Човек и његов идентитет

[HLEBmaster]

Слика о човеку према тибетанско-ламаистичкој медицини

Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

Сходно митолошко-астролошкој представи о човеку, која је нешто касније добила и своју религиозну, а затим и рану филозофску подлогу, човек као микрокосмос стоји у сталном и зависном односу према макрокосмосу, па га у првом реду ваља посматрати конституисаног одозго надоле, а не одоздо нагоре.


Комбинујући �вертикалну� са �хоризонталном� трочланом поделом човека, која је била добро позната још у староиндијској Самкија-филозофији, и тибетанско-ламаистичка медицина, стара и сама неколико хиљада година, сва физиолошка и патофизиолошка збивања у људском телу и његовим органима подређивала је религиозно-апстрактној спекулацији о тријадном јединству макрокосмоса са микрокосмосом.


Идеја о трихотомији људског бића била је, уосталом, широко распрострањена, готово универзално, у античком свету. Слично врло старој подели античког Запада, који је у основи светског збивања стављао тројство: Pontus - Terra - Aethera, и Далеког истока, који је између Неба и Земље уметао као посредника Светски стуб, стари Грци су успоставили поделу, која нам је остала до данас позната, из хипократске медицине на: Pneuma - Psycha - Soma, па су чак и стари Јевреји знали за ово тројство спомињући осим Тела, још и животну душу �Нефеш� и дух �Руах�.


Читавој овој универзалистичкој тријадној концепцији, која се завршила са библијско-павловском поделом на Дух, Душу и Тело, супротстављала се једино аристотеловска двочлана подела на Душу и Тело, која је касније, преко Томе Аквинског, не само прихваћена у званичној црквеној теологији, све више одбацујући трочлану поделу као јеретичку, већ је овај сепаратни Аристотелов дух послужио, још касније, као основа за развој науке све до њеног позног материјалистичко-позитивистичког тока који кулминира у нашем духу.


Пораст интересовања за стару медицину и медицинску антропологију, у првом реду ону која се практично неизмењена и недодирнута страним утицајима понајбоље сачувала у Азији, можда чак више у Тибету него у Индији, последица је не само продора универзалистичко-хуманистичке идеје о суштинској повезаности и блискости свих људи на земљи, која је идеја нарочито добила у снази распрострањеношћу средстава комуникације и етнолошко-социолошко-антрополошким студијама последњих деценија, већ и све већим незадовољством једностраним развојем медицине на Западу.


Без обзира на значајан продор идеја које заступа психосоматска медицина у последњим годинама, а која наглашава јединствено и паралелно деловање тела и психе, још је увек званична и школска медицина на читавом Западу фиксирана на емпиријска изучавања поремећаја функције појединих органа, узимајући у обзир реаговање психе тек као узгредних секундарних феномена од мањег значаја. Оваква своје становиште званична медицина доследно заступа како у дијагностици, тако и у прогнози и у терапији. Резултат оваквог погледа на развој болести, јесте једнострано сагледавање како узрока настанка неке болести тако и терапије која се не спроводи индивидуално, већ шематски.


Иако нисмо уверени да би се хиљадугодишње тековине и континуирано одржавање, у коме није било никаквог битног развоја, конкретно тибетанско-ламаистичке медицине, могло једноставно и са позитивним последицама пренети на европску медицину која се вековима развијала и при томе поникла, такорећи, на супротним теоријским концепцијама, сматрамо корисним и пожељним да у овом нашем излагању следимо све живље интересовање, све бројнијих европских медицинских стручњака који одлазе у Азију и остају у њој, често и по неколико година.


Они испитују и тумаче основе једне друге врсте антрополошки конципиране медицине за коју се никако не би могло рећи да није имала, и да још нема, у Азији своју сасвим видљиву практичну примену у дијагностиковању и лечењу разноврсних болести, подједнако познатих и распрострањених и у Азији и у Европи.
Да видимо, најпре, шта лежи у корену трочлане поделе човековог бића према принципима тибетанско-ламаистичке медицине. Можда и није потребно поновити да је, према дубоком убеђењу ове медицине, последњи узрок сваке телесне болести у поремећају душевно-духовне равнотеже.


Први од три универзална принципа делатна у сваком човеку, назван Светска Идеја, означен је симболично као �духовни и ваздушни принцип�; други, Светска Снага или Енергија, је �ватрени, очински, жучни� принцип и трећи, Светска Супстанција, описан је као �течни, земаљски, мајчински� принцип. Сходно овој метафизичкој, трочланој подели принципа, подељена је и читава соматска сфера људског организма, са свима његовим органима, на три дела, који сасвим добро одговарају представи наше медицине о ембрионалном развоју органа из егзо, мезо и ендодерма. Само у хармоничном међусобном дејству сва три принципа, који би грубо одговарали духу, души и телу, при чему се ниједан не би смео једнострано да развије, на рачун осталих, можемо очекивати психички уравнотеженог и телесно здравог човека. Шта бива, међутим, у знатно бројнијим случајевима, када дође до поремећаја у активностима трију принципа, и шта се може учинити да се првобитна равнотежа поврати?


Дисхармонија у активности првог принципа, према тибетанско-ламаистичкој медицини, води човека обољевању ектодермалног апарата, док се у психичкој сфери овакав човек показује као тип претерано раздражљивог, сувише покретљивог, саркастичног, једностраног интелектуалца. Овакав тип човека означен је као �сан�, па се у терапији, о којој овде не може да буде опширније говора, одређују биљни чајеви и слатко-пикантна исхрана која треба да ублажи једнострани развој само једног принципа.


Поремећаји у деловању другог принципа доводе до обољевања мезодермалног апарата, а овакав човек открива се пажљивом посматрању тибетанског лекара као тип једностраног волунтаристе, који нагиње недовољно мотивисаним изливима беса, објективно необразложеним антипатијама према појединим људима, као и претераном узимању хране. Ово је човек, познат заиста из свакодневног искуства, вечито �гладан�, незадовољан, са комплексом ниже вредности, стањима страха, колеричан и често деструктиван за своју околину. Њега тибетанска медицина зове �горки� човек.


Најзад, у случају претеране активности трећег принципа, телесне болести настају у сфери ендодерма, док је у психичком смислу овакав човек претерано осетљив, попустљив, мекан у опхођењу са људима, сентименталан и �душеван�, са добротом која је често некорисна, склон пасивности, тромости и гојењу. Јасно је да се овакав човек може означити само као �сладак�. Терапија и у овом, као и у претходном случају, мора бити таква да му активира друга два ослабела принципа, односно ослаби дејство оног који је постао превише активан.


Наша намера није била да износимо врлине једне и критикујемо мане друге врсте медицине, јер је довољно јасно да и европска и тибетанско-ламаистичка медицина имају и врлина и мана које није потребно супротстављати једне другима. Док је о неким једностраностима европске медицине већ било речи, што се тиче тибетанске медицине треба споменути да нам ни она не објашњава стварни узрок настанка поремећаја у равнотежи трију главних принципа, да у терапији прелази преко вероватно одлучне сугестивне улоге врача, да свесно остаје конзервативна овековечујући метафизичке принципе као једном заувек дате, али да јој се, с друге стране, мора признати да на целовит и синтетички начин повезује свако телесно збивање са оним психичким, доводећи обадва ова збивања у логичку и интелигентно замишљену везу с основном конституцијом, односно темпераментом сваког индивидуалног пацијента, одређујући му онда мање шематски замишљену терапију.


Враћајући се, на крају, на трочлану поделу људског бића, која је, као што смо видели, преко Истока и Јевреја допрла и до хришћанског погледа на свет, па се преко хришћанског Тројства уселила и у двехиљадугодишњу психу европског човека, завршавамо ово излагање реченицом једног значајног представника индијско-тибетанског погледа на свет, у којој нам је заиста показана парадоксалност практичног и теоријског европског ума:


�Ви, хришћани имате у вашој религији објављеног тројединственог Бога; у вашој филозофији, међутим, ви се држите дуалистичког Аристотеловог мишљења. Ваша филозофија није никакав одраз тринитета! Ми, Азијци, не познајемо никаквог личног бога, још мање божанско тројство хришћана, али наша слика о човеку и свету, читава наша теорија изграђена је тријадски. Тако изгледа да се наша азијска тријадска теорија много боље уклапа у вашу тринитарну религију него ваша сопствена дуалистичка филозофија.�

[HLEBmaster]

Неурозе у учењу зена

Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

Термин зен јапански је превод кинеског чан-на, речи која долази из санскритског диана а означава у будистичкој медитацији смиривање свих немира мисли. Ширећи се из Индије у Кину, из Кине у Јапан, у раздобљу између шестог и дванаестог века, зен-будизам је освојио пространства једног огромног континента и у исто време пространства велике душе тог континента. Прошли су векови и он још траје, шири се не само на Истоку, и кажу да је данас животворан као ретко када раније. Какав то лук и какву стрелу имају зенисти?


Неоспоран ауторитет зен-будизма је Сузуки, Јапанац који нам сликовито, на начин оријенталског казивања мудрости, приказује зен - језиком зена. Ако узмемо као пример неки цвет, прича Сузуки, све што је до сада Запад радио са њим била је анализа тога цвета, сваковрсна анализа, изведена од разних стручњака, а резултат је био збир аналитички формулисаних апстракција, али не и сам цвет. Исток је радио обратно: за њега је спознати цвет значило постати цвет, бити цвет, цветати као цвет. Спознавши тако цвет, спознао сам и своје Ја.
Већ и у овој причици и поређењу можемо да наслутимо какви нас понори деле од тих чудних и неразумљивих људи са Истока који сасвим озбиљно и достојанствено саопштавају мисли за које не знамо у први мах заправо шта су: учтиво терање шеге са нашом аналитичношћу, објективношћу и научношћу, заосталост на једном ранијем, архајском и анимистичком начину мишљења у коме осећајни начин доживљавања има предност над рационалним, или нека истинска, далека мудрост коју још нисмо у стању да сагледамо и правилно разумемо.


Тек што смо се успели ослободити наше голе субјективности, тек што смо постали у стању да, понекад, објективно посматрамо збивања у природи, друштву и нама самима, тек што смо из религиозног начина мишљења прешли у онај научни - цео овај мучан процес напредовања једва да траје два или три века - а већ се појављује нека корњача или гавран са Истока који нас опомиње и плаши.


Наша аналитичност, тако нам тврди Сузуки, никада неће доспети ни до какве синтезе, јер нам од самог почетка рада недостаје идеја целине. Наша објективност је страшљива, цепидлачка и принудна, јер смо смртно уплашени од субјективности. Наша научност има вредности само за оне предмете посматрања за које је довољно остати напољу, као спољашњи посматрач, па ни тада не увек. Чим зажелимо, а морамо каткад зажелети, да нешто сазнамо и о самима себи, о законитостима или хаотичности емоција и мисли, наш објективан научни метод губи своју вредност. Јер наше Ја, кажу зенисти, мора спознати себе не излазећи из себе. Па и наша чувена индивидуалност, понос демократских земаља, за Сузукија и зен-будисте само је врста егоизма, спутавајуће осећање напетости без слободе и спонтаности.
Стрела из овако одапетог зеновог лука, мора се признати, уме да погоди циљ. �Неуротична личност нашег доба�, личност коју срећемо лагано све више, препознавајући је у себи и својој околини, личност која први пут у току последњих деценија долази до 1 свести о својој дефектности и зато први пут све више Ј тражи помоћ, и на Западу и на Истоку, последица је ланца збивања на која је уперена малочас поменута Сузукијева критика.


Али уместо наше објективности, аналитичности и индивидуализма, шта нам нуди овај чудан правац са Истока, према коме изгледа да су све мање глуви људи са Запада? Како они објашњавају неурозу и какав лек предлажу?


Смисао сваког сазревања, сви то добро знамо, јесте плод који се показује. Шта је плод људског сазревања? То је, за зен, човек који је у трансформацији. 1 Све у човеку мора бити превазиђено или у напору превазилажења. Ако су, за зен-будисте, осећања у основи свих људских поступака, па према томе, најпре, долази психологија, потом логика и анализа, онда и ова психологија, која је нама позната, мора бити превазиђена да би се могло продрети у оно што Сузуки назива онтолошком несвесношћу.


Болест звана неуроза је и за зен-будисте, као и за неке западне психијатре и психоаналитичаре, криза сазревања. Кад год човек доспе, на своме путу индивидуације, у неки ћорсокак �окоштале позиције� и при том не препозна овај ћорсокак, већ, напротив, ужива у �освојеном врху�, он је већ опасно ушао у прву сферу неурозе у којој се индивидуа утапа у затворен рибњак у коме ће живот кад-тад морати да замре. Уопште, свако продужено човеково самозадовољство, његово упорно остајање у једном систему, идеји, начину размишљања или осећања, води принуди понављања која га временом чини све уплашенијим и ригиднијим, све мање способним за једино стање вредно човека: стање трансформације.


Човек је у неуротичном стању много више склон да неку идеју прогласи вечно важећом и не само да се ње круто држи већ и да тражи од других да и они препознају �свеспасавајуће� дејство овакве идеје за коју су сви други људи слепи, а само је он видовит. На овај начин се неуротичар постепено претвара не само у човека који пати већ и који захтева од других да заједно са њиме пате.


Не негирајући неопходност пролажења човековог, ово нарочито важи за западног човека, кроз фазу претеране бриге за своје Ја, значи ону форму индивидуализма која је још и егоизам, зен-будисти истичу да се не сме никако остати у овој фази. Јер све дотле док је ово наше ја предмет наше бриге и бојазни, не само што не можемо никада доспети до оног другог Ја већ ово ја аутоматски доводи до јачања не-ја, дакле до расцепа између субјекта и објекта, који такође мора бити једном савладан. Сваки расцеп и свака подела, супротстављање субјекта објекту и субјекта субјекту, повећава нашу нетолерантност, а она увећава не само јаз између људи него и јаз у души самог човека.
Бити благ и попустљив према другоме може се остварити само превазилажењем супротности у себи, �искуственом спознајом� која постиже савлађивање сваког дуализма и улажење у мир јединства и микромакрокосмичке хармоније.


Начин како се долази до ове �искуствене спознаје� приказан је, у маломе, Сузукијевом причицом о цвету. Ваља још једном истаћи да ова врста спознаје, којој је циљ �апсолутна субјективност� (мада се и она мора да савлада), показује суштинско разликовање од већине или свих врста спознаје западне филозофске мисли.


Било би нетачно мислити да је зен-будизам само нека апстракција, плод аскетског изолационизма доконих људи. �Привилегија� је, нажалост, Запада у вештини цепања личности на део који поседује нека интелектуална размишљања и онај практичан део у коме се може и сасвим супротно понашати. И зен-будизам, као и многи други филозофско-религиозни правци из Азије, има спонтану потребу да себе опроба у животу. Тако је, на пример, у Јапану зен-будизам део нарочитог сликарства, сличног калиграфији, у коме се упадљиво истиче празнина на слици и у коме уметник никада не покушава да копира објективну стварност; он је део најсажетије поезије, песме од 17 слогова названа хаику, он је у мачевању, одапињању стреле, у џудоу, чајној церемонији, прављењу букета цвећа. Треба ли још доказа за његову практичност која није постала стврднут ритуал?


Желели смо да изнесемо и нека друга размишљања о човеку и неурози која потичу из једног краја света који нам се чини каткад да је даљи и неприступачнији домашају нашег разумевања него што је Месец. Изнели смо ова мишљења не да бисмо их подражавали (ово нам и онако ништа не би помогло), нити се на њих угледали (јер ми имамо у нашој култури друге идеале га које се можемо угледати), већ да бисмо увежбали ухо да чује још једну врсту музике чија је основна мелодија толеранција и трансформација.

[HLEBmaster]

Филозофски основи акупунктуре

Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

Како је једна од најстаријих филозофија света поникла у Кини, није чудновато што и основу најстарије кинеске медицине сачињава филозофска доктрина. За ову филозофију један једини закон влада светом и свим наукама. То је закон Јин и Јанг, који објашњава феномен универзума помоћу двеју активности или супротних енергија. Бића као и сви феномени, од универзума до атома, подвргнути су закону Јин-Јанг, чије јединство сачињава космичку енергију.



Ова два принципа налазе се свуда; њихова равнотежа омогућава здравље у организму и хармонију у универзуму. Али како су бића и феномени у основи динамичка равнотежа различитих форми, ништа није стабилно нити дефинисано. Све је у непрестаном покрету: Јин и Јанг непрестано привлаче један другог, њихове акције и мењања вечни су. Болест представља више или мање изражену неуравнотеженост између ових двеју енергија. Постоје, према томе, само две врсте болести: једне које су настале прекомерном делатношћу елемената Јина и друге неумереном активношћу елемената Јанга.


Да би се прекинула ова неуравнотеженост, довољно је смањити претерану делатност једне или друге енергије или подстаћи њихово недовољно функционисање. Наравно да терапија почиње од момента када је постављена дијагноза оболелог органа. Ради тога су стари кинески лекари изванредно усавршили метод опипавања пулса, омогућивши себи овако задивљујуће прецизно постављање дијагнозе болести без помоћних техничких средстава којима данас располажемо.


Један од начина на који су стари Кинези лечили разне болести био је и метод који су Европљани, на 1 почетку новог века, назвали акупунктура (од речи acus: шиљак, врх и puncutura: убод). Сматра се да је метод лечења иглама познат у Кини бар од времена првог открића бакра у овој земљи, дакле најмање од 3000. година пре наше ере. У Европи почињу за њу да се интересују средином XVII века, када је Теn-Rhyne 1683. у Лондону публиковао на латинском језику Dissertatio de Acupunctura. Године 1774. Дижарден (Dujardin) је помиње у својој историји хирургије, а 1811. др Берлиоз, отац познатог композитора, посвећује јој посебну пажњу.


У нашем веку интерес за овај начин лечења свестран је; постоје више уџбеника из ове области, а у свим већим метрополама Запада на десетине лекара се овим методом активно служе. У самој Кини она је надживела сва столећа и данас се успешно примењује упоредо са тековинама савремене медицине.


У чему је њена суштина? Кинески текстови једнодушно износе следеће правило: ако је неки орган болестан, осећаће се сензација бола или нека врста набоја на некој врло одређеној тачки тела; ова тачка често се налази на великој удаљености од органа првобитно оболелог. Тако, на пример, главне осетљиве тачке које одговарају некој болести јетре налазе се на стопалу и бутини. Број оваквих тачака на површини коже које одговарају појединим унутрашњим органима врло је велики, достиже 400. Стари Кинези израдили су због тога врло прецизну топографију ових тачака и представили их у разним уџбеницима и атласима акупунктуре исто онако брижљиво као што су у нашим анатомским атласима приказане путање појединих живаца или крвних судова.


Емпиријски је констатовано да свака прецизна акција изведена у некој осетљивој тачки на кожи (осетљивост ове тачке допушта да се постави и дијагноза оболелог органа), и то иглама, за ову сврху нарочито направљеним, може да олакша бол захваћеног органа или да га потпуно отклони понављањем ове акције убода. Убоди се изводе обично површно, допирући само до кожног, а не и до поткожног, односно ћелијског ткива.



Време трајања убода варира од пола до пет минута, зависно од природе болести. Које болести могу да се лече овом чудном методом? Иако међу њеним поборницима има ентузијаста који прихватају врло широк спектар болести на које се може успешно да делује, други, опрезнији и критичнији, слажу се у томе да су то пре свега све функционалне болести, затим болести праћене боловима: неуралгичним, реуматичним итд.


Ако и примимо, најзад, релативну ефикасност овог метода код извесних ограничених и не сувише озбиљних обољења, остаје за лекара са Запада отворено и свакако за његов логички начин мишљења значајно питање начина дејства овог лечења.


И поред дванаест хипотетичних �меридијана� које су стари Кинези замислили, а који би на неки невидљив и енергетски начин спајали поједине тачке на кожи са органима - преко којих би се линија одигравао позитиван утицај лечења - није нам ни ова, као ни остале хипотезе, довољно убедљива да бисмо разумели шта се заправо одиграва. Једна друга хипотеза, коју су пружили западни научници који су се бавили овим питањем, изгледа нешто прихватљивија.


По њој, болестан орган преко једне гранчице симпатичког нервног система достиже кичмену мождину у којој се врши зглобљавање са једном сензитивном граном која потиче из коже и која преко одређених, добро познатих путева доспева до мозга рађајући осећање бола. Трауматизам провоциран у нивоу коже иглом инхибирао би центар у кичменој мождини прекидајући можда капиларе судова коже. Постоји и хипотеза по којој локална иритација иглом ослобађа неке супстанције сличне хистамину, које онда позитивно делују на неуровегетативни систем и органе.


Поставља се, најзад, несумњиво и питање - не заснива ли се читаво ово дејство на сугестији и аутосугестији? И није ли онда човек Истока подложнији овим утицајима него човек Запада, чиме би се и објаснио несумњиво постојећи успех овог метода нарочито на Истоку.
Уздржавајући се од било каквих категоричких одговора на сва ова питања о природи дејства акупунктуре, јер нам за ово пре свега недостају лична искуства, треба рећи да се лекари никада нису ни могли ни хтели одрећи и дејства сугестије, односно аутосугестије у лечењу својих пацијената.


Ако треба оставити одшкринута врата покушајима акупунктуре, уосталом најчешће безопасним, онда то није само због хиљадугодишњег потврђивања вредности овог метода већ и због тога што савремено медикаментозно лечење, ма колико било често врло ефикасно, није савршено и не оставља организам сасвим без последица. Мислимо у првом реду на распрострањену појаву смањивања природних одбрамбених снага организма код савременог човека под утицајем мноштва лекова, који се данас понекад и некритички преписују (наравно не само лекова). Са овом констатацијом изгледа да се сложила и француска медицинска академија када је одобрила употребу акупунктуре, али изричито лекарима.

[HLEBmaster]

Шта је хомеопатија?

Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

Године 1980. навршило се 225 година од рођења Ханемана (Samuel Hahnemann, 1755-1843), оснивача хомеопатије. Жестоко нападана у медицинским круговима и у оно време, као и данас, хомеопатија је прокрчила себи пут, иако још није увршћена у строго научне методе лечења. Нема данас, ипак, нити једног већег града у Америци, Европи или Русији у коме се поред тзв. алопатских апотека, са званично признатим лековима, не продају у тим истим или посебним апотекама и хомеопатски лекови. Број хомеопатских лекара, чак и клиника, у порасту је.





На каквим се принципима заснива овај метод и чему он има да захвали за свој успех постојања и ширења? Значајно је рећи да је идеја аналогија и сличности постојала још у најстаријим цивилизацијама, а да је први пут научно разрађена у хипократским текстовима. Осим ових идеја, коегзистенција закона сличности и закона контраста, јасно формулисана у Хипократовим предавањима, било је лекција о којој су медитирали лекари свих епоха.


Сам Хипократ имао је узоре у научном постављању својих закона у вавилонским магима, египатским свештеницима, јонској и италској филозофској школи, у Питагори и Емпедоклу. Хипократово дело, најпре привидно обамрло у земљама Европе, дискретно сачувано на Истоку, ризници свих старих мудрости, доживело је дуг пут -да би се преко Арабљана вратило у Француску, затим у Италију и прихватили га алхемичари који су припремали медицинску ренесансу. Велики лекар тога доба, мали Леонардо свих скупљених идеја ранијих векова, са генијалном интуитивношћу практичара, Парацелзус, остварио је ову ренесансу.


Снажно нападајући искључивост тада владајућих идеја Галена, он се вратио Хипократу, спајајући филозофију и медицину у такво јединство какво више никада после њега није остварено, а чему ће несумњиво поново да тежи медицина сутрашњице. Осим неколицине познатих лекара и проналазача, Зајденхама (Sydeham), ван Хелмонта, Хофмана (Hofmann), који су прихватили основне идеје Парацелзуса, овакав покушај све до Ханемана није прихватила већина ортодоксно оријентисаних медицинара.


Шта је био болесник а шта болест за ове прве хомеопате историје? Болесника, најпре, не би смели одвајати од његове физиолошке и космичке средине, јер он подлеже низу утицаја: метеоролошком, расном, социјалном, афективном, који сви заједно одређују различите реакције према старости и конституцији организма. Болест није никаква изолована појава коју болесник пасивно подноси.


Она представља захват у читаву супстанцију пацијента, она је физиолошко кретање читавог организма, чији прави почетак није лако увек препознати. Брижљиво посматрање и поређење сличности и различитости човекових болесних реакција са његовим стањима здравља, студија конституције, темперамента, одбрамбених фактора, одводе лекара правој дијагнози и прогнози. Тек је онда приступ терапији отворен. У њој, пак најважнији принцип јесте остваривање јединства болесника, болести и лека. индивидуација болести кроз препознату индивидуалност болесника реализује клиничку синтезу и успех у лечењу. Ова револуционарна Хипократова мисао пала ми је на памет када сам недавно прочитао да је неко у свету рекао: �Читава данашња наука о човеку највише што је у стању јесте то да препозна типично, још никако и индивидуално�.; Сваком болеснику одговара, међутим, она терапија;; која је својствена његовим реакцијама. Најзад, последњи закон у хомеопатији гласи: similia similibus curantur (слично се сличним лечи).


Сада бисмо могли поставити и дефиницију хомеопатије, речи грчког порекла чије значење долази од : две речи: сличан и болест. То би био метод лечења малим дозама оних средстава против неке болести која би код здравог човека изазвала ту исту болест. Ханеман, који је 1796. године поставио темеље савремене хомеопатије, писао је: �Медикамент који делује на здраве људе тако да производи већину симптома сличних болести а који се препоручује у лечењу, ако се употреби у довољно ублаженим дозама, стварно поседује способност да уништи ову болест.�


Принципи хомеопатије онако како их је Ханеман дефинисао, служећи се искуством раније поменутих старих лекара, остали су до данас непромењени.


Да их поновимо:


1) Закон сличности (све супстанције које су у стању да код здравих људи произведу извесне болесне манифестације, у стању су да код болесног отклоне сличне манифестације).


2) Индивидуација болесника (води се рачуна како о егзогеним факторима, као што су: клима, социјална средина, породична средина, професија, тако и о ендогеним факторима: равнотежа неуроендокриног и неуровегетативног система


3) Индивидуација лека (сваком болеснику дати лек који одговара његовом организму).


4) Разблаживање медикаментозне супстанције (треба рећи да су у хомеопатској медицини у питању исте основне материје из којих се добијају лекови као и у алопатској медицини).


На крају, сваког ће читаоца да занима какве успехе овакав, за данашње појмове помало чудан метод лечења, може лекар да постигне код својих пацијената. На ово питање није нимало лако да се одговори. Подаци из хомеопатске литературе, књига и часописа морали би да се примају са резервом, јер су пуни, као што је то обично случај са оваквим методама, ентузијастичких похвала.


Писац је посетио, на кратко, две хомеопатске клинике, једну у Немачкој (Штутгарт), другу у Швајцарској (Арлесхајм код Базела). На њима је могао само површно да оцени да су били у питању исти болесници, и то од најтежих срчаних, па до неких менталних поремећаја, који се виђају и на обичним клиникама. Успех у лечењу било је тешко проценити за време ових кратких посета. Наравно, и њему се, као и осталим рационалистички одгајеним лекарима нашег доба, наметала сумња и питање сугестивног, односно аутосугестивног дејства оваквог начина лечења. Ово утолико више после занимљивих огледа у званичној медицини са плацебом, (неутралном супстанцијом која често производи исте оздрављујуће ефекте као и прави медикамент) код неких болесника односно болести.



На страну чињеница што је неопходно разлучити праве хомеопатске лекаре од разних шарлатана, па и несавесних лекара који се иза овога имена крију! А када се ипак остане очи у очи са оним принципима какве су изградили Хипократ, Парацелзиус, Ханеман, када се негде у самом себи поново, ту и тамо, пронађе изгубљена равнотежа микро и макрокосмоса и њихових закона, научна и људска радозналост за хомеопатију опет расте.

[HLEBmaster]

Бајке као терапеутско средство

Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

Нерешено је питање историјског порекла бајки. Познато је да сви народи света, они који су изумрли у давној прошлости, као и они који данас живе, најразвијенији, па и они најзаосталији - познају бајке. Када су Јакоб и Вилхелм Грим 1812. године објавили своју прву збирку бајки, већ неколико стотина година пре овог доба постојала су у Европи растурена, несистематска и заборављена издања појединих виђенијих људи који су скупљали усмена народна казивања из света бајки.



Када се после Гримовог доба почело са систематским истраживањем овог зачараног света, тако блиског и драгог сваком детету, али и одраслом човеку, када се почело с овим истраживањем и по осталим континентима, откриће је било јединствено и у први мах изненађујуће. Потпуно истоветни мотиви сачињавали су садржај бајки, независно од било каквог преношења, међусобних утицаја, настали у различитим пределима, код разних народа и у разно доба. Већ је Вилхелм Грим наслутио истину када је писао: �Постоје стања која су толико једноставна и природна да се увек изнова враћају, као што постоје и мисли које се саме од себе намећу�.


Интересовање етнолога и антрополога за митове старих народа и њихово порекло, потпомогнуто открићима психолога и психијатара о архајским слојевима у људској психи, која има нешто заједничко свеједно о коме је народу реч и о коме историјском добу, условили су настанак тзв. антрополошке теорије о бајкама двојице енглеских истраживача, Тејлора и Ланга. По овој теорији, која је стекла општа признања, бајке представљају отиске људских пратипова и људских прамотива. Увек изнова у бајкама се појављују добри и зли, паметни и глупи, лукави и наивни, мушкарац као херој, освајач или врач, који своја натприродна својства користи у добре или рђаве сврхе, жена као мајка, сестра, љубавница, која доноси спас мушкарцу или га као вештица омађија. Мотиви су такође увек исти: бескрајна авантуристичка путовања у потрази за благом, заробљеном принцезом, немуштим језиком итд. Појам времена недостаје, сто година не представљају ништа. Свет у бајкама освојен је делањем, јунак је стално активан, а успех његовог деловања је преображај.


Пошто су објекти лишени својих стварних одлика, могућа је трансформација фигура, тако да сваки са сваким може да ступи у контакт. Краљеви, просјаци, умрли, ђаволи, животиње, биљке сусрећу се на једној равни. Пошто позив на делање, као и потребне снаге и способности долазе јунаку из околине, он може да оствари своје планове тек предавањем свету. Задаци, тешкоће и опасности који му се супротстављају, служе му као могућности. У сусрету са њима његова судбина постаје нешто одређено и битно.


Помоћи које успут добија, или их сам налази, не служе му ради задовољавања неких његових ћуди, већ само да би још сигурније ишао путем своје судбине. Тако исто, ако он помаже другима, не мислећи при том на себе, управо таквим поступком отвара себи пут ка циљу. Идући смело сопственим путем, јунак и не знајући помаже другима, али и обратно, мислећи само на друге, достиже сопствени циљ.


Да би се још боље приближили стварном терапеутском циљу бајки, које се данас примењују не само код неуротичне деце, као један од саставних делова сложене и циљане терапије, већ све више по психијатријским клиникама у свету и код неуротичара, па и психотичара, морали бисмо да испитамо дејство оваквих читаних или причаних бајки на људску психу.


Најпре се дошло до констатације да бајке разумеју и деца и одрасли, сасвим независно од њиховог познавања митологије и психологије, на један непосредан, могло би се рећи чак интуитиван начин. Када слушамо неку бајку, чврсте споне које ограђују наше свесно од несвесног бића попуштају, давно заборављени и делом потиснути свет раног детињства поново искрсава пред нашим духовним очима и то наше несвесно, овако ослобођено уобичајених ограда, непосредно упија и сместа схвата скривени циљ и поуку. Ако у бајкама и има повремено нечег интелектуалног и рационалног, оно оставља слушаоце или читаоце недирнутим.


Тек када отпочне активно емоционално идентификовање са збивањима јунака, у њима се буди сопствена прошлост која не остаје изоловано доживљена, већ подстиче елементарну вољу за животом, иницијативу према делању, прилагођавање свету, као и оно толико потребно, нарочито душевно поремећеним, неопходно осећање збринутости у свету догађаја.


Сваки од нас повремено осећа потребу за оваквим светом чаролија, јер у њега може да смести сопствене конфликте у којима врви читав један свет жеља, страха и потребе за заштитом. Услуга коју бајке чине деци и одраслима непроцењива је; она је посебно код деце она драгоцена помоћ коју одраслима пружа позориште, читање романа и понекад биоскоп. Разна ружна дела у бајкама, привремено тријумфовање зла, па чак и свирепости, не умањују радост изазвану причањем.


Напротив, психоаналитичари су открили парадоксално осећање у слушаоца или читаоца, које су назвали: задовољство од страха.


Страх бива доживљен на реално-иреалном тлу и на овај начин боље припрема доживљавање неког реалног страха у животу. Ово је врло погодан пут припреме детета за зрелије доживљавање страха, од кога га живот касније сигурно неће поштедети.


Покушајем идентификације пацијента са догађајима у бајци приближавамо га, као што смо рекли, његовим сопственим унутрашњим збивањима. После понављаног слушања једне исте, за сваки случај посебно изабране бајке (које се могу користити и као групна терапија), затим причања и препричавања те бајке и најзад, играња садржаја из бајки - уочава се да пацијент постаје активнији, отворенији, од својих болесних симптома удаљенији и за контакте способнији. Погрешно је бајке садржајно интерпретирати и накнадно рационализовати. Корисно је, међутим, натерати пацијенте да и сами измисле бајке, када су у групи да поделе улоге и сами режирају збивања, јер ће тако њихови проблеми постати јаснији. Колико је овакав начин терапије природан и неусиљен доказује и чињеница да деца међусобно често организују управо такву врсту игре.
Не знамо како су настале бајке и митови.


На питање да ли у њима, нарочито у митовима, има и трагова неких стварно одиграних догађаја, као на пример у миту о потопу, који познају заиста сви народи из најдавније прошлости или су они остаци дечје душе примитивног човека преисторијског доба (да ли је овај био баш толико примитиван?), начина на које он реаговао на спољашње промене у природи и унутрашње промене у сопственој души, још је тешко прецизно одговорити.



Поред елемената несумњиво сликовитог начина представљања магијског доживљавања једног анимистички схваћеног света са конкретним, дечијим начином мишљења, сигурно је да постоје и врло јаке способности апстрактног мишљења.


Некад врло дубока филозофска нота у бајкама, етички принцип у њој, зрелост размишљања о разорној снази зла у свету, или још и јачем принципу добра, указују на могуће утицаје већ развијенијих религиозних система народа у којима су овакве бајке настале. Такве су, на пример, бајке из Тебе из 253. године пре наше ере Чаробна књига бога Тота, или из предела Амазоне Небеске сузе, или из Африке Како је рат дошао у свет.

У сваком случају, митови и бајке представљају трајно културно добро човечанства које вероватно никад, док је света и века, неће изгубити од своје снаге и благотворног деловања на појединце и групе, децу и одрасле. Савремена психијатрија ово је тачно уочила, отуд је примена бајки у терапеутске сврхе постало још једно оруђе у рукама вештих терапеута. Педагошки принципи сваког родитељског дома не би се смели у одгајивању деце никад одрећи овог блага. Оплемењивање читаве човекове личности ублажавањем јаза између његовог свесног и несвесног принципа, упознавање и помирење нашег Ја са хаосом, али парадоксално и са хармонијом нашег несвесног бића - постиже се уживљавањем у митове и бајке.

[HLEBmaster]

Психијатрија и фантастика

Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

Свет у коме живимо, фантастичан је.


Онај у нама, као и онај ван нас. Он је, најпре, поиман нагонски и интуитивно. Они који посматрају ствари у развоју, рекли би, најпре нагонски, па онда интуитивно, или, они други, интуитивно, па нагонски. А зашто не би било све одједном дато? Представу и слику о свету стварали су упоредо страх и дивљење. Неко би рекао да је то једно исто, али мени се чини да није. У доба првих Веда - ко ће им знати порекло, творце и време - имамо готово паралелно две сасвим различите концепције космоса. Једну антропоцентричну, до баналних детаља, створену несумњиво из нуминозно доживљеног страха, другу грандиозно монотеистичку и апстрактну, у најлепшем, филозофском смислу речи, створену из дивљења. Морамо при овој подели свакако се потрудити да сагледамо шта се још све крије иза оног обичног страха и дивљења. Нашег, на пример, свакодневног, свесног, присвесног и несвесног.


Страх и дивљење имају огроман спектар доживљавања. Од зебње и зебње-дивљења, плашење и плашење-дивљења, па до ужаса и ужаса-дивљења. И још пуно других варијанти. Значи ли то да ипак поистовећујемо страх са дивљењем? Одговор је и потврдан и одречан. Потврдан, уколико заиста у оном нуминозном страху стваралаца Веда, и не само Веда, мора да има елемената нуминозног дивљења, и обратно, одречан, када закорачимо у фантастику слојевитости психе. Нећемо да вршимо привлачно поређење - чувајмо се свих аналогија као замке Аристотелове логике - са слојевитошћу земље, прстенова на дрвету или атома. Али у замку смо већ упали.


Јер како ћемо да представимо психу са њеним ултравиолетним, инфрацрвеним и каквим још обојеним стањем! Бројне су психијатријске шеме душевног живота човека. Некако је морало да се нацрта, служећи се божанском геометријом, све то што реално постоји, а не може се видети нити опипати. Свеједно што ништа није у интелекту што претходно није било у чулима, јер ништа није ни у чулима што претходно није било у крви. Најзад, заиста, како би око приметило Сунце да није сунчано, као што рече Гете.


Да бисмо се вратили на тему, треба да створимо један мит, који је постојао одувек, који постоји и данас у нама, који нам је страховито близак и удаљен, од кога се плашимо и коме се дивимо. Када га се јако уплашимо, онда стварамо различите бране, кинески зид и све гвоздене завесе света, одувек присутне. Онда стварамо неправе филозофе, неистините рационалисте и играче-логичаре.



Када му се јако дивимо, онда смо опасно препуштени неправој мистици, неправој магији и лудилу. Одувек је било лажних мистичара, лажних мага и правих лудака. Одувек је било лажних пророка, неискрених рационалиста и бојажљивих логичара. А све ово као последица површног додира са митовима или само са једним митом у нама. Знам, требало би да објасним шта је то уопште мит, али ово ћу препустити другама, или себи другом приликом. Овога пута нека је само једно извесно. Знам да је мит стварност и онда када се најдубље могуће загледам у себе и онда када најозбиљније поразговарам са савременом науком; као што су Гримове или све остале бајке света стварност, као што је мит о стварању човека, о рају, првородном греху, или о потопу, стварност, као што су алхемијске или данашње приче о атомском језгру стварност.



И, ево, како постепено ниче тај мит у нама, скаска о Једном и Мноштву, о Све и Ништа, о Жени и Мраку, који су се удружили да би створили ваздух и дах. Није сад више битно што је ваздух требало да представља чист интелект, а дах прво живо биће. Ближе нам је када чујемо како је из овог новог удруживања произашло космичко Јаје. Падамо, у ствари, опет у нову замку да тобож стварамо из оног што чујемо, видимо или опипамо. Вратимо се радије крви, макар и Фаустовој крви, за коју је речено да је �сасвим особит сок�. Стварајмо тај један и тај исти мит из наше крви, те особене текућине одређеног и познатог састава са својим временима и полувременима трајања, односно распадања, тог алхемијског еликсира из кога сасвим сигурно произилази злато. Како се то може створити злато из мешавине разнородних, распадљивих и неплеменитих састојака?


У томе је тајна алхемијског процеса и реторте алхемичара. Једно је доста вероватно: треба познавати присутне елементе, водити их кроз брижљиву анализу једној синтези од које ће само у једном једином, од хиљаду, милион или неизбројивих покушаја, произаћи зрнце злата. У свим осталим случајевима мешања створиће се нешто од чега се можемо ужаснути, што се не усуђујем ни да слутим.


Остаје толико још питања, нека и остану, али једно се ипак намеће: шта бива са тим зрнцем створеног злата што кола крвљу? Рећи ћу вам тајну у коју ћете одмах поверовати, или нећете никада поверовати. То зрнце злата мења сада читав састав крви, а тај нови састав мења целокупан крвоток.


Али да се вратимо теми: психијатрија и фантастика. Какве је везе све ово до сада имало са насловом? Везе су стоструке и ево опет поређења, оне су као сви они конци које држи управљач театра лутака.


Та фантастика света, та фантазија у нама, то Ма-Шта, што би рекли надреалисти изнад и испод нас, почело је да се меша, да се креће у ковитлац. Ковитлац и вртлог, свеједно да ли спиралан, кружни или праволинијски, најбоље илуструје фантастику. Налазим је, овако надохват асоцијација, понајвише, најпре у маглинама и свим тим лудим и лудијатим астрономским и астрономско-физичким теоријама о прошлости и садашњости, па онда у тој немогућој јурњави сперматозоида према јајету и првим деобама у јајету и с тим у вези оном млечном замућењу бистре морске површине у јужном Пацифику и западној Индији, када неке чудне врсте гусеница само једном у години, и то у одређен дан и сат, када је месец у последњој четвртини, избацује своја јаја и семе на тој кристалној морској плочи; налазим га, даље, у Мунковом и ван Гоговом сликарству, у Баховим коралима, токатама и фугама и - доста. Замара свака конкретизација и убија свака довршена форма.


Психијатар данас има пред собом велике могућности и велику шансу: да једним новим језиком, свакако делом фантастичним и митским, исприча причу о настанку ковитлаца. Да би то могао да постигне, он мора имати не само најбоље сараднике, у првом реду физичаре, математичаре, биологе и уметнике, већ мора да оствари сарадњу са фантастиком у самом себи. Без овога последњег он ће само да описује, разлаже и спаја, као у игри луде домаћице храном којој недостаје соли. Биће то бљутава храна. Покушали смо већ њоме да се узалуд нахранимо. Да ли су већ на помолу горе описани психијатри? Мислим да смо једнога већ имали, великог мага и алхемичара - Карла Густава Јунга. Овај човек, и то Швајцарац, није седео попут осталих његових земљака у протестантским хладним лабораторијама и тамо правио исечке из фантастичног света, лепећи сличице једну поред друге да би створио некакав прихватљив мозаик.


Он је пошао, најпре, заједно са Фаустом, затим алхемичарима, па онда путем Тибета, Индије и Кине, на крају потпуно сам са звезданом шаром горе и доле, ушао у сопствену крв. Тамо је нашао готово све оно што му је требало да промуца неке истине о фантастици и психијатрији. Снови, визије и лудило не само што му нису били страни већ је у њима деценијама гнездио своју личност доживљавајући наизменично страх и дивљење.
Тако је почела прва психијатријска прича, изречена новим језиком, о ковитлацу генија и вртлогу лудака. И један и други постали су нам кроз ову причу ближи. Геније није више остајао само друг олимпијске дружбе већ и део митова сваког од нас, састојак наше крви и наших архетипова. Лудак није више везан ланцима којима је Прометеј био везан и прикован у неприступачним кавкаским висинама. И он је постао део нас самих, открили смо га у тамним дубинама сопственог несвесног у којима вештице коло воде, а вилењаци се кикоћу на валпургијској гозби.


Процес великог откривања је незадрживо отпочео. Фантастика нас самих, земље и васионе, продрла је у психијатрију и она је кренула, први пут неуплашена (јер се још Фројд стравично плашио богова) да разуме, овлада и тумачи ову фантастику. Јер заиста �нема ништа тајно што неће бити јавно, ни скривено што се неће дознати и на видјело изаћи�.