struju za paljenje daje mu akumulator. Hlađenje mu je vodeno i cilindri su mu u tu svrhu prevučeni kožom.

Dirižabl je dovršen 1889. i čekao je da se njime izvede prvi let. Tek posle 20 godina Nemac Cepelin izgradio je dirižabl za koji je upotrebio već postojeći motor.

[memento]

Хајдук Вељко Петровић



Хајдук Вељко Петровић, најпопуларнији јунак Првог српског устанка (око 1780, Леновац, округ тимочки — око 20. јула 1813, Неготин).

Хајдук Вељко Петровић, вероватно најхрабрији Србин у читавој нашој историји, још није заборављен, али се успомена на њега као и сличне примере из наше историје временом све више потискује....


Вук С. Караџић, Житије хајдук Вељка Петровића:

„...Вељко је био танка и висока струка, смеђе косе и врло малијех бркова, дугуљастијех сувијех образа, широкијех уста, мало покучаста носа; и није му много више било од тридесет година кад је погинуо. По срцу је и по тјелесном јунаштву био први, и не само у Србији него се може слободно рећи и у цијелој Европи свога свуд ратнога времена. У вријеме Ахила и Милоша Обилића он би заиста њихов друг био, а у његово вријеме богзна би ли се они могли с њим испоредити. Но то његово превелико јунаштво Кара-Ђорђије и Младен ове пошљедње године нијесу употребили као што би ваљало. Неготин, као и сваки други град, могао би много мањи јунак, али добар уредник, чувати боље од њега; а он би у пољу пред одабранијем коњицима вриједио више него хиљада другијех...“


Хајдук Вељко
Из Википедије, слободне енциклопедије


Вељко Петровић је рођен у Леновцу, Црна Река, околина града Зајечара у богатој породици Петра Петровића, кога су звали Сирењар због мноштва стоке које је поседовао и сира што је продавао. У младости је Вељко Петровић био чобан и слуга. Са својих 22 година, као младић је реаговао када су два Турчина напала његову сестру. Намах их је убио и одмах се одметнуо у хајдуке. Прво је ишао у Видин код великог одметника, бившег јаничара Пазваноглуа. Међутим и ту долази до изражаја његова прека нарав када убија два Пазванџијина момка и бежи. Од 1803. године био је хајдук у чети Станоја Главаша, да би затим пришао старешини Смедеревске нахије, војводи Ђуши. Када војвода Ђуша (Душан Вулићевић) тражи од Станоја храброг и поверљивог човека Станоје није имао бољег избора до Вељка. Од 1804 учествовао је у устанку у чети са Главашем, а после са Душаном и Вујицом Вулићевићем. Својеглавост Вељкова је утицала на то да у времена ратна не буде послушан ни Вујици, а потом ни Карађорђу. Са Вулићевићем се борио за Београд (1806), на чијим се шанчевима храбро борио. Године 1807. постао је буљубаша и добио дозволу од Совјета, да побуни Криви Вир и Црну Реку. 1809. је бранио Бању од Турака.

Лична његова храброст била је изванредна, и ради ње он је брзо постао разглашен на све стране. Прек и увек хајдук, Вељко није био много дисциплинован, и Совјет је имао с њим чешће неприлика. 1810. године одликован је златним руским орденом за храброст.

Нарочито се истакао у бици на Варварину, где је био рањен у леву руку и због тога остао мало сакат. Године 1811 постао је крајински војвода и упућен је у Неготин, на Крајину. Судбоносне 1813. неколико турских коњаника га је напало код села Буковча, где их је Вељко разбио. Турци су затим кренули са далеко јачим снагама, па се Вељко морао повући у неготинске шанчеве да их брани.

Велики бојеви око Неготина почели су у лето 1813. Вељко продире до Видина, па потом код Буковча туче мање турске јединице, али се убрзо однос снага мења. Турци су почели да опседају Неготин појачањима које им је послао турски паша из Влашке. Укупно 16 000 турских војника је нападало Неготин кога је бранило 3000 Срба. Вељко је утврдио Неготин, направио шанац, дигао куле и сачекао Турке. Највиша кула у којој је седео Вељко је названа Баба Финка. У шанчевима, заједно са Вељком борила су се и његова браћа Милутин и Миљко, као и храбре буљубаше и бимбаше Хаџи-Никола, Абраш, Делибалта и др. Очекивана помоћ коју је Вељко тражио није стигла. Понестала је и муниција, па се хајдук Вељко сети и нареди да се сакупе по Неготину калајне ствари и да се растопе у пушчана зрна, а у топове је наређивао да се само стављају талири. Дан и ноћ је обилазио шанчеве, храбрио своје војнике и поправљао рушевине од турских топова. Једно јутро, после двадесетак дана одбране, око 20. јула, кад је наређивао оправке на малом шанцу, погоди га топовско ђуле кроз сред плећа. Једва је могао да изговори само :"Држ!". Пао је мртав на земљу. Његов брат Милутин га је увече закопао код неготинске цркве. Након Вељкове погибије, Турци су заузели Неготин и Крајину. Остале су запамћене његове речи:“Главу дајем, Крајину не дајем.”


Женио се два пута. Прва жена је била Марија, најмлађа сестра по мајци Станоја Главаша, али она није могла поднети хајдучки живот Вељков па се разиђоше. Друга његова жена, Чучук Стана, била му је нарочито мила. За њу се везују многе приче укључујући и оне да се са Вељком тукла против Турака, бранила Неготин и да је чак четири ране у тим борбама задобила. После његове смрти удала се за другог чувеног јунака, грчког капетана Јоргаћа. Врло живу Вељкову биографију написао је Вук Караџић (Скупљени историјски и етнографски списи, I, 225—23.

Са Маријом је имао сина Радована, а данас потомци хајдук Вељка живе у селу Дубона и презивају се Хајдуквељковићи.

Народ о Хајдук Вељку

Хајдук Вељко је још за свог живота, а поготово после јуначке погибије слављен и опеван, али је увек наглашаван и његов хајдучки и бећарски дух. Најпознатије песме о њему су
Расло ми је бадем дрво
Болан ми лежи Кара-Мустафа

а тврди се да постоји седамдесетак лирских и десетак епских песама о њему.

Мит око његове појаве је помогнут његовим оригиналним начином показивања пред битку. Када би узјахао свог омиљеног коња, Кушљу, Вељко је често позивао музику да свира пре него што се упусти у битку. Прича се и да је ту исту музику поново позивао после завршеног мегдана да се пијанка и весеље настави.