Nase bake i deke

[Tami80]

Postavimo slike,pisimo o njima i sacuvajmo ih tako od zaborava.
Moja baka,koju inace zovem,po vojvodjanski Majka.
Ona se zove Dobrila i 1928. je godiste.
PS.Za pocetak toliko,a sada malo vi...
[

[veverica]

Moje su obe bake umrle pre više od 20 godina... I jedan deda (drugi još u prvoj polovini prošlog veka, tridesetak godina pre nego što sam ja i rođena). Neka maglovita ali prijatna sećanja me za njih još uvek vežu... Njihove fotografije skoro da i nemam, pokoju tek.

[Tami80]

Veverice,zao mi je sto ih vise nema,ali ovu temu sam otvorila ne bi li osvezili malo secanja na njih.
PS.hvala ti sto si primetila moju temu...prva mi je i zato mi toliko znaci

[duga12]

Ima jedno divno bice...moja baka.Ona sija...naj lepsa secanja na detinjstvo me vezuju za nju,jos osetim miris krofni koje je spremila dok ja spavam...taj miris me budio.Ona me odhranila u svakom smislu te reci...blaga i nasmejana uvek.Pamtim i stari dud ispred njene kuce,cesto ga i danas spomenem u sali(odrasla sam na drvetu)na kojem sam visila stalno,nedavno sam bila tamo..nema ga vise,to me rastuzilo.A njen osmeh je jos tu...i mogu svi da nestanu...al ona ne,moja divna bakica,imala sam srecu sto mi je Bog dao da je imam...

...ovo sam o njoj nedavno pisala...

Moja baka ,i ne sad nego uvek...Ne živimo u istom gradu,kod nje sam odrasla,i sve najlepše uspomene me vezuju za nju,sve što je lepo u meni dugujem njoj.
Danas sam je posetila,i kako sam izazvala gužvu mojom posetom(cela familija se okupila),nas dve se dogovorimo da klisnemo u sobu...i dan danas se uvučem u njen krevet,i kuliram dok ona priča...samo to više nisu priče za malu decu,već iskustvo jedne plemenite starice,i dok upijam svaku njenu reč,osećam mir i bezbrižnost,kao kad sam bila dete...
Zatim smo klisnule u šetnju,i sa "ozbiljnih tema",pređemo na neozbiljne ,toliko smo se smejale,da se narod koji smo sretale usput,smejao sa nama,ne znajući ni o čemu se radi....
Svaki rastanak sa njom,teško mi pada...i odlazim kući sa ponekom suzom u oku....

...i ovo...o tome koliko mi nedostaje...

[starsica]

nemam nijednu fotku u kompu od mojih.. steta velika posto imam jos samo baku, majcinu mamu..
baka, oceva mama je umrla pre nekih 16ak godina.. i malo se secanja veze za nju, ali se secam da sam kao dete putovala u Nemacku kod nje i u centru Minhena '90. godine pevala "Tamo daleko"
deka, ocev otac je umro poslog leta.. jos uvek je sve sveze..
deka, majcin otac je preminuo pre 5 i po godina.. to je bio moj prvi susret sa gubitkom te vrste i mislim da ga nikad necu prezaliti.. svakim danom mi nedostaje, ne prodje dan da ga se ne setim i svako se vece za njega pomolim.. zato sto znam da mene moj deka gleda sa neba..
baka, majcina mama zivi sa nama i ona me je othranila.. ma, baba je cudo, psuje na bugarskom i na srpskom, ponasa se kao da joj je 20 godina a pusi kao Turcin i inace mi je kao druga majka ..

[Tami80]

Nazalost i moj deda,ocev otac je preminuo.Doduse tome vec ima 11 godina,ali je bol jos uvek istog intenziteta.Jos uvek mi jako nedostaje.Cesto ga sanjam i budim se sa suzama u ocima.
On i baka su me odgajili,kao i mog brata.Deda je bio zaduzen da me vodi u zabaviste i kasnije u skolu....a vozio me je njegovim motorom.....iako se bojim motora,pored njega sam uvek bila sigurna.
On je bio jedini u porodici koji je pusio i to cigaru za cigarom.Onu cuvenu Drinu.Zahvaljujuci njemu,ni brat ni ja danas ne pusimo,jer nam je svesno dao da probamo cigaru kada smo bili 5 god.,da bi nas odbio od nje i uspeo je.
Vecito je nosio neke papuce i hodao je u njima ne dizuci noge....i taj hod u papucama je stvarao neki zvuk koji mi se i dan danas pricinjava... ,ali znam da je to samo moja pusta zelja da je on i dalje tu sa nama......

[DrinChe]

Jedan od najdražih pečata mog detinjstva je moj deda (drugi je poginuo na kraju rata, kada su ih neki Prle & Tihi jurili - nije dočekao još jedan mesec da vidi sina - mog oca.
Pri kraju osnovne škole bila je tema na pismenom, mislim da smo je svi imali, "Licnost kojoj se divim" ili tako nešto). I ja sam napisala ovo,a i sačuvala.

A sakupila je kasnije moja profesorka i sa drugim radovima napravila zbirku koju sam nazvala "Moj svet" i za nju dobila Oktobarsku nagradu grada Beograda. Deda bi bio ponosan.



...

Opet su sazrele kupine i opet jedno lepo sećanje. On je znao gde su najlepše, najzrelije i lako ih je dohvatao, a da se ne ogrebe. Znao je kuku da načini i da mi dovuše granu da mogu i ja da uživam u radosti branja. Bojio mi je obraze tim crvenim sokom da budem lepa i rumena. Smejali smo se, radovali. Govorio je da sam dedin prvi ponos i svuda me vodio sa sobom. On me je upoznao sa rekom, livadom i šumom, hvatao bubamare, znao svako gnezdo u obliznjoj šumi, učio me kako da prepoznam zrelu lubenicu, Slušali smo pre spavanja kako raste trava. Pekli smo palačinke, a kada se moja zalepila za plafon, smejao se toliko da sam ga posmatrala sa čudjenjem, jer sam očekivala grdnju. I prvo jagnje je u kuću unosio da me obraduje.

Nisam ja tada shvatala da me uvodi u svet i život. Mislila sam da je sve to samo igra. A sada znam kad učim lekciju iz biologije, koliko sam više i lakše učila od njega nego iz knjiga. I sada znam gde mi je pokazao kako pile prokljucava ljusku i da će kiša ako je " crven od sunca uvece" i da će nevreme kad njega "kosti bole".
Prva slova pisao mi je u prašini, štapom, dok smo se odmarali u povratku iz prodavnice ili sa njive. I zauške kada sam imala (sva sreća bila je zima pa je mogao) došao je iz sela da me čuva da mama ne ide na bolovanje. "Sramota je", govorio je, "da tridesetoro dece sedi bez učiteljice". Kuvao mi je žito sa orasima hranio sa mnom ove naše gradske vrapce, za koje mi nemamo vremena.Dogovarali smo se da sve vrapce iz grada preselimo u selo, jer tamo ima žita. Dogovarali smo se, imali naše tajne.

Prišao mi je o ratu, o bombardovanju Beograda, o izbeglicama koje je on prihvatio. Prišao, pričao, i nikad mi nije bilo suvišno. Sada znam da je bio i filozof, i pedagog, i istoričar... taj čovek koji je imao samo četiri razreda skole. Nikada nije vikao, mamu i ujake nije tukao. Sve je bilo dogovor.
Nije on heroj iz rata,ali za mene on je velika ličnost. I sada kada vidim čoveka u šumadijskoj nosnji, pomislim: Evo moga dede. Ali za kratko.
Otputovao je moj deda, tiho,bez jauka, "da ne smeta drugim bolesnicima koji mogu da spavaju" , pričao je doktor s divljenjem mojoj mami.

Govorio mi je: "Kada deda umre,nemoj da plačes. Zasadi dedi na grob cvece i slušaj kako raste. "
Slušala sam i ovog leta. Nisam čula cvece, ali sve sto mi je pričao i činio rojilo se pred mojim očima zajedno sa suzama koje nisam znala isplakati kad je umro, ali sada same teku kad se setim svega.

[leptirić]

Nemam slika u kompu moje bake i deke...ali vam moram ispricati pricu kako su se upoznali....

Prica moje bake i dede....s mamine strane....inace za mene kazu da sam isti deda u bilo kom pogledu...naravno u negativnoj konotaciji, kada zele da me uvrede..ali se ja nesto i ne vredjam..i volim svog dedu, iako ga nikada nisam upoznala....

Bio neki Dzez festival..takmicenje...i na tom takmicenju ucestvovali i baba i deda...baba svirala u nekom diksilend sastavu...vise je stavljali za ukras posto je bila jako lepa, no sto je svirala...a moj deduska...

Naravno...moj deda pobedio..svirao klasicnu gitaru....a kao nagradu osvojio zenski parfem...

Posto je babu vec pre toga primetio...po osvajanju nagrade dolazi za sto gde je ona sedela....staje iznad nje...otvara bocicu parfema...i celu prosipa na nju....

Baba naravno mi je tu storiju prepricavala s negodovanjem, kao jao kakav je...kako joj isprljao bluzu....a ja ....ma obozavam mog dedu

[Sunflower]

Baš sam htjela da otvorim sličnu temu, ali ova već postoji...i sad ću da se raspišem.

Djedove nisam upoznala...jedan je umro davno, drugi dok sam ja bila mami u stomaku.

Majku, maminu mamu sam slabo upamtila, ali ipak jesam, iako sam imala dvije godine kad je umrla.

Ostala mi samo baka, da ispuni sve ono što se od baki, dejki očekuje. Kasno je počela da shvata da je tu ulogu trebala da igra i za sinovljevu djecu, ne samo za kćerkinu. Još jedan problem je taj što smo vječito bili udaljeni 300-injak kilometara.

Ipak, jednu stvar joj ne mogu zamjeriti, a to da je ta žena bila oličenje discipline i rada....radila je, vukla...paorska žena, sve je stizala, i samo u trenucima odmora koji je sebi dopuštala, zakunjala bi ispred televizora gledajući reprizu reprize njene omiljene sapunice. Mnogi su joj to spočitavali, a nisu htjeli da vide sav silni trud koji je ulagala da sve bude na svom mjestu, da svi budemo siti...pa imala je valjda pravo na trenutke odmora.
Dejku je upoznala u svom rodnom selu, dok su sjedile ona i sestra joj u parku, on ju je pardonirao, tada mladi kicoš, sin bogatih paora...i ode baka u paorke...ulogu koju je izdigla na viši nivo. Sa svim nedaćama se izborila, živjela je od 82. godine sama, a ja sam bježeći od vakcinisanja odlazila njoj na duže periode, i to je ono istinsko sjećanje koje čuvam o njoj, kada nije bilo nikoga drugoga da mu služi...kada sam je dječijim očima posmatrala u svim situacijama...kada sam upijala njene riječi...miris iz njene kuhinje...ništa se nije izbrisalo. Rat je uzeo danak u vidu naše dugogodišnje razdvojenosti, tetka je sa svojima došla da živi kod nje, okrenula sve naopačke..narušila bakin red i mir koji je godinama gradila...i nje je polako nestajalo, prestala je da radi...imanje se polako gasilo...kada se zamislim nad njenom sudbinom, shvatim da je umrla jer je prestala da živi kako je naučila...njeno srce nije podnijelo sve to...otišla je tiho, u uslovima kakve nije zaslužila..11.novembra 2005. godine.

Nije bila baka za medalju, ali ono što mi je pružila, što je bilo samo od nje, i od srca...ja ću vječno pamtiti i cijeniti, voljela bih da je živa i sada, da slušam njene priče, da saznam neke stvari...ali, neko to od gore vidi sve
povlači te konce, igra se. . .



Često mislim da mi je život jako osiromašen jer nisam imala priliku da sjedim djedu na koljenu, da uživam u njihovim ljubavima kao moji vršnjaci... nisam bila potpuna...sad osjećam da mi je uveliko utjecalo na život.

[Agathon]

Nema ništa lepše od uspomene na detinjstvo i te dane provedene kod bake na selu. Uvek se toga rado setim i često poželim da se to vreme vrati .... ali nikad više.

[vasilis]

Bake i deke su jedan od najlepsih darova, koje dete moze dobiti.Kada odu sa ovog sveta oni ostaju u nasim srcima i ta slika nikad ne bledi. Ja ih nazolost vise nemam, ali su oni jos uvek zivi u mojim mislima. Secam se ocevog oca i voznji sa camcem(cunom) po Dunavu, pecanja, njegovog humora, viceva, ponekad osetim i njegov piosilvestre, a voleo je da jede i negro bombone. Uvek sam ga molio da dodje po mene ranije u obdaniste i da me vodi na Dunav, zato danas i volim onu pesmu "Rastao sam pored Dunava". Ocevu majku ne znam, ali zato se secam mamine majke koja je zivela u jednom sremskom selu i uvek me iscekivala ispod lipe, a kad bi me videla, taj osmeh i dan danas pamtim, kao da je sunce ozarilo. Odmah bi mi kuvala griz sa mlekom, a deda bi me vodio da vidim Jastreba (konja kog sam mnogo voleo) i od njega sam nasledio ljubav prema zivotinjama. Sad imam samo njihove slike i lepa secanja, koja su mi duboko urezana.

[Cecara]

Sada me je tako rasplakala�
U petak joj je rodjendan. Drugi, od kad dede nema.

Smislila sam da je iznenadim i napravim kolac koji nam je pravila svaki put kad bismo dolazili kod njih, nije ga jela veoma dugo. Ali problem je sto kad sam ga videla zadnji put, bila sam premlada da bih obratila paznju kako je poredjan. Sad sam je zvala da je to pitam. Lepo mi je objasnila, mada joj je trebalo malo vremena da se i sama seti.

Na kraju sam joj rekla: "Dobro onda baba, vidimo se u petak, dolazim cim zavrsim u skoli i donosim ti �Sarlotu� ". Tome je usledila pauza s druge strane slusalice i shvatila sam da je pocela da place. Rekla je tiho 'Setila si se� Tako si me obradovala� Ipak nisam sama�' A ja sam progutala onu kledletinu i pokusala da se nasalim dovoljno dugo da zavrsim razgovor, psujuci u sebi i sebe i svoje obaveze. A onda sam i sama pocela da placem.

[love hunter]

Mojih baka i deka više nema.


Nema ni mene, koji sam živeo u njima, u njihovim očima - onakvog kakvim su me videli celog mog života - kao dečaka.