Možete li da zamislite Novi Sad bez keja, šetališta duž Dunava?
Naš Kej (zovem ga tako iako je samo manji deo od šest kilimetara šetališta kej u pravom smislu reči) postao je za Novosađane isto toliko simbol grada kao Dunavska, Bulevar ili Miletić.
Čini mi se da je to šetalište jedina vredna stvar koju je Novi Sad dobio poslednjih decenija.
Da i ne govorim da je verovatno najomiljenije mesto Novog Sada.
Za mlađe, kej je kao nešto bogomdano, nešto što je tu oduvek. No, Novi Sad je izišao na Dunav tek pred II svetski rat. Bilo je na dunavskoj obali pristanište (putničko i teretno) bile su tu tikvare u kojima je čuvana riba do iznošenja na pijace. Ali prve zgrade, obrisi današnjeg keja stigle su do Dunava tridesetih godina XX veka.
Još se i ja sećam dunavske obale kad kad se budući kej tek mogao u mašti videti.
Ovo mi je najstarija sačuvana slika današnjeg keja.
Odmah do keja sam stanovao od 1953. do odlaska iz roditeljske kuće, pa opet tokom 90-tih do rušenja mostova. Gledao sam kako se kej gradi, proširuje, branio ga od Dunava 1965. vodio goste moje lične i druge da vide 'moj kej i Dunav'...
Kupao se i pecao, privezivao čamac na keju. Sedeo na stepenicama letnjih noći u mirisu vode Dunava. Naravno, i šetao se, držeći se diskretno za ruke.
I, najstarije sačuvane slike mojih ruku delo:
Sada su na keju u sve većem broju 'neki novi klinci'.
Šta je kej za vas?
Slikate li ga?
Podelite vaš kej, slikama i rečima sa ostalima.
Citat
