Fjodor Mihailovič Dostojevski (Фёдор Миха́йлович Достое́вский)

[zeljkahelena]

Ja sam ubedjena da je Dostojevski roman BRACA KARAMAZOVI ostavio nedovrsen i sve nas u dilemi ko je pravi ubica. Sta ti mislis?

[Pcela ubica]

Da roman nije dovršen, to jedna od verzija. Tj. ovo što imamo je, kao, samo prvi deo jednog većeg romana. Mada, meni je nekako ipak prilično "zaokružen", tako da nemam taj utisak kao da je nedovršen.

Ali ne znam odakle ti dilema oko toga ko je ubica, kada je jasno da je to Smerdjakov.

[irnik]

Фјодор Михајлович Достојевски

Фјодор Михајлович Достојевски (рус. Фёдор Миха́йлович Достое́вский) рођен је у Москви 11. новембра (30. октобра по старом календару) 1821. године. � умро 9. фебруара (28. јануара по старом календару), 1881. године у Санкт Петербургу.

Завршио је војну школу. У двадесетосмој години због учешћа у револуционарној организацији бива осуђен на смрт. Након помиловања провео је четири године на присилном раду у Сибиру.

Он је један од најутицајнијих писаца руске књижевности. Према ширини и значају утицаја, посебно у модернизму светски је писац у рангу Шекспира и Сервантеса. Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје неком врстом узора начина писања. Са аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата цјелине, начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози, филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. По многима је и претеча егзистенцијализма.

Биографија

Фјодор је био други од седморо деце Микхаила и Марије Достојевски. Убрзо пошто је мајка умрла од туберколозе 1837 године, он и брат Микхаил су били послани у Војну академију у Ст. Петесбургу. Године 1839 умире му и отац, пензионисани војни хирург и насилни алкохоличар, који је служио као доктор у болници Марински за сиромашне у Москви. Претпоставља се да је Микхаил убијен од стране својих кметова, за које је познато да су у више наврата били огорчени Микхаиловим понашањем у пијаном стању. Претпоставња се да су га убили тако што су га везали и сипали му вотку у уста док се није удавио. По другој причи, Микхаил је умро природном смрћу, а насилно објашњење његове смрти је сковао суседни земљопоседник да би лакше купио његов посед.

Фјодору није превише добро ишло у Војној академији у Ст. Петесбургу, пошто је био лош из математике коју је презирао. Уместо тога се посветио књижевности. Тада је високо ценио Оноре де Балзака, и 1843 је чак превео једно од његових највећих дела Евгенија Гранде на руски. Достојевски је почео да пише своју дела отприлике у ово време, и 1846 појавио се његов први роман у форми епистоларне прозе Бедни људи, који је добио одличне критике, а један критичар (Висарион Белински) је направио чувену изјаву: �Рођен је нови Гогољ!�.


Достојевски је ухапшен и затворен 23 априла 1849 под оптужбом да је учествовао у револуционарним активностима против Цар Николај I. 16 новембра исте године је осуђен на смрт због делања против власти у склопу интелектуалног круга, тзв Петрашевски круга. После лажног стрељања гду су му везане очи и када је остављен на хладном времену да чека на хитац од стране одреда за стрељање, Достојевски је помилован на присилни рад у Каторга радном кампу у Омску у Сибиру. Током овог периода повећао се број епилептичних напада за које је имао генетску предиспозицију. Године 1854 је пуштен из затвора да би служио у Сибирском регименту. Достојевски је провео следећих пет година као поручник у седмом батаљону која је била стационирана у тврђави у Семипалатинску у Казахстану.

Овај период се сматра за прекретницу у његовом животу. Достојевски је напустио раније политичке ставове и вратио се традиционалним руским вредностима. Постао је хришћанин и велики противник филозофије нихилизма. У то време је упознао и Марију Дмитриевну Исеаву, удовицу пријатеља из Сибира, коју је потом оженио.

Године 1860 се враћа у Ст. Петесбург, где започиње неколико неуспешних књижевних часописа са својим братом Микхаилом. Достојевски бива изузено потресен смрћу његове жене 1864, и одмах затим смрћу његовог брата. Био је у лошој финансијској ситуацију, а морао је да издржава и удовицу и децу његовог брата. У то време је потпнуо утенуо у депресију, често губећи коцкајући се и задужујући се.

Достојевски је имао проблем са коцкањем. Тако је и једно од његових најпознатијих дела Злочин и казна написано у рекордно кратком року и брзо објављено да би успео да исплати коцкарске дугове, а пошто их је отплатио поново је остао готово без пара. У исто време је написао и књигу Коцкар да би задовољио уговор са својим издавачем.

Достојевски је у ово време путовао у западну Европу. Тамо је прво покушао да обнови љубавну везу са Аолинариом Сусловом, доста млађом студенткињом, али је она одбила да се уда за њега. Још једном му је сломљено срце, али је ускоро упознао Ану Григоревну, двадесетогодишњу девојку која је радила као стенограф, коју је оженио 1867. У овом периоду је написао своја највећа дела. Од 1873 до 1881 издаје овај пут успешан месечни књижевни часопис са кратким причама, карикатурама и чланцима о актуеулним дешавањима - Пишчев дневник. Часопис је доживео огроман успех.

Достојевски је 1877 одао почасни говор на сахрани песника Некрасова, који је тада побудио многе контраверзе, а године 1880 дао је познати Пушкинов говор на отварању споменика Пушкину у Москви.

Пред крај живота је живео у граду Стараја Руса у Новгородској области недалеко од Ст Петесбурга. Умро је 9. фебруара (28. јануара по старом календару), 1881 од проблема са плућима који су били изазваним његовим епилептичним напанима. Сахрањен је на гробљу Тикхвин при манастиру Александар Невски у Ст. Петесбургу у Русији. Процењује се да је 40.000 људи присуствовало његовој сахрани. На његовом надгробом споменику пише: �Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди." (Јеванђеље по Јовану XII,24), што је и епиграф његовог последњег романа Браћа Карамазови.

(wikipedia)

[irnik]

Стваралаштво

Најпознатија дела су му Злочин и казна и Браћа Карамазови. У Злочину и казни главни лик, сиромашни студент, искушава себе понет идејама о "великим људима" и социјалној правди. Живећи у највећој беди изграђује поглед на свет који се заснива на идеји да је друштво суштински неправедно, јер омогућава бескорисним и исквареним људима да уживају у богатству док истински вредни људи пропадају у сиромаштву без могућности да развију и остваре своје способности. Правосуђе осуђује ситне злочине, а историја слави људе попут Наполеона који су одговорни за смрт хиљаде људи. Одлучује да искуша себе и да почини злочин који ће му омогућити новац за школовање и човјека достојни живот. Међутим, под теретом савjести на крају се предаје полицији. Браћа Карамазови је последња књига Достојевског. То је роман сложене структуре у чијем је средишту судбина породице Карамазових. Осим тога познати су му и романи Коцкар и Идиот.

Смрт

Преминуо је 9. фебруара по новом или 28. јануара по старом календару, 1881. године у Санкт Петербургу. После два дана, његово тело је испратила на гробље безбројна гомила народа. Фјодор Михајлович је изразио жељу да буде сахрањен поред Њекрасова, али је био сахрањен у близини надгробног споменика свог дуго омиљеног песника - Жуковског.

Романи

Бедни људи, 1846 - роман у писмима

Двојник, 1846 - психолошка студија на тему раздвојене личности

Беле ноћи, 1848 - сентиментални роман

Неточка Незванова, 1849 - недовршено дјело, прекинуто хапшењем и одласком у Сибир

Село Степаничково, 1859 - написано у Сибиру, комични роман с темом о провинцијској властели

Понижени и увријеђени, 1861 - роман-фељтон

Записи из мртвог дома, 1861

Злочин и казна, 1866 - прелазни облик према модерном роману, Раскољников

Коцкар, 1866

Идиот, 1868 - низ етичко-моралних питања и расправља о руском друштву онога времена, кнез Мишкин

Зли дуси, 1871-1872 - "антинихилистички роман"

Младић, 1875 - писан у првом лицу, сматран најмање цјеловитим његовим дјелом

Браћа Карамазови, 1879-1880



Новеле

Записи из подземља, 1864 - "интимна филозофска исповијед човјека из подземља"

Кротка, 1876 - објављена унутар пишчева дневника, "једна од најпотреснијих новела очаја" у свјетској књижевности

(wikipedia)

[irnik]

Анегдота

Кћи Достојевскога чудила се својој мајци што је она двадесетогодишња имала храброст да се уда за човека од четрдесет и седам година. На шта је гђа Достојевски одговорила:

� Твој отац био је у оно време много веселији и млађи по лику од младића свога времена који су према тадањој моди сви носили наочаре и изгледали као професори зоологије.

(wikipedia)

[Buba Erdeljan]

Vladika Nikolaj o Dostojevskom:

Засад само Словен је у стању бити свечовек, јер Словен познаје два света, свет западно�европски и свет словенски; човек са Запада познаје само Запад, � он има само једну душу. Словен има две душе: словенску и западноевропску. Душа словенска је отуда пространија, због чега су и идеали словенски пространији. Досадашња словенска историја састојала се у упознавању Запада, �у упознавању и извињењу западних идеала�, како вели Достојевски. Ми смо познали Запад и опростили му његове уске идеале. И најшири идеали Запада уски су за словенску душу.

Иван Карамазов говори своме брату Алексију: �Ја хоћу да путујем у Европу, Аљоша,... и гле, ја знам да путујем само на гробље, но на најмилије, на најмилије гробље!�
Руски народ је порочан и таман и грешан, � то је Достојевски видео боље него ма који други велики Рус � но Pуски народ има једну силу, којом живи. Та сила јесте Христос. Хришћанство на Западу постало је једна мрачна сила, која смета животу; Хришћанство у Русији је једна жива сила, којом народ живи. У народном Хришћанству, у Православљу, нема онолико логике колико има љубави, човекољубља, самопожртвовања.
Но зар логиком свет живи?
Не, но љубављу пре логике.
�Заволети живот пре него логику� � то је философија Алексија Карамазова, коју он предаје своме безбожном брату Ивану. Заволети људе пре него логику, то је битно учење православља. �Погрешке срца теже су од погрешака ума�, мисли Достојевски.

Савршена је љубав у томе, да неко служи своме ближњем и да живот свој положи за друге.
�Ово ти је мој завет� � говори старац Зосима Алексију Карамазову � �тражи срећу у страдању�.
Hаравно не у бесциљном страдању, но у страдању за добро свих људи. Сви смо ми криви за све, зато треба и да страдамо сви за све. Предсмртне речи старца Зосиме гласе: �Знајте, мили моји, да је сваки од нас напосе крив за све... сваки за све људе и за сваког човека на земљи�.


То је суштина учења овога несумњиво најнеобичнијег и најгенијалнијег човека, кога је Русија дала свету, не само себи, но целоме свету...

[Bazarov]

Ljubav sanjalačka čezne za brzim podvigom, koji se brzo zadovolji, i želi da je svi posmatraju. I zaista se ide dotle da neko čak i život žrtvuje, samo da stvar ne traje dugo, nego da se što brže svrši, kao na pozornici, i da svi gledaju i hvale. A ljubav delotvorna - to je posao i istrajnost, a za neke je ona možda čitava nauka.

Dostojevski, Braća Karamazovi

[marijadina]

Dostojevski Je Genije. Sjajne Su Mi Njegove Pripovijetke Krotka I Smijesni Covjek. Ma Dobro Je Sve Sto Je Napisao. Volim Ja I Ponizene I Uvredjene.

[kohili]

Misli da je veliki F.M.D.bio u pravu kada je kroz jednog od svojih junaka rekao:'ko još nije poželeo da ubije oca?'.Nije tu u pitanju ko je ubio starog,razvratnog Karamazova.Ideja je mnogo 'šira',inače bi to bio tek detektivski roman u stilu roto-romana.Svi su (sinovi) hteli da ubiju oca,premda što se tiče najmlađeg-Alekseja to nije toliko izraženo jer je predstavljen kao 'dobro',kao 'ravnoteža' Ivanu i Mitji plus Smerdjakovu ,Karamazovom nezakonitom sinu.Nije u pitanju samo stari grešnik,već i ideja 'oca',oca kao predka,oca kao boga,jer u čoveku je sumnja u postojanje očevog autoriteta,u postojanje njegove neograničene moći nad njim,nad potomkom,nad sinom;sumnja u njegovu veličinu i nepogređivost bilo da je reč o razvratnom Karamazovu,ili Bogu Stvoritelju(seti se samo Smerdjakovljevih reči o postanku sveta,tačnije njegovoj 'zdravoj logici' o stvaranju svetla-suštinski opovrgao je Boga...).

[Zvrk]

Dostojevski je za mene najbolji psiholoski pisac koji jednostavnim i direktnim recnikom kaze sve ono sto ga i danas cini nezamenljivim . Ne osporavam rad drugih pisaca, ima i danas mnogo kvalitetnih ljudi koji izdaju knjige, ali vrednost Dostojevskog se vidi po vremenu njegovog postojanja i vrednovanja kroz knjige. "Braca Karamazov" je kao i sve njegove knjige veoma interesantna ali ne verujem da bih mogla mnogo sta novo da dodam jer verujem da svi koji citaju ovu temu znaju koliko je ta knjiga velika u smislu kvaliteta. Medjutim, i pored svega toga meni je u secanju mnogo vise ostao roman "Idiot" koji je ujedno i bio tema za moj maturski rad. Ali svakako vredi procitati obe knjige ako vec to nije ucinjeno.

[GostBG]

Dostojevski je za mene najbolji psiholoski pisac koji jednostavnim i direktnim recnikom kaze sve ono sto ga i danas cini nezamenljivim . Ne osporavam rad drugih pisaca, ima i danas mnogo kvalitetnih ljudi koji izdaju knjige, ali vrednost Dostojevskog se vidi po vremenu njegovog postojanja i vrednovanja kroz knjige. "Braca Karamazov" je kao i sve njegove knjige veoma interesantna ali ne verujem da bih mogla mnogo sta novo da dodam jer verujem da svi koji citaju ovu temu znaju koliko je ta knjiga velika u smislu kvaliteta. Medjutim, i pored svega toga meni je u secanju mnogo vise ostao roman "Idiot" koji je ujedno i bio tema za moj maturski rad. Ali svakako vredi procitati obe knjige ako vec to nije ucinjeno.

Nije za tebe,vec i za najeminentnije strucnjake iz nekoliko oblasti nauke.A da vredi,vredi procitati sve od njega.Meni su "Zapisi iz podzemlja" nesto posebno.

[lado]

dostojevski? mogu da ga citam uvek iznova i da me svaki put odusevi

[Bazarov]

Da li je neko čitao "Mladića"? To je sasvim potcenjena njegova knjiga, a itekako je vredi čitati, pogotovu u mladosti. No, i kasnije nije zgoreg.

[Isahara]

Nisam fan Dostojevskog. Njegova dela su mi suviše mračna i sumorna. Njegov stil mi ne odgovara, rečenica takođe.
Jednom je jedan kolega na poslu prokomentarisao "...pa, koleginice ako niste čitali Dostojevskog smatrajte kao da ništa niste ni pročitali.." nisam se osetila uvređenom i odbila sam mu na glupost jer je nevoljenje Dostojevskog ravno svetogrđu. Čitala sam, a kao da nisam, jer nisam uživala. (To mu dođe kao vođenje ljubavi- ono u kome ne uživamo, ne računa se. Ili ga barem ja ne računam. )
Svi knjigoljupci moraju da ga vole inače ne znaju šta je lepa književnost.
Trt Milojka.
Dostojevski lepo piše kratke forme.
Uvek mi je bio interesantniji njegov život od onog što je napisao.
Imam nekoliko sveščica u kojima zapisujem misli koje mi ostanu upečatljive i u jednoj od njih nalazi se upravo ovo što je GD u prethodnom postu citirala....

"Optužen sam da sam govorio o politici, o Zapadu, o cenzuri. Ali, zar svi ljudi ne razmišljaju o tome? Zašto sam se obrazovao, zašto je kroz studiranje budjena u meni želja za znanjem ako nemam pravo da izrazim svoja lična uverenja, ako nemam pravo da se suprotstavim drugom mišljenju zato što ono potiče od autoriteta?... Vi nas optužujete, a vi ste nam dali pravo na obrazovanje kroz koje smo razvili žedj za znanjem, kulturom. Da li nam se sudi zato što smo se interesovali šta se dogadja na zapadu, diskutovali o politici, čitali savremenu literaturu..."

Među onima koji se danas kunu u Dostojevskog, naviše je onih koji se groze trulog kapitalističkog zapada..
Kako li bi Dostojevski pisao o današnjoj Rusiji?

[GlorijaDruga]

U kući mrtvih zajedno sa kriminalcima

Kada je Fjodor Dostojevski 30. oktobra 1851. godine napunio 30 godina, već skoro dve godine nosio je na svakoj nozi po pet kilograma težak lanac.

Okovan lancima proveo je još dve godine u Sibiru gde su bili prognani politički zatvorenici. Po izalsku iz zatvora Dostojevski ga je opisao svom dve godine starijem bratu Mihailu kao mesto gde nije mogao da bude ni trenutku sam, već je mora da živi u pretrpanom prostoru sa zločincima: "Ovaj zatvor, nakon četiri godine provedene u njemu sa najgorim kriminalcima vidim kao staru, drvenu, oronulu kuću koju je trebalo već davno srušiti i u kojoj je leti vrućina, a zimi hladno. Grede su trule, pod je pokriven prljavštinom, krov prokišnjava i kroz celu baraku duva promaja. Zatvorenici su smešteni kao haringe u buretu. U predvorju se nalazilo bure za vršenje nužde, smrad je bio neopisiv, zatvorenici su smrdeli kao svinje, bili su puni buva i vaški."

Dostojevski je pre hapšenja već bio poznat pisac. Uhvaćen je zajedno sa grupom koja je spremala obaranje vlade. U noj su bili studenti, profesori, oficiri i gradjani srednje klase. Dostojevski je optužen da je na sastancima čitao pismo "puno uvredljivih izraza na račun religije i države" čime je počinio zločin šireći štetne ideje protiv religije i raspirivanja mržnje prema vladajućioj klasi.

Dvadesetsedmogodišnji pisac piše u svoju odbranu: "Optužen sam da sam govorio o politici, o Zapadu, o cenzuri. Ali, zar svi ljudi ne razmišljaju o tome? Zašto sam se obrazovao, zašto je kroz studiranje budjena u meni želja za znanjem ako nemam pravo da izrazim svoja lična uverenja, ako nemam pravo da se suprotstavim drugom mišljenju zato što ono potiče od autoriteta?... Vi nas optužujete, a vi ste nam dali pravo na obrazovanje kroz koje smo razvili žedj za znanjem, kulturom. Da li nam se sudi zato što smo se interesovali šta se dogadja na zapadu, diskutovali o politici, čitali savremenu literaturu..."

U aprilu 1849. Dostojevski je uhapšen sa celom grupom. Osam meseci kasnije, jednog decembarskog jutra, u sedam sati, svi su izvedeni iz svojih ćelija da bi im se pročitala presuda. Bili su iznenadjeni kakva je to presuda bez sudjenja. Svi su verovali da će ih osloboditi jer oni su na sastancima samo diskutovali o raznim temama.

Napolju su ih čekala vozila sa zaledjenim prozorima. Nisu smeli da izgrebu led da bi videli kuda ih vode. Posle duge vošnje izveli su iz iz vozila. Videli su da se nalaze na gubilištu. Počeli su da im čitaju presude. Posle čitanja svakog imena sledila je rečenica: "Osudjuje se na smrt streljanjem". I tako dvadeset puta. "Nije moguće da će nas pogubiti", šapnuo je Dostojevski svom susedu. Doveli su sveštenika da osudjenike na smrt pričesti. Samo je jedan od njih to prihvatio. Medjutim, svi su poljubili ponudjeni krst. Tada su prva tri osudjenika vezali za stub. Ispred svakog je stajao vod za izvršenje presude. Dostojevski je bio šesti. Mnogo godina kasnije pisao je Dostojevski o tim trenucima:

"Sve moje nade srušene su i ja sam očekivao da za pet minuta budem streljan... Skinuli su sve sa nas i umotali nas u pokrove i tako su nas držali skoro dvadeset minuta na hladnoći od minus dvadeset i dva stepena... Ne sećam se da sam osećao hladnoću..."

Dok se Dostojevski još opraštao od zatvorenika pored sebe, zatvorenicima vezanim za stub prišli su vojnici, odrešili ih i poveli prema ostalim zatvorenicima. Jedan oficir pročitao im je odluku da su pomilovani i da im je presuda preinačena u zatvorsku kaznu. Nekoliko dana kasnije Dostojevski je pisao svom bratu: "Njegovo Imperatorsko Veličanstvo poklonilo nam je život. Sada počinje izdržavanje kazne... Osudjen sam na četiri godine prinudnog rada. Na Badnje veče će nas sprovesti u Sibir. Nadam se da neću morati peške, možda ćemo jahati. Nadam se da ću jahati."

Kasnije se ispostavilo da smrtna presuda nije ni postojala. Sve je izvedeno da se zatvorenicima ulije strah i pokaže koliko su mali i nemoćni. Tih dvadeset minuta na gubilištu za Dostojevskog su postali centralna tema njegovog književnog dela. Stalno se vraćao na temu smrtne presude:

"Ko kaže da je ljudska priroda u stanju da sve to podnese i ne poludi? Ko može tome da se ruga?... Čovek koji je osudjen na smrt, pa potom oslobodjen, izmučen u isčekivanju smrti.. Takav čovek može o tome da priča. O toj muci i užasu govorio je i Hrist. Ne, sa ljudima ne bi trebalo tako postupati."

Posle četiri godine provedene u strogom zatvoru koji je Dostojevski nazvao "Kuća mrtvih", morao je da izdrži još četiri godine nešto blaže kazne u vojnoj službi u Sibiru. Iz Sibira je pisao svom bratu o ostalim zatvorenicima koji nisu bili politički osudjenici: "Oni su brutalni, besni, ogorčeni ljudi. Njihova mržnja prema onima koji pripadaju plemstvu je ogromna i sve što je vezano za plemstvo za njih predstavlja smrtnog neprijatelja. Najradije bi nas prožderali kada bi mogli. Možeš da zamisliš koja opasnost lebdi nad nama jer smo primorani da živimo, jedemo i spavamo sa njima. Nemamo nikave mogućnosti da se žalimo na svakodnevne nepravde koje nam čine. Sto pedeset otpadnika nas progoni, njima to predstavlja zabavu i način da utroše vreme. Jedina naša odbrana je ravnodušnost i moralna mudrost, što ih ponekad navede da ustuknu i da nas poštuju."

Dostojevskog ovo užasno vreme nije oslabilo iako je u zatvoru počeo da pati od epilepsije koja ga je pratila do kraja života. Imao je 32 godine kada je pisao svom bratu: "Želeo bih da ti naglasim kao što sam ti već piaso, da su za četiri godine moja duša, moja vera, moje srce doživeli ogromne promene... Sada imam takve želje i nade o kojima u neko drugo vreme nisam ni sanja..."

Imao je 37 godina kada mu je car odobrio da se vrati u San Petersburg. Ostalo mu je još 22 godine života da napiše čitav niz velikih romana kao što su: Zapisi iz mrtvog doma (1861/62), Zločin i kazna (1868.), Demoni (1871/72), Mladić (1878.), Idiot (1868.) i Braća Karamazovi (1879)
____________________
Prekucala iz knjige: DREISSIGER autora Gerharda Prause (Gerhard Prauze) GD