Брест
Брест, или вез,на латинском ulmus, је крупно листопадно дрво, ређе шиб, из фамилије ulmacea. Лишће му је наизменично, просто, ободом зубљено, при основи несиметрично. Цветови су му неугледни, сложени у штитолике цвасти и јављају се пре листања. Плод је крилата орашчица звана самара.
Род ulmus има око 18 врста које расту у северној умереној зони, а код нас су аутохтоно заступљени:
- пољски брест (ulmus campestris),
- брдски брест (ulmus montana) и
- брест вез (ulmus effusa).
Дрво му је врло квалитетно и употребљава се у грађевинарству посебно дрво пољског бреста.
Велику штету стаблима наноси гљивица ophiostoma ulmi и оболела стабла потпуно се осуше.
Код нас се гаје и донесене врсте бреста:
- жалосни брест,
- копривић или кошћела, односно познат на овим просторима као бођош (сетимо се реченице - Шта зна дођош шта је бођош?),
- сибрски брест и
- Зелкова цреанта.
Брест је име по једног града у Француској и Белорусији, а и име познатог град Улма, из Немачке, такође значи – брест. Има мишљења да је истог корена и назив села Уљма у Банату, код Вршца.
И насеља Брестаница, Брестовац и Брестовачка Бања своја имена дугују дрвету бресту и сведоче да је брест био врло распрострањено дрво на нашим просторима.
Брестови воле свежа, дубока и плодна тла и спадају у биљке најотпорније на загађеност и отровне гасове и могу живети и по више стотина година.
Некада су брестово дрво највише употребљавали колари за израду колских точкова. Касније је нашло примену у изради железничких вагона, пољопривредних алатки, а употребљавано је и градњи бродова, морских и речних докова, као и стубова за мостове, јер брестовина не трули у води.
У средњем век, широм Европе, пред дворовима феудалаца и на трговима у насељима могао се видети разгранати брест под којим су локалне судије делиле правду. „Показаћу ти ја под брестом!“, претили су противници један другом у свађи, мислећи при томе на обрачун пред судом.
Можда је интересантно да кажем да је један једини предивни стари пољски брест у Енглеској проглашен за целу целцату краљевску шуму, само да би био сврстан под заштиту држава, јер закон није предвиђао заштиту појединачних стабала.
И још да напоменем да је војвода из Првог српског устанка, Васа Чарапић, после јуначке смрти (1806.) док је јуришао на Стамбол капију у Београду, сахрањен под брестом код манастира Раковица.
На самом крају, за љубитељ(к)е поезије и Жака Превера ево пар стихова из познате песме Барбара, а који имају, на неки начин, везе и са брестом:
Сећаш ли се Барбара
Падала је киша непрестана
Над Брестом тога дана.
А ти си ишла насмејана,
Покисла, озарена, очарана
Под крупним капима кише.....