Град Кикинда налази се на простору који је богат траговима старих и ишчезлих култура и цивилизација. Многобројни археолошки налази сведоче да су овде људи живели још у времену од пре седам хиљада година. Међутим, континуитет тог трајања често је нарушаван и прекидан. Људи су се насељавали и одлазили, бивали и нестајали, а све у зависности од многобројних и различитих историјских околности.
НАЗИВНазив Кикинда први пут је забележен почетком 15. века и то у облику Ккнyд, а највероватније је означавао, заједно са називом Ецехида, име више мањих насеља, односно добара угарских, а затим и српских деспота. Данашњи назив града јавља се први пут на географској карти 1718. године као Gross Kikinda и тада не обележава насеље , већ ненасељен простор-пустару. Иначе, придев Gross, Nagy или Велика у немачкој, мађарској, односно српској варијанти, био је у званичној употреби у имену града све до краја 1947. године. Етимолошко порекло имена Кикинде није у потпуности разјашњено. Најчешће се објашњава мађарским називом коровске биљке kkny (трњина) и старим словенским, односно прасловенским кореном кик (глава).
САВРЕМЕНА ИСТОРИЈАИсторија савремене Кикинде може се у континуитету пратити почев од пре 250 година, тачније од 1751-1753. године, када је подручје на којем се данас град налази насељено. Први насељеници били су Срби, аустријски граничари који су штитили границу од Турака на Моришу и на Тиси и који су, након Пожаревачког мира склопљеног измеду Аустрије и Турске, када Турци губе Банат, практично остали без свог основног занимања. Новоосновано насеље брзо се организовало, а бивши граничари привикли на нов, ратарски начин живота. Коју деценију касније, поред Срба, насељавају се и Немци, Мађари, Јевреји...
Двадесетак година након оснивања насеља, 12. новембра 1774. године, аустријска царица Марија Терезија посебном привилегијом формира Великокикиндски привилеговани диштрикт (округ), као специфичну феудалну управну јединицу са седиштем у Кикинди. У саставу диштрикта, поред Кикинде, било је још девет насеља српских граничара у северном и средњем Банату: Српски Крстур, Јозефово (део данашњег Новог Кнежевца) , Мокрин, Карлово (део данашњег Новог Милошева), Башаид, Врањево (део данашњег Новог Бечеја), Меленци, Кумане и Тараш. Становници ових места имали су за то време, значајне економске, па и политичке повластице у оквиру аустријске монархије. Диштрикт , је функционисао, истина са прекидима, све до 1876. године, када се укида, а Кикинда организационо и управно припада новооснованој Торонталској жупанији чије је седиште било у Бечкереку (Зрењанину) и која је обухватала готово читав Банат (српски, мађарски и румунски). Занимљив је податак да је крајем 19. века Кикинда била најнасељеније место Торонталске жупаније, имала је око 22.000 становника.
УРБАНИСТИЧКИ ПОГЛЕДУ урбанистичком смислу град припада групацији такозваних плански организованих насеља. Трасирање и пресецање улица извршено је у другој половини 18. века према важећем државном урбанистичком плану за изградњу нових насеља у Банату. Тај је план подразумевао насеобину правилно ушорених и широких улица које се секу под правим углом, централни градски трг са пијацом, црквом, градском кућом, школом, гостионицом, итд. У том смислу се и данас, после 250 година, град није битно изменио.
ЗНАЧАЈНИ ПЕРИОДИОд значајнијих датума, односно периода у новијој историји Кикинде , треба истаћи и годину 1848/49. када је кроз град протутњала позната буна Срба у Војводини. У првом тренутку Кикинђани су испољавали готово искључиво социјални револт, да би касније побуна попримила национално обележје. У граду се наизменично смењује српска и угарска власт, уз велика сукобљавања, страдања и разарања. Био је то један од најтежих и најсложенијих тренутака у историји Кикинде.
Временско раздобље од краја 19. века па до почетка првог светског рата представља миран и плодотворан период у историји Кикинде и обележен је наглим привредним и урбаним развојем града. Између осталог, тада се формира и амбијентално градско језгро које и данас краси Кикинду, град добија уређену самоуправу 1895. године (статут, сенат, градско представништво, градоначелника, итд).
Крај првог светског рата, односно 20. новембар 1918. године означава један од преломних тренутака у историји Кикинде. Улазак српске војске у град представљао је остварење дугогодишње тежње Кикинђана-Срба за уједињењем са матичном државом-Србијом. Међутим, на економском плану град се нашао у веома неповољној ситуацији са две границе у залеђу и пресеченим комуникацијама. Раздобље измеду два светска рата не представља период економског успона града, напротив.
Након само двадесетак година мира, Кикинда улази у бурно раздобље новог, другог, светског рата. Ослобођена је 6. октобра 1944. године. 0вога пута држава остаје иста, али се битно мења њена економско-политичка организација и структура. Такође, значајно се мења и етничка слика града. Губи се немачко и јеврејско становништво, а било је око 22% Немаца и око 2% Јевреја.
Раздобље од половине шездесетих до половине осамдесетих година 20. века, слично оном с краја 19. и почетка 20. века, обележено је динамичним развојем града: нове фабрике и производни погони, нове стамбене зграде и насеља, разни објекти општег друштвеног стандарда, поплочане улице...дефинитивно су истакли и уобличили урбану димензију Кикинде.