O Novom Sadu - Strana 3
Strana 3 od 4 PrvaPrva 1234 PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 31 do 45 od ukupno 54

Tema: O Novom Sadu

  1. #31

    Odgovor: O Novom Sadu

    Када се прича о прошлим временима и инситуцијама које су дале печат том времену, помињемо Матицу Српску, Српско народно позориште, храмове, часописе... Но, била би неправда изоставити кафане које су биле итекако места у којима се на известан начин обједињавао целокупан друштвени живот. У неке од тих кафана које улазе у историју Новог Сада сам као млад залазио, не доживљавајући их тада као места на којима се стварала историја Новог Сада а и шире (како би се то донедавним политичарским жаргоном рекло).
    Користећи неколико одредница из Енциклопедије Новог Сада представљам

    НОВОСАДСКЕ КАФАНЕ


    'Липа' је једна од ретких старих кафана које и данас постоје. А поред ње је и највиша природна кота тла.

    ''КАФАНЕ (тур.), места где се пије кафа, и то уз известан ритуал, са уживањем, и воде се дужи необавезни и лаки разговори и безбрижно се понаша, што је као свакодневна навика названо кафенисање и прешло у друштвени обичај.

    Прве кафане јављале су се у Турској, у Цариграду, од средине XV века, а у Средњој Европи најпре у Бечу. Срби, који су под турским утицајем прихватили уживање у кафи, воле да кажу да је прву кафану у "царствујушчем граду Виени" (Бечу) 1684. отворио један Србин, родом из Сомбора. То је био, по подацима, Иван Кољчић, који је од бечких власти преузео товар кафе, заплењене од Турака, приликом њихове опсаде Беча. Сомборац је као шпијун међу Турцима учинио велике услуге аустријској војсци, па је на овај начин био награђен.

    Кафане су у Бечу постале права институција, у њима су се окупљали угледни грађани; уз кафу су читали новине и претресали политичке и друштвене догађаје и договарали се о пословима, који су пратили настанак капиталистичких односа. Пешта и Будим су прихватили кафане као израз новог времена, а оне су настајале и у Новом Саду, првом слободном краљевском граду у Јужној Угарској.

    О значају кафана у Европи писао је Штефан Цвајг, а о овдашњим кафанама остали су нам записи Ђорђа Рајковића, Лазе Костића, Стевана В. Поповића и Илије Огњановића - Абуказема.''

    Кафана у "Турском хану"
    Прва кафана у Новом Саду настала је убрзо после елибертације 1749. Дотле су овде постојале само крчме и мало угледније гостионице, а тада су два Србина, Атанасије и Коста Тодоровић, отворили у свратишту и гостионици Турски хан (на месту где је данас зграда Матице српске) и одељење за окупљање новосадског пословног света. Нови власник Хана Манојло Бербер, пореклом Грк (Цинцарин), знатно је унапредио овај објекат, у којем ће се током XVIII века окупљати и многи образовани људи, па и писци и уметници. Међу њима се истицао познати сликар Арсеније Теодоровић, аутор иконостаса у Алмашкој цркви. Око њега су се редовно окупљали познати Новосађани, а он је, нарочито кад се напије, знао да заподева жучне расправе о актуелним општим политичким и локалним приликама

    Код "Зеленог венца"
    Крајем XVIII века афирмисала се кафана "Зелени венац", на главном тргу, где је касније била "Слобода", после II светског рата Дом ЈНА. У ову кафану залазили су угледни грађани, који су себе сматрали "друштвеним кремом".

    Поред кафе овде се точило и пиво, читане су бечке и пештанске новине, обешене на оквире од трсковца, а уведен је и билијар, што је Доситеј Обрадовић критиковао као празно дангубљење. Ту је бивао и чувени Захарија Орфелин, кога су грађани респектовали, не толико због књижевних радова, бакрореза и калиграфије, колико по томе што је био зналац винарства, аутор познате књиге 'Искусни подрумар'.

    Највише су Срби долазили у Зелени венац, док су Немци, касније и Мађари, имали своју кафану у Стрелишту (данас улица Антона Чехова).

    Позориште у кафани
    Нису новосадске кафане биле строго ограничене на кафенисање, попут оних класичних у Бечу или Пешти. У некима од њих се и обедовало, плесало уз музику, а у вечерњим часовима одржавале се и културне приредбе. Познато је да је Константин Поповић Комораш у кафани Фазан (у данашњој Његошевој улици, код Трифковићевог трга) са својом дружином приређивао позоришне представе. Српско народно позориште је прве представе држало код Зеленог венца, а касније код Краљице Јелисавете .

    Видна улога кафане "Краљица Јелисавета"
    Од 1854, када је отворена, кафана (а уједно и хотел) Краљица Јелисавета (или Ержебет, како су је називали Мађари) играла је видну улогу у друштвеном животу Новог Сада.У овом пространом здању било је места и за дневно пијење кафе, нарочито у преподневним часовима, за ручкове хотелских гостију, а вечером за разне културне и забавне приредбе, каква је била и прослава 300годишњице Шекспировог рођења 1864, у организацији Лазе Костића. Чувени су били дочеци Нове године код Јелисавете, односно Краљице Марије (чији је закупник пред рат био Карло Заплетал - Штолц).

    У међуратном периоду, уместо мађарске, ова кафана добила је 1922. име југословенске владарке, краљице Марије (данас Војводина), али није више имала вишеструку намену, коју је Зелени венац дуго задржао, и касније кад је постао 'Гранд хотел' Имре Мајера и хотел 'Слобода'. У том здању била је велика сала, у којој су приређивани балови, концерти, забаве, позоришне представе, држане скупштине Матице српске, а 25. новембра 1918. ту се састала и Велика народна скупштина, која је изгласала присаједињење Војводине Краљевини Србији.


    (На старим разгледницама Новог Сада налазим и ову која приказује Хотел Гранд, чији власник је био Мајер. На слици која приказује Велику народну скупштину која је одлучила о уједињењу Баната, Бачке Барање Србији, 25. новембра 1918. а која је одржана у новосадском хотелу 'Гранд' види се да је то био изузетно репрезентативан објект. Ја се сећам ресторана Дома ЈНА у 60-тим. Још је увек било видљиво, иако је велика сала била преграђена, да је то био репрезентативан ресторан.


    У историјату новосадске Синагоге нашао сам да су у овом хотелу одржаване молитве за време изградње садашњег јеврејског храма у Новом Саду 1906-1909. )

    У познатој кафани код Сунца, коју је отворила земунска породица Васиљевић (на почетку, с леве стране, данашње Јеврејске улице), постојала је врло лепа и велика сала, где је 1861. приређена прослава 100годишњице рођења Саве Текелије, којој су присуствовали и угледни мађарски књижевници.

    Кафански живот некада
    У старом Новом Саду много је био живљи живот по кафанама него данас. Скоро свако вече у кафанама су се окупљала друштва по сталежима, често и по националностима и конфесијама. То су била места где се кортешовало за поједине странке, нарочито пред изборе, претресали се нови бројеви Летописа (Матице српске) и других часописа, читале новонаписане песме, склапали пословни ортаклуци, уговарали трговачки, занатлијски и индустријски послови, а редовно су о празницима приређиване забаве и игранке, у корист друштвене касе или у разне хуманитарне сврхе.

    У кафанама је нарочито бучно било о слави Алмашке цркве Три јерарха, када је обележавана и слава Српске народне радикалне странке. Тада су долазили у град и сељаци са Ченеја и из околних места. Они су се и у другим данима, нарочито недељом, окупљали Код три круне и Код анђела. Била је чувена "грашкова вечера" у рано пролеће, на којој се уместо молитве стојећки певала народна песма 'Ропство Јанковић Стојана'.


    Кафана 'Код три круне' на углу Темеринске и Кисачке улчице. У време кад је фотографија направљена крст је био на тадашњој Житној пијаци.


    Три рељефне круне се виде изнад улаза. (А испред стуба за плакате су мали чистачи ципела.)


    После другог светског рата ту је, до пре десетак година био 'Југоаграр' - продавница пољопривредне механизације.

    Познато је да су књижевници, уметници, глумци и новинари окупљали око тзв. професорског стола у Камили, да је састајалиште Милетићевог круга било дуго у Белој лађи, професори и часници Матице српске, са Васом Пушибрком на челу, долазили су у Липу у Лебарском сокаку (данас Милетићева).


    Кафана 'Код камиле' је била на углу Милетићеве и Јована Суботића.

    Била је значајна кафана Код пужа Лазе Јеремића (на углу данашње Милетићеве и ЗмајЈовине улице), где је залазио најкултурнији слој новосадских грађана. Постоје сведочанства да се овде после поноћи, приликом затварања, кад није била строга контрола полиције, одушевљено играло српско коло у пратњи гајдаша.


    Угао Милетићеве и Змај Јовине.


    Угао Милетићеве и Змај Јовине. Где је била кафана Код пужа - не знам. Могу сам,о да претпоставим да је то било на месту где је на сликама апотека.

    Састајалиште банкара, крупних трговаца и индустријалаца било је у Мајеровом Гранду, док су се српске занатлије налазиле код Три краља, уз каменичко вино и рибље специјалитете, а немачке код Белог вола у Футошкој улици. Виши слојеви новосадских Немаца издвајали су се у Хабагу, седишту Културбунда, где се први пут јавила модерна музика увезена из Немачке. Припадници левичарског покрета одлазили су код Пауна. Позната је била, после Уједињења, кафана Српски краљ (на углу Сремске и Железничке улице), где су Новосађани врло срдачно угостили 1921. славног научника Михајла Пупина.


    Угао Ласла Гала (некадашња Железничка) и Сремске улице.

    Не знам да ли је у овој згради била кафана Српски краљ. Но знајући тај део града прилично добро још од средине 50-тих, међу зградама којих више нема, ту није било друге која би могла бити позната кафана. У овој згради од 70-тих је гвожђара и продавница беле технике, а до тада је била царина.

    Кад су биле оштре међустраначке борбе, свака политичка струја имала је своју кафану у којој се окупљала и договарала о будућим акцијама. Тако је било и почетком тридесетих година, кад су шестојануарске снаге настојале да освоје Матицу српску.

    Нема више некадашње атмосфере по кафанама
    Откако је крајем педесетих и током шездесетих година у домове Новосађана ушла телевизија, кафански живот се потпуно изменио. Старе атмосфере има још донекле у позоришној кафани и с времена на време у појединим објектима, где се у одређене дане у месецу окупљају некадашњи матуранти, новинари, ветерани, ...''

    БЕЛА ЛАЂА, стара популарна новосадска гостионица, која је постојала од средине XIX века до педесетих година овог века, у приземној кући у данашњој Његошевој бр.5, која се некада по њој звала улица Беле лађе, односно на немачком Weisse Schiff-Gasse и на мађарском Feherhajo utca.


    Кућа у којој је била 'Бела Лађа'.

    Политизирање и дебатовање
    Годинама је била састајалиште угледних новосадских грађана, политичара, књижевника, новинара, сликара, адвоката, лекара и других. У њој се највише политизирало и дебатовало, за разлику од Камиле и других боемских кафана, где се ћаскало и веселило уз шалу и песму.

    Тиме је она, како каже Лаза Костић у књизи о Змају, надживела и Пужа и Сокола, па и тамошњу веселу дружину, чије ће шале и весеље после сеобе у ову, тада већ популарну гостиону, да се утопе у озбиљност и жестину поли тичких разговора Светозара Милетића и његових сарадника.


    Доскора су овде биле неке службе градске управе.

    Не зна се тачно кад је Бела лађа отворена, али се већ 1822. спомиње гостионица Alba navis (Бела лађа). Има о њој помена и касније. Она је једина остала читава у целој улици у бомбардовању 12. јуиа 1849. Чешки историчар и путописац Сигфрид Капер наводи да је 1850. одсео у Белој лађи кад је обилазио Подунавље. Нарочито је била популарна шездесетих и седамдесетих година, када је закупник био гостионичар Мита Савић. Кухиња и пиће били су првокласни, а такође и музика (тамбураши), па је све то допринело њеномугледу.



    Одвојена Милетићева соба
    Гостионица има и историјски значај, јер је Светозар Милетић, кад је прешао из 'Камиле', у време Народног покрета овде држао политичке састанке и договарао се са jедномишљеницима о акцијама које ће се предузимати. За њега је била издвојена по себна соба, у коју нико незван није могао улазити. Ова просторија сматрана је неком врстом светиње, мада је гостионичар понекад, да задовољи радозналост својих гостију, отварао врата одаје, да покаже Милетића како седи у прочељу и разговара са својим друштвом. Јован Бошковић, потоњи министар у српској влади, сећао се да је међу ове српске интелектуалце залазио „да се душевно окупа".

    И у време Омладинског покрета окупљао се овде цвет српске омладине, долазили су и политички емигранти избегли из Србије. И стране дипломате су, наводи се, овамо свраћале да би сазнале какво је политичко расположење међу српским првацима у Угарској. Постоји сведочанство да се августа 1911. у башти Беле лађе појавио у тајној мисији кнез Трубецки, руски посланик у Цариграду, да чује пгга се говори у Војводини пред рат Србије са Турцима. Састао се том приликом са професором Бошком Петровићем, једним од радикалских првака, и исте ноћи неопажено отпутовао у Земун.

    И забрањене песме
    Гостионица је, наравно, стално била под присмотром полиције, њени доушници су настојали да сазнају ко се све ту састаје и о чему се разговара. Пазили су и на то шта свирају и певају тамбураши и гости.

    Музика је обично до десет сати увече свирала забавне мелодије, а касније народне песме, да би после поноћи прешла на родољубиве, па и оне које су биле забрањене, јер су алудирале на политичке прилике у Аустроугарској монархији. Често се овде србовало уз песму и музику, на шта власти нису гледале лепим очима.

    Стари Новосађани су памтили да се песник Војислав Илић, приликом своје друге женидбе 1888. сукобио у припитом стању са новосадским градоначелником и ошамарио га. Догодило се између два рата и једно убиство, иначе није било других момената поразних за ову гостионицу, иако се често лумповало у њој до зоре.

    Угледни гостионичари
    Гостионичари су настојали да угоде посетиоцима, то је репутација локала захтевала. Белу лађу држали су угледни гостионичари. Поменути Мита Савић био је члан Управног одбора Матице српске, члан градског представништва и црквеношколске општине. Кад је запао у материјалне невоље, Матица га је прихватила, изабравши га за старатеља њених зграда (умро је 1900. у 80. години).

    Закупци гостионице били су и Стефановић, Ракић, Димитријевић, Ђура Зурковић и други. Више пута је покретана иницијатива да се Бела лађа обнови и добије некадашњи изглед, како би се наставила традиција из времена кад је Нови Сад био Српска Атина.''

    Иначе, о пореклу назива 'Српска Атина' налазим нешто у Свескама за исторују Новог Сада (бр. 4) у прилогу Стевана Врговића. Између осталог каже се:

    '' ... да је 'кум' симболичног назива Новог Сада био Новосађанин Стеван Јелинић – Ћебенде. Као ватрени присталица Светозара Милетића и Народњак, он је често у кафани седео са вођом Српског народног покрета, а наводно је у једном разговору, кад се говорило о Новом Саду, чији је градоначелник био Милетић, наш град упоредио са Атином. Колико се зна Јеличић је био занатлија, месар по струци... '' Аутор прилога ипак каже да ''остаје да се истражи у којој је прилици он тај назив употребио и да ли је помињан и пре њега''.


    'Липа'
    Poruku je izmenio nenad.bds, 24.05.2010 u 23:23

  2. #32

    Odgovor: O Novom Sadu

    Rusi gradili Pasterov zavod i osnovali balet i operu



    Novosađani koji prolaze pored Doma vojske na Keju ili ambulante Doma zdravlja na Bulevaru Mihajla Pupina i ne znaju da je te zgrade projektovao ruski arhitekta Georgij Šreter, a da je Pasterovo zavod podignut pod nadzorom znamenitog bakteriologa Dimitrija Konjeva.


    Građen pod nadzorom bakteriologa Dimitrija Konjeva: Pasterov zavod

    Da nije bilo Rusa, Novi Sad danas verovatno ne bi mogao da se pohvali ni tako bogatom tradicijom opere i baleta, niti najstarijim šahovskim klubom u zemlji. Poslednja emigrantkinja iz carske Rusije preminula u jesen 2003. godine, ali je iza ruske zajednice u Novom Sadu ostalo bogato kulturno i društveno nasleđe.

    Najpoznatiji hroničar ruske dijaspore u Srbiji Aleksej Arsenjev, i sam potomak doseljenika, zapisao je da su se Rusi doseljavali u više talasa. Prvu grupu u Novom Sadu činili su vojnici koje su Austrougarske trupe zarobile na Galicijskom frontu u Prvom svetskom ratu. Podvrgavani su napornim fizičkim radovima, gladovali i masovno umirali, pa je 204 njih sahranjeno u Novom Sadu i Petrovaradinu. Sledeću veću grupu činilo je par desetina ruskih vojnika-dobrovoljaca sa Solunskog fronta, koji nisu želeli da se vrate u sovjetsku Rusiju. U Novi Sad su stigli 1918. godine, zajedno sa soluncima. Najveći talas usledio je posle Oktobarske revolucije od 1919. do 1924. godine.


    - Najbrojnija, takozvana Krimska evakuacija novembra 1920. godine sastojala se od potučene Ruske armije generala Petra Vrangela i od civilnog stanovništva. Mlada Kraljevina primila je do 50.000 ruskih izbeglica, gostoljubivije od bilo koje zemlje Evrope, i u okvirima mogućnosti, pružila im potporu i utočište. Među brojnim ruskim kolonijama u Jugoslaviji, jedna od značajnijih bila je novosadska. Ona je unela novu kulturnu notu, koja je bogatila ranije odnegovani, pre svega zapadni duh. U Novom Sadu i okolini nastanilo se oko 2.000 izbeglica iz Rusije - piše Arsenjev.


    Ikone u kapeli radio Vladimir Kuročkin: Vladičanski dvor

    U proleće 1920. godine u gradu je osnovan Odbor za prihvatanje i pomaganje ruskih izbeglica, na čijem je čelu bio ugledni advokat dr Kosta Hadži, tražeći tada od gradskih vlasti da se obezbedi smeštaj porodicama doseljenika i prostor za društvene i kulturne aktivnosti. Nastanili su se Kozaci, vojni invalidi, oficiri, inteligencija i plemstvo, a u proleće 1920. godine u Novom Sadu osnovana je i ruska kolonija. Predsednici su bili dr Gerontij Gavrilovič Harčenko (bivši veleposednik šećerana na jugu Rusije), general-major Diodor Nikolajevič Černojarov (vaspitač princa Aleksandra Karađorđevića u Pažeskom korpusu u Petrogradu), Arkadij Ipolitovič Kelepovski (bivši sekretar velikog kneza Sergeja Romanova), gardijski pukovnik Vladimir Čaplic, i Fjodor Danilov, general-major Kubanske kozačke vojske.


    - Gardijski poručnik Jelagin otvorio je bircuz Kod praznog džepa, Nečajev otvara konačište za putnike; Vera Zabusova rusku menzu, Suhanov vulkanizersku i automehaničarsku radionicu, Marija Popova prvi u Novom Sadu kozmetičarski salon Femina, Beljajeva-Dolinskaja daje časove pevanja, knez Trubeckoj klavira, a general Senča matematike. Privatne časove stranih jezika i klavira držale su kneginja Volkonska, kneginja Dolgorukova, Černojarova, Hitrovo, Mirovič, Teljnova, Česnokova i drugi. Pitomac Moskovske umetničke akademije, kustos Gradskog muzeja u Odesi Vladimir Kuročkin otvorio je školu slikanja i tehničkog crtanja. Ikonama ruskih svetaca opremio je kapelu Vladičanskog dvora. Prema njegovim nacrtima, izvedeni su vitraži na prozorima Nikolajevske crkve - navodi Arsenjev.


    Dom ruskih oficira nalazio se u kući na Trifkovićevom trgu 3, a Ruski klub u kući u Ulici zlatne grede 7. U gradu je postojalo i Rusko obdanište do 1928. godine i Ruska realna gimnazija Saveza gradova, a do 1944. godine i Ruska osnovna škola. Ceo prvi hor Opere SNP bio je takođe sastavljen od Rusa, dirigovali su Kolpikov i Selinski, a predstave režirali Marjašec, Arhipova, Vereščagin, Leskova, Mansvetova, Sibirjakov, Greč i Pavlov. Dirigent novosadskog orkestra Sokolske fanfare bio je Jevgenij Bode-Bodej, a horovođa zanatlijskog društva Neven Pavel Figurovski. Posle Drugog svetskog rata u SNP-u su delovali Marina Olenjina, osnivačica Baleta SNP i dramski režiser Jurij Rakitin.


    Bivše petrogradske arhitekte Konstantin Parizo de la Valet i Georgij Šreter projektovali su prva javna zdanja u jugoslovenskom Novom Sadu: reprezentativni Oficirski dom, Dom narodnog zdravlja, Građevinsku direkciju, stambene zgrade i vile. Novi Sad je između dva rata bio i značajan izdavački centar ruske dijaspore, a ruska matica u gradu organizovala je i kurseve jezika i predavanja.


    Prema poslednjem popisu stanovništva iz 2001. godine, 156 Novosađana se izjasnilo kao Rusi, a uglavnom su to potomci emigranata. Poslednjih godina novosadski Rusi okupljaju se u udruženju Luč, a kako za Blic kaže predsednica Irina Vasiljev, njihova namera je i da se od zaborava sačuva i ruska ostavština u Novom Sadu i uspostavi most među ruskim doseljenicima koji su nekada dolazili iz ideoloških, a danas najpre zbog kulturnih i ekonomskih razloga.


    Grofica Sofija Tolstoj vodila krojački zavod

    U Novom Sadu je od 1922. godine delovala Ruska pravoslavna crkvena opština, a bogosluženja su se obavljala u Nikolajevskoj crkvi i kapeli Sv. Vasilija Velikog u Vladičanskom dvoru. U prostorijama Srpske velike gimnazije osnovan je i Ruski krojački zavod, a njegova upraviteljica je bila grofica Sofija Tolstoj, supruga Ilje Ljvoviča, sina čuvenog pisca. Ona je sa još šest članova ove velike porodice par godina živela u Novom Sadu.



    Poznati i preci i potomci


    U Novom Sadu sahranjeno je oko 850 Rusa, emigranata i njihovih potomaka. U drugoj generaciji potomaka novosadskih Rusa su i kompozitor Nikolaj Petin, profesor Muzičke akademije, dr Aleksandar Nejgenbauer, profesor Filozofskog fakulteta, arhitekta Tatjana Vanjifatov-Savić i drugi...

    izvor:blic
    Isn't it funny how day by day, nothing changes, but when you look back, everything is different?
    C. S. Lewis

  3. #33

    Odgovor: O Novom Sadu

    Novi Sad i Sremsku Kamanicu deli Dunav. No, više značajnih ličnosti iz prošlosti Novog Sada i Vojvodine povezuju ova dva mesta.
    ___ ___

    Odavno sam zapazio lepu staru kuću i Sremskoj Kamenici na samoj obali Dunava kod autobuske okretnice (a od kada je nasip povišen Dunav se vidi tek kad se na nasip sa šetalištem ispnete).


    Kuća je sasvim nalik na starije kuće srednjeevropskih gradova.


    ''Кућа у Сремској Каменици, у Карађорђевој улици бр. 21, подигнута је 1797. о чему сведочи натпис изведен у малтеру на доњем делу уличног забата. Постављена је на уличној регулационој линији, а по вертикали се састоји од подрума, приземља и таванског дела. До адаптације то је била кућа уобичајеног троделног распореда, са тремом, зиданим стубовима и отвореним аркадама.


    Зграда има богату декорацију уличне фасаде, са барокном киблом која се завршава двема волутама, испод које је пластично изведен мотив свевидећег ока. Доње ивице кибле се завршавају четвртастом волутом – меандром. Кућа је адаптацијом унутрашњег простора и нарочитозатварањем трема изгубила првобитне карактеристике и данас служи као стамбени објекат.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)

    Кућа је увршетена у споменике културе великог значаја.


    На кући је спомен-плоча (скоро нечитљива због лоше комбинације камена и начина на који је текст уклесан). Разазнаје се да је ту oдрастао др. Радивој Симоновић, али не и кад је рођен и умро.

    Потражио сам у Енциклопедији Новог Сада, и ево:

    ''СИМОНОВИЋИ, стара сремскокаменичка породица, из које потичу познати лекар и пионир планинарства и фотографије др Радивој Симоновић и његова браћа. Предак им се доселио у Каменицу из Вишњице код Београда, заједно са породицама Вишњички, Мачвански и Јанковић (Миријевски). За време аустријске управе у северној Србији тај предак је био оборкнез. Породица је презиме добила по Симеону (Симону) Живковићу. Син му је био Павле Симоновић, прадеда лекара Радивоја. За Радивојевог деду Јосима се зна да је учио гимназију, које у Карловцима, које у Новом Саду, а да је у Шорошпатаку завршио "филозофију" и студирао правне науке.

    Јосимова каријера
    Од новембра 1845. до јуна 1849. служио је код новосадског Магистрата као пристав војне и цивилне благајне, а после Буне вршио је попис становништва у Футогу и Бегечу. Октобра 1850. постао је помоћник архивара у Магистрату, па шеф сирочадске благајне.

    Оженио се око 1830. Катарином, ћерком Димитрија и Марте Калић, имућних трговаца. Катарина је 1861. правила тестамент, из којег се види да је располагала са 30 јутара земље: "Желим да мој син Стеван одма по смрти мојој у потпуно уживање реченога непокретног добра мог ступи". Катарина је исте године умрла, а муж јој је живео до 1871.

    Остао је са службом у Магистрату до рестаурације 1867, тада није изабран за чиновника, а добио је пензију од 200 фор. годишње. Тражио је од министарства да буде враћен у службу или да му се пензија повећа.

    Тако му је остала мала пензија од свега 17 и по фор. месечно. За покриће погребних трошкова, скупштина Магистрата закључила је да се његовом сину Стевану исплати "посмртна четвртина" од 62 и по фор. "по уобичајеном праву".

    Јосим није прекидао везе са родним местом Каменицом, где је имао виноград и воћњак. Боравио је код свог јединца Стевана, али се у његовој кући није увек добро осећао. Са сином и снахом није се слагао, јер је био чудне, тврдоглаве нарави. Зато се ваљда и вратио у Нови Сад да овде умре.

    Стеванова биографија
    Стеван Симоновић (1830-1913) рођен је у Каменици, са одличним успехом завршио је шесторазредну новосадску гимназију, на страни је положио "филозофију" (VII и VIII разред), а права је студирао у Пожуну (Братислави). Кад је избила Буна 1848, прекинуо је студије и вратио се у Нови Сад, да би испред Мађара чамцем ноћу пребегао у Каменицу. Ухватили су га граничари и извели пред генерала Мамулу. Кад је овај чуо да је Стеван правник, послао га је за бележника у Лединце. Оженио се 1854. Драгињом, ћерком адвоката Трифуна Јојкића. Покушао је да добије место секретара код новосадског Магистрата, али је молбу јуна 1858. опозвао, уз чудну мотивацију: "Пошто немам изгледа, све и кад би ми се дало то место, не верујем да би се моје стање поправило".

    Схватио је да би му боље било да се посвети економији. Поднео је 1861. оставку на службу у Лединцима и дошао у Каменицу, где је имао шест јутара винограда, велику ливаду и око три јутра воћњака, а у Новом Саду 30 јутара земље што му је мати оставила.

    Замало није убијен
    Иако несвршен правник, познавао је прописе и адвоцирао је помало код среских судова у Иригу, Руми и Илоку, заступајући сељаке и фрушкогорске манастире. У вези са тим пословима могао је да изгуби живот. Кад се фебруара 1863. ноћу враћао са игранке, један сељак који је изгубио парницу, пуцао је на њега и опасно га ранио.

    Присталица Милетићеве странке
    У 'Застави' је 1871. предлагао оснивање Првог сремског винарског деоничарског друштва у Илоку, које је требало да ради са Милетићевим 'Српским народним колом'. Исте године 'Застава' га је хвалила како добро води као председник црквено-школску управу у Сремској Каменици.

    Помиње се да је 1878, био "краљевски културни виећник" и као такав се јављао привредним чланцима у 'Застави' и календару 'Орао'. Била му је 1879. поверена дужност "урбарско-откупног повереника за жупанију сремску": имао је задатак да израчуна шта ће која кућа имати да плати на име откупа десетка властелинствима, претежно манастирима.

    Школовао је пет синова и сви су стекли докторате, медицине или права. Били су ожењени, Радивој Маријом - Мајом Јефремовић, Младен Софијом Радановић, Светислав Миланом Николић, Милутин Јованком Дада, Милан Маргитом Шах. О 100-годишњици српске новосадске гимназије, у којој су му синови матурирали, поздравио је прославу дописом на латинском језику. Био је члан сремске конзисторије и епитроп манастира Раковца у Фрушкој гори.''


    'Guglajući' našao sam i više:

    Dr RADIVOJ SIMONOVIĆ
    Železničko planinarsko smučarsko društvo u Somboru nosi ime doktora Radivoja Simonovića.

    ‘’Ko je bio dr Radivoj Simonović? Doktor medicine, istaknuti narodni lekar. Sremac po rodjenju (iz Ledinaca), bačvanin po životu (u Somboru), lekar, planinar, geomorfolog, etnolog, istoričar, naučnik, fotograf. Posle završenih studija medicine u Beču odlazi na dužnost vojnog lekara najpre u Češku a zatim u Hercegovinu, Gacko i Nevesinje. Kraće vreme službovao je u Trstu i Lipiku. Godine 1896. došao je u Sombor i u njemu živeo i radio do kraja života, pune 54 godine. Kao vojni lekar u Hercegovini i Lici upoznao je lepote Prenja, Čvrsnice i Velebita i počeo da ih proučava. Posebno je voleo Velebit na koji je odlazio 17 puta. Njegovo ime nosi markirana stena na južnom Velebitu, takozvana Simonovićeva stapina. Bio je blizak saradnik Jovana Cvijića, Josipa Poljaka i Dragutina Hirca. Saradjivao je sa botaničkim institutima u Beču i Gracu. Družio se sa Lazom Kostićem i Bogdanom Dundjerskim. Za 92 godine života od 1858. do 1950. godine mnogo je radio, mnogo putovao i ostavio iza sebe delo kapitalne vrednosti. ‘’

    ‘’Društvo Fruška Gora iz Novog Sada 28.11.1928.imenuje Dr.Radivoja Simonovića za poverenika povereništva u Somboru…
    …Na inicijativu Planianrsko smučarskog saveza Vojvodine, planinara bivše Mesne organizacije dr.Radivoj Simonović Sombor 24.11.1949.godine osnovano je Planinarsko društvo "Dr.Radivoj Simonović" u Somboru, na samoj osnivačkoj skupštini iako već u poodmaklim godinama (91) dr. Radivoj Simonović je izabran za počasnog predsednika društva…’’ (Sa sajta Planinarskog društva)

    Opšte bolnice u Somboru nosi ime “Dr Radivoj Simonović”.

  4. #34

    Odgovor: O Novom Sadu

    СВИ НА БАЛ!


    Као и у већини великих европских градова тог времена, и овде се много полагало на различите друштвене скупове и приредбе, али су се балови увек посматрали као посебно свечани догађаји


    Први одлазак на бал младића или девојке био је својеврсно укључивање у свет одраслих. Младе девојке су већ с четрнаест година почињале да носе фризуре као одрасле жене (с косом скупљеном и подигнутом, како се носило у то време у Европи) и сукње до чланака, али су на свој први бал обично одлазиле тек пошто напуне осамнаест година. Што се тиче младића, занатлијске калфе и трговачки помоћници почињали би да иду на балове и забаве после изученог заната, а интелектуална омладина после матуре.
    Свакодневна, као и свечана одећа Новосађана кројена је по бечкој, а врло ретко париској моди, и за младе даме било је веома битно да сваке сезоне имају нову балску хаљину, најчешће од свиле или сомота, што је обично био огроман трошак за породицу. За мушкарце није било неуобичајено да више година носе исто свечано одело, било је важно само да оно буде црне боје (смокинг, жакет или сако). Одећа се куповала код кројача или у конфекцијским радњама које су биле много јефтиније.
    Правила одевања строго су се поштовала, па је, рецимо, било незамисливо да се неко по дану, чак и по највећој врућини, појави на улици гологлав. У то време мушкарци су највише носили жирадо шешире, а даме су могле да се виде и са сунцобранима. Чувени песник Лаза Костић имао је обичај да градом шета без шешира, што је редовно изазивало згрануте погледе Новосађана.

    Савети за Јелисавету

    Балови у Новом Саду увелико су се приређивали већ од друге половине 18. века. Зна се да је Намесничко веће 1773. године издало наредбу да балови морају да се заврше до три сата иза поноћи. По угледу на Запад, били су омиљени балови под маскама, али је било забрањено под маском ићи улицом.
    Нобл-баловима који су се одржавали у Градској кући присуствовале су само најотменије званице интелектуалци, богати трговци и племићи. Отменији балови одржавали су се и у свечаној сали хотела Јелисавета, а касније и у великој дворани Гранд хотела Мајера. Игранке и мање забаве одржаване су у сали стрељане (напуштена зграда стрељане и данас постоји у Улици Антона Чехова, поред кошаркашког игралишта) као и у њеној летњој башти, и у башти ресторана код бродарске агенције на Дунаву или у дворани некадашње кафане Код сунца.
    Улаз на балове се плаћао, а део прихода или цео приход издвајао се у добротворне сврхе или за културна друштва која су приредила бал. Приредбе су чешће биле зими, мада су се одржавали и летњи балови. За време божићног и ускршњег поста нису се одржавали и били су дозвољени само концерти и часови школа за играње.
    Најугледнијим балом сматрао се велики годишњи бал Црвеног крста. На њега су позивани само највиши чланови друштва и они који су били способни да плате изузетно високу цену улазнице и још додају неки прилог. Официрски кор приређивао је балове затвореног типа, за официрске породице и високе државне службенике.
    Угледним друштвеним догађајем сматрала се и гимназијска беседа коју су приређивали ђаци новосадске Српске гимназије. Осим гимназиста и њихових породица, као и других званица, ово је било место сусрета за све бивше ђаке гимназије. Први део чинила је приредба с хором, соло извођењима и гудачким оркестром која се одржавала у позоришној дворани Дунђерског позоришта (та зграда налазила се близу данашњег хотела Војводина, али је потпуно изгорела у пожару, тако да од ње данас нема ни трага) а затим би се одлазило на игранку у великој сали на спрату хотела Јелисавета. Од улазница се прикупљао новац за фонд за стипендирање сиромашних ученика Српске гимназије.

    Од валцера до кола


    Сличне приредбе које су у другом делу програма имале бал или мању игранку приређивала су и друга културна друштва. Мађарско грађанско певачко друштво Далошкер и немачко певачко друштво Фросин, сем музичких приредби, давали су и аматерске позоришне представе.
    Грађани из нижих слојева обично су приређивали такозване пургер-балове, најчешће одржаване у већим кафанама. Велики догађај била је и народна забава новосадских радикала (странке Јаше Томића). У програмском делу неко од виђенијих представника странке одржао би говор о тренутним друштвеним збивањима, а онда би почео забавни део у коме су учествовали виђенији музичари или глумци, да би се на крају све завршило игранком. На ову приредбу долазили су гости из свих ближих и даљих села Бачке и Срема. Оно што је за грађански слој била гимназијска беседа, то је за ратаре и сеоски свет била народна забава.
    У многим кућама, нарочито зими, одржавале су се седељке или журеви, док се у ратарске куће обично ишло на посело. Осим забаве и уживања у разговору, сва ова окупљања пружала су и могућност младима да се упознају и, можда, једног дана и узму.
    На баловима су се играли галоп (брза полка налик чардашу), валцер, кадрил и менует. Средином 19. века, у вихору националног полета међу новосадском српском омладином, све више се траже националне игре бачко, банатско и сремско коло.
    Занимљиво је поменути и да су једно време постојали дечији балови на које су долазила деца од 12 и 13 година, обучена као одрасли. Међутим, и поред великог одзива, градска управа је овакве приредбе забранила.


    ГОСПОДСКИ АНЦУГ


    Једна од познатијих трговина конфекцијским оделом у Новом Саду била је Морганово радња која се налазила у Главној улици (данашњој Змај-Јовиној). Морган је био продавац јеврејског порекла који се доселио у Нови Сад из Беча и, познавајући помало чешки, с муштеријама разговарао на невероватној мешавини чешког, немачког и српског. За разлику од српских продавница, у јеврејским је био обичај да власник радње лично послује с муштеријама, што је на купце редовно остављало јак утисак.
    Кад би, рецимо, неки сељак с дететом ушао у Морганову радњу, разговор је почињао отприлике овако:
    А, лепа дете, иде у гимназиум? То ви дошла да купиш за њега лепа хаљина? Има ту да бирај цели дућан. Момак кад иди у гимназиум мора бити феш и елегант. Хоће бити господин. Ја теби дам лепо и елегант одело, последња бечка мода. Кад дођеш кући цело село нека гледи у тебе.
    После оваквог увода, обично је почињала читава представа с ценкањем, театралним одношењем и поновним доношењем робе, зивкањем трговачких помоћника да донесу одело што је баш јуче стигло из Беча и сличним смицалицама увек живахног Моргана:
    Шта кажеш, пет форинт, десет корун? Тај одела, тај бечки моде-анцуг? За десет корун нема анцуг ни у тандлерај код Гринбаума у Чивутски сокак. Идиш пробаш у други дућан. Има дућан и за шнајдерска одела, али то није анцуг за гимназист. Ти довела син у гимназиум да буде господин, зато мораш купиш господски анцуг. Ти се шалила па казала десет корун.

    (Одломци Моргановог говора по сећањима из књиге Нови Сад на раскрсници минулог и садањег века Триве Милитара)


    IZVOR
    Život nije, i nikada nije bio, pobeda sa 2:0 kod kuce protiv lidera lige, posle rucka u restoranu brze hrane.

  5. #35

    Odgovor: O Novom Sadu

    Ratno ostrvo kod Novog Sada se sada pominje u zemljišnim knjigama i u lovačkom društvu kao deo lovnog terena.
    'Veliki rit' sve više ostaje samo naziv na kome je izgrađena pivara i hiper-market Rodi; autoput sa obilazicom 'Novi Sad' i pristupni put iz Novog Sada do Zrenjaninske petllje na autoputu, pored koje su nikli (uglavnom) auto saloni. Namere gradskih vlasti su da se tu izgradi još što-šta.

    Već sledeća generacija Novosadjana će se pitati otkud ti nazivi.

    РАТНО ОСТРВО, некадашња ада, која је постојала до почетка XX века, уз леву обалу Дунава, низводно од Новог Сада. Била је дуга 4,5, а широка 4 км. Данас је ова површина потпуно спојена са осталим делом алувијалне равни.


    Karta iz 1909.

    (На карти из 1909. лепо се види како је изгледало то Петроварадинско ратно острво; лево су Капетанова и Месарска ада, а десно је Мајурска ада.)

    У прошлости су то били водоплавни терени под шумом, травом и барском вегетацијом. Са јужне стране било је корито Дунава, а са запада, севера и истока острво је опасивао речни рукавац, који је на старим картама називан Стари Дунав (Alte Donau). Он је тада имао везу са Дунавом и на западној страни острва у рукавcу је било војно пристаниште (отуда и име аде), на месту данашњег стрелишта (Militar siefsstatte. Јужно од пристаништа постојао је дрвени мост.

    Већ почетком XX века тај рукавац губи везу са Дунавом и постепено се засипа. Ускоро је преко острва изграђен пут за Каћ, који је данас у функцији само до Шангаја (тј. до аутопута). Седамдесетих година XX века на западни део Ратног острва надовезује се индустријска зона Новог Сада и ту су сада Рафинерија, Термоелектрана-топлана други објекти. На Ратно острво је измештено и насеље Шангај, а његовом источном периферијом трасиран је нови аутопут Београд-Суботица. На стари речни рукавац данас подсећају само дренажни канали. (Енциклопедија Новог Сада)



    Salaš kod 'Zrenjaninske petlje' je na lesnom odseku - nekadašnjoj obali iznad Starog Dunava.


    Ja lociram ovaj salaš na mesto koje je kod gornje ivice karte označeno kotom 81 (nešto levo od sredine slike mape.)



    Slikano sa uspona na Kaćku petlju (nadvožnjek preko puta za Zrenjanin) iz pravca Kaća.

    Put Novi Sad – Titel preko Kaća išao je 'obalom' tj. obodom lesne terase. Taj put se i danas nazire: sada je to letnji put koji kod benzinske pumpe blizu Kaća (na Zrenjaninskom putu) ide do naselja Pejićevii salaši, a izlazio je kod Rimskih Šančeva na put Novi Sad Temerin, pa delje do Čeneja.


    Десно од асфалта види се земљани пут о коме је реч и који је нешто даље означен дрворедом старих дудова.

  6. #36

    Odgovor: O Novom Sadu

    Novosađani i oni iz okoline, ili su rodjeni, ili se neko od njhovih bližih rodio u Ginekološko-akušerskoj klinici u Novom Sadu, koja je poznatija kao 'Betanija'. Ako niste znali odakle naziv i šta je pre bilo tu - evo malo iz knjige:

    ''БЕТАНИЈА, болничко здање на углу улица Бранимира Ћосића и Мајевичке, у којој се данас налази Акушерско-гениколошка клиника, а раније је била болница за туберкулозу, а пре тога санаторијум за душевне болеснике.
    Зграду је подигла почетком двадесетих година ХХ века мисија Епископалне методистичке цркве из Америке (данас се та црква назива Евангеличко-методистичка). Пошто је ту смештена болница, она је названа, по пракси у протестантским црквама, по познатом селу из Библије Бетанија (или како се српском каже - Витанија) крај Јерусалима, у којем је Исус Христос васкрсао праведног Лазара (данас је то Ел-Азарија).
    У Бетанији је двадесетих и тридесетих година био Завод за девојке (Methodist Training School for girls). То је био својеврстан интернат, а и двогодишња средња школа трговачко-домаћичког усмерења, у оквиру методистичке мисије...''


    O izgradnji novog porodilišta se decenijama pričalo...

    О Заводу за девојке у Бетанији (Сећање једне питомице)

    ''Дошла сам у Методистичку школу за девојке у Бетанији 1. септембра 1926. Директорка је била Miss Voolf, једна стара девојка, ружна, али врло елегантна. Онаје дошла овамо из Америке, а са њом и г. Половина, такође врло елегантан, Американац југословенског порекла.

    Било је нас у заводу 150 девојака. Неке су ту училе, неке похађале женску гимназију или учитељску школу. Директоркаје перфектно говорила српски, али се настава изводила на енглеском језику. Код госпођице Вулф редовно је долазио епископ бачки Иринеј Ћирић и са њом усавршао свој енглески језик…'' (Из Ениклопедије Новог Сада)


    Slike su nedavno napravljene.

  7. #37

    Odgovor: O Novom Sadu

    pa eto..

    da se prijavim.. end pohvalim... od prošlog četvrtka smo "novosađani"

  8. #38

    Odgovor: O Novom Sadu

    Bilo je lepo veceras biti u Novome Sadu...

    Poruku je izmenio Meggy, 06.05.2012 u 18:30 Razlog: link
    Budi pametan i pravi se lud

  9. #39

    Odgovor: O Novom Sadu

    O KETRIN MAKFEL I NJENOJ BOLNICI



    Ketrin Makfel, doktorka za kosti i dušu
    (Članak u listu Nacionalni građanski, ponedeljak, 1. decembar 2008. )


    “Među istinskim velikanima koji su proteklih vekova neizmerno zadužili naš grad naročito se ističe dr Ketrin Makfel, osnivačica sanatorijuma u Sremskoj Kamenici. Ta plemenita žena je tokom Prvog svetskog rata iz daleke Škotske doputovala u razorenu Srbiju, koju su, pored osvajačkih vojski, pustošile i epidemije opakih bolesti, kao što je bio pegavi tifus. U teškim sećanjima na ovo strašno vreme i danas blista uspomena na dr Ketrin Makfel, koja je, vođena najuzvišenijim ljudskim osećanjima, velik deo života posvetila nesreći jedne udaljene balkanske države, uprkos tome što je, po sopstvenom priznanju, pre izbijanja rata jedva i znala gde se ona nalazi na mapi Starog kontinenta.
    Od skromnih kragujevačkih i beogradskih bolnica, u kojima je i sama teško obolela od pegavog tifusa, preko Korzike, gde je radila u bolnici za izbeglice iz Srbije, dr Makfel je svoju misiju obavljala i u neposrednoj blizini dramatičnih sukoba na Solunskom frontu. Nakon što su minuli užasi Prvog svetskog rata, ona je na Topčideru i u Dubrovniku osnovala prve dečje bolnice s paviljonima, kao i prvu školu medicinskih sestara. Naš grad je zadužila nakon što je u Sremskoj Kamenici osnovala prvi dečji sanatorijum za lečenje tuberkuloze kostiju i zglobova…”








    Ulica u Sr. Kamenici nosi njeno ime.

    “…Po završetku rata, Ketrin Makfel u Sremskoj Kamenici kupuje kuću koja bi joj služila za odmor. Provodeći vikende u Sremskoj Kamenici, ona se upoznala s neodoljivom lepotom fruškogorskih i podunavskih predela i tako se rodila ideja o podizanju bolnice u tom kraju. Pre 1941. godine kada je otkriven lek za tuberkulozu, bolesnici su od te opake bolesti lečeni jakom hranom, svežim vazduhom i čestim izlaganjem suncu. U tu svrhu dr Makfel je kupila stari, zapušteni vinograd, s koga je pucao veličanstven pogled preko sela i Dunava, sve do beskrajne bačke ravnice. Prema dobrotvorkinim zamislima, jedan ruski arhitekta je nacrtao projekat trokrilne bolnice, s centralnim dvorištem i prostranom terasom uzduž severnog i zapadnog krila građevine, na kojoj su obolela deca mogla biti preko čitavog dana izlagana blagotvornim sunčevim zracima…”
    “…Novopodignuti sanatorijum, koji je bio pod pokroviteljstvom kraljice Marije, otvoren je 23. septembra 1934. godine uz veliku svečanost. Osvećenju bolnice, između ostalih uglednika, prisustvovali su ministar Velike Britanije na jugoslovenskom dvoru Henderson, ban Dunavske banovine Dobrica Matković, bački episkop dr Irinej Ćirić, sekretar Matice srpske Milutinović i izaslanice kraljice Marije i kneginje Olge…”



    “…Nije potrebno isticati u kolikoj je meri ta bolnica doprinela razvoju medicine u našim krajevima, kao ni broj nesrećnika koji su pod okriljem njenih zidina pronašli lek svojim bolestima ili bar olakšanje svojim mukama. Nažalost, dr Ketrin Makfel je zadesila sudbina nebrojenih velikana koje su najdublje povredili upravo oni za koje su učinili najviše. Nakon Drugog svetskog rata klima u ovdašnjem komunističkom društvu postala je skoro nepodnošljiva za puritanku iz kraljevine Britanije. Bolnica je i dalje radila, ali sada u sumornoj atmosferi nesigurnosti i straha, a ta promena se možda najbolje može ilustrovati opisom božićne proslave 1946. godine.

    Od osnivanja sanatorijuma, u Sremskoj Kamenici je bio običaj da se na Badnje veče na svakom odeljenju okiti jelka, ispod koje bi deca pevala božićne pesme i dobijala poklone. Nakon što su tog Božića, inače poslednjeg koji je Ketrin Makfel proslavila u našoj zemlji, zapaljene sveće, starija deca su zapevala pesme o maršalu Titu. Iznenađena, dr Makfel ih je zaustavila i rekla da oni tog dana ne slave Titov rođendan, već rođendan Isusa Hrista, na šta je najstarija devojčica na odeljenju ravnodušno slegla ramenima i odgovorila da ona u to ne veruje. Tako su zamrle božićne pesme u dečjem sanatorijumu u Sremskoj Kamenici, a već sledeće, 1947. godine dobrotvorka je bila primorana da napusti svoju zadužbinu. Bolnica, kao i Ketrinino celokupno imanje u Sremskoj Kamenici, bila je registrovana na njeno ime, pa je u avgustu 1948. godine nacionalizovana i tako je pripala Mesnom narodnom odboru…”


    “…Ovaj svet dr Ketrin Makfel napustila je mirno i tiho 21. septembra 1974. godine. Sve do smrti u domu za negu nepokretnih bolesnika u Sent Endruzu ta plemenita žena nikada nije zaboravila nesrećni balkanski narod, kojem je posvetila svoje najbolje godine i s kojim je delila neke od najtežih i najstrašnijih trenutaka njegove prošlosti. Na kraju ostaje samo tužno pitanje da li su oni zaboravili nju.”

    Doktori – porodična tradicija

    “Ketrin Makfel rođena je u Škotskoj 30. oktobra 1887. godine kao treće dete dr Donalda Makfela, koji je poznat po tome što je među prvim lekarima u svojoj zemlji osnovao stalnu službu hitne pomoći. Odrasla je pod okriljem ugledne građanske porodice, u sam suton viktorijanske ere. U skladu s porodičnom tradicijom (svi njeni stričevi izuzev Vilijama, koji je postao sveštenik, završili su medicinu), Ketrin Makfel se upisala 1906. godine na Medicinski fakultet u Glazgovu, uprkos tome što je na univerzitetima tog vremena bilo veoma neobično videti pripadnicu nežnijeg pola. Po uspešno završenim studijama, radila je u Glazgovskoj kraljevskoj bolnici i pomagala ocu sve do izbijanja Prvog svetskog rata, kada je došla u opustošenu Srbiju.”


    Pogled na Sr. Kamenicu, Dunav i Novi Sad sa mesta udaljenog koji metar od zgrade bolnice.

    Nakon početka upotrebe penicilina i streptomicina u lečenju tuberkuloze kostiju, bolnica menja namenu i u njoj se leče i oprovljaju pacijenti sa težim povredama kostiju i dugotrajnim tretmanom. U vreme nedavnih ratova u objektu su bile smeštene izbeglice. Sada je prilično oronuo i zapušten.

    Sa prednje strane nisam slikao jer fasadu zaklanja visoko izraslo grmlje.

  10. #40

    Na Trgu slobode nalazila se pijaca a kasnije i stub srama

    Trg slobode, nekadašnji Trg oslobođenja ili Miletićev trg, kako ga mnogi greškom zovu, oduvek je bio središte života Novog Sada, a i danas je glavni gradski trg. Iako se zbog starih građevina čini da je oduvek izgledao kao danas, tokom proteklih skoro 300 godine na njemu su građeni, a potom i rušeni mnogobrojni objekti.



    Današnji izgled dobio je tek pre 20 godina, kada je završena gradnja Apolo centra, a ni do danas nije završeno parterno uređenje, koje je trebalo da bude izvedeno još početkom osamdesetih, kada je ovaj deo grada postao pešačka zona. Sam trg nastao je još prilikom gradnje Novog Sada i uglavnom je služio kao pijaca. U prvo vreme na njemu je bio i stub srama na koji su vezivani kažnjenici i gde im je udaran žig.

    Dugo je, čak od 1781. godine, na trgu stajao i barokni spomenik Svetog trojstva, visok 20 metara, podignut zbog zaštite od kuge. Sa trga je uklonjen 1948. godine, pri čemu se i danas ne zna da li ga je tadašnja vlast uništila ili se raspao jer je već bio star i više puta oštećen.

    Prilikom bombardovanja grada 1849. godine skoro ceo trg je sravnjen sa zemljom, kao i objekti oko njega. Mnogi su rekonstruisani, a pred sam 20. vek biće sagrađena dva najvažnija objekta. Crkvu Imena Marijinog Novosađani i danas greškom zovu Katedrala.


    Ona je sagrađena na mestu stare katoličke crkve, koja nikada nije potpuno obnovljena nakon bombardovanja. Istovremeno s druge strane trga sagrađena je Gradska kuća. Interesantno je da je oba objekta projektovao arhitekta Georg Molnar. Tih godina će biti nadzidana i zgrada kod „Gvozdenog čoveka”, pa će ovaj oklopnik sa prizemlja biti podignut na vrh zgrade.

    Pored Crkve Imena Marijinog sagrađena je i apoteka, koju je posle Drugog svetskog rata srušila tadašnja vlast bez jasnog obrazloženja, mada su hroničari zabeležili priču građana da je to urađeno da bi nesmetano prošla vojna parada.

    Glavna stanica fijakera i taksija
    SIMBOL - Početkom 20. veka na Trgu slobode bila je stanica fijakera, potom i taksi stanica, a 1911. godine i jedna od glavnih tramvajskih stanica. Konačno, neposredno pred Drugi svetski rat na trgu će biti podignut i spomenik jednom od vođa vojvođanskih Srba iz 19. veka Svetozaru Miletiću, rad Ivana Meštrovića. Kasnijim uklanjanjem Svetog trojstva, Miletić će postati prepoznatljiv simbol trga i grada.
    Autor: Ž. Bogosavljević
    Poruku je izmenio Cecara, 02.04.2013 u 13:09 Razlog: izgubljene fotografije
    Volim je od štala do neba, od blata do pšenice, toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša, vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice, tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša ...tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i ivnsku, belju od jaganjaca, crnju od paljevina, tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku...

  11. #41

    Odgovor: Na Trgu slobode nalazila se pijaca a kasnije i stub srama

    ГРЧКОШКОЛСКА УЛИЦА



    Grčkoškolska ulica slikana od Miletićeve, a u nastavku se vidi početak ulice Zlatne grede.

    ''Једна од најстаријих у Новом Саду. Назив је добила по Грчкој школи, објекту на бр. 3, коју је основала заједница Грка, настањена у Новом Саду од 1739. године. Сведочанство о овој школи пружа нам и спомен-плоча, која се налази на спрату фасаде објекта, а ову школу Грци су, 1869. године, поклонили Српској православној великој гимназији у Новом Саду. Између Милетићеве и Пашићеве, некадашњих сокака - Лебарског и Ћурчијског, кад се од центра иде кроз Католичку порту, туда је најближи пут до Платонеума (данашње зграде Огранка САНУ), Гимназије Јован Јовановић Змај и Матице српске. У продужетку је знаменита улица Златне греде.''


    Objekat br. 3 - nekadašnja Grčka škola


    Donji red teksta se ne može pročitati sa ulice.


    Odnedavno je na istoj zgardi i ova spomen-ploča.


    Objekat broj 1 je sa crvenim okvirima izloga.

    ''У објекту на бр. 1, живео је Аркадије Варађанин. Кућу је купио од др Ђорђа Натошевића. На жалост, зграда је замењена пре три деценије спратном (по пројекту Драгана Ивковића) у којој је данас салон намештаја „Шипад”.''


    Nedavno je fasada (sada zagasito crvena) zgrade na uglu Miletićeve i Grčkoškolske obnovljena.

    ''На левој страни Грчкошколске, на углу Милетићеве 10, налази се зграда чија фасада је у стилу сецесије. Припадала је породици Радовановић, а касније Дунђерскима. У њој је годинама после рата била здравствена станица. На овом месту било је кућиште које је Димитрије Обрад Милутиновић 1857. купио од професора Љубомира Стојановића за своју кћер Анку и зета др Светозара Милетића као мираз.''


    ''У кући бр. 7, живео је Михајло Полит-Десанчић.'' (Spratna zgrada desno od prizemne)

    ''Што се тиче објекта у бр. 5 у овој улици, (to je prizemna kuća) он је дуго времена био дом истакнутог Новосађана Мише Димитријевића. Миша Димитријевић (Нови Сад, 12.02.1847 - Нови Сад, 05.01.1889), као питомац Саве Текелије студирао је и дипломирао права на универзитету у Будимпешти. Још као студент веома активан, учествује у Омладинском покрету и био је секретар Уједињене омладине српске. После забране рада ове организације, учествовао је у раду илегалне Дружине за уједињење српско. Истакнути сарадник Светозара Милетића и његов наследник на Црквено-народном сабору у Сремским Карловцима. Такође, био је и српски посланик у пештанском парламенту. Главни организатор преноса посмртних остатака Бранка Радичевића из Беча на Стражилово. Дуже време уредник Милетићеве Заставе. Власник и уредник листа Браник, секретар књижевног одељења Матице српске. Његова мати била је сестра познатог сликара Димитрија Аврамовића. За сам објекат треба рећи да су на постојећем месту била два објекта, са великим улазом за кола у средини, а да је Ана Димитријевић спојила ове две куће и направила постојећу. Реч је о високопартерној кући, разуђене правоугаоне основе у облику ћириличног слова П. За сада, први познати запис о овој кући датира из 1853. године. Године 1924. фасада куће је реконструисана по нацрту инж. Душана Томића, када су пробијени отвори и активиран подрум. Фасада куће је богато декорисана, а по стилу објекат припада неоренесанси - историцизму. Овде је касније досељена породица Радивоја Ковачевића, а сада живи с породицом његова кћи Мара удата Жунтер. Суседна једноспратница, трокракна, с централним улазом и укупно 17 прозора, број 7, била је власништво Димитријевићевог блиског сарадника и наследника у Либералној странци др Михаила Полита Десанчића. У приземљу је становао мерник Александар Вулко са женом Видом рођеном Варађанин, која је била запажена у музичком животу Новог Сада. Кућу су купили од Полита Десанчића 1917. браћа Лазар и Мита Милутиновић, трговци. Зграда је у раскошном посткласицистичком стилу.''


    Slikano iz ul. Zlatne grede.


    ''Кућу пре угла, број 9, са свега два прозора, где је сад у приземљу бурегџиница Миркова из Мокрина „Три сокола”, купио је 1919. трговац Славко Милутиновић од Михајла Лунговића, такође трговца, али је кућу продао већ после неколико година. Власници су потом били чланови породице Јоцић.''


    Ikona je ponovo postavljena pre desetak godina.

    ''Последња у овом низу је кућа „Код иконе”, на углу Грчкошколске и Ћурчијске - (Пашићеве), са иконом на фасади (која је касније уклоњена), припадала је Марији Трандафил. У локалу је била Вујићева, а затим Попићева апотека, а сад је оптичка радња „Геталдус”.''


    ''С десне стране, на углу Милетићеве и Грчкошколске, бр. 2, налази се Привредна банка (некада позната Љубљанска банка) велика пословна зграда подигнута 1895. по пројекту бечког архитекте Франца Воруде, за тадашњи Централни кредитни завод, који се 1914. удружио са загребачком Српском банком. У еклектичком је стилу, са богатим декорацијама ренесансно-барокних елемената, с великим зиданим балконом из Милетићеве улице на барокним консолама и вратима од кованог гвожђа. На згради је 1921-24. дозидан још један спрат са куполом, када је на врх куполе подигнута и позлаћена фигура римског бога трговине Меркура, са штапом обавијеним змијом, рад новосадског вајара Ђорђа Јовановића. Стари Новосађани помињали су ово здање као оријентир: ,,на углу код Златног човека”.''


    Levo je ul. Nikole Pašića; desno Grčkoškolska.

    ''Последња кућа на десној страни, број 10, припада породицама Јовановић и Моч. На углу је и захвата и улицу Светозара Марковића (Пашићева). У наследство ју је добио зет Стевана Брановачког Гаврил Јовановић, чији потомци и данас ту живе. Унука Гаврилова Милица, позната пијанисткиња, удала се за адвоката, председника Матице српске, др Александра Моча, те је и он са породицом овде становао. Гаврилов син Душан је деведесетих година дао да се, по пројекту архитекте Владимира Николића, дозида једно крило зграде, према Грчкошколској улици, и тамо отворио велику капију.''

    Na slikama nije još nekoliko zgrada sa parne strane ulice:

    ''Поред банке под бројем 4 је кућа кројач а Теодора Грбића. Најмлађи данашњи њен становник, рођен 1994, шести је потомак с истим именом.
    Трећи Теодор Грбић, познати модни кројач у међуратном периоду прошлог века, 1934. је на старој високопартерној згради дозидао спрат. У приземљу је била кројачница, а над њом је великим металним словима исписано име и презиме. Син је наследио радњу, а унук, пети Теодор Грбић, завршио је електротехнику. У приземљу је сада кафић. Велика и лепа троспратна стамбена кућа број 6 подигнута је 1936-37, под руководством инж. Данила Каћанског. На њеном месту биле су две старе куће, високопартерна и спратна. Власник прве био је адвокат и градоначелник Јован Радовановић, а друге краљевски саветник Теодор Мандић. У једној од њих био је и стан познатог композитора и професора музике Исидора Бајића. Обе куће легатом су остављене Новосадској гимназији и Патронат је подигао данашњу зграду као Задужбину Теодора Мандића. Ту су пред Други светски рат становали адвокат Коста Хаџи мл, директор Гимназије краљ Александар И, др Бранко Магарашевић, професори Младен Лесковац и др Милан Петровић и др.''


    ''И на крају, на бр. 8, живео је Милош Димитријевић (1824-1896) истакнути политичар, посланик у Угарском сабору, председник Матице српске, човек који је целокупно имање завештао Матици српској.''
    Poruku je izmenio nenad.bds, 17.07.2012 u 10:24

  12. #42

    Odgovor: Na Trgu slobode nalazila se pijaca a kasnije i stub srama

    'ЂАЧКО ИГРАЛИШТЕ'


    Као гимназијалац на преласку из 50-тих у 60-те године прошлог века имао сам неколико пута годишње часове фискултуре на Ђачком игралишту. Тада нисам много размишљао о томе од када игралиште постоји и како је настало. Недавно сам, славећи 50 године матуре поново прегледао књигу - споменицу 'Новосадска гимназија 1810-1960.' коју имам из времена прославе 150 година Гимназије и видео да је Ђачко игралиште било игралиште моје Гимназије.

    У Енциклопедији Новог Сада има комплетнији текст о том објекту, па га овде преносим уз слике које сам направио овог окробра.


    ЂАЧКО ИГРАЛИШТЕ, спортски објекат који се налази близу леве обале Дунава, на Сунчаном кеју, а служи за више разних спортова. Иницијатива да се изгради игралиште, на простору између железничког моста и купалишта Штранд, јавила се у време интензивне изградње Малог лимана почетком тридесетих година XX века. Замисао је остварила, уз помоћ дародаваца и добровољног рада ученика, према пројекту инж. Милутина Татића, предратна новосадска Мушка гимназија Краља Александра I.
    У летопису Гимназије 1935. је написано.: „Да би наставници, ученици и њихови родитељи поводом 125-годишњице дали ма и најскромнији видни израз своје захвалности према школи, за коју су искрено и топло везани, одлучили су да подигну према савременом педагошком схватању и социјално-хигијенским потребама Ђачко игралиште са опоравилиштем".


    Ђачко игралиште је оивичено јаблановима.

    Директор Гимназије др Бранко Магарашевић и председник Заједнице дома и школе др Милорад Попов позвали су грађанство на свечано отварање игралишта 31. маја 1936. Свечаност је одржана под покровитељством тадашњег бана Светислава Пауновића.
    Новосађани су били пријатно изненађени кад су видели како је лепо и оригинално, на близу три хектара, подигнуто јединствено и комплексно спортско игралиште. У то време приближно тако је изгледало само Средњошколско игралиште у Загребу и донекле спортски комплекс гимназије-колеџа Краља Александра I у Београду.


    Изграђено је дивно неговано травно поље за слетске вежбе и атлстске бацачке дисциплине (копље, диск, кугла и кладиво), конструисана је такођс кружна атлетска стаза у дужини од 333 м, која се зими претварала у клизалиште, а уређена су и борилишта за атлетске скокове (удаљ, увис, троскок и скок мотком).
    Уз терен за слетове биле су трибине за 5.000 гледалаца, затим кућа за домара-чувара и гардероба. Ту је био и амфитеатар за предавања. У другом делу објекта налазила се комфорна зграда, намењена за одмор и опоравак ученика, а уз њу су подигнута два игралишта за тенис и терени за одбојку и кошарку. Око игралишта засађени су јабланови, да претстапљају заштиту од кошаве, као и да обелсжавају овај спортски парк, који је постао веома популаран не само међу гимназистима, всћ и другом новосадском омладином.
    До априлског рата 1941. Игралиште је перманентно и беспрекорно функционисало. На њему је одржавана настава физичке културе, а ђаци који су се активно бавили спортом тренирали су и такмичили се у разним спортовима, осим у фудбалу, који није овде био предвиђен (али је омладина играла фудбал на другим игралиштима, па и на пољанама код Ђачког игрлишта). Ђацима су овде стајали на располагању различити реквизити, справе и потребна опрема, све из чувене немачке фирме Берг.


    Највећа манифестација одржана пре рата на Ђачком игралишту биле су Прве бановинске средњошколске игре са слетом и атлетским надметањима. На такмичењима 27. и 28. маја 1939. овде су били млади спортисти из 16 школа у Дунавској бановини, из Суботице, Петровграда /Зрењанина, Новог Врбаса, Руме, Сремских Карловаца, Смедерева, Пожаревца и Новог Сада. Било је 250 атлетичара и 1.830 вежбача у слетским вежбама. Најбоље резултате у атлетици и постигле су Суботичка гимназија, новосадска гимназија Краља Александра I и Петровградска гимназија.
    Предратни период био је „златно доба" Ђачког игралишта, а велике заслуге за то припадају неуморном организатору и изванредном педагогу Жарку Зличићу.
    За време мађарске окупације (1941-44) овај објекат, као и Соколски дом, дат је у власништво државне предвојничке спортске организације Левенте, која је и кроз фискултуру индоктринирала омладину у духу профашистичке идеологије.


    После ослобођења 1944. објекат је под именом Омладинско игралиште проглашен друштвеном својином града. На њему су одржавани часови фискултуре за ђаке средњих школа и студенте Више педагошке школе и првих факултета, ту су тренирали и такмичили се спортисти, приређивани су слетови. Од 1964. овде је одржавана редовна настава физичког васпитања за студенте Новосадскогуниверзитета. Ђачко игралиште уклопљено је и у урбанистички план изградње Универзитетског града.
    Али уместо да се даље уређује, овај спортски парк је запуштен, уништени су терени за тенис и спортске игре, запуштена атлетска борилишта, травнати терен претворен у фудбалско игралиште, трибине развучене, а зграде руиниране и уместо раније намене служиле су као канцеларије разним институцијама.


    Решењем Скупштине општине од 17. октобра 1964. Омладинско игралиште додељено је на трајно и бесплатно коришћење Универзитету у Новом Саду, а Савет Универзитета је 30. марта 1966. објекат дао на коришћење универзитетском Центру за физичку културу.
    Због недостатка средстава и планова, Ђачко игралиште је дуго било запуштено, углавном су одржаване фудбалске утакмице клуба Индекс. Тек 26. јуна 1992. основан је Фонд за ревитализацију Универзитетског спортског центра Ђачко тралиште. Фонд је ангажовао стручњаке за израду планова, покренуо је многе иницијативе, али је мало шта реализовано. Приликом обележавања 60-годишњице Ђачког игралишта 1996, на иницијативу управника Центра за физичко васпитање студената Љубомира Цвејановића, подигнута су три земљана терена за тенис, обновљена је атлетска стаза и у средишту комплекса изграђена чесма са пијаћом водом. Пројекат за чесму израдио је арх. Илија Протић, а покровитељ ове акције био је лично ректор Универзитерта проф. др Драгослав Херцег. Радове на уређењу игралишта од 1992. до 1996. изводиле су инжењеријске јединице Војске Југославије.'' (Хронологија се завршава 1996. годином јер је у то време одштампана свеска бр. 7 Енциклпопедије Новог Сада у којој се налази одредница 'Ђачко игралиште'. )














    Ове справе за вежбање не припадају Ђачком игралишту него су део спортско-рекративних објеката Кеја.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 23.10.2012 u 19:07

  13. #43

    Odgovor: Na Trgu slobode nalazila se pijaca a kasnije i stub srama

    HAČKAR JUGOSLOVENSKIM VAZDUHOPLOVCIMA


    Znao sam da su imena na jednoj strani spomenika, al nedavno sam sklopio potpuniju informaciju. A i ustanovio sam da je na nekim mestima pogrešan navod: da se radi o spomeniku Jermenskoj crkvi.

    ’’U užem centru Novog Sada tj. na bulevaru Mihajla Punina, nalazi se hačkar za koji veoma mali broj Novosađana zna povodom čega i u čiji spomen je podignut.

    Hačkar je tipičan spomenik jermenske kulture i umetnosti a čini ga ravna uspravna kamena ploča sa karakterističnim uklesanim reljefima u vidu krsta ili raspeća, svetitelja kao i prikaza iz Svetog pisma ukrašenih motivima lišća, grožđa ili rozeta. Prvi hačkari se pojavljuju u 9. veku a podizani su u slavu Boga, povodom podizanja hrama, izgradnje mosta ili kako bi se obeližilo spasenje od kakve katastrofe koja bi zaobišla grad, selo, polja i ljude. Danas ih ima oko 40.000 a većina je u i oko grada Jerevana.
    7. decembra 1988. godine snažan zemljotres pogodio je Jerevan, glavni grad Jermenije. Zgrade i drugi objekti rušili su se kao kule od karata dok je najmanje 25.000 ljudi izgubilo svoje živote. 111 zemalja iz celog sveta odazvalo se pozivu kako bi pomoglo unesrećenima a među njima je bila i tadašnja SFR Jugoslavija. Krenulo se sa dostavom hrane, vode i medicinskih sredstava a u transportu tog materijala učestvovalo je i jugoslovensko RV i PVO sa svojim transportnim avionima. U jednoj takvoj akciji dostavljanja preko potrebne pomoći 12. decembra 1988. godine stradao je i jedan jugoslovenski avion Antonov An-12 evidencijskog broja 73312. U udesu je stradalo svih sedam članova posade. Nekoliko godina posle tragičnog pada Antonova i pogibije jugoslovenskih vazduhoplovaca građani Jerevana su kod mosta preko reke Kamah podigli spomenik u znak sećanja i zahvalnosti.


    U Novom Sadu je, na prostoru na kojem se do 1963. godine nalazila jermenska crkva, društvo jermensko-srpskog prijateljstva iz Jerevana podiglo hačkar u znak sećanja na izginule vazduhoplovce jugoslovenskog An-12. Hačkar se sastoji od dve kamene ploče, istočne i zapadne. Ona okrenuta ka istoku sadrži scenu raspeća dok su na onoj okrenutoj zapadu uklesana imena poginulih vazduhoplovaca. To su potpukovnici Predrag Marinković, Vladimir Erčić i Milenko Simić, navigator potpukovnik Milan Mićić, mehaničari letači zastavnici prve klase Boriša Mosurović i Milisav Petrović i radio-telegrafista zastavnik Jovan Zisov.’’
    (Autor: Vojislav S. Stankov na sajtu Maketarski klub Novi Sad)



    Spomenk pored mesta negdašnje Jermenske crkve

    ''Јерменска католичка богомоља у самом центру града порушена је 1965. године. .. Jeрмени су у Петроварадински Шанац дошли из Београда 1739. с Грцима, Немцима, Цинцарима и нешто Арнаута. Овде су ширили банкарство, а гравитирали су западној култури због утицаја католичке вере. Црква је била посвећена светом Петру и Павлу, а недалеко од њене бивше локације налази се монументална гробница од мермера племићке породице Ченази, познатих и утицајних Јермена, којима се траг са осталим фамилијама губи крајем XIX столећа. Црква је у Буни 1849. бомбардована, а касније ју је обновила Марија Трандафил Поповић.''

    Na pločniku je obeleženo mesto na kome je bila Jermenska crkva.



    Konvikt

    Konvikt

    ''Na uglu Miletićeve i Nikolajevske ulice nalazi se Srednjoškolski dom.

    Učitelj Gavra Putnik 1888. godine pokreće inicijativu da se učitelji sa područija Karlovačke mitropolije udruže i osnuju Konvikt radi školovanja svoje i druge dece u kome bi učenici imali besplatan stan, hranu i nadzor. Izabran je Novi Sad koji je u to vreme bio ekonomski, kulturni i školski srpski centar, a u izradi pravilnika učestvovao je i pesnik Jovan Jovanović Zmaj. Srpski učiteljski konvikt, kako se tada zvao, počeo je sa radom 1895. godine sa 25 pitomaca i 18 pitomica. Od tada je menjao ime nekoliko puta, ali nikad namenu. Od 1968. godine postaje ženski Srednjoškolski dom.


    Izgradnja doma realizovana je sredstvima darodavaca i dobrotvora iz reda sveštenstva (mitropolit sremsko-karlovački i patrijarh Georgije Branković), privrednika (Veleposednik Lazar Dunđerski) ali i učitelja (učitelji Aleksandar i Milan Konjović), samog prvog upravnika doma (Arkadije Varađanin) kao i organizovanjem dobrotvornih priredbi i balova.''

    Poruku je izmenio Cecara, 16.12.2012 u 11:57 Razlog: konkvit -> konvikt

  14. #44

    Odgovor: Na Trgu slobode nalazila se pijaca a kasnije i stub srama

    ŠETAM PO UNIVERZITETSKOM GRADU
    - iliti, kako bi se sada reklo: Kampusom -


    Povremeno me prilika dovede u Univerzitetski grad. Na tom području bivao sam kad na Malom Limanu nije bilo ni naznaka šta će tu biti.

    Nije ovo priča o Univerzitetu u Novom Sadu nego samo šetnja stazama kojima su nekadašnji i sadašnji studenti prolazili.


    ''Osnivanje Univerziteta
    Prvi korak ka stvaranju Univerziteta u Novom Sadu načinjen je 1954. godine osnivanjem Filozofskog i Poljoprivrednog fakulteta koji su tada bili u sastavu Univerziteta u Beogradu sa ukupno 500 studenata. Pet godina kasnije, 1959, otvaraju se novi fakulteti u Vojvodini koji će 1960. omogućiti formiranje Univerziteta u Novom Sadu. Tada su osnovani Tehnološki i Pravni fakultet a zatim Medicinski, Mašinski i Ekonomski fakultet. Univerzitet u Novom Sadu zvanično je osnovan 28. juna 1960. godine, Ukazom o proglašenju Zakona o osnivanju Univerziteta koji je donela Narodna skupština Narodne Republike Srbije.'' (Sa sajta Univerziteta)






    Dositej


    ''СТОЈКОВИЋ Ј. Лазар, почасни доктор, агроном, први декан и професор Пољопривредног факул тета и први ректор Универзитета у Новом Саду (Нови Сад, 23. III 1904 - Нови Сад 3. III 1977). Рођен је у имућној земљорадничкој породици, познатој по надимку Гускови. Осно вну школу и гимназију завршио је у Новом Саду 1922, а дипломирао је на Високој пољопривредној школи у Бечу 1928....
    ...Вратио се 1938. у Нови Сад и у звању вишег пристава радио је у тада основаној Пољопривредној и огледној контролној станици у Новом Саду. До почетка Априлског рата налазио се на дужности шефа Одсека за производњу и оплемењивање биља. Као стручни сарадник рад је наставио и за време окупације...
    За првог почасног доктора наука Новосадског универзитета изабран је 1974. године. ..
    Креирао је девет сорти које су од комисије признате... '' (Enciklopedija Novog Sada)








    Tesla












    ''ЋУЛУМ Живојин, физичар, професор универзитета, почасни доктор (Батајница, 8. XI1911 - Нови Сад, 10. X 1991). Гимназију је завршио 1931. у Земуну. Дипломирао је 1935. на Филозофском факултету у Београду (група за теоријску математику, рационалну механику, теоријску и експерименталну физику)...
    Објавио је велики број научностручних радова, уџбеника из физике и приручника (више од десет издања), популарних књига из области које је научно истраживао, чланака и приказа у домаћим и страним часописима. Веома много је допринео популаризацији науке држећи стотине предавања по школама, народним и радничким универзитетима... Посебно се истицао у тумачењу небеских појава и освајања васионе. Био је веома активан и после одласка у пензију.
    Стекао је титулу почасног доктора Новосадског универзитета.'' (Enciklopedija Novog Sada)

    ''Fakulet tehničkih nauka je osnovan 18. maja 1960. godine odlukom Narodne skupštine, Narodne Republike Srbije kao Mašinski fakultet u Novom Sadu u sastavu Univerziteta u Beogradu.
    Prvi dekan novootvorenog fakulteta je bio profesor Evgenije Čupić.'' (Sajt Fakulteta)








    ''БУКУРОВ др Бранислав, географ, професор универзитета, академик (Потиски Свети Никола / Остојићево, 13. V 1909 - Нови Сад, 20. IV 1986)...
    Најистакнутији географ Војводине - Међу географима у земљи уживао велики углед...
    Изразити географ Војводине широког профила, усмерио своје интересовање на физичкогеографске и друштвеногеографске проблеме. Важио за једног од најјачих регионалних географа у Југославији. Објавио велики број уџбеника, студија, чланака, приказа, упутстава за научна истраживања и др. Његова библиографија обухвата око 350 радова...'' (Enciklopedija Novog Sada)








    ''КИМЕР Јулије, машинcки инжењер, професор универзитета (Шибе ник, 16. II 1906 - Шибеник, 27. VII 1989). У родном граду завршио основну школу и гимназију, а Машинки одсек Техничког факултета у Београду (1929). Прво радно место по одслужењу војног рока 1931. било му је у Индустрији мотора у Рако вици, где је радио 12 година...
    На новоотвореном Машинском факултету у Новом Саду изабран је 1960. за редовног професора по позиву. Овде је поставио концепцију за Прои зводни одсек и организовао наставу. На Универзитету је у два мандата усаешно радио као проректор...'' (Enciklopedija Novog Sada)









    Poruku je izmenio nenad.bds, 23.01.2013 u 23:25

  15. #45

    Odgovor: Na Trgu slobode nalazila se pijaca a kasnije i stub srama

    Da se ne zaboravi...


Strana 3 od 4 PrvaPrva 1234 PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. GSP u Novom Sadu
    Autor Lady S u forumu Novi Sad
    Odgovora: 118
    Poslednja poruka: 29.01.2015, 19:40
  2. Noćni život u Novom Sadu
    Autor Kunic u forumu Novi Sad
    Odgovora: 52
    Poslednja poruka: 02.08.2011, 15:59
  3. Studentski smeštaj u Novom Sadu
    Autor mikana u forumu Obrazovanje
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 10.11.2009, 15:00
  4. Nevreme u Novom Sadu
    Autor silvia u forumu Spomenar
    Odgovora: 5
    Poslednja poruka: 13.06.2008, 11:20
  5. Di-džej zvezde u Novom Sadu
    Autor silvia u forumu Spomenar
    Odgovora: 1
    Poslednja poruka: 23.11.2007, 12:30

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •