Slusam danas pricu kako su ljudi svojevremeno autostopom obilazili nam bivsu drzavu. Oni hrabriji bi se usudjivali i preko grane da zapale istim.
Danas to vec i nije unosno zanimanje. Niti da kupis stopere niti da stopiras. Jednostavno ljudi se vise ne osjecaju sigurni, bar ja tako vidim stvar.
Kakva su vasa iskustva sa stopiranjem???
You're not your job. You're not how much money you have in the bank. You're not the car you drive. You're not your fucking khakis. You're the all-singing, all-dancing crap of the world.
nikada nisam stopirala i nikada nisam povela stopera, sem ako ga poznajem
nemam poverenja i to je jache od mene
a bude mi ponekad zao,pogotovu kad je ruzno vreme
Ili ne pokusavaj, ili dovrsi!
Negdje tamo na pocetku srednje skole, kad je prigradski autobus za nase selce isao samo prestupnim godinama, ja odlucim jedan dan sa drustvom da stopam kuci. Pola puta predjosmo olako, ustopali nekog rendzera za 5 minuta. Al zato drugu polovinu smo camili pola dana da nam neko stane
Najvece zlo je bilo da smo otisli iz linije gde prolazi nas bus pa smo i njega propustili.
You're not your job. You're not how much money you have in the bank. You're not the car you drive. You're not your fucking khakis. You're the all-singing, all-dancing crap of the world.
Ma zivim bre u centar, koji ce mi stopiranje...
a i odje u Novi Sad ,taxi je nikakva kinta...
za 100 dindzi pichish do naselja...
Ubica mekog srca.
Naravno da sam čula za te priče o obilasku stare Juge prstom. I uvek sam žalila što sam rođena u neko nezgodnije vreme za takve dogodovštine.
Ipak, tokom srednje škole smo besomučno stopirali: iz Točka, sa Đave, sa nekih žurki iz okolnih mesta, sa Venca kad smo išli da se izduvamo...
Onda su došla ona vremena kada je slabo ko vozio kola, pa nam je poslednji pokušaj da stopiramo rezultirao pešačenjem petnaest kilometara u nadi da će ipak proći neka kola u našem smeru, i na kraju ustopirasmo pandura koji nas je, doduše, odvezao do kuće, ali uz prigodno predavanje o opasnostima koje tako mlade devojke vrebaju u takvim pohodima. A potom su došla još čudnija vremena kada je bilo stvarno opasno stopirati (ili smo samo mi to sagledali malo drugačije), pa smo jednostavno odustali od ovog vida zabave.
Posle mnogo, mnogo godina sam stopirala prošle godine, negde u ovo doba (jer me je mrzelo da čekam bus). Za tih četrdesetak kilometara sam ustopirala: traktor, kombi i naposletku čak i automobil. Jeste da nisam čamila čekajući bus, ali isto tako mi to nije pričinjavalo onu zabavu kao nekad.
A da bih pokupila stopere? Hm, dešavalo se par puta kada nas je bilo dovoljno "naših" u kolima, i to prosto jer sam se sažalila na devojčice koje su me tako podsećale na mene nekad.
... Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio... I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad....
Volim da stopiram jer ne volim da dajem pare na prevoz a i imam srecu,vrlo cesto ustopam policijubar znam da sma u sigurnim rukama
''Though nothing can bring back the hour of splendor in the grass, glory in the flower, we will grieve not, rather find strength in what remains behind.''
William Wordsworth
E da znašKill Bill kaže:
a i odje u Novi Sad ,taxi je nikakva kinta...
za 100 dindzi pichish do naselja...
Elem, nastopirala sam se u srednjoj školi. Svaki vikend smo pičili kod druge drugarice iz razreda na selo i tamo bančili i pijančili za male pare.Kada kreneš do nekog sela, imaš dva izbora... Ili ćeš se gurati u prepunom busu, ili ćeš lepo ustopirati dobronamerne seljane.
Uvek sam išla sa minimum jednom drugaricom i nikada nismo imale apsolutno nikakvih problema. Na duge relacije nisam nikada stopirala.
Sada se ne bih usudila na stop, a i nemam potrebe, niti mi je više zanimljivo.
Nisam vozač i mislim da ne bih ni kupila stopere. Vodim se onom da nikada ne znaš ko ti seda u auto. Malo licemerno, ali iskreno.
Ja jesam doziveo poslednje godine onog nacina zivota, gde se stopiralo i stajalo bez ikakvih problema, nekako su ljudi imali vise poverenja jedni u druge, mozda se nije toliko razmisljalo o posledicama koje mogu nastati zbog tog nacina putovanja. A koliko ja znam jedina posledica toga su bila nova poznanstva. Nisam nikada imao licno los dozivljaj, niti sam cuo da je neko od mojih prijatelja lose prosao. Mislim da je neko "opste" razmisljanje bilo vrlo pozitvno. Zivelo se iskrenije. (bar obican narod)
Pa zar je ovaj nacin upoznavanja, preko VojvodinaCafe-a sigurniji? Kada stopiras auto, ili primas stopera/stoperku bar vidis ko je i mozes neku procenu da uradis..a vecina ljudi je sposobna da za delic sekunde oseti opasnost i mozda saceka sledeci auto.
I otkud znas ko je i kakav je sa druge strane "zice" a otkivamo mnogo vise o sebi, svom nacinu zivota, nego sto je to moguce u jednoj voznji; sa mojih 39 godina nisam sreo nikog koga bih opisao kao negativnu licnost, uglavnom obicni ljudi koji prolaze kroz nas zivot... a na forumima sam (pa i ovde) vec sreo neke,kojima bas neznam dali bih seo u kola...
Sada mi se cini kao da zivim u dzungli punoj divljih zveri, koji samo cekaju da mi naude. Kazem cini mi se, jer se jedino lose stvari mogu procitati i videti u medijima.
Da li je stvarno tako? Ja vise ne stopiram, ali mi zaista izuzetno tesko pada sto cak i kada sam na autobuskoj stanici, a prodje neki poznanik pa me ni ne primeti. Navikli smo se da ne gledamo sa strane, samo pravo i gazi sve ispred sebe. Samo JA, drugo kao da ne postoji.
Ali to je deo sveta koji mi sami stvaramo. I ja iako uglavnom putujem firminim kolima, (sa vozacem posto nemam vozacku..) uvek zaustavim auto, kada vidim nekoga pored puta. Cak i ovde u Kazahstanu niko nikom ne staje, ali ja uvek zaustavim vozilo, i do sada mi je jedina posledica bila sto sam upoznao i neke divne obicne ljude odavde.(ne jedu Evropljane-provereno, bio sam pozvan na jedan rucak ovde, posto sam coveka i njegovu zenu prebacio do susednog sela -80km- jelo se i pilo kao kod nas.... )
I sto vise ne cekam autobus, ljudi me pokupe usput... znaju ko sam i gde idem..to im je dovoljno.
Ako ne mogu da pomognem, necu da odmognem
sto da ne , ako je to moja sudbina da mi je drugih zao , onda se izgleda necu promeniti u ovom zivotu , povezem sa sobom stopere ako ima mesta , bitangi se ne bijim , najveci problem su revolverasi , pistolj je mali stane u dzep , e to je problem . a jos ( mozda i najveci ) o kojem treba povesti mnogo racuna je da VI za tu osobu odgovarate . osoba moze da vas tuzi i trazi ostetu od vas , ako se nesto ne daj Boze desi. vredi razmisliti o sazaljenju, dobroti . po meni bolje da se on ljuti na mene kojeg ne pozna nego ja na samog sebe ceo zivot.
***Ne cini drugom ono sto ne zelis da tebi cine ***
Prisjetih se jos jednog putesenstvija prstom. Krenulo drustvance u provod, naravno niko nije imao vozacku tada. Podjelimo se u parove, jer jelte ko ce stati rulji od 8-9 komada. Ja i moj saputnik imadosmo najvise srece i ustopasmo nekog lika ocas posla. No lik nije isao do nase destinacije pa iskocimo negdje ne tako ni daleko. Odlucimo da pruzimo prst jos jedared, ko zna mozda se i posreci. I tako dok smo suptilno ispracali jedno po jedno auto prodje nas taxi, sa sve dijelom nase ekipe u njemu. Reko mamicu im sad necemo imati za cugu, budale platile taxi. Ustopami i mi konacno nekoga do zeljene destinacije a tamo parkiran taxi koji nas prosao i nasa raja u njemu. Kad ono rasprava unutra. Ovi nisu ni skontali da im stao taxi. LJudi fino stopali taxista naisao i pokupi ih
Ipak se na kraju smilovao na srednjoskolski dzeparac kad smo krenuli da sabiramo sicu i jos pride nam platio cugu u lokalu
You're not your job. You're not how much money you have in the bank. You're not the car you drive. You're not your fucking khakis. You're the all-singing, all-dancing crap of the world.
Ja autostoper
Situacija jedan - nas 12 - ak na prikolici traktora, napolju 50ak stepeni, vožnja od nekih 5km do obližnje obale Dunava (jedna od najlepših vožnji ikada).
Situacija dva - neki avion, unutra političar iz nekih vremena, dovezao nas gde je trebalo, najbrže na svetu...
Situacija tri, četiri, pet..... Pančevački most, najvetrovitija tačka u Beogradu, milino ljudi nadžidžani jedni do drugih, borba na život i smrt ko će prvi da uleti u auto koji je stao, to se dešavalo mnogo često, jedan period moga života skoro svakodnevno, i bilo je, uglavnom lepo...
Crnogorska obala, čitavu obalu smo prešle stopom, neke veze koje imamo tamo i činjenica da nas je uvek bilo bar tri zajedno, nekada i poneki dečak da nam drži strah, super je sve to bilo.
Situacija poslednja - neka suluda džipčina, gluvo doba noći, drugarica i ja nazad, napred dva medveda i cicka u tigrastom odelu (zato odlučismo da uđemo, pošto je unutra sedela i žena, e kakva greška...) koju su skoro izveli "trojku" pred našim očima. Izletele smo iz mašine glavom bez obzira i nisam više stopirala.
Ja vozač
Jedan momak kiša napolju, drugarica i ja napred, on nazad, završili na nekom piću, pričali čitavu noć i družili se posle toga neko vreme
Devojčice srednjoškolke, zato što me uvek podsete na mene i uvek, baš uvek stanem.
"...There is a crack in everything. That's how the light gets in..."
daj bre detalje kako ovaj avion ustopira... sleteo na pancevacki???
p.s. ja bukvalista
You're not your job. You're not how much money you have in the bank. You're not the car you drive. You're not your fucking khakis. You're the all-singing, all-dancing crap of the world.
E da znašTelep?
e sad da vam ja ispricham jednu prichu od jucheRAS
idem ja na trchanje,iako sam ceo dan bila na bazenu al nesto mi se pritrchkaralo pa to ti je...
trchim ja kejom i navata me drugarica kod shtranda i kao aj kod nje,
ja reko aj ne...ona: pa stooo breee,ja: a vid kakva sam znojava... i tako se mi natezali i odem ti ja ipak kod nje...
Posle vechernje kafice,tracherice doshlo vreme "ajmo raja kud koji mili moji" i ja joj kazem da mi pozove taxi al da mi ne zove neki tamo levi,bezveze recheno...ono... cisto da se nesto kaze...
I sta ti je narod sa Telepa,samo im do zajebancije...
njen brat uzme neki taxi od komshije i javi ona meni da je stigao taHi,iscmachemo se mi i krenemo...
Medjutim ovaj krene prema Veterniku,negde kod lipovog gaja ja skontam gde sam, izderem se i histerichno napustim auto i krenem trkom ka NSadu..
dechko je sve vreme ishao za mnom a ja nisam smela da stanem, nisam znala da je njen brat u kolima jer nisam znala kako dechko izgleda..trchala sam sve do grada i tek negde u Futoshkoj uvatila 2jku chini mi se, jer nisam vishe osecala noge... dushu ispustila,doshla kuci,gola voda...malo potom su me zvali da mi se izvine...
Fora je bila sto su hteli malo da se nashale a nisu kontali da cu ja da se userem od straha...
Ubica mekog srca.
Stopiranje ...
nekad davno u srednjoj sam to radio ...
a kasnije kad sam se domogao auto esto sam povezao stopere u
znak zahvalnosti za one besplatne voznje iz mladosti ...
ovde gde sam sad to mi ne pada na pamet da radim ...
nazalost ima svaşta i svet se iskvario ...
Ko je za jednu voznjicu
-Mnoogo sam se u zivotu nastopirao. Najgore mesto za stopiranje je iz Kovina prema Beloj Crkvi (mozda zato sto se stopira na 100m od cuvene ustanove), a najbolje iz Lazareva(?) kod Zrenjanina prema Vrscu, dosta lose je i iz Panceva, jer svi koji stanu da povezu stopera kad te istovare u Bavanistu ili Kovinu traze pare a da prethodno ne najave (iako znam da ce iste da traze kazem da nemam, jerbo da imam, pa is'o bi' autobusom, NE). Sa Pncevackog mosta nikad nisam stopirao tu je Beovoz, mada su se sada kondukteri osilili pa znaju i da izbace a i karta je poskupela na 80 dindzi. Jeste taxi jeftin (u NS), ali ako ne zurim cesce prepesacim, isto to i u BG. Stoperima obavezno stajem, ne pravim razlike zbog boje i mirisa.
A sad drugari zdravo, idem za NS na rabotu, ne ne, idem autobusom ali iako se u skoli nisam pojavio jos od 2002. nosim indeks zbor radi 20% popusta. Steta sto su (mozda) najtariju prugu na Balkanu zatvorili jer bolje, a i jeftinije, od stopiranja, je putovati vozom.
Citat
