Religije sveta
Strana 1 od 3 123 PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 1 do 15 od ukupno 33
  1. #1

    Religije sveta

    Gnosticizam

    Epohalni pronalazak gnostičkih jevanđelja, koji se dogodio u decembru 1945. godine u Gornjem Egiptu, u blizini mesta Nadz(g) Hamadi, praćen je mračnom pričom o najsurovijoj krvnoj osveti seljaka Muhameda Alija i njegove braće.

    Autorka: Irina Marković





    Ćup u kojem se nalazilo trinaest papirusa u kožnom povezu umalo nije završilo u vatri, jer ih je njihova majka iz neznanja koristila za potpalu zajedno sa slamom po kojoj su bili rasuti.

    U strahu od policije Muhamed je nekoliko knjiga dao na čuvanje jednom svešteniku, a nedugo potom, knjige dospevaju u ruke mesnog učitelja istorije, koji ih, naslutivši njihovu vrednost, šalje u Kairo da im se utvrdi vrednost. Iako bivaju prodati na crnoj berzi, papirusi će privući pažnju egipatske vlade koja će otkupiti jednu, a konfiskovati deset i po knjiga i predati ih Koptskom muzeju u Kairu.

    Veliki deo trinaestog kodeksa sačinjenog od pet izvanrednih tekstova biće, ipak, prokrijumčaren u Ameriku. Saznavši za kodekse, Žil Kvispel, cenjeni istoričar religije iz Utrehta, zatražiće od Jungove fondacije u Cirihu da otkupi kodeks. Zahtev mu biva uslišen, ali on ubrzo otkriva da neke stranice nedostaju, što će ga naterati da ode u Kairo, gde uspeva da dobije fotografije nekih tekstova. Čim je počeo da ih dešifruje, susreo se s rečima koje su veoma ozbiljno zapretile da iz temelja uzdrmaju čitavu hrišćansku doktrinu:

    «Ovo su tajne reči koje je živi Isus izgovorio, a njegov brat blizanac Juda Toma zapisao.»




    Kvispel je prepoznao da ovi redovi pripadaju od ranije poznatim izvornim fragmentima na grčkom Jevanđelja po Tomi, koji su pronađeni u Oksirinhu 1897. i 1903. godine, međutim, otkriće celokupnog teksta pretilo je da podstakne pitanja o autentičnosti sadržaja zvaničnih Jevanđelja. Jevanđelje po Tomi bilo je, naime, samo jedno od pedeset i dva teksta pronađena u crvenom ćupu kod Nag Hamadija. To su bili do tada potpuno nepoznati tekstovi u kojima se oštro kritikuje hrišćanstvo za krivo izlaganje istine, koja se pak nalazi u svom punom obliku u ovim skrivenim tekstovima. Kasnije je utvrđeno da su oni, zapravo, prevodi na koptski još starijih grčkih rukopisa.

    U njima se govori, karakterističnom stilskom formom jevanđelja, o postanku čoveka i kosmosa, ali na sasvim drugačiji način nego u Knjizi Postanja; čitava kosmogonija prožeta je predhrišćanskim mističkim kultovima i misterijama, neoplatonističkom filozofijom, pa čak i uticajima dalekoistočnih religija. O Isusu se govori, kao i o Mariji Magdaleni i drugim poznatim protagonistima Novog zaveta u potpuno drugačijem kontekstu od onog novozavetnog.

    Da bi se na najbolji način razumelo zbog čega je pronalazak ovih tekstova uzburkao duhove evropske intelektualne javnosti i zašto se do današnjih dana ta bura nije stišala, najbolje je steći uvid u sama gnostička jevanđelja. Moglo bi se reći da baš u njima leži pravi odgovor na fenomen planetarne popularnosti dela kao što je Davinčijev kod, Dena Brauna, ali i ključ za razumevanje nekih velikih književnih dela poput Heseovog Demijana, ili Nečistih sila Fjodora Dostojevskog.

    Gnostički mit





    Gnostički autori izlagali su svoj mit uvek po određenoj, unapred zadatoj shemi i etapama. Svi nivoi gnostičkog mita proizlaze postupno jedan iz drugog, bez obzira na to da li se mogu rekonstruisati iz različitih jevanđelja, ili kao paradigmu uzimamo samo jedno.

    Njihov mit predodređen je krajnjim ciljem, koga ukratko možemo odrediti kao spasenje i Boga i Čoveka, ukoliko je taj čovek prethodno primio gnozu, tajno i spasonosno saznanje koje utiče na njegov ontološki preobražaj. Ovo znanje mogu primiti samo oni izabrani time što su čuli poziv sa nebesa. Ovde već nailazimo na duboko razmimoilaženje s hrišćanskom doktrinom jer je kod hrišćana vera, kao i spoznaja Boga, dostupna svima bez razlike, ili bi bar tako trebalo da bude.

    Gnostički mit o postanju možemo podeliti u sledeće etape:

    1) Prikaz božanske uzvišenosti, čistote i transcendencije, nenarušenog jedinstva kosmosa, njegove punoće u apsolutnom smislu, Plerome, odnosno duhovnog sveta, nasuprot Kenomi odnosno ništavilu, koje odgovara pojavnom, tj. svetu dostupnom našim čulima. To je svet gornjih eona, naime božanskih emanacija; prikaz emaniranja «Oca Sviju»; popunjavanje božanskih nebeskih prostranstava mnoštvom po moći nižih bića i njihovih velikih carstava »u svim besmrtnim nebesima i njihovim svodovima» (Pismo Eugnostovo).

    2) Narušavanje sklada božanske Plerome od strane Boga samog, naime, jedne njegove emanacije, nižeg androginog božanstva i to njegovog ženskog dela Sofije; rođenje Sofijinogmonstruoznog i nedovršenog sina Jaldabaota; stvaranje donjeg sveta i njegovih slugu Arhonata, zlih sila.

    3) Stvaranje čoveka kao sredstva spasenja stanovnika donjeg sveta; borba gornjih i donjih eona oko božanske iskre svetlosti, odnosno čovečije duše, jer ona je, ne slične (kao kod hrišćana), već iste prirode kao i božanska.

    4) Vraćanje duše u narušeno pleromatsko jedinstvo, kojim i Bog, «Otac Sviju», i Čovek (gnostik) postižu Spasenje; čovek prima svoje prvobitno obličije, doslovno se rastopivši, ili stopivši s Bogom, u njegovoj večnoj i nepromenljivoj svetlosti.

    (Veliko pitanje je šta se u tom slučaju događa s ličnošću tj. sa samosvešću.)

    Ovim se završava gnostički mit, ali isto tako i postizanje prvog stepena gnoze za onoga ko je mit istinski razumeo. Dalje usavršavanje gnoze postiže se tako što «svako treba da vežba na više načina i biće oslobođen od prirodnog zakona, te neće skrenuti s puta...» (Rasprava o vaskrsenju).

    U prvoj fazi gnostočkog mita govori se, kao što smo već rekli, o onostranom božanskom svetu, koji je Neporočnost i Pleroma, savršenstvo svetlosti, čistote i punoće. Tu obitava u početku (ne u smislu vremena, već kao uzrok, jer se ovde radi o večnosti), sam «Istinski Bog, Otac Sviju, Duh Sveti», dok ne poželi da spozna samog sebe.

    Božija samospoznaja inicira emaniranje, a interpretira se na sledeće načine:
    «Jer On, Praotac bez početka, vidi sebe u sebi samome kao u ogledalu, kada se prikazao u obličiju Autopatora...On je uistinu po starosti ravan onome koji mu prethodi, ali mu nije ravan po moći» (Pismo Eugnostovo);
    «Onaj ko žudi za sobom u savršenstvu svetlosti, poznaje nepomućenu svetlost...Onaj ko sebe vidi u sopstvenoj svetlosti, koja ga okružuje- on je izvor vode života...Izvor duha potekao je od žive vode života i on je ispunio sve eone i svetove» (Apokrif Jovanov).
    Ovde se sasvim jasno uočava sličnost s antičkim mitom o Narcisu, jer i za Narcisa kao i za gnostičkog Boga, ovakav vid samospoznaje je, s jedne strane, poguban po identitet i celovitost, ali zato, s druge, on započinje neumitni dijalektički proces ka istinskoj samospoznaji, koja je izjednačena sa njegovom ontologijom- spoznati pravu sliku o sebi, jednako je: bivstvovati u svom idealnom ostvarenom smislu. Iako gnostici Jaldabaotu pripisuju pripisuju svo zlo, ovaj drugi, u potpunosti savršeni Bog ipak se emanira, ne da bi zbog svoje neograničene dobrote i ljubavi (kao kod hrišćana) stvorio nešto drugo od sebe, nego da bi na taj način jasnije sagledao samog sebe, razgrađujući svoje jedinstvo u mnoštvo personifikovanih atributa, dok na kraju ne izađe iz svoje onostranosti (transcendencije) i ne pređe u ovostranost (imanenciju). Njegov krajnji cilj je da preko čoveka, to jest, pomoću njegove duše, povrati ono što je sam sebi sebi oduzeo svojim emaniranjem- sopstvenu celovitost. Može se steći utisak da su motivi gnostičkog Boga egoistični, ali ipak ne treba prenagliti sa zaključkom, jer paradoks sadržan u dinamici njegove ličnosti je zapravo prividan, a bio je i neophodan da bi se gnostici učvrstili u svom laskavom uverenju da je njihova duša ista kao i božanska, te da tako oni, kao jedna duhovna elita jedini imaju pravo na spasenje; isto tako, taj paradoks bio je nužan da bi otpočeo veličanstveni proces stvaranja vasione i svega u njoj, a to nije mala stvar.

    Ovakva kosmogoniska interpretacija mnogo je bliža Hesiodovoj Teogoniji, orfičkim i eleusinskim misterijama, kao i persijskoj Mazdajasni (zoroastrizmu) i drugim drevnim kutovima i religijama. Čitava gnostička filozofija zapravo pre podseća na neku dalekoistočnu (istovetnost božanske i ljudske duše, svet je privid, uloga Svetlosti i prosvetljenja, itd). Neki naučnici smatraju da su hinduizam i budizam mogli imati uticaja na gnostička učenja, jer su trgovački putevi između rimsko-helenskog i dalekoistočnog sveta upravo tada počinjali da se otvaraju, a postoje i izvesni podaci o delovanju budističkih misionara u Aleksandriji.

    Za pravoverne hrišćane, gnostici su od najranijih vremena bili ništa drugo do jeretici i veoma su oštro osuđivani: lionski biskup Irinej, još u drugom veku, piše petotomno delo pod naslovom Uništenje i prevrat lažno- samozvanog znanja, a njegov poduhvat petnaest godina kasnije upotpunjuje jedan rimski učitelj Hipolit, koji je napisao veliko delo pod naslovom Pobijanje svih jeresi da bi njime «raskrinkao i pobio zločesto huljenje jeretika». Naime, treba imati na umu da je u prva dva veka posle Isusovog raspeća, dok još nije postignut konsenzus o pravoj veri na crkvenim saborima (počevši od onog u Nikeji 325. godine, na kome je ustanovljen Simbol vere ili nikejski kredo), postojalo mnoštvo sekti koje su sebe nazivale hrišćanskim, a zapravo su bile gnostičke. Hrišćanstvo su ozvaničili milanskim ediktom 313. godine Konstantin I (Veliki) i istočni car Licinije, a tada su biskupi bili nadrđeni policiji, pa je posedovanje jeretičkih knjiga tretirano kao krivično delo, a knjige bivale uništavane i spaljivanje. Ovakve mere bile su neophodne Konstantinu da bi osiguravši jedinstvo vere Istočnog i Zapadnog carstva, osigurao i političku stabilnost. To mu je na kraju i uspelo, a hrišćansto je nastavilo da živi u svom uzletu do današnjih dana, iako praćeno burnim i često krvoločnim previranjima.
    Priča o eonima
    Posle božanskog sozercanja, vasiona počinje da se odmotava kroz eone, ili božije hipostaze, a taj trenutak ujedno predstavlja i početak druge faze gnostičkog mita.

    Grčka reč eon (aion) koja znači vreme, vek, život, sudbina, večnost, u gnostičkim tekstovima interpretirana je na više načina. Ona može pratiti izvorna značenja kada se govori o prostoru u kome se nalaze nadnebesna božanska bića, prostoru koji ima svoje vreme i svoju večnost. U ovom kontekstu uputna je Aristotelova konstatacija: «Tu su nam reč predali naši preci kao božansko znanje» (De Caelo, A,9,279a). Naime, u ovom pojmu premošćuje se razlika između ovostranog i onostranog, a eon dobija ulogu grčkog boga Hermesa, glasnika bogova, koji stoji upravo na ovoj teško premostivoj granici.

    U eonima nalaze se takođe eoni, ali ne u smislu manjih prostora u većim, jednih večnosti u dugim, već kao hipostazirani (postvareni) i personifikovani božiji atributi, moći i sile. Tako da, svaki eon ima svoje lično ime: Barbelo, Misao, Prva Spoznaja, Neporočnost, Nous (Um), Hristos Iluminator, Elelet, Autopator, Besmrtni Čovek, Sin Čoveka, Sofija. Svaki eon razlikuje se po moći i spoznaji Oca. Najveću privilegiju među eonima ima Sin, Hristos, koji je ujedno i Otac.: «Sin je njegovo, Očevo ime» (Jevanđelje istine); «Ja sam Otac, ja sam Mati, ja sam Sin», govori Hristos Jovanu, sinu Zavedejevom u Apokrifu Jovanovom. Ipak, Hristosu je dodeljena značajna uloga, jer on je taj koji treba da obznani ljudima Oca, da bi potom, putem ovog spasonosnog saznanjai posebnog životnog režima oni mogli da se vrate Ocu od kojeg su potekli. Na taj način oni izvršavaju ne samo sopstveno spasenje, nego posredno učestvuju u spasenju samog Boga. Gnostici su, dakle, ti koji spasavaju Boga i ne samo to, svaki gnostik ponaosob može i mora svojom uzvišenom gnozom prevazići samog Isusa, jer na kraju svi će postati isto- Otac! Hristos, dakle, nema ulogu iskupitelja čovečanstva i spasitelja pale čovečije duše, već je on samo nosilac, kurir, koji ljudima prenosi poruku od Oca. Oni tada primaju samo prvi stepen gnoze, dok njeno potpuno postizanje zavisi od samospoznaje, jer se svi odgovori zapravo već nalaze u njima samima. Ovako izgleda gnostička interpretacija prilično reducirane uloge Isusa Hristosa, a ujedno je i izložena treća faza gnostičkog mita.

    U četvrtoj fazi ponovo se uspostavlja narušeno pleromatsko jedinstvo, istovremenim i uzajamnim spasenjem i Boga i Čoveka. Gnostici ponekad idu toliko daleko da samog Boga nazivaju Čovekom, Isusove muke na Golgoti prividom, a samog Isusa običnim čovekom u koga se spustio duh, a potom ga posle raspeća napustio. Slično viđenje Isusa imamo u Islamu i kod Monofizita- Isus nije Gospod Bog, već prorok ili niže biće. Jasno je da je ovakvo gledište za pravoverne hrišćane bilo krajnje neprihvatljivo. U ovim stavovim ogleda se jedan jasan antropozofski i na više načina izveden dualistički stav.


    Priča o Sofiji





    Prateći sudbinu jednog drugog, a u nekim tekstovima istog, androginog eona Sofije, vraćamo se na dugu etapu gnostičkog mita. Naime, eon Sofija poželeo je «...da iz sebe iznedri lik». Sofija je to učinila, ali «bez saglasnosti duha i bez znanja njenog družbenika» (Apokrif Jovanov).

    Slično kao starozavetni pali anđeo Danica ili Lucifer (onaj koji nosi svetlost), koji kaže:» Učiniću sebe jednakim svevišnjem» ( Is. 14,12), Sofija je posegnula za onim što joj po prirodi njenog bića ne pripada, bila je gorda i poželela da stvara, tačnije emanira, bez saglasnosti Oca i «Nevidljivog Duha» (Uočavamo sličnost s Evinim praroditeljskim grehom). Isto kao što i Otac stvara promišljanjem, tako je i Sofija pomislila «misao o sebi» i stvorila jedno nesavršeno nakazno delo, himeričnog boga u obliku zmije i lava.

    Taj bog je verovatno starozavetni jevrejski Bog Jehova, koji se kod gnostika naziva Jaldabaot, Saklas ili Samael. On predstavlja prvog Arhonta i ujedno poglavara svih Arhonata, koje je stvorio, a zapravo emanirao, da mu služe.





    Arhonti predstavljaju donje eone, naime sile koje su navodno zle, ali neretko predstavljaju i samo ustrojstvo kosmosa (Sunce, zvezde, dane u nedelji, 365 dana u godini, itd.). Protiv ovakvog antikosmičkog stava, prvi je ustao filozof Plotin rekavši: «Zaista je besmisleno da oni koji imaju telo kakvo ljudi imaju, i žudnje, boli i nagone, ne preziru vlastitu moć, već tvrde da oni mogu dohvatiti umstveno, a da na Suncu ne postoji moć koja je od njihove bestrpnija, uređenija i nepromenljivija, i da Sunce nije mudrije od nas koji smo nedavno rođeni i od toliko toga varani i sprečavani da dođemo do istine.» (Eneade I-II). Jaldabaot je znao samo za svoju majku Sofiju, dok mu je ceo pleromatski svet ostao nepoznat. Zato je i rekao: «Ja sam ljubomorni Bog, pored mene nema drugoga!» (Apokrif Jovanov). Dakle, bio je lišen spoznaje Oca (identična sudbina dodeljena je palim dušama u Danteovom Paklu), bio je zao jer nije posedovao gnozu, kažu gnostici.
    Slavljena zmija
    Svođenjem zla na neznanje, na misaoni element, kakvo uostalom i jeste dobro, jer dobro je gnoza (grč. spoznaja), autori gnostičkih jevanđelja čini se da zaobilaze postojanje metafizičkog zla i njegove suštine (bar za hrišćane)- greha pokvarene volje, koji je čin, a ne misao. To potvrđuje i njihova interpretacija stvarnja sveta i prvih ljudi Adama i Eve, što nas opet vraća u treću fazu gnostičkog mita. Gnostici, naime, ne priznaju Istočni greh kao greh, već ga slave. Verovatno je zato zmija u pojedinim gnostičkim sektama visoko poštovana, jer ona je ta koja čoveku donosi dragocenu spoznaju dobra i zla. Oni smatraju da istinski čovek ne bi smeo biti sazdan od tri prirode (duhovne, duševne i telesne), već samo od božanske Pneume (Duha). Za njih je telo okov od materije u koji su ga bacili zli Arhonti, da bi zarobili božansku iskru u čoveku (njegovu dušu) i oteli je za sebe. Gnostici ne žele da priznaju realnost ovoga sveta, on je puki privid, turobno mesto sazdano od zle materije, koja je po definicij podložna propadanju. Zato kod njih dominira misaona nad osećajnom komponentom, za razliku od hrišćana, gde je vera stvar srca, a ne uma. Premda je kranji cilj svakoga ko je primio gnozu upravo gubitak svog posebnog uma i rastakanje ličnosti u božanstvu, veoma slično postizanju Nirvane u Budizmu, ali i aktivnom umu kod islamskih filozofa.

    Na kraju, s obzirom na sve navedene implikacije, gnostički mit prevazilazi okvire mita i postaje pravo sredstvo spasenja putem spasonosnog saznanja, gnoze. Gnosticima je mit bio potreban kao prikladna forma izlaganja njihovog tajnog učenja.

    Iako u mnogo čemu protivrečna, gnostička filozofija predstavlja izraz određenih arhetipskih sadržaja u čoveku, što je Jung nedvosmisleno pokazao, ali iznad svega ona izražava jedno realno osećanje koje postoji u duši svakog čoveka. To osećanje je osećanje nemoći da se prevaziđe prolaznost koja prati telesnu prirodu, nemogućnost da se pobedi smrt i propadanje, apsurd života koji je unapred osuđen na smrt samim sobom. Gnostici to jednostavno nisu mogli da prihvate. Zbog toga su živeli kao da tela uopšte i nemaju: s jedne strane podvrgnuti strogom asketizmu, a s druge, uronjeni u totalni razvrat (Barbelognostici su se čak pričešćivali svojim genitalnim izlučevinama).

    Ako hrišćani mogu u ime pravovernosti i anđeoskog milosrđa da čine najgora zverstva i zločine, gnostici valjda mogu da se pričešćuju na ovaj način, iako nikada u istoriji nisu stekli zvaničnu političku moć da bi se pokazali u krajnjoj praksi. Odjeci gnostičke filozofije itekako su prisutni u srednjovekovnoj i modernoj Evropi, kako u književnosti i filozofiji, tako i u dušama onih koji njome upravljaju, premda, naravno, ne u njenom izvornom obliku.
    Poruku je izmenio euridika, 09.05.2008 u 23:32 Razlog: samo naslov

  2. #2

    Religije sveta



    Danas hermetisti čitavog sveta tumače sadašnjost i prošlost na fonu predskazanja pojedinih religija, iščitavajući budućnost po načelima profetskog sadržaja...

    Ljudi su do sada verovali u sve i svašta... Postojali su ljudi koji su verovali u Feniksa, u Svetu kravu, u Isusa, u Budu, u sudbinu, u istinu, u čast, u bol, u patnju...

    Postojali su ljudi koji su verovali samo u sebe i samo sebi, ali najzanimljiviji su od svih oni koji veruju da ne veruju ni u šta...

    Kako se topografski svet sve više civilizacijski razvijao, tako se, paralelno razvijao i rastao i duhovni svet, pa tako danas gotovo da i ne znamo tačan broj religija (niti njihovih vrsta i podvrsta) koje se protežu, ako ćemo navoditi samo one najveće i najdominantnije od hrišćanske religije, Islama, afričke, australijske, hananske, keltske, centralnoameričke, dualističke religije, Budizma, Konfucijanizma, preko egipćanske, germanske, grčke, helenističke, hetitske, mesopotamijske religije, pa sve do Hinduizma, Đainizma, Judaizma, Indo-evropske religije, Severnoameričke, Rimske, slovenske i baltičke, Šamanizma, Šinta, južnoameričke, Tibetanske, Zoroastrizma i Taoizma...

    ŠTA JE, ZAPRAVO, RELIGIJA?

    No, ključna pitanja su: Šta je, zapravo, religija? Zbog čega su i racionalni, praktični ljudi svejedno spremni da je prihvate? Zbog čega sve religije ljudskog roda, u svim vremenima, međusobno neverovatno liče? Zašto poreklom nevezani mitovi i rituali imaju slične narativne zaplete ili ritualne sekvence?

    Sva ova pitanja čine se naivnim i zbog toga se nijedan ozbiljan naučnik, pogotovu ako je duže vreme proučavao filologiju i istoriju religija, nikada ne bi usudio da ih postavi. Pa, ipak, to su osnovna pitanja discipline, ona pitanja i dalje pitanja bez odgovora koja su, praktično, disciplini istorije religija udahnula život.

    Da li je uopšte moguće odgovoriti na ovakva pitanja? Tvrdnja mnogih naučnika, koje mi danas definišemo kao saznajne istoričare, jeste da jedinstvo mentalnog mora neizostavno da leži u jedinstvu ljudskog uma. Tu perspektivu, koja je prihvaćena i ovde, koristili su takvi naučnici kao što su Mircea Eliade, Caren Armstron i Clod Levy-Stros da opišu zajedničke, no ipak nepovezane mitske sheme u različitim geografskim zonama. Za razliku od Cloda Levy-Strosa koji je koristio saznajne pretpostavke na mikronivou mitske naracije, Eliade i Armstrong su ih koristili na makronivou koji je podrazumevao velike jedinice vere: religiozne sisteme.

    Prema Eliadeu, religija je autonomni sistem. Obe reči zaslužuju da budu objašnjene. Sistem znači da su svi fenomeni koji pripadaju jednoj jedinici međusobno povezani i integrisani u složenu strukturu koja ih generira. Budući mentalni proces - taj sistem prati puteve stvorene procenjivačkim pravilima uma. To je njegova jedina logika, koja ne mora uopšte biti logična u odnosu na standardne formalne logike. Autonomni je suprotno od heteronomnog i znači da religija po svom poreklu i funkciji nije nusproizvod drugih sistema (na primer, ekonomije ili društva), ne zavisi od njih i ne generiše ih. To bi bilo jedno od hermetičnih demistifikacija religije, no ono opšteprihvaćeno i za širu populaciju razumljivije objašnjenje nalazi se u svakom relevantnom rečniku stranih reči gde se kaže da je religija verovanje u natprirodna bića, naročito u Boga... Mi ćemo se ovde zadržati na nekoliko najdominantnijih svetskih religija, odnosno onih koje imaju najveći broj svojih posvećenika...

    HRIŠĆANSKA RELIGIJA



    Isus Hristos, jevreski prorok iz Nazareta u Galileji, rođen nešto pre početka nove ere i razapet na krstu prema tradiciji, tokom proleća 33. godine nove ere, centar je hrišćanske religije. Njegov život i kratka karijera učitelja i iscelitelja i njegova smrt samožrtvovanjem su opsani u jevanđeljima. Istorijski izvori tog vremena gotovo da ne sadrže ikakav spomen na Isusa; radikalni teološki trend i dalje njegovo postojanje smatra fikcijom, dok ga glavna struja smatra činjenicom, iako neuhvatljivom.

    Isus iz jevanđelja bio je sin Marije, žene drvodelje Josifa. Pošto ga je krstio Jovan Krstitelj, prorok kome je kasnije rimski marionetski kralj Irod odsekao glavu, Isus je počeo da propoveda i da čudotvorno isceljuje. Pokušaji da se rekonstruiše njegova originalna poruka potvđuju da je on podučavao kroz priče sa moralnim porukama što je bio rabinski običaj i da je najavljivao ustanovljenje Božjeg carstva na zemlji, koje će odbraniti dobre i potlačene...

    U četvrtom veku nove ere, kanonizacija hrišćanstva je završena. Ona je sadržana u dvadeset sedam rukopisa koji se nazivaju Novi zavet, različitih od hebrejske Biblije (Tanakh), ili Starog zaveta, koji su hrišćani kanonizovali. Novi zavet se sastoji od četiri jevanđelja (Mateje, Marka, Luke i Jovana), Dela svetih apostola (nastavak pisca Jevanđelja koje se pripisuje Luki, za koga se pretpostavlja da je bio učenik apostola Pavla), Poslanica apostola (četrnaest se pripisuje Pavlu, jedna Jakovu, dve Petru, tri Jovanu i jedna Judi) i najzad Apokalipse (Otkrivenja) koje se pripisuje Jovanu. U svoj toj literaturi, Stari zavet obično je interpretiran teološki, jer sadrži proročanstva o dolasku Mesije Isusa Hrista...

    Hrišćanski život imao je više dimenzija. Za neke konfesije (katoličku, pravoslavnu, nestorijansku, monofizitsku i anglikansku), liturgijska godina ima posebnu važnost. Dva glavna događaja čiji su akcenti prilično različiti na Istoku i na Zapadu, dominiraju hrišćanskim kalendarom: rođenje Hristovo, ili Božić, tradicionalno slavljen 6. januara a onda prebačen na 25. decembar što je, slučajno, i festival paganskog boga Mitre, Sol Invictus (Nepobedivo Sunce) i Hristova smrt na krstu (Veliki Petak) i vaskrsenje (nedelja iza, Uskrs), kojima tradicionalno prethodi četrdesetodnevni post. Evharistija, odnosno pričešće svetom hostijom i svetim vinom, jeste sveta tajna, ritual koji je uveo Hristos lično. Katolici priznaju sedam svetih tajni: krštenje, krizma, evharistija, poslednja pomast, brak, uvođenje u svete redove i pokora. Učestalost evharistijske pričesti zavisi od ispovesti i vremenskog perioda: kod katolika posle Drugog vatikanskog koncila to postaje dnevna praksa; kod pravoslavaca, to je praksa koja se obavlja u dosta dugim intervalima i ne kod svih vernika.

    Treba reći, iako su tradicionalno isticale patrijarhalne vrednosti, hrišćanske crkve su, od svojih ranih vekova, otvorile monaške redove za veliki broj žena, koje su na taj način izborile pristup obrazovanju i kulturi i mogle da imaju i određenu nezavisnost koju je u njihovom društvu bilo nemoguće naći na nekom drugom mestu... A posebno treba naglasiti, kao neki uslovljeni zaključak, da je moralni život hrišćana važan kod svih denominacija...

    ISLAM

    Reč islam potiče iz četvrte forme glagola sa korenom slm: aslama, pokoriti se i znači pokoravanje (Bogu); musliman je particip aktiva, sa značenjem onaj koji se pokorava (Bogu).

    Jedna od najvažnijih religija ljudskog roda, Islam, danas je prisutna na svim kontinentima. Dominantna je na Srednjem Istoku, u Maloj Aziji, na Kavkazu, u Severnoj Indiji, u Jugoistočnoj Aziji, u Indoneziji i u Severnoj i Istočnoj Africi.

    Drevni semitski polietizam se sreo sa arabizovanim judaizmom i vizantijskim hrišćanstvom u preislamskoj Arabiji. Severne i istočne oblasti su, preko važnih trgovinskih puta, bile pod temeljnim helenističkim i rimskim uticajem. Večno drevno obožavanje tri astralna božanstva Sunca, Meseca i Venere do Muhameda je već palo u senku kultova plemenskih bogova. Svako pleme je obožavalo svog glavnog boga ili boginju, u obliku kamena, možda meteorskog porekla, ili drveta ili šumarka. Oni su bili slavljeni u hramovima, davanjem ponuda i žrtvovanjem životinja. Postojanje ponekada zlih duhova (đin) bilo je univerzalno poznato i tako će ostati i u Islamu. Alah (Bog) bio je poštovan zajedno sa važnim arapskim boginjama, i gozbe, proslave i hodočašća predstavljali su standardne aktivnosti. Postojali su i poneki henoteisti (poštovanje jednog boga kao glavnog u mnogobožačkim religijama) i monoteisti, kao u kultu al-Rahmana, a u gradovima u oazama, kao što je Jatrib koji će kasnije biti nazvan Medina, nalazila su se velika i uticajna jevrejska plemena. Prozelitske misije koje su slali hrišćani su uspele da pridobiju neke preobraćenike, ali kao strano otkrivenje i strana biblija, hrišćanstvo nije spremno prihvatano. U šestom veku naše ere, Meka, a svojim Ćaba hramom u kome se nalazio čuveni crni meteorit, predstavljala je religiozni centar centralne Arabije i mali ali važan trgovački grad. Velike razlike između bogatih trgovaca i osiromašenih stanovnika ulice, grube socijalne strukture grada i dekadentni moral celoga života su mučili i pritiskali Muhameda.

    Muhamed je rođen u trgovačkoj familiji u Meko oko 570. godine naše ere. Ostavši bez nasleđa, pošto su roditelji i deda umrli, radio je u trgovačkim firmama i u dvadeset petoj godini se oženio udovicom starijom od sebe koja ga je zaposlila kao trgovačkog agenta. Oko 610. godine, tokom jednog od svojih meditativnih povlačenja u pećine u blizini Meke, počeo je da doživljava vizije i slušne halucinacije. Prema tradiciji, arhangel Gavrilo se pred njim pojavio sa knjigom, naređujući Muhamedu: Čitaj!... Prema shemi hebrejskog proroka, Muhamed je primio poruke o nenadmašnoj moći Boga i o ukletoj pohlepi i besmrtnosti ljudskih bića uopšte i, posebno, u zajednici u gradu Meka. Jedno vreme, o svojim otkrivenjima koja su uključivala i njegov proročki zadatak, govorio je samo svojoj familiji i najbližim prijateljima, ali krug se širio i počinjao svakodnevno da se sastaje. Posle tri godine, Muhamed je počeo javno da propoveda svoju monoteističku poruku, nailazeći na izvestan prijem. Naredne godine su donele još više otkrivenja koja će oblikovati teologiju Kurana...
    SrboDroid - za nekoga sve za svakog po droid

  3. #3

    Odgovor: Religije sveta

    BUDIZAM

    Buda, čije ime znači, i na pali i na sanskritu, Prosvetljeni, bio je, po svemu sudeći, istorijska ličnost. Ipak, u njegovim životopisima, mitologija preteže do tačke gde Budu pretvara u prototip božanskog čoveka, u skladu sa induskom tradicijom, koji ima brojne zajedničke osobine sa savršenim ljudima u drugim religijskim tradicijama, sa grčkim ili potonjim osnivačima religija kakvi su Isus i Muhamed. Naravno, nemoguće je razdvojiti istorijske elemente od onih koji su čisto mitski. Pa, ipak, čini se da je nekoliko podataka stvarno. Buda je verovatno bio sin manje važnog kralja Sakya klana iz severozapadne Indije. Datiranje njegovog rođenja varira između 624. i 448. godine pre Hrista. Legenda kaže da je njegova majka umrla nekoliko dana posle porođaja, ali ne pre nego što je saznala sve moguće pretpostavke koje se tiču rođenja čudesnog bića. Prema doketskim verzijama (doketizam nauka gnostičke sekte da je Hristos imao samo prividno telo i da prema tome nije rođen kao čovek) Budinog porekla, njegovo začeće i život u utrobi majke su bili bezgrešni, njegovo rođenje bilo je bezgrešno, i njegovo telo je imalo sve oznake Kralja Sveta.

    U šesnaestoj godini, princ Siddharta oženio je dve princeze i vodio je bezbrižan život u roditeljskoj palati. Međutim, izlazeći iz palate tri puta, naišao je na tri neizbežna zla koja ljudskom rodu nanose bol: starost, patnju i smrt. Izašavši još jednom, shvatio je lek za njih, mir i spokoj koje donosi prosjačka askeza. Probudivši se jednom usred noći naučio je još jednu lekciju o prolaznosti sveta, koju su mu pružila mlitava, poput leševa, tela njegovih usnulih konkubina. Predstavljen, princ je na brzinu napustio palatu i postao je prosjak pod imenom Gautama. Pošto je napustio dvojicu učitelja koji su ga učili nečemu što je bilo srodno joga filozofiji i praksi pristupio je, zajedno sa još petoricom učenika, surovim mučenjima tela. Shvativši besmislenost takvog nemilosrdnog asketizma, prihvatio je ponuđeni pirinač i pojeo ga. U tom gestu, njegovi su učenici videli slabost i napustili ga. Sedeći pod drvetom smokve, Sakyamuni (asketa Sakya klana) doneo je odluku da ne ustaje pre nego što primi Buđenje. Doživeo je juriše Mara, lika koji u sebi ujedinjuje osobine koje bismo mogli pripisati smrti i đavolu. U zoru, pobedio je Mara, postajući tako Buda, sada posednut od strane Četiri Istine kojima je učio u Benaresu one iste učenike koji su ga bili napustili. Prva Istina bila je da sve prolazi kroz patnju (sarvam dhkham): Rođenje je patnja, oronulost je patnja, bolest je patnja, sve što je prolazno je patnja. Druga Istina je da patnja nastaje iz žudnje (tanha). Treća Istina je da nestanak žudnje za sobom povlači prestanak patnje. Četvrta Istina je otkrivenje Osmostrukog Puta (astapada) ili Srednjeg Puta koji vodi gašenju patnje: ispravno (samuak) gledanje, viđenje (drsti), rešenje, odlučnost ili namera (samkalpa), reč (vak), akcija (karmanta), smisao postojanja (ajiva), napor (vyayama), sabranost (smrti) i meditacija (samadhi). Čini se da je ovo ona forma koja je najbliža originalnoj poruci Bude... Posle te prve propovedi u Benaresu, zajednica obraćenih spektakularno je narasla, privlačeći bramane, kraljeve i askete pa tako danas imamo tantrički budizam, budizam u Jugoistočnoj Aziji, kineski, korejski, japanski i tibetanski budizam...

    JUDAIZAM

    Rabinski judaizam izrastao je posle 70. godine naše ere iz grane fariseja, tradicionalnih suparnika konzervativne partije sadukeja, to jest iz škole rabi Hilela koja je postala popularnija od zvaničnije škole Šaman. Hilelov pogled može biti izražen zlatnim pravilom: Ne čini bližnjem svom ono što ne želiš da on tebi čini. Posle 70. godine naše ere, rabin Johana ben Zakai, praćen rabinom Gamalielom II, organizovao je Sanhedrin ili rabinsku skupštinu u Jamni, u Judeji. Generacija iz vremena pada Hrama je proizvela mnogo slavnih tanaima, kao što su Eliezar ben Hirkan, Eleazar ben Azarija, Jošua ben Hanani, Išmail ben Eliša, Akiva ben Josef i drugi... Posle krvavog obračuna sa pobunjenicima Bar Kohbe i Akivinog mučeništva, Sanhedrin je premešten u Galileju. Veliki učitelji Šimon ben Johaj i Meir su povezani sa ovim periodom. Pod rabinom Juda ha-Nasija, Mišna je zaokružena. Sveto pismo judaista zove se Talmud (koji ima dve verzije: jerusalimski i vavilonski), a današnji topografski stožer je Jerusalim...

    Zahvaljujući najnovijim arheološkim otkrićima zajednički substratum Hanana je počeo da otkriva neke od svojih tajni. Proroci su podeljeni na drevne i na nove. Drevni proročki rukopisi u stvari sadrže šest istorijskih knjiga: Jošua (Knjiga Isusa Navina), Suci (Knjiga o sudijama), Prva i Druga knjiga o Samuelu, Prva i Druga knjiga o Kraljevima čiji su junaci Isus Navin (Mojsijev naslednik), Samuil, Saul, David, proroci Ilija i Jelisije, sve do vavilonskog osvajanja 587. godine pre nove ere. Novi proročki rukopisi sadrže predzneke i vizije Izaija, Jeremije, Ezekiela i dvanaestorice (Osije, Joila, Amosa, Jone, Zaharija i ostalih)...

    Počev od trećeg veka pre naše ere, jevrejska religija je dodala svojim ekstra-kanonskim rukopisima izvestan broj apokaliptičkih tekstova koji su opisivali ili putovanja nebom (poput Enohovog ciklusa) ili dolazak novog doba (poput Četvrte Ezrine i Druge Baruhove knjige), ili ponovo kombinaciju vertikalnog uspona na nebo i horizontalnog eshatološkog proročanstva. Pri kraju prvog veka naše ere, pojavila su se dva tipa jevrejskog misticizma: jedan je bio mistička interpretacija Knjige postanja; drugi nazvan Rad Kočija - opisuje kočije (merkabah) koje su prevezle Božji presto u viziji proroka Jezekilje. Jedna grana merkabah misticizma, takozvana hekalotska literatura opisuje nebeske dvore kroz koje mistik prolazi na svom putovanju do prestola Božjeg...

    Najvažniji jevrejski praznici su Nova Godina (Roš Hašana), Dan pomirenja (Jom Kipur), Praznik senica (Sukot), Posvećenje (Hanuka), Purim, Pasha i Pentekost...

    HINDUIZAM



    Induska dolina, koja prekriva teritoriju današnjeg Pakistana i severozapadne Indije, bila je mesto veličanstvene kulture (približno savremenika kultura Plodnog polumeseca), čiji su centri bili gradovi Mohenđo Daro i Harapa. Već oko 1600. godine pre naše ere, na primer, pre arijevskog osvajanja, ova se kultura raspala. Ona nije imala hramove, a njena kultna mesta verovatno su bila bazeni za ritualna pranja: uistinu, ova dva grada imaju impresivno razvijeni sistem tekuće vode i kanalizacije. Statuete koje prikazuju ženska božanstva čini se dominiraju u ličnom kultu, dok je javni kult bio najverovatnije usredsređen na muška životinjska božanstva. Jedan itifalusni (sa penisom u erekciji) bog, okružen životinjama, identifikovan je kao proto-Šiva. Pasupati, hinduistički bog čije je moguće poreklo prearijevsko.

    Oko 1500. godine pre Hrista, Arijci, indoevropski nomadski ratnici, nametnuli su svoju ideologiju osvajača onoj mirnih nenomadskih zemljoradnika u Induskoj dolini. Arijanska literatura, jedina koja je preživela, slika je domorodaca daleko od laskave: oni su bili ili demoni crne kože ili robovi, primitivni obožavaoci falusa. Arijci su bili mesojedi i praktikovali su životinjske žrtve. Kasnije, veda-sveštenici primili su vegetarijansku ishranu.

    Hindu sinteze koje formulišu one bazične koncepte koji su svoju vrednost očuvali do današnjih dana, nastale su posle epohe Upanišada, od 500. godine pre Hrista do 500. godine naše ere. Tokom tog perioda, oblikovano je šest tradicionalnih darsana (bukvalno pogleda), ili filozofskih škola, zajedno sa sistemom kasta, sa četiri nivoa (asrama) života, sa tradicionalnim zakonom (dharma), razlikom između otkrivenja (sruti), sa tradicijom (smrti), i tako dalje.

    Teorija kasti (varane) bila je formulisana u legalnom korpusu smarte: postojala su četiri neprobojna nivoa hinduističkog društva, bramani, ratnici (kšatrija), trgovci-bankari (vaisaja) i sluge (sudra). Muškarci koji su pripadali prvim trima kastama bili su dviđa, ili dva puta rođeni, jer su oni primili upanajanu, ili inicijaciju, od bramana. Oni su, na taj način, imali mogućnost da ispune sva četiri nivoa (asrama) života hindu-muškarca, iako bi se obično zaustavljali na drugom: bramakaraja (učenje), grhasta (glava porodice), vanaprasta (povlačenje u šumu) i sanajasa (odricanje od sveta). Druge četvoroslojne serije objašnjavale su ciljeve (arta) vredne da se u životu kreće ka njima. Prva tri (trivarga) ljudski su ciljevi: arta, ali materijalna dobra; kama ili eros; i darma ili zakon. Četvrti je oslobođenje od bilo kakvog materijalnog cilja (mokša). Trivarga je suprotan mokši na način na koji su prve tri asrame bile suprotne sanijasi.

    Gurui: Guru Nanak praćen je nizom od devetorice gurua, ili religioznih šefova; rang je postao nasledan počev od drugog gurua, Angada (1538-1552. n.e.), za kojim su došli Amar Das (1532-1574), Ram Das (1574-1581), Arđan (1581-1606), Har Gobind (1606-1664), Teg Bahadur (1644-1661), Har Krišan (1661-1664), Teg Bahadur (1664-1675) i Gobin Singh (1675-170. Angad je naslikao svetu azbuku Sika (učenika) koristeći pundžebi alfabet. Arđan je započeo građenje Har Mandara, Zlatnog Hrama usred jezera Amritsar, i uspostavio je kanone Sika, Grant Sahib, ili Plemenitu knjigu (kasnije poznatu kao Adi Grant, ili Prva knjiga), sveti rukopis u kome se nalaze Arđanove himne, Japđi, ili sveta molitva, koju je sastavio Nanak, pesme prvih gurua i petnaest preteča hinduističkih i muslimanskih svetaca među kojima bi Kabir (1380-1460), svetac Banarasa, trebalo da bude Nanakov direktan prethodnik...Ukidanjem svih kastinskih razlika, Gobin Sing postao je vođa moćne armije parija koje su se preobratile u Lavove. Pre smrti on je takođe ukinuo i instituciju gurua. Novi Grant, Grant deset gurua, bio je sastavljen u njegovu čast, i sadržavao je Japđi Gobinda Singa. Akal Ustat, ili Pohvalu Stvoritelju, himne koje su posvećene Svetom maču, simbolu božje blagodatne snage, i Divnu dramu, stihovanu istoriju desetorice gurua.

    Popularni hinduizam je mreža rituala i praznika, sezonskih ili vezanih za glavne događaje u životu, što je religiozno nasleđe svakog Indusa. Najvažniji praznici bogova posvećeni su Indri, Krišni, Ganesu, Šivi... Među najčešćim religioznim aktivnostima treba da budu spomenuta hodočašća svetim mestima, što znači, izvorima velikih reka, svetim gradovima kao Što su Varanasi, Vrndavan ili Alahabad, ili velikim religioznim festivalima kao što je Jaganat u Puri.

    Danas hermetisti čitavog sveta tumače sadašnjost i prošlost na fonu predskazanja pojedinih religija, iščitavajući budućnost po načelima njenog profetskog sadržaja...

    KULTNE KNJIGE

    Od kad je sveta svedoci smo da je kultno samo ono što je istovremeno i sakralno, odnosno, religiozno i sveto. Ako govorimo o kultnim knjigama onda sigurno ne grešimo kada kažemo da ih na svetu postoji svega nekoliko. Ono što je hrišćane Biblija (inače, najprodavanija knjiga na svetu svih vremena), za muslimane Kuran, to je za jevreje Talmud. Mnogi bi se, zasigurno, složili da su upravo ove tri knjige i jedine kultne knjige na svetu. No, nikako ne bismo smeli zaboraviti na budiste. Šta je to što je kultno i sveto u Budizmu? Kod njih je filozofija oduvek bila briga svake obrazovane osobe. U davna vremena, ukoliko je čovek uopšte bio obrazovan, prvo obrazovanje koje je dobijao bilo je iz takozvane Četiri Knjige (koje se sastoje od Konfucijanskog štiva, Mencijevih dela, Velikog znanja i Doktrine sredine). Ove četiri knjige su oduvek predstavljale najvažnije, odnosno, kultne i svete tekstove budističke civilizacije...

    EMANACIJA

    Proces kojim se zamišljalo da razni stepeni stvarnosti ističu iz jedinstvenog, primarnog izvora, koji su monoteisti identifikovali kao Boga. Neki Jevreji, hrišćani i muslimani, uključujući i filozofe i mistike, više su voleli da upotrebljavaju ovu staru metaforu da bi opisali poreklo života umesto konvencionalnijebiblijske priče o Božjem trenutnom stvaranju svih stvari u trenutku vremena.

    DOGMA

    Kod grčkih (istočnih) hrišćana reč upotrebljavana za opis skrivenih, tajnih tradicija Crkve, koje se mogu samo mistički razumeti i simbolično izraziti. Na Zapadu, dogma je dobila značenje skupa religioznih načela, iskazanih kategorički i autoritativno.

    DUH SVETI

    Termin koji su koristili rabini, često naizmenično sa Šekinom, da bi označili Božje prisustvo na zemlji. Način da se razlikuje Bog koga možemo da iskusimo i spoznamo od potpuno transcedentnog božanstva koje nam izmiče zauvek. U hrišćanstvu će Duh Sveti postati treća osoba Trojstva.

    NIRVANA

    Doslovno ugasnuće, utrnuće kao plamen; gašenje. Budisti ovaj termin koriste za krajnju realnost, cilj i ispunjenje ljudskog života i kraj bola i patnje. Kao i Bog, kraj monoteističkog traženja, ona se ne može definisati racionalno već pripada jednom drugom redu iskustva.

    VELIKI BOG

    Vrhovno Božanstvo kome su se klanjali mnogi narodi kao jedinom bogu, stvoritelju sveta, i koga je kasnije zamenio panteon pristupačnijih i privlačnijih bogova i boginja. Poznat i kao Nebeski Bog.

    Pisac: Zoran Bognar

    izvor: Aplauz.net

    "Aplauz" ne odgovara za sadrzaj objavljenih komentara. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Aplauza.
    SrboDroid - za nekoga sve za svakog po droid

  4. #4

    Amiši

    Nastanak i istorija

    Amiši su rođeni iz anabaptističkog pokreta u Švajcarskoj 1525. godine. Anabaptisti dolaze u sukob s rimokatoličkim i protestanskim krilom u okviru hriscanstva u pitanju pravilnog tumačenja i pokornosti Novog zaveta. Anabaptisti su smatrali da je krštenje za svakog hrišćanina dvostruki čin, jednom kada se rodi i drugi put kada odraste, znači po principu slobodnog izbora. Shodno tome anabaptizam bi u prevodu značio "dvaput kršten". Godina 1525. je godina velikog progona anabaptista Švajcarske od strane udruženih rimokatolika i protestanata, u kojem je oko hiljadu anabaptista ubijeno. Godine 1693. anabaptisti pokrajine Alzas, današnja Francuska, zajedno sa švajcarskim anabaptistima vrše separaciju i formiraju amišku crkvu. Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, suočeni sa problemima zbog svog religijskog verovanja, te pritisnuti ekspanzijom tehnologizacije života u Evropi, Amiši vrše egzodus u Ameriku. Brojka od 5000 ljudi, koliko je brojala amiška zajednica u Americi po dolasku, narasla je do 150 000, koliko ih danas tamo živi. Razasuti su u dvadeset dve države SAD, a ima ih i u Ontario, Kanada. Najveći broj Amiša živi u Ohaju, Indijani, Ajovi, te u Pensilvaniji, posebno na području Lančestera, njih oko 21, 000.


    Religija


    Godine 1632. anabaptisti deklarišu anabaptističku konfensionalnu veru, u obliku svoje pisane, teološke riječi. Sledeći Bibliju, veruju da je Isus božji sin, a crkva telo Hrista, kroz koju se sprovodi božija misija na zemlji. U kontekstu toga, puno pažnje pridaju besprekornoj čistoći "hristovog tela". Amiši akcent vere stavljaju na njeno praktično ispoljavanje, a manje na suštu, pisanu reč.
    Amiši naglašavaju važnost pokornosti, dobročinstva i jednostavnosti kao principa na kojima se bazira hrišćanski život. Sledeći anabaptističku tradiciju, veruju da su hrišćani pozvani da slede primer Hristovog neodupiranja. Veruju da hrišćani ne treba da koriste nasilje ili pribegavaju sili, te kao takvi ne učestvuju u bilo kakvim vojnim aktivnostima. Principijelni u svom verovanju u božiju reč, ne popuštaju pod pritiscima crkve ili države čak i kada to rezultira omalovažavanjem ili zatvorom. Konačno, Amiši ističu da religiozno verovanje mora biti praktikovano, a ne samo prividno prikazano. Oblačeći se jednostavno, živeći po manirima skromnosti, pomažući susedstvu, trude se da istinski ispolje svoju veru. Amišima je bila otežana mogućnost javne religijske službe. Tako se s vremenom razvila amiška kućna religijska aktivnost.
    Danas, oni praktikuju verska okupljanja svake druge nedelje po tri sata, svaki put u drugom domu. Ova specifičnost kućne religijske službe izdvaja Amiše iz kruga ostalih krila anabaptističkog reda koji religiozni obred obavljaju u tipičnim hrišćanskim crkvenim objektima. Zbog toga su Amiši, iz čisto praktičnih razloga, podeljeni u crkvene distrikte, od kojih svaki, uključujući i decu, broji najviše 150 osoba. Biskup je odgovoran za duhovno i administrativno vođenje procesije, kao i za oficijelno rukovođenje venčanjima i sahranama. Zanimljiv je način biranja novog biskupa. Glasanjem se bira pet odraslih muškaraca. Zatim se svakom od njih daje mogućnost uzimanja jedne od pet ponuđenih Biblija. Međutim, samo u jednoj od njih nalazi se poseban beli papir. Onaj koji slučajnim izborom uzme tu Bibliju, postaje novi biskup.
    Religijska služba se vrši na nemačkom, maternjem jeziku Amiša. Vernici sede raspoređeni u nekoliko soba licima okrenuti prema biskupu, koji sedi u sredini centralne prostorije. Na početku molitve svi zajedno dvaput kleknu. U religijskom obredu zajedno učestvuju i stari i mladi Amiši. Čitav molitveni obred protiče u znaku dobročinstva, jednostavnosti i tradicije. Tokom obreda vrši se religijsko pevanje iz knjige himni, napisane u šesnaestom vieku, pod imenom Ausbund1. Himne se pevaju napamet u vrlo sporom ritmu, tako da je dužina jedne pesme oko petnaest minuta. Žene nemaju praktičnog učešća u religijskoj službi, a zadužene su za pripremanje obroka nakon obreda.


    Odevanje, običaji i obrazovanje


    U pogledu obrazovanja Amiši strogo poštuju tradiciju stare amiške kulture. Dečaci i odrasli muškarci nose pantalone koje su uvek, tamno plave ili crne boje. Uz njih često nose i tregere. Košulje, kao ni pantalone, ne smeju biti pocepane, niti imati pruge. Plava, zelena, ljubicasta, braon - smatraju se doličnim za ženske haljine jednostavnog kroja. Iste boje su prikladne i za muške košulje. Ženske haljine su visokog okovratnika, uvek sa dugim rukavima. Takođe, žene uvijek nose lanene kapice na glavama, a muškarci, kao i dečaci, stavljaju šešire pri izlasku iz kuće. Muškarci koriste dugmad na odeći, za razliku od žena kojima je to dopušteno samo do petnaeste godine. Nakon tog perioda ne, jer Amiši, pozivajući se na Bibliju, smatraju dugmad suviše kaloričnim i modernim. Žene ne koriste kapute ili jakne, već umesto njih koriste velike pletene šalove kojima se ogrnu prilikom izlaska. Razlog za to jeste amiški princip življenja koji sugeriše da žena nakon udaje najveći deo vremena treba da provodi u kući. One su zadužene za kompletan proces krojenja i šivenja odeće u amiškoj zajednici.
    Amiši se uvijek žene u periodu jeseni, u životnoj dobi od 16 do 17 godina, kada i zvanično pristupaju amiškoj crkvi, te se tim činom obavezuju na vernost amiškoj zajednici. To bi, po anabaptističkoj tradiciji, predstavljao momenat drugog krštenja. Sve dotad mladi Amiši imaju pravo slobodnog izbora o ostanku u zajednici ili izlasku iz nje. Danas svega oko 3% njih izabere odlazak iz zajednice, a nekada se taj procenat penjao i do 20%. Na slavlju se okupi veliki broj zvanica, njih 300-500. Zanimljivo je da mladi bračni par ne živi skupa od momenta ženidbe, odnosno udaje. Naime, prvih šest mjeseci svakog vikenda posećuju nekog od zvanica sa ženidbenog slavlja i u njegovom domu provode skupa dva dana. Nakon toga, ponedeljkom mladoženja odlazi svojoj, a mlada svojoj kući, do sledećeg vikenda i tako šest mjeseci, nakon čega počinju zajednički život. Amiške porodice u proseku broje od 6-10 djece. Muškarci puštaju bradu od momenta kada se ožene i više je ne briju do kraja života. Za Amiše, svi izvan njihove životne zajednice su Englezi i tako ih nazivaju. Amiši se obrazuju na nivou osnovne škole koja traje osam godina i sprovodi se na principu četiri obrazovna nivoa: čitanje, pisanje, aritmetika i učenje o staroj amiškoj kulturi putem biblijskih nauka. Nastava se obavlja na nemačkom jeziku. Amiški običaji nalažu da se deca već u ranim godinama aktivno uključuju na poslovima farme. Tako Amiši đaci pre ili posle škole napasaju stoku, rade u polju i sl. Amiši uređuju svoje novine, The Budget, koje su zasnovane na principu kratkih dopisničkih vesti o novostima u amiškoj zajednici datih regiona.

    Perspektive Amiša


    Vreme i sredina u kojoj Amiši žive i koji su, hteli to ili ne, sastavni deo, nalažu im neke kompromise sa modernim načinom života današnjice. Put za iznalaženje najbezbolnijeg rešenja leži u kombinaciji tradicionalno-istorijskog i progresivno-današnjeg. Tako danas Amiši ne poseduju automobile, ali koriste usluge javnog prevoza, ne koriste električnu energiju, ali se služe 12V baterijama, telefonska linija veže farme, ali se ne koriste telefonima u kućama, itd. Amiši su spremni na promene, ali ne ako to ugrožava tradiconalne vrednosti njihove zajednice i etničkog identiteta. Žele koristiti dostignuća moderne tehnologije, ali ako ta dostignuća destabiliziraju njihovu zajednicu i njihovu porodicu, Amiši ih smatraju nepoželjnim. Kako jedan biskup kaže: "Ne postoji ništa loše u korištenju kola, samo pitanje je kuda će to odvesti našu sledeću generaciju. Takođe, ni električna energija sama po sebi ne predstavlja problem, već sve one stvari koje dolaze njenom upotrebom".
    Biološka reprodukcija, kulturno-etnički otpor, kulturni kompromis, čine Amiše najzanimljivijom ali ujedno i najizolovanijom nacinalnom zajednicom modernog društva u dvadesetom veku. zajednice koji su preuzeli anabaptističko vjerovanje od menonita. Do 17. vijeka živjeli su u zajednicama u Švicarskoj, Francuskoj, Holandiji i Njemačkoj, no kako su bili izloženi progonu zbog svojih vjerovanja, početkom 18. vijeka neke skupine s njemačkog govornog područja koje su pripadale staroj amiškoj Menonitskoj crkvi, emigrirale su u Sjevernu Ameriku, gdje su osnovale kolonije. Prvi val migracija (1727-1790) odveo ih je u Pensilvaniju, no u drugom su se (1815-1865) proširili na Ohio, New Yourk, Indianu i Illinois.
    Trenutno oko 130 000 Amiša žive u SAD-u u vjerskim zajednicama koje su nezavisne i izolovane od ostatka američkog društva, jer im njihova vjerska načela ne dopuštaju da učestvuju u svjetovnom životu i da preuzimaju vrijednosti vanjskog svijeta. Stoga se Amiši žene unutar svoje zajednice i žive u ruralnim područjima. Život im se zasniva na poljoprivredi, ali izbjegavaju upotrebu modernih oruđa, kao što je struja. Čak se i u oblačenju klone savremenosti, pa njihova odjeća odražava evropske modne stilove iz vremena kada su se počeli seliti.
    Brakovi unutar zajednica i očinske linije nasljeđivanja učvršćuju društvenu strukturu amiške zajednice, koja se zasniva na porodici. Ideal poljoprivrede kao načina života ohrabruje osnivanje malih porodičnih preduzeća. Farme vode porodice u kojima svi članovi sarađuju.
    Endogamija je rezultat genetske izolacije amiške zajednice i uzrokovala je mnoge nasljedne bolesti i fizičke anomalije, kao što je distrofija mišića, hemofilija i patuljast rast.
    Prisutnost vanjskog svijeta potkopala je želju Amiša za izolacijom i prisilila ih da se suoče sa stvarnošću. Zbog toga članovi kongregacije danas prihvataju rad izvan zajednice i učestvuju kao svi drugi građani u društvenom životu u raznim državama u kojima su se nastanili; plaćaju poreze i izlaze na izbore. Međutim, unutrašnja pravila njihovog reda ipak ne dopuštaju članovima da služe vojsku, da se bave politikom ili da prihvataju ikakve državne subvencije.
    Zajednice u starom redu amiške Menonitske crkve formiraju se od 20 do 30 porodičnih jezgra unutar okruga svaka ima vlastitu crkvu.
    Standardi ponašanja Amiša zasnivaju se na njihovoj interpretaciji Svetog pisma. Ako član prekrši moralni ili vjerski zakon, zajednica odlučuje hoće li ga izbaciti, što je vrlo ozbiljna kazna. Dok je izbačen, nijedan se član zajednice ne smije druziti s prestupnikom.
    neunistiva zlojebaba!

  5. #5

    Odgovor: Amiši

    Da nisam skoro pogledao jedan film, gde su baš Amiši lepo predstavljeni , sada čitajući ovaj vlo zanimljiv post o Amišima, shvatio sam da je to realnost a ne filmska priča. Intimno u jednom im zavidim, imaju svoj zatvoreni svet koji je teško dodirljiv izvana, i u ovom ludilu utrka za svim i svačim, uspevaju da sačuvaju svoju autonomnost i svoj svet, pritom jačajući osnovnu ćeliju ljudskog društva: porodicu.U tome im je i prednost za opstanak nad ostalima, jer je istorija pokazala da ako se porodica i jedinstvo iste, u jednom momentu zapostavi, taj isti sistem, ili ustrojstvo propada: npr. Rimsko carstvo, Dušanovo carstvo, Otomanska imperija, Napoleon, Hitler, komunizam itd.

  6. #6

    Odgovor: Religije sveta

    Citat eboye kaže: Pogledaj poruku
    KULTNE KNJIGE
    Šta je to što je kultno i sveto u Budizmu? Kod njih je filozofija oduvek bila briga svake obrazovane osobe. U davna vremena, ukoliko je čovek uopšte bio obrazovan, prvo obrazovanje koje je dobijao bilo je iz takozvane Četiri Knjige (koje se sastoje od Konfucijanskog štiva, Mencijevih dela, Velikog znanja i Doktrine sredine). Ove četiri knjige su oduvek predstavljale najvažnije, odnosno, kultne i svete tekstove budističke civilizacije...
    Sveta knjiga budizma su Konfučijeva i Mencijeva dela?
    Čovek zaista pravi ozbiljne lapsuse, da ne kažem nešto gore. Kud baš njegov tekst da odabereš

    I sta su mu te druge dve knjige: Veliko znanje i Doktrine sredine?

  7. #7

    Odgovor: Religije sveta

    OK. Pošto sam kritikovao prvi post ovog topika, onaj deo pod naslovom Kultne knjige koji govori o budizmu, a Euridika mi predložila da iznesem ono što tu nedostaje, evo da probam.

    Prvo, kada je reč o budizmu, tu termin kultna knjiga nije baš primeren iz najmanje dva razloga:
    1. za razliku od teističkih religija kao što su judaizam, hrišćanstvi i islam, budistički kanon se ne smatra nikakvom božanskom objavom, već zapisom onoga što je reklo jedno ljudsko biće, koje je, doduše, zahvaljujući istrajnosti potencijal svojstven svakom čoveku razvilo u najvećoj mogućoj meri;
    2. kako se budizam širio tokom dva i po milenijuma i prilagođavao novim sredinama u kojima je postajao dominantna religija, tako su i nastajali različiti budistički kanoni, zbirke tekstova manje ili više verne izvornom Budinom učenju. Danas se smatra da je najbliži tom učenju kanon koji je, posle nekih pet vekova usmenog prenošenja, u prvom veku pre n.e. zapisan na palmovim listovima na Šri Lanki. E sad, njega ne čini samo jedna knjiga, već mnogo njih, otprilike koliko 11-12 Biblija.

    Naravno, sve te hiljada tekstova su sistematizovane i evo kako izgleda ta struktura u slučaju pali kanona, koji se naziva Tipitaka (Tri košare). Dakle košare su:
    1. Vinaya pitaka (Košara pravila monaške discipline)
    2. Sutta pitaka (Košara u kojoj su zabeleženi govori Bude i njegovih najbližih učenika)
    3. Abhidhamma pitaka (Košara više nauke, zapravo filozofska sistematizacija učenja izloženog u Sutta pitaki)

    Dalje grananje nema smisla da kucam ovde, praktičnije je da zainteresovani to pogledaju na sledećem linku
    Pali kanon

    Sem pali kanona, tu je i istorijski noviji po svom nastanku kanon mahajana budizma, takozvani agama kanon, sačuvan u kineskom mahajana budizmu. Zanimljivo je da je osnovna struktura agama i pali kanona vrlo slična, pa njihovim upoređivanjem današnji proučavaoci tragaju za izvornom predajom koja je postojala pre nego što se budizam podelio na različite škole. Mahajana kanon takođe sadrži i mnoge tekstove koji ne postoje u pali kanonu, a najvažniji su recimo Avatamska sutra, Lotos sutra, Vimalakirti sutra i Nirvana sutra.

    Negde u XIV veku formira se definitivno i treći kanon i to tibetanskog budizma, koji sem mahajanskih izvora pridodaje i sasvim nove, tantričke tekstove. Čine ga Kanđur (zapis navodno izvornih Budinih reči) i Tanđur (zbirka različitih kasnijih komentara, rasprava i sistematizacija).

    Eto. Nadam se da nisam ugnjavio

  8. #8

    Odgovor: Religije sveta

    Citat Savest kaže: Pogledaj poruku
    Moderatori uporno brišu moje postove sa teme "Religije sveta", ne razumem zašto??? Da nije neka zabuna ili greška? Jehovini svedoci su jedina i prava hrišćanska religija u svetu i razumno bi bilo da se o njima diskutuje upravo na ovoj temi. Nadam se da će ovoga puta administracija razumeti da se radi o jednoj od mnogih religija u svetu!
    U svetske religije spadaju Hriscanstvo, Islam, Budizam, Judaizam i mnoge druge.
    Jehovini svedoci ne predstavljaju vrstu religije!
    Na forumu vec postoji tema o Jehovinim svedocima i tamo mozes da pises o tome. Ne mozes o tome pisati gde god ti padne na pamet, samo zato sto ti se hoce.
    O radu moderatora se ne raspravlja na forumu.
    Toliko.
    Gather ye rosebuds while ye may...

  9. #9

    Odgovor: Religije sveta

    Žalosno je što su neke osobe toliko zaslepljene mržnjom prema Božjem narodu da krše najfundamentalniji zakon ljudskog bića-pravo na slobodu praktikovanja religije i što je još jadnije, nedostatak informisanja dovodi takve osobe u direktan sukob sa zakonom države koja je odavno i javno priznala religiju Jehovinih svedoka kao hrišćansku religiju!

    Evo dokaza za to:
    Jehovini svedoci priznati i u Srbiji

    Make font size smaller Make font size default Make font size larger
    26. februar 2010. 17:37 > 17:50
    Ministarstvo vera Srbije usvojilo je zahtev Jehovinih svedoka da se ta organizacija upiše u Registar crkava i verskih zajednica, saopšteno je danas iz te zajednice.
    "To znači da su Jehovini svedoci sada zvanično priznati kao verska zajednica u svim zemljama u okruženju, kao i u svim zemljama EU.Srbija, takođe, nastoji da postane članica EU. Odlukom da upiše
    Jehovine svedoke u Registar crkava i verskih zajednica, Ministarstvo vera potvrduje višedecenijsko postojanje i aktivnost Jehovinih svedoka u Srbiji", navodi se u saopštenju.

    U saopštenju se navodi da je registracija Jehovinih svedoka stupila na snagu 8. februara.


    Još jednom evo i linka koji obaveštava sve one koji nisu upoznati sa zakonom Srbije!

    Jehovini svedoci priznati i u Srbiji | Mondo
    Poruku je izmenio Meggy, 02.09.2011 u 15:17 Razlog: uklonjen offtopic

  10. #10

    Odgovor: Religije sveta

    Citat Savest kaže: Pogledaj poruku

    Evo dokaza za to:
    Jehovini svedoci priznati i u Srbiji

    Make font size smaller Make font size default Make font size larger
    26. februar 2010. 17:37 > 17:50
    Ministarstvo vera Srbije usvojilo je zahtev Jehovinih svedoka da se ta organizacija upiše u Registar crkava i verskih zajednica, saopšteno je danas iz te zajednice.
    Verska zajednica nije isto sto i vrsta religije, ne znam sta ti tu nije jasno.
    Kao sto rekoh malopre, imas temu za to, pa tamo pisi. Svaki naredni post koji ne bude vezan za temu bice obrisan.
    Gather ye rosebuds while ye may...

  11. #11

    Odgovor: Religije sveta

    Hm, rečenica da su Jehovini svedoci jedina prava hrišćanska religija sveta, je takva glupost, jer ne postoje prave i neprave hrišćanske religije, već postoji hrišćanstvo, u istom tom hrišćanstvu je napravljena podela na Pravoslavne,Katolike i protestante, gde spada i ova sekta koju pomenu ova bubetina.
    Najgora je uš što iz opanka iziđe.

  12. #12

    Odgovor: Religije sveta

    Citat Bazilej kaže: Pogledaj poruku
    Hm, rečenica da su Jehovini svedoci jedina prava hrišćanska religija sveta, je takva glupost, jer ne postoje prave i neprave hrišćanske religije, već postoji hrišćanstvo, u istom tom hrišćanstvu je napravljena podela na Pravoslavne,Katolike i protestante, gde spada i ova sekta koju pomenu ova bubetina.
    Tek ti je ova izjava konfuzna. Ako su sve ove religije koje si nabrojao hriscanske i to jos prave,(osim Jehovinih svedoka po tebi), pa zasto onda postoji podela? Isus je osnovao jednu hriscansku skupstinu a ne dve ili vise. Jos je crnje sto recimo i pravoslavci i katolici tvrde da su hriscani, sto ce reci da su braca po veri, a do juce su se nemilosrdno ubijali. Pa gde je tu hriscanska ljubav koju je zastupao osnivac hriscanstva Isus? On je rekao da ce se pravi hriscani prepoznati po ljubavi. Sad mozda ja ne razumem najbolje sta je ljubav. Mozda su se pravoslavci i katolici ubijali iz ljubavi? Ili...?

  13. #13

    Odgovor: Religije sveta

    Podele ne nastaju u božijim okvirima, već u ljudskim.
    Rokaju se i muslimani u Sandžaku, pa to ne znači da nisu muslimani zato što Zukorlić i Jusufspahić imaju oprečne stvaove.
    Dakle, kao što nabrojah to su sve pravsi u hrišćanstvu, a moja izjava nije konfuzna nego se ti praviš blesav.
    Najgora je uš što iz opanka iziđe.

  14. #14

    Odgovor: Religije sveta

    Citat Bazilej kaže: Pogledaj poruku
    Podele ne nastaju u božijim okvirima, već u ljudskim.
    Rokaju se i muslimani u Sandžaku, pa to ne znači da nisu muslimani zato što Zukorlić i Jusufspahić imaju oprečne stvaove.
    Dakle, kao što nabrojah to su sve pravsi u hrišćanstvu, a moja izjava nije konfuzna nego se ti praviš blesav.
    Ajmo sad polako. Nadam se da se slazes da je istina jedna. Prema tome, ne mogu postojati razliciti pravci tj. putevi koji vode ka Bogu vec samo jedan. E sad koji je, to je druga stvar. O tome sada ne moramo. Dalje, sve ove kako si ih ti nazvao hriscanske religije imaju Bibliju kao autoritet. Dakle, imaju isti zakon. Ne postoji pravoslavna biblija ili katolicka, vec samo jedna. Sto ce reci da ako koriste istu knjigu kao temelj svojih verovanja ne moze biti razlika u verovanjima i obicajima. Logicno je da moraju biti jedno, sto u njihovom slucaju nije. Nadam se da nije previse komplikovano da bi se razumelo. Ponavljam, istina je jedna.

  15. #15

    Odgovor: Religije sveta

    Nadam se da se slazes da je istina jedna.
    Ne postoji istina kao univerzalni pojam, već samo naša percepcija iste.

    ne mogu postojati razliciti pravci tj. putevi koji vode ka Bogu vec samo jedan.
    Svaki čovek poseduje svoj put ka Bogu i nisam siguran da si ti taj koji će bilo kome odrediti kako će doživljavati Boga i Božansko u sebi.

    Sto ce reci da ako koriste istu knjigu kao temelj svojih verovanja ne moze biti razlika u verovanjima i obicajima.
    Može i te kako, jer Biblija Nije Koran gde su data uputsva bez dvojbe kako se u zadatim situacijama treba ponašati, već je sve pričam ti priču, i podložna je tumačenjima.

    Ponavljam, istina je jedna.
    Ponavljam, istina nije jedna, svako ima svoju istinu.
    Najgora je uš što iz opanka iziđe.

Strana 1 od 3 123 PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Novosti iz životinjskog sveta
    Autor silvia u forumu Životinjsko carstvo
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 18.02.2015, 18:03
  2. Sveta Petka
    Autor Aiko u forumu Religija
    Odgovora: 8
    Poslednja poruka: 11.11.2009, 17:30
  3. Stare religije
    Autor kohili u forumu Religija
    Odgovora: 23
    Poslednja poruka: 29.10.2008, 10:41
  4. Putovanje oko sveta (ne) dozivljeno
    Autor rusty nail u forumu Turizam i putovanja
    Odgovora: 15
    Poslednja poruka: 20.10.2008, 11:59
  5. Koliko poznajete druge religije?
    Autor Savannah u forumu Religija
    Odgovora: 12
    Poslednja poruka: 15.06.2008, 01:45

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •