Citati naši omiljeni...

[izabelitta]

''Šta me zanima: Pisanje pesama i saznavanje iz pesama različitih stvari. Proza. Ozarenje, nadahnuće, prosvetljenje, nadznanje - sve što je u vezi s tim. Putevi koji vode ka tome. Izrada svog sistema dostignuća. Različita znanja, nepoznate nauke. Nula i broj. Brojevi, naročito oni koji nisu vezani za poredak u nizu. Znači, slova. Šifre i rukopisi. Sve što logički izgleda besmisleno i glupo. Sve što izaziva smeh. Humor. Glupost. Prirodni mislioci. Stara obeležja koja je neko ponovo izmislio. Trikovi (bez pomagala). Privatni odnosi medju ljudima. Lepo ponašanje. Ljudska lica. Mirisi. Uništavanje gadljivosti. Umivanje, kupanje, kada. Čistoca i prljavština. Hrana. Spremanje nekih jela. Dekoracija trpeza. Uređivanje stana i soba. Odeća i muška i ženska. Pitanja nošenja odece. Pušenje (lula i cigareta). Šta rade ljudi kada su sami sa sobom. Notesi. Pisanje na papirićima mastilom ili olovkom. Svakodnevno zapisivanje događaja. Zapisivanje vremena. Mesečevih mena. Izgled neba i vode. Točak. Pruće, štapovi, žezla. Mravinjak. Mali kratkodlaki psi. Kabala. Pitagora. Pozorište (svoje). Pevanje. Crkvena služba i pevanje. Sve vrste obreda. Džepni satovi i hronometri. Plastron. Žene, ali samo moj omiljeni tip...."

Danil Ivanovič Harms

[Lilith_021]

"Vi ste svakako bili zaljubljeni, zar ne? I to više puta, jesam li u pravu? Ali još uvijek ne znate šta je to ljubav. Ne znate, tvrdim Vam! Desilo Vam se da placete celu noc? I da loše spavate ceo mesec? Možda ste pisali pesme i pomalo se igrali idejom o samoubistvu? Naravno, znam kako je to. Ali, to nije ljubav, ljubav je nešto drugo..."

Herman Hese

Ljubav prepoznaje stvarnost a zaljubljenost je odbacuje.

[zrNce]

Neshto je trebalo da se desi, ali sam bio isuvishe preplashen da bih o tome razmishljao: osecao sam da, ako dopustim sebi da se ponadam, sve ce se rasprshiti pre nego shto uopshte pochne da poprima svoj oblik. A onda je Kiti postala veoma cutljiva i dvadesetak sekundi nishta nije rekla. Nastavio sam da se bakcem po kuhinji, otvarao sam i zatvarao frizzider, vadio sholje i kashike, sipao mleko u bokal, i tome slichno. Na trenutak sam joj okrenuo ledja i pre nego shto sam postao toga svestan, ona je ustala s kreveta i ushla u kuhinju. Bez rechi se prishunjala iza mene, obgrlila me oko struka i naslonila glavu na moja ledja.
�Ko je to?� rekoh pretvarajuci se da ne znam.
�Zzena-zmaj�, odgovorila je Kiti. �Doshla je da te ukrade.�
Uhvatio sam je za ruke pokushavajuci da ne zadrhtim kada sam osetio kako su meke. �Chini mi se da me je vec ukrala�, kazao sam.
Nastala je kratka pauza, a onda me je stegnula jos jache. �Ja se tebi ipak malo dopadam, zar ne?�
�Vishe nego malo. Znash i sama. Mnogo vishe nego malo.�
�Nishta ja ne znam. Suvise dugo chekam da bih znala bilo shta.�


Mesecheva Palata....Pol Oster

[TVO.JA_]

"I tako se skrivam iza vrata da me Stvarnost, kada uđe, ne bi videla.
Skrivam se ispod stola odakle naglo skačem i plašim Mogućnost.
Kako se odvajam od sebe,
dve me mučnine stežu kao dve ruke u čvrstome zagrljaju � mučnina od mogućnosti življenja samo u Stvarnome, i mučnina od mogućnosti poimanja samo Mogućeg.
Tako pobeđujem svu stvarnost."


F. Pessoa, "Nikada ostvareno putovanje"

[zrNce]

Vi i ja smo, svako za sebe, draga moja nepoznata, samo prosek. Izadjimo iz te prosecnosti, budimo natprosecni- spojimo se! Izradjajmo tu prokletu decu da nas savest ne grize! Ovo blago sto ga nagomilasmo, mozda nece satrunuti, ali nas nece ni pomenuti, to je izvesno. Svaki dukat, svaki novcic, svaki dragi kamencic - sve ce to obezvrediti samo sebe cim se docepa grabljivih ruku. Nista od toga nece za nama u zemlju, verujte mi. Jedino deca, unuci, praunuci- oni ce nam se kad-tad pridruziti. Dajmo im priliku, dozovimo ih. U nasem spajanju je trenutno zadovoljstvo, i vecni spokoj. Nisu zalud nasi slavni preci jurili slavne pretkinje, ne bi li ostavili svoje seme. Moglo se potomstvo ostaviti u svakoj skitacici, ali nije to t�. Hajde, gospo, da vidimo jesmo li vredni vremena u kome smo se rodili, ili bar imena koje smo, ne svojom zaslugom, nasledili! Dosta je bilo skrnavljenja tih imena, dosta je bilo glupih medjupoteza, dosta je bilo bludnih pogleda, saranja i varanja, dajmo se matici, posadimo drvo koje ce mozda radjati gorke plodove - ali ce radjati. Ulogu bogova smo kupili zlatnicima i sad nas obozavaju. Nema tog zlatnika koji nije oblozen krvlju. Ne znam cemu se klanjamo! Spustimo se na nivo zivotinje, sparimo se, neka nas bar neko proklinje! Ako vec moraju da nas ocerupaju besne guzice, neka to bude meso naseg mesa, krv nase krvi. Ako to sto pricaju o vama iole vredi, ako glas koji mene bije moze da se upotrebi, taj iscedak iz trenutka kosmicke slasti, ne mora da bude ni tako los. Te iste potomke stvorice neko drugi - svako se pre ili kasnije rodi, bez obzira na to ko su mu roditelji - a onda ce nam biti zao. Izbegnimo sramotu neradjanja, izrodimo nesto. Kad vec nismo rodjeni za velike misli i velika dela, ucinimo bar veliki greh - spojimo se!
Pitao sam grobara kako mu se dopada posao. Odgovorio mi je: "Pa, eto, zakopavam tudje gluposti". Napravimo i mi jednu takvu glupost. Ne trazim od vas, gospo draga, da spavamo zajedno; ne trazim da vodimo ljubav, danas se iza te reci skrivaju najveca zlodela; ne trazim da kucimo ili stvaramo materijalna dobra, ne trazim nista za sebe. Ne morate mi reci ni jednu lepu rec, ne morate me voleti, ne morate ziveti sa mnom. Treba samo da se nadjemo, da nas ima, da nas neko pomene u kletvi ili molitvi. Covek zivi onoliko koliko mu je kletva dugacka; za molitvu uvek ima vremena, ona ne zavisi od duzine zivota. Ostanimo neznanci, dozivotni stranci, persirajmo jedno drugom, mrzimo se, pljujmo se, ali - srodimo se. Bar za tren. I u ocima zlikovaca i mrzitelja nasih imacemo vecu vrednost ako se bar neko nekad pohvali da smo ga bas mi sacinili. Vi i ja, gospo draga. Mozete vi bez mene, mogu ja bez vas, to sitno zavaravanje ne sme dugo da potraje. Gledam vas, ovako iz prikrajka, slutim razloge koje cete izmisliti, samo da me odbijete. Pusticu vas da pricate, da potrosite prazne reci, da se ugusite u njima, i kad vise ne bude bilo ni jedne jedine floskule, ni jednog jedinog formalnog ili "normalnog" opravdanja, zaigracemo ples - ples buducnosti.


Nenad Zivkovic....Hologram

[zrNce]

Roda, odevena u kostim od novog prolecneg perja, i jedan sasvim olinjali, celavi djeram, caskali,stojeci na jednoj nozi, o filozofskim temama, onako, iz puke dosade.

A znash li, kazala je roda, znash li da nikad necesh poleteti, jer ravnodushni se linjaju, a krila rastu samo od prevelikih zzelja.

Djeram ocedi kap vode sa njushke i reche, zzmirkajuci limeno prema suncu: lako je vama, gospodjice, kad ste udati za vetar, a ja sam se zemljom ozzenio.

Naravouchenije ove basne izgubljeno je u perju roda koje su odletele.


Mika Antic....Basna

[ZOE]

"Postoji jedan jutarnji čas posle svake neprospavane noći kada se dodirne samo dno greha. To je onaj trenutak kada se na usnama osećaju posledice duhovitih dosetki, a u grlu skrama gorčine od ludorija i ispovesti, da ne govorimo o griži savesti dok se gleda pošteni narod kako upravo odlazi na posao."

Momo Kapor "Zoe"

[zrNce]

Ustao sam u cik zore, oko pola dvanaest i pozzurio do banke. Pod nogama je prashtalo i shushtalo lishce.

- Kako ti to tako to?

- A?

Pogledao sam u ogradu.

- Chitala sam onu tvoju govnarsku pesmu, Popunjavanje praznine, pa te pitam lepo srpski kako ti to tako to. Volish i mrzish.

- Pa lepo to, tamo pishe kako se to desilo, a zashto ne znam. Nisam ja to napravio, ja sam do dozziveo i dobio za uzvrat.

- Isuse, kako ste vi prorachunati, to je strashno...

- E ajde molim te. I na tebi pishu svashta pa nisi to shto oni pishu. Osim toga i zovu te ogradom, ali nisi ogradjena, zar ne?

Gleda kroz mene da mi pokazze kako nishta zapravo nisam rekao i kako je njoj dosadno.

- Znash shta, tebe su mozzda vishe mokrili, dok su mene zaseravali. Ne mnogo, ali bash oni koji ne trebaju. Ti si jedna plava ograda i molim te nemoj da smarash, jer ima te josh 200 metara do kraja ulice. Preci cu na drugu stranu, ozbiljno ti kazzem.

- Nemoj.

- Ok, neću.

Svashta pishu po njoj. Velikim slovima - ovo je srbija. Latinicom. Pored toga neko napisao da voli sex. Kako to da niko ne voli jogurt u koji sipash malo soka od paradajza? To je isto super. Napisacu to negde. Na nekom zidu.

Ma bezveze je. Nije ona kriva. Ja sam kriv shto me suvishe boli pa ne mogu da cutim. A to me nervira najvishe u zzivotu tako kad treba neshto da kazzem, a ne znam shta i evo sad se priblizzava kraj i moram neshto. Glupo je da se izvinjavam...

- Hvala ti.

- Shto?

- Govnima mogu da me gadjaju preko tebe, al dobra si zashtita od pasa.

Nasmejala se. Ogradu sam proshao i idem u banku. Da mi objasne neshto. Oni mnogo dobro znaju da objashnjavaju. Prorachunat, fini, normalan svet.



Plava Ograda.....Goran Aleksic

[Bazarov]

Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj, ali ovaj nikada više. Hiljadu tuđih ljubavi biće kao ova, ali ova nikada više. Nikada: jedina konačnost.

Meša Selimović, Tvrđava

[ravnicari]

"neuspesi su stubovi uspeha" - Ivo Andrić

[TVO.JA_]

"Dajem ti sat, ne da se prisećaš vremena, već da bi ga ponekad mogao na trenutak zaboraviti, da ne izgubiš dah pokušavajući da ga osvojiš. Jer bitke se nikad ne dobijaju. Čak se i ne biju. Bojno polje samo otkriva čoveku njegovu ludost i očajanje, a pobeda je uvek samo iluzija filozofa i glupaka... Moglo bi se pomisliti da će se nesreća jednog dana umoriti, ali onda samo vreme postaje naša nesreća."

Fokner, Buka i bes

[zrNce]

Koliko ljudi toliko ljudi poseduje po nekoliko vrsta lica, pri čemu se ono pravo bez problema da utvrditi, kao što se u tanjiru čorbe lako i odmah razazna komad mesa.

Prepoznavanje se vrši običnim posmatranjem očiju. Naime, ono što je u očima nastanjeno, ne može se prognati ni na jedan način. Ako su u očima vukovi, nema mogućnosti da se oni zamene pticama prhtalicama, kao ni zmije zečevima, jaganjci morskim psima ili lisice školjkama.

Konačnu neizmenjivost, pored očiju, imaju i stidni delovi, ruke, trbuh, gotovo uvek i noge. Pobrojano čovek ne može menjati, dajući sebi izgled koji realno nema.

Ovime bi broj metarmofoza bio ispisiv međ korice omanje beležnice, da nije nepreglednog niza usta koja ljudi po potrebi menjaju i tako ne samo da veoma mrse postupak, već i opasno ugrožavaju krajnji rezultat razotkrivanja ličnosti. Izgled tih usana u obliku slatko jestivih ili otrovnih gljiva, naivnih ljubičica, melanholične paprati, pohlepnih muholovki, otužnih morskih travuljina ili ljupkih đurđevaka-razume se nije od značaja.

Nevolju, i Gordijev čvor ljudske ličnosti, čine reči, pa je bolje ne uzimati ih zdravo za gotovo, već obrise istine potražiti u već spominjanim očima.

Atlas Opisan Nebom....Goran Petrovic

[zrNce]

Ne zelim da budem tvoja zabava, niti ti moja. Ne zelim da te udaram iz pukog zadovoljstva, mrseci jasnu nit koja nas povezuje, da te prisiljavam da budes na kolenima, a potom te ponovo vucem da se uspravis.

Zelim obruc oko nasih srca koji bi nas usmeravao, a ne zlostavljao. Ne zelim da te privucem blize nego sto to mozes da izdrzis. Niti zelim olabavljene niti, vlakna koja se sa strane odmotavaju stavljajuci nam dovoljno uzeta da se obesimo.

Govor prstiju, jezik gluvonemih, ostavlja na telu tragove telesne zudnje. Ko te je ucio da krvlju pises po mojim ledjima? Urezujes svoje ime u moja ramena, obelezavas me svojim znakom. Jabucice tvojih prstiju postaju stamparska slova, kucas poruku na mojoj kozi, ukucavas znacenje u moje telo. Tvoja azbuka mesa se sa otkucajima moga srca.

Zapisi na telu su trajni kod, vidljiv samo pod izvesnim svetlom, tu se odvija nabiranje zivota. Volim da moje telo bude zamotano daleko od radoznalih pogleda. Da kazuje sve, iako nikada previse otkriveno.

Niko ne zna sta to jedno bice vuce drugom. Postoji mnogo teorija: astroloska predodredjenost, hemija, uzajamna potreba, bioloski nagon. Casopisi i prirucnici sirom sveta uce vas kako da izaberete pravog partnera. Zasto da se prepustite slucaju kada mozete zivoj nauci.

Ja i ti smo se prepustili slucaju, zar ne? Uskoro ce pristup zabavljanja kojim se bave samozvani strucnjaci svojim podacima omoguciti istinski eksperiment ciji ce rezultati, bez obzira na to koliko su neobicni, ostati u granicama koje je moguce kontrolisati. Ili bar tako kazu. Nema veze, virtualna stvarnost je tu.

Dzenet Vinterson....Zapisi Na Telu

[Lilith_021]

"On je prezirao te Bosance, muslimane, neuke, surove, nevjerovatno ogranicene ljude, sto tako svecano i s toliko vaznosti govore svoje gluposti. Prezirao je Srbe, cupavu, mrku,fanatizovanu raju,sto se tako bezumno bore protiv starih i velikih institucija i slijepo srcu u smrt, gubeci za puste snove i lagarije "lijepi zivot", kako ga je on zvao.Prezirao je ponizne Jevreje, bradate popove i lukave fratre, kao svijet bez casti i dostojanstva. I jednom je, poslije neke fratarske deputacije, rekao svom cehaji:
-Kad propadne i potone sav svijet i sve drzave, vjeruj, ovi ce fratri plivati, kao zejtin, po vrhu.
On je mrzio svu tu zemlju, mracnu i gorovitu, s rastrganim pejzazom i ludom klimom, kao i njene stanovnike, vjecno zavadjene i nemirne, jer mu je bilo odvratno sve sto je glasno, ostro i neumjereno. Volio je miran rad u kolotecini i umjerene slasti i uzivanja, koja je obozavao. Pokatkad bi svu noc sanjao more, puno bijelih jedara, a sutra bi onda dvostruko mrzio plecate i brkate Bosnjake oko sebe i silovite linije planina iznad Travnika, koje su mu zatvarale vidik. Potajno je radio preko prijatelja, u Carigradu, da se vrati na staro mjesto. On nije tacno znao ni zamasaj ni velicinu ovog ustanka, ali je znao da se s ovom bosanskom vojskom ne da mnogo uciniti. I zato je racunao ili da olako razbije Srbe, ili da, otezuci pohod, doceka jesen kad se vojske vracaju kucama. A preko zime se nadao da ce njegova stvar u Carigradu uspjeti i da ce se srecno rijesiti i Bosne i ratovanja..."



' Za logorovanja ' Ivo Andric

[ZOE]

"Baš kao što je postojao prvi trenutak kada je neko protrljao dva parceta drveta i napravio varnicu, postojao je i prvi trenutak kada se osetila radost, i prvi put za tugu. Neko vreme, nova osecanja stalno su se stvarala. Zelja je nastala rano, kao i kajanje. Kada se tvrdoglavost prvi put osetila, proizvela je lancanu reakciju, stvarajuci osecanje ozlojedenosti sa jedne, i otudenje i usamljenost sa druge strane. Moguce da je izvesno vrckanje bokovima oznacilo radanje ekstaze; munja je izazvala prvi osecaj straha. Suprotno logici, osecaj iznenadenja nije odmah rodjen. Nastao je tek kada su ljudi imali dovoljno vremena da se naviknu na stvari kakve jesu. Moguce da je najstariji osecaj na svetu - osecaj ganutosti. Kada su jednom poceli da osecaju, ljudi su zeleli da osete još više, dublje, uprkos tome koliko je nekad bolelo. Ljudi su postali zavisni od osecanja. Izmišljene su nove vrste radosti, zajedno sa novim vrstama tuge: vecno razocaranje u zivot kao takav, olakšanje zbog neocekivanog izbavljenja, strah od umiranja.

Cak i sada, sva moguca osecanja još ne postoje. "

Nikol Kraus