Tamo–amo po Vojvodini - Strana 2
Strana 2 od 2 PrvaPrva 12
Prikaz rezultata 16 do 24 od ukupno 24
  1. #16

    Odgovor: Tamo–amo po Vojvodini

    SOT
    - selo kroz koje smo nekad često prolazili -



    Do uspostavljanja državne granice sa Hrvatskom kroz Sot se često prolazilo iz Bačke prema Bosni, Sloveniji Jadranu... Sada je saobraćaj mnogo redji.


    ''Село Сот се налази на јужним падинама Фрушке горе у северном делу Шидске општине, на магистралном путу Шид-Илок. Назив села је потекао од италијанске речи "Sotto il Monte" што значи под брдом. Народ је прихватио лакши облик Сот и тако је остао назив који и данас носи.
    Према последњем попису у Соту се налази 299 домаћинстава са 832 житеља који чине вишенационалну структуру. Од седишта општине Шид удаљено је 8,5 километара, а од најближег места у Р. Хрватској, Илока уједно и реке Дунав 10 километара. Магистрални пут Е - 18/а направљен је 1969 године...'' (Sajt opštine Šid)


    ''Сот се први пут помиње у мађарским документима 1297. године. Међутим прва налазишта која доказују да је Сот био настањен много раније нађена су на више локалитета у околини села. На потесу Градина пронађени су трагови насеља из периода неолита, сопотско-ленђелске културне групе. Упоредо са Сотом постојало је и место Пакледин које почетком 18. века престаје да постоји. У средњем веку Сот се помиње у списима поседа племићких породица Горјански, Хорват, Рашкаи и Гереб. У периодима владавине Горјанских Сот је забележен као утврђење. Под Tурцима је од 1526. до 1688. када су десетину и друге дажбине плаћали турском поседнику Кенесаковићу из Нијемаца. Од ослобођења од Tурака заједно са већим делом Срема припали су поседима италијанског грофа Одескалкија...'' (Википедија)


    '' У првом нађеном попису породица из 1736. године помиње се 12 породичних старешина у Соту и 28 у суседном Пакледину. Пресељење Пакледина у Сот догодило се 1742. године највероватније због изградње римокатоличке цркве Св. Катарине у Соту. После 1848. године и ослобађања од феудалне власти Сот је у саставу Аустроугарске монархије до 1918. године. Стварањем краљевине СХС Сот улази у састав Илочког среза и Дунавске бановине. Стварањем Бановине Хрватске и Сот са Илочким срезом улази у њен састав. У овом статусу село је било до почетка Другог светског рата када потпада под Павелићеву НДХ. Село је ослобођено 04.12.1944. године и тај датум се и данас обележава као Дан села. Стварањем републичке границе између Хрватске и Србије од стране Ђиласове комисије Сот је од 1948. године у срезу Шид. Током рата деведесетих година долази до великих миграција становништва и мењања националне структуре села.''

    2002. око 43% становништва чине Срби, а око 40% Хрвати.(Википедија)

    ''Prema popisu stanovništva 1910. godine Sot je imao 1.257 stanovnika od toga kao materinji jezik mađarski je govorilo 502 stanovnika, 415 hrvatski, 184 njemački, 115 slovački , 21 rusinski, 18 srpski i 2 ostali, rimokatolika je bilo 1.129 a pravoslavaca 60. ''(Vikipedija)


    Pravoslavna crkva je nedavno sagradjena.

    '' Месна управа, школа, пошта, трговински и угоститељски објекти, спортски терени и спортска сала, земљорадничка задруга и здравствена амбуланта су скоцентрисани у самом центру села. Економија "Зараван" налази се североисточно од села на око 2 километра. Атар села Сот је издуженог облика и има површину око 2.000 хектара од чега је 1/4 дела под шумом.
    Фичка култура у селу нема већу традицију и ослања се углавном на играње фудбала, где је и 1970. године основан клуб "Братство", поред фудбалског клуба у селу, делује ловачко друштво "Фазан" и риболовачко друштво "Језеро" Сот које је основано 1980. године.'' (Sajt opštine Šid)














    РИМОКАТОЛИЧКА ЦРКВА СВ. КАТАРИНЕ




    ''РИМОКАТОЛИЧКА ЦРКВА СВ. КАТАРИНЕ
    У селу Сот у подножју Фрушке Горе, десетак километара североисточно од Шида, саграђена је крајем прве половине XVIII века римокатоличка црква посвећена Св. Катарини. Време подизања одређује и представа патрона храма са точком, симболом светитељкиног мучеништва, насликана 1747. у духу барока. Као један од старијих сакралних објеката у Срему, грађевина је током два и по века постојања претрпела известан број преправки и доградњи...'' ('Споменичко наслеђе Србије' – Завод за заштиру споменика културе РС)

    Crkva je spomenik kulture velikog značaja.




    Od Sotskog jezera prema selu.


    ''Од центра села на око 1000 метара налази се акомулационо језеро чија је дужина бране 185 метара а максимална висина 11,6 метара, запремина воде је 880.000 метара кубних што покрива 22 хектара.'' (Sajt opštine Šid)






  2. #17

    Odgovor: Tamo–amo po Vojvodini

    TORAK - DONEDAVNO BEGEJCI



    Sadašnji Torak su nekada bila dva sela: Veliki Torak (sada istočni deo sela, prema granici sa Rumunijom) i Mali Torak (zapadni deo sela, prema Žitištu).

    Tako sadašnje selo Torak ima i dve rumunske pravoslavne crkve, podignute u nekadašnjim posebnim selima.


    ''Торак представља по значају другу раскрсницу у житиштанској општини. Од њих се одваја североисточни пут који повезује 4 општинска насеља и даље води у Румунију, и југоисточни пут који повезује житиштанску и сечањску општину...'' (Vikipedija)




    ''Први траг датира из 1334. године и спомиње се под називом Торак. Тада је место било насељено Србима. У другој половини 18. века око 20.000 Румуна помера се из ердељских планина у Банат. Масовни долазак Румуна у Торак уследио је 1767. године. Том приликом формирана су два насеља - Мали Торак и Велики Торак, који су постојали све до краја I светског рата. Највише Румуна се доселило из долине Мориша, Чанада, Србовца и Сакалхаза. Године 1781. купио га је Исак Киш...'' (Vikipedija)


    ''О пореклу имена Торак мало се зна. Од 1947. године до 12.04.2001. носи назив Бегејци, када му се враћа првобитни назив. ..'' (Vikipedija)


    Veliki Torak

    ''Торак (мађ. Bégatárnok) је насеље у Србији у општини Житиште у Средњобанатском управном округу. Према попису из 2002. било је 2850 становника (према попису из 1991. било је 3700 становника)...'' (Vikipedija)




    Istorija naselja
    Prvo dokumentovano svedočanstvo o postanku sela datira još iz daleke 1332. god. kada se Torak pominje na listama papske desetine, u kojima su zabeležena sva primanja tih godina sačuvana u Arhivu katoličke eparhije u Cenadu. Prema navedenim dokumentima, u Torku je vec 1337. god. osnovana parohija. Srpska pravoslavna mitropolija u Sremskim Karlovcima, pod čijom su jurisdikcijom dugo vremena (između 1713-1865) bili i banatski Rumuni, uvrstila je Torak među parohije osnovane, "ab immemoriale tempore", smatrajući je kao "parochiam antiquam". Još jedan značajan istorijski dokumenat pominje ondašnji Torak. U Ratnom dnevniku Bajazita, otkrivenom tek sredinom ovog veka u arhivu Top Kapi Saraja iz Carigrada, otkriva se podatak da u svom pohodu protiv Mirče Starog 1394. god. posle napada na Slankamen i Titel, prelazeći kroz Bečkerek, Torak, Pardanj, Dimiskar, Oršavu... ulazi u Vlašku, upućujući se prema Rovinama. Saznajemo da Torak pripada Komitatu Keve (Kovin) i da je pod upravom Tamiškog grofa Canki Mikloša (1401-1455). (BANATerra)




    ''Između 1713-1718. godine usledio je austrijsko-turski rat, a zatim Požarevacki mir (1718) posle kojeg Torak, zajedno sa ostalim banatskim - naseljima, prelazi pod vlast austrijskog carskog dvora. Četiri decenije nakon toga pocinje kolonizacija Banata sa "germansko-katolickim elementima". Prema Naredbi Bečkog dvora od 14.jula 1765. god. koju je potpisala Marija Terezija "sva rumunska sela, koja su se našla na putu germanskih kolonista, trebalo je preseliti na druga mesta". Radi se, naime, o Patentu o kolonizaciji carice Marije Terezije od 25 februara 1763. god., a zatim o Naredbi, odnosno Dekretu, koji je uputila Banatska kancelarija za kolonizaciju 1765. godine, kojim je naredeno iseljavanje rumunskog stanovništva iz istočnog Torontala, kako bi se švapskim kolonistima stvorilo mesto. Ovoj Naredbi je prethodio Memorandum Grofa Perlas Riapa, svetovanog upravitelja Banata, poznatog zakletog neprijatelja Rumuna, koji je 1708. godine, zbog nečasnih rabota bio izbačen iz službe i sudski progonjen. Mađarski istoričari veoma detaljno opisuju, sa kojom brutalnošću je Bečki dvor postupao prilikom iseljavanja domaćeg stanovništva, koje se našlo na putu germanskih ekspanzionističkih planova prema istoku.
    Ni dan-danas se tačno ne zna gde su se pridošlice nastanile. Verovatno se nisu nastanile na lokalitetu starog Torka, koji se nalazio nekoliko kilometara istočnije od mesta, gde se danas nalazi selo. Legenda kaže da je to bilo na Velikom putu ili Carskom drumu, u senci vekovnih brestova, kojih se sećaju i današnji stari seljani. Radi se o putu koji vodi iz Bečkereka (Zrenjanina) za Temišvar. Kolonisti su novim naseljima dali imena sela iz kojh su došli: Serdin i Sakalaz. Sa ovim nazivima, registruje ih mađarska karta Baiiata iz 1769. god. Ali, nisu dugo ostali na ovom mestu. Posle samo nekoliko godina, pravdajući to, "nedovoljnom bezbednošću mesta, koje je izloženo pljačkama i otimačinama", silaze na obalu Begeja, na močvarno zemljište, okruženo visokim vrbama i trskom. Iako je zemljište bilo podložno plavljenju i teško obradivo, ovde su preci Toračana bili bezbedniji, pošto se nisu nalazili na putu napadača i pljackaša. Nažalost, zbog ove seobe, mnogi su napustili selo. Oni koji su ostali su, uz mnogo znoja, stekli ono što im je bilo potrebno za život. To je konstatovao i sam Josif II posle svoja tri putovanja kroz Banat: 1768, 1770. i 1773. god., kada je dva puta prolazio kroz Torak. Posle ovih putovanja su i Rumuni dobili neke olakšice. Dobili su zemlju. Žurili su sa premeravanjem zemlje, tako da su lokalne vlasti dale na korišcenje "Kolonistima po sesiju zemlje (jedan "paor") odnosno po pola sesije ako je porodica bila manja i nije mogla da je obrađuje. Sesija se sastojala od 24 jutra oranice, 6 jutra livade, 3 jutra voćnjaka i 3 jutra opštinskog pasnjaka'.

    Posle ugarske aneksije Banata, život Toračana postaje sve teži. Samo tri godine posle toga, počevši od 1782. pa sve do 1848. godine oni postaju kmetovi na imanju grofa Kiš Isaka, koji uzima u najam oba sela od Bečkog dvora. Zatim, do revolucije iz 1848. god. oba sela prelaze iz ruke u ruku kao vlasništvo raznih grofova, porodice Kiš. Teško stanje Toračana nije se promenilo ni posle revolucije. Bečki dvor je uprkos idejama revolucije 1848. god., ponovo uzeo zemlju i dodelio je (vlasteli) ovoga puta grofu Dukaj Čekoniću, umesto da je podeli seljacima. Na njegovom imanju u Torku, 1903. izbila je seljačka buna koju je vojska ugušila. Bilo je uhapšeno preko 80 rumunskih seljaka iz oba sela, te su osuđeni na zatvor.'' (BANATerra)


    Spomenik stradalima u I svetskom ratu.

    ''Usledio je Prvi svetski rat, u kojemje 118 Toračana izgubilo život. Većina njih je pala na bojnom polju u Galiciji. Mnogi Toračani su odvedeni u zarobljeništvo i stigli do Turkestana.
    Uslovi života u oba sela nisu se mnogo promenili na bolje ni posle ovog rata. To potvrđuje i seljačka buna iz 1918. na imanju Drakslera, a i pobuna Toračana iste godine, u kojoj je sirotinja opljačkala imovinu grčkih i jevrejskih trgovaca što je uticalo da oni napuste selo, kao i da stanovništvo masovno ode u Dobrudžu, Francusku i preko okeana u Argentinu i SAD (1929, 1930., 1931. i 1932. godine).
    Posle Drugog svetskog rata položaj Rumuna u Torku se postepeno poboljšava. 1947. godine dva sela Mali Torak i Veliki Torak se spajaju u jedno selo koje nazivaju Begejci. Od 1960. godine Begejci su bili opštinsko sedište, a od 1960. godine, nakon nove teritorijalno-administrativne organizacije zemlje, selo pripada opštini Žitište.'' (BANATerra)












    Škola


    ''Torak (rum. Torac, mađ. Bégatárnok) je naselje u opštini Žitište u Srednjobanatskom upravnom okrugu. Prema popisu iz 2002. bilo je 2850 stanovnika, odnosno čak za hiljadu manje nego prema popisu iz 1991, kada je naselje imalo 3700 žitelja. Većinu stanovništa čine etnički Rumuni, oko 63 procenata.'' (E-novine)




    Begej

    Reka Begej teče severnim obodom sela; Torak je na levoj obali.


    Veliki Torak slikan sa uspona na most preko Begeja.




    Rumunska pravoslavna crkva u Malom Toraku.




    Na kraju sela prema Žitišti je manastir o kome nisam ništa doznao.


    pretpostavljam da manastir pripada Rumunskoj pravoslavoj veroispovesti.




    Na istočnom kraju sela je ribnjak. Naišao sam na takmičenje i druženje ribolovaca.




    ''У другој половини 1991. године у месту је деловао притворски центар за особе хрватске националности са подручја захваћених грађанским ратом у Хрватској (Притворски центар Бегејци).'' (Vikipedija)
    Poruku je izmenio nenad.bds, 21.01.2014 u 20:52

  3. #18

    Odgovor: Tamo–amo po Vojvodini

    SRPSKA CRNJA - ĐURINA VAROŠ



    Srpska Crnja, selo slično po skoro svemu mnogim vojvodjanskim selima, nije se utopila i ostala bezlični deo ovih prostora. Negujući zaostavštinu i uspomenu na znamenitog žitelja, Srpska Crnja je prepoznatljivija i u javnosti prisutnija od drugih sličnih mesta. Ne znam da li dobro sudim, ali mi se čini da je presudni trenutak za izgradnju takve, prepoznatljive Srpske Crnje bilo ustanovljenje Muzeja - rodne kuće Đure Jakšića ubrzo posle II svetskog rata.

    Naravno, bez truda i pre svega posvećenih nosilaca tog posla, ne bi bilo rezultata. I tekstovi koje ovde koristim su deo tog truda i entuzijazma. Odrednica o Srpskoj Crnji na Vikipediji je najkompletniji prikaz nekog mesta na koji sam naišao; toliko obiman i sadžajan da sam ga morao znatno skraćivati kako bi se uklopio u raspoloživ prostor ovde.



    ''Srpska Crnja je ravničarsko selo koje se nalazi u centralno-istočnom Banatu, uz samu granicu sa Rumunijom, južno od Kikinde, severo-istočno od Zrenjanina i severno od Vršca.
    Prema popisu stanovništva iz 2002. godine Srpska Crnja ima 4.379 stanovnika. Većinu čine Srbi.'' (Vikipedija)


    ''Srpska Crnja se prvi put pominje u srednjem veku (1373. god.), pod imenom Corna...
    Carski vojnici i graničari (militari), koji su učestvovali u borbama protiv Turaka kod Slankamena (1691.), Srpske Crnje (1696.) i Sente (1697.), naselili su se 1698. godine u Crnji. Tada je naseljeno 13 porodičnih zadruga Srba i Crnogoraca. Mnoge crnjanske porodice vode poreklo od ovih graničara (militara), koji su proteravši Turke došli na crnjansku gredu.

    Početkom XVIII veka (1716.) u Crnju dolaze austrijski inženjeri, koji premeravaju hatar i formiraju naselje i ulice, ušoravaju kuće, koje su bile razbacane na sve strane. Od 1718. godine Crnja više nije pod turskom upravom, već pripada Austriji. Godine 1753. izvršena je kolonizacija Crnje. Iz mesta Semialj (danas u Rumuniji) preseljeno je 68 srpskih porodica, sa oko 500 članova, a sa njima i manji broj Rumuna.Krajem XVIII veka (1790.), naseljeno je na zapadnoj strani Crnje 55 porodica Nemaca iz Zombolja. Od tada se stari, veći deo naselja zove Srpska Crnja, a novi Nemačka Crnja. U to vreme pukovnik Čekonić, poreklom Hrvat, prvo dobija za zasluge a zatim kupuje najveći deo hatara Srpske Crnje.'' (Vikipedija)


    Škola

    ''Као насеље први пут се помиње 1373. године, што не искључује могућност да је и раније постојало. У то време Банат је био насељен претежно Србима (Рашанима) а у XV веку називан је RACORSAG. Положај насеља је био врло важан за одржање. Црња (СZERNA) како се у то време звала, налазила се на земљишту нешто вишем од околине, које се протезало у виду греде, правцем североисток-југозапад, па је једно време називана ЦРНА ГРЕДА.

    ... ... О томе како се живело у Старом селишту, нема никаквих података, па се може предпоставити да су главна занимања била: сточарство, лов и риболов. Све до доласка Турака у Банат, половином XVI века, то је непознат део историје Српске Црње.

    У време турске власти Црња је била знатно насеље, а то је остало све до одласка Турака. Да је била веће насеље доказује и један попис становништва из 1660. године. .. Пошто је у то време насеље имало попа, сигурно је имало и цркву, која се налазила у зeмуници мало већој од осталих.

    У народној традицији која се преноси све до данас, за време Турака је у хатару Црње постојао простор за скривање. Ту су долазили сви који нису хтели да плате порез (харач), да иду у војску или из неког другог разлога. Обично је то била трском зарасла мочвара, рит или доље у забаченом делу хатара. У Црњи су за скривање служили потези као што су Збегалиште или Буџак. Брегови су били погодни за осматрање и јављање кад долазе, не само Турци, него и крадљивци коња, пљачкаши или нека друга опасност.

    ... Становници Црње, нови и стари, живе у некој врсти полуномадизма, пландујући по узвишенијим местима, гредама са пашама за многобројну стоку. Мушкарци се баве ловом, сточарством и прављењем путрика (земуница), а жене праве грнчарију, обрађују копачки земљу тек за исхрану хлебом, сеју кудељу, перу вуну, ткају и бојадишу сукна.

    Земунице су биле разбацане по греди и тек кад је 1716. године нова власт (аустријска) дозволила званично, да се праве нове куће - Црњани су то и учинили, али опет на свој начин. То је било без икаквог реда, па су аустријски инжењери, који су те године дошли у Црњу, морали да исправе улице. У томе никада нису успели, јер многи нису хтели да помере куће, па је такав распоред кућа у неким улицама остао до данашњих дана.'' (ИЗ ПРОШЛОСТИ СРПСКЕ ЦРЊЕ - Небојша Фаранов)


    Stara škola

    ''Zgrada osnovne škole „Đura Jakšić“
    Prvi podaci o postojanju škole u Srpskoj Crnji su iz 1778. godine. U državnom izveštaju stoji da je školska zgrada u lošem stanju i da je sklona padu. Učitelj je bio Ranko Gavrilović, a škola se nalazila pored crkve.
    Godine 1894. izgrađena je nova zgrada, od tvrdog materijala, sa lepo urađenom fasadom, koja se i danas koristi.'' (Vikipedija)


    ''Банат је званично припао Аустрији тек 1718. године, али су Аустријанци већ 1716. а нарочито 1717. године, почели да спроводе своју политику унапређења привредно заосталог Баната. Пошто је извршен попис становништва 1717. године - урађене су припреме за колонизацију. Први војнички и грађански гувернер Баната био је коњички генерал гроф Клаудиус Флоримунд Мерси, који је направи план конолизације.

    Према Мерсијевом плану конолизације прво би били насељени Немци, као носиоци пољопривредне производње, јер су они претежно земљорадници, док су Срби као и Румуни склони сточарству, нарочито Румуни који су то од старине. За Србе који су већ насељени од раније у Банату, и били познати као добри царски војници (милитари), било је предвиђено да пређу на земљорадњу, што се касније показало као тешка промена, па су многи то одбили.

    Французи и Шпанци су насељавани због гајења винове лозе, изградњу путева и канала, али их је болест маларија покосила уништивши њихова насеља у Банату, као што су Шарлевил, Нова Барцелоно и друга.
    Мађари су пре свега били познати као добри одгајивачи дувана (Кертиси) и као баштовани. Као добри повртари насељавани су и Бугари у неколико насеља. И тако даље, текао је овај план колонизације кроз цео XVIII век.

    После Аустро-угарског рата 1740. године у Банату је дошло до знатних етничких промена. Царица Марија Терезија, коначно је удовољила захтевима Мађарског племства и поступно укинула војну границу на Моришу и Тиси, коју је у великој мери чинило српско становништво. Поступно укидање границе трај ало ј е од 1741. до 1751. године, а Срби граничари (милитари) тешко су се прилагођавали новом занимању - земљорадњи.

    Због тога је долазило до великих премештања и сеоба читавих села. Спахије и земљопоседници давали су разне привилегије кметовима само да би привукли радну снагу на своје поседе. Црњански хатар био је углавном састављен од великих пашњака, па је тадашњи власник Црње Станиславић, доводио са подножја Карпата Румуне који су били познати сточари, као и све друге који су хтели да дођу и плаћају испашу стоке.'' (ИЗ ПРОШЛОСТИ СРПСКЕ ЦРЊЕ - Небојша Фаранов)



    Dom kulture, biblioteka, spomenik Đuri Jakšiću sa slikarskim priborom u rukama.

    ''Spomenik Đuri Jakšiću
    Prilikom proslave 150 godina rođenja Đure Jakšića (1832. - 1982.), podignut je veliki spomenik, na prostoru ispred doma kulture i biblioteke. Spomenik je izradio Aleksandar Zarin. Te godine (1982.) „Đurini dani - Liparske večeri“ trajale su 15 dana.'' (Vikipedija)

    ''...U XX veku (1920.) osnovano je novo naselje, severno od Srpske Crnje, pod nazivom Vojvoda Bojović. Naseljavanje je izvršeno u periodu 1920. - 1924. (?), kada je izgrađeno 400 kuća. U njih se uselilo 30 dobrovoljačkih porodica iz Prvog svetskog rata, ostalo su bili kolonisti iz Crnje, Klarije i Rumunije. Poslednja kolonizacija Srpske Crnje, bila je 1945. godine, kada se u napuštene nemačke kuće uselilo 400 srpskih porodica, sa 2.000 članova iz bosanske Krajine (okolina Ključa i Mrkonjićgrada). Posle Drugog svetskog rata, sva tri naselja: Srpska Crnja, Nemačka Crnja i Vojvoda Bojović, spojena su u jedno pod nazivom: Srpska Crnja.'' (Vikipedija)




    Spomenik žrtvama fašizma i borcima NOB je na biblioteci.


    Narodna biblioteka Đura Jakšić.

    ''Сиромашто је седамдесетих година XIX века било тако велико да је бечкеречки лист ТОРОНТАЛ сматрао потребним да се јавно обрати влади са захтевом да преузме енергичне мере за ублажење тог зла, ако већ неможе да га реши. Апел је остао без икаквог одзива...

    Због тешког положаја радника и сељака јављају се, у Банату, организовани отпори велепоседницима. У Црњи, која тада броји 7500 становника, тај отпор је веома велики. Незадовољство сељака било је велико и у свим осталим селима у околини: Мађарској Црњи, Торди, Руском селу и Тоби. Ситуација у Тоби је била изузетно тешка тако да је 1898. године у њој избила побуна. Епилог је био: неколико мртвих и знатно више рањених. Дошло је до праве битке између народа и ђандарма. Само је војска успела да успостави ред и мир у селу. Због побуне у Тоби војска је заузела сва околна села и међу њима и Српску Црњу.''(ИЗ ПРОШЛОСТИ СРПСКЕ ЦРЊЕ - Небојша Фаранов)






    Rodna kuća - muzej Đure Jakšića je u centru sela.


    ''Kuća u kojoj je danas smešten Muzej Đura Jakšić često je do danas menjala vlasnike i funkcije. Posle smrti Dionisija Jakšića kuća je pripala najmlađem sinu Venijaminu, svešteniku u Crnji. Posle smrti Venijamina Jakšića, kuća je pripala državi. u njoj je 1919. otvorena prva biblioteka i čitaonica u Srpskoj Crnji. Godine 1932. prilikom proslave stote godine od rođenja Đure Jakšića tadašnja opština Srpska Crnja je postavila na ovu kuću spomen-ploču koja i danas ovde stoji. Nekoliko godina kasnije 18. maja 1939. godine svečano je otkriven reljef sa likom Đure Jakšića i smešten iznad spomen-ploče. (Vikipedija)

    Pred Drugi svetski rat u ovoj kući je bila smeštena pošta, a za vreme rata ovde je bilo sedište nemačke policije. Nemci su tada skinuli i spomen-ploču i reljef sa Đurinim likom.

    Prva odluka o otvaranju muzeja posvećenog Đuri Jakšiću doneta je 5. decembra 1944. godine. Muzej nije otvoren tada, već 5. oktobra 1952. godine.'' (Vikipedija)




    Aleksandar Olćan - Baca, zaposlen u biblioteci i odgovorno lice muzeja, otvorio je i pokazao mi muzej iako tada nije bio otvoren za posetioce.

    ''Rodna kuća Đure Jakšića stavljena je pod zaštitu 1956. godine. Odluku o osnivanju Spomen-muzeja Đure Jakšića donela je Skupština opštine Srpska Crnja 1957...U jednoj sobi su izložene kopije dokumenata i fotografija, izvodi iz dnevne stampe, knjige i note...

    Drugu postavku uradio je Narodni muzej Zrenjanin u Zrenjaninu 1962. godine u okviru prvih „Liparskih večeri“ koje su sadržale niz kulturnih manifestacija, pozorišnih predstava, izložbi i koncerata.
    Izložbeni prostor muzeja ima tri sobe. Sadašnju postavku uradio je Narodni muzej Zrenjanin 1981. godine...'' (Vikipedija)




    Grobovi Jakšića (Đura je sahranjen u Beogradu).

    ''Отац песника Ђуре Јакшића, Дионисије Јакшић (1806—1878), сеоски свештеник, био је интелектуалац, високообразован и културан човек. Имао је разумевање за музику, сликарство (о томе постоји сведочанство Ђуре Јакшића), па и за литературу. Још као младић, у ђачким данима, окушавао се у »стихотворству«. Своје пуно схватање културе манифестовао је и тиме што је, мада уз највеће материјално напрезање и жртве, школовао својих пет синова: Ђуру, Максима, Марка, Јована и Веминијана. Сва браћа, као и синовци Ђуре Јаkшића, истакли су се у политичком и јавном животу Војводине. Милета Јакшић (1863—1935), мада му је дефинитивно признато угледно место у српској литератури, некако стално је остао у сенци овог стрица Ђуре...'' (Из брошуре музеја)


    Kuća Konstantinovića

    ''Kuća Konstantinovića je stara skoro 200 godina, a značajna je po tome što se u njoj nalazila čuvena kafana „Zvezda“. Tu se od druge polovine XIX veka, pa sve do šezdesetih godina XX veka odvijao kulturno-zabavni život Srpske Crnje. U njoj su se održavale čuvene igranke, između dva rata. U XIX veku ispred zgrade je postojao veliki trg gde su se održavali svi skupovi Crnjana, tako da je ona bila neka vrsta gradske kuće.'' (Vikipedija)


    ''Bista Đure Jakšića
    Bista Đure Jakšića postavljena je 5. oktobra 1952. godine na trgu ispred kafane "Zvezda", preko puta rodne kuće, a danas se nalazi u parku. Bistu je uradio vajar Aleksandar Zarin, rođen u Srpskoj Crnji. Postavljena je na postament na kome je pre rata, samo dve godine (1939. - 1941.), stajalo bronzano poprsje Kralja Aleksandra Karađorđevića.'' (Vikipedija)


    Spska pravoslavna crkva

    ''O vremenu gradnje hrama u Srpskoj Crnji postoji nedoumica. Prema S. Borovskom, sazidan je 1775. Međutim, zapis u kartuši ispod carskih dveri, pronađen prilikom obnove crkve 1892, govori da je crkva podignuta 1788.

    Osamnaest ikona na ikonostasu, na pevnicama i tronovima iz 1853. rad su Đure Jakšića, najznačajnijeg slikara srpskog romantizma. Iako pripadaju njegovim ranim radovima, u kojima je osetna tendencija da se postigne sličnost sa ikonama Konstantina Danila, crnjanske ikone značajne su među relativno malobrojnim Jakšićevim delima iz oblasti crkvenog slikarstva. Đura Jakšić je tokom 1852. i 1853. godine započeo zamenu ikona, ali nije zamisao izveo do kraja.'' (Vikipedija)






    Otac Bojan Turo i supruga došli su, otvorili i pokazali crkvu iako ja nisam neki poseban, 'VIP', prolaznik kroz Crnju.




    Rimokatolička, 'Švapska' crkva.






    ''Kastel
    Pet stotina jutara najplodnije banatske zemlje, koje je 150 godina bilo vlasništvo porodice grofova Čekonića da bi ga poslednji grof iz te loze, Šandor Čekonić, zbog duga na kocki 1934. godine prodao zrenjaninskom lekaru Aleksandru Sajoviću, Jevreju, pripadao je nemačkom generalu Nojhauzenu jer su Sajovići, bežeći pred nemačkom represijom, napustili Jugoslaviju.

    Nemački general Franc Nojhauzen izgradio je 1943. godine dvorac - Kastel. Arhitekta je bio Rus-zarobljenik. Dvorac je generalu služio kao letnjikovac.
    Godine 1981. pretvoren je u motel sa restoranom i četrdeset ležaja u 16 soba.'' (Vikipedija)


    ''... svako ko je nekada živeo u Crnji, sigurno ima više lepih, nego ružnih utisaka koje je poneo iz perioda provedenog u njoj. Pored sijaset impresija, izdvojiću one najupečatljivije koje mogu ujedno biti i najjasnija slika, i najsadržajnije slovo, o Crnjanima, Srpskoj Crnji i načinu života u njoj. A tu je sledeće, po čemu je Crnja posebna i jedinstvena: Crnjani su se nekako uvek razlikovali od meštana okolnih sela, i svi su ih smatrali za drugačije, i samo sebi svojstvene ljude. U Crnji je uvek postojala, najinteresantnija, podela između kolonista(Bosanaca) i starosedeoca(Lala), koja je, najmaštovitije, bila oivičena humorom posebne vrste i čitav taj "rivalitet" je bio, i jeste, nešto posebno lepo i u njemu se uživalo, za razliku od mnogih drugih mesta sa ovakvom vrstom "podele". Dobroćudnost i inspiracija, obe ove strane, nigde još nije tako jasno viđena. Ukratko, to je i najveće bogatsvo ovog mesta.'' (Vikipedija)
    Poruku je izmenio nenad.bds, 16.01.2014 u 20:47

  4. #19

    Odgovor: Tamo–amo po Vojvodini

    BAČKI BRESTOVAC



    ''Бачки Брестовац (мађ. Szilberek) је село у општини Оџаци, у Западнобачком округу.
    Према попису из 2011. било је 2821 становника (према попису из 2002. било је 3469 становника). У насељу има 1079 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,61.
    Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња четири пописа, примећен је пад у броју становника.'' (Vikipedija)




    ''KRATAK ISTORIJAT SELA
    Backi Brestovac ima proslost duzu od cet ir i po veka. Prvi put se spominje jos 1543. godine u biskupskim poreskim knjigama kao Veliki Brestovac, a kasnije, 1650. godine kao pustara Sombora. Za vreme turske vladavine, dobio je ime Brestovo. 1728. godine, u Backi Brestovac se deseljavaju stanovnici iz kraja oko Slavonske Pozege i Pakraca.

    ... Mocvarno zemljiste ovih jezera, nanosi i tokovi Dunava i Tise, stvarali su osnove danasnje plodne nizije. Podizana su naselja, selo je bilo u procvatu sve do dolaska Tatara. Pustos i zalost vladali su sve do njihovog odlaska. Kasnije su podizana nova naselja, polako se normalizovao zivot i sve tako do dolaska Turaka u 15. veku. Dok su Turci vladali Backom ( 1526. - 1687. ), sa juga Srbije su se doseljavali Srbi Bunjevci sa svojim domazlukom. Tako je posle 1526. godine nastalo mesto Brestovac. Brestovac je bio vojnicko selo u kojem su vecinu stanovnistva cinili Rumuni.

    Od 1740. godine, selo pripada opstini Brestovica koja je pripadala somborskoj vojnoj granici a vecina stanovnistva su bili vojnici.

    1741. Brestovac je stavljen pod gradjansku upravu komiteta i vojne uprave. Pet godina kasnije, pocinje novo iseljavanje Srba...'' (Sajt MZ Bački Brestovac)


    Avion je spomen na dve vazduhoplovne jedinice.
    Pretpostavljam da je i u Bačkom Brestovcu bio improvizovani aerodrom (kakvih je bilo još po Vojvodini) koji se koristio u završnim borbama za oslobadjanje Jugoslavije u jesen 1944. i početkom 1945.


    Vatrogasni dom

    ''DOBROVOLJNO VATROGASNO DRUSTVO
    DVD je osnovano 1890. godine. Sam pocetak rada DVD-a je bio vrlo tezak. Rad je bio ispunjen teoretskim ucenjem i prakticnim vezbama. Prvo ispitivanje spremnosti DVD-a, slucajno se poklopilo sa odrzavanjem vatrogasnog bala. Izbio je pozar u kuci Sefer Mihajla u Zeleznickoj ulici ( danas ulica Marsla Tita ). Vecih pozara bilo je i kasnije. Narocito treba istaci pozar kod brace Simic. Te 1907. godine, komandir DVD-a Ferdinand Bom je kroz dimnjak zapaljene kuce spasao trogodisnje dete koje je spavalo u kuci.

    Posle prvog svetskog rata, drustvo broji 70 vatrogasaca, ne racunajuci clanove muzicare. U to vreme, svaki vatrogasac je sam sebi kupovao uniformu kako bi se ustedelo za pumpe za vodu i izgradnju novog vatrogasnog doma.

    70% sredstava za izgradnju doma su ostvarili clanovi drustva. Vandrednim sakupljanjem je dobijeno 35 000 dinara a 10.000 dinara dao je orkestar DVD-a.

    Arhitekta doma bio je Jozef Ofembaher. Izgradnja doma je zavrsena 1939. godine. Svecano otvaranje je planirano za sledecu godinu ( na tridesetogodisnjicu postojanja drustva ) ali do toga nije doslo zbog zategnute politicke situacije.

    Danas, DVD broji tridesetak članova.'' (Sajt MZ Bački Brestovac)

    (Dobrovoljna vatrogasna društva javljaju se sa uvodjenjem parnih mašina u poljoprivredu koje su bile opasn i čest izvor požara.)


    Spomen ploča na zidu Mesne kancelarije na 30-to godišnjicu dolaska 950 kolonista i naziv (ugašene) krčme podsećaju na kolonizaciju posle II svetskog rata.


    ''... Ime Brestovac je slovenskog porekla. Predpostavlja se da su u selu bili Brestovi i na osnovu tog drveta selo je dobilo ime Brestovac. 1904. godine selo menja ime u Szilberek i to ime nosi sve do Prvog svetskog rata. Od 7.aprila 1920. godine zvanicno ime sela je Backi Brestovac.
    12.4.1941. godine, Madjari su zaposeli selo i sve do 1944. selo je opet preimenovano u Szileberk.'' (Sajt MZ Bački Brestovac)


    Spomenik Crveoarmecima - nedavno je parkić oko njega posvećen Rusko - Srpskom prijeteljstvu.


    Pravoslavna crkva


    ''Hram Svetih apostola Petra i Pavla u Bačkom Brestovcu datira iz 1744. godine. Sadašnji ikonostas hrama rad je slikara Đorđa Rakića iz 1834. godine, dok se prvobitni ikonostas, nepoznatog autora, nalazi u Galeriji Matice Srpske u Novom Sadu.

    Zoografske ikone velike umetničke vrednosti ovog hrama takođe se čuvaju u Galeriji Matice Srpske u Novom Sadu od 1955. godine. Godine 2002. hram je stavljen pod zaštitu države kao spomenik kulture.''









    ''NASELJAVANJE NEMACA.
    Naseljavanje Nemaca u Brestovac je usledilo za vreme cara Josifa drugog, na osnovu carskog patenta. Stotinak porodica naseljenika dolazili su niz Dunav do Apatina. Odatle su isli za Brestovac u koji su stigli u prolece 1786. Prvo skloniste sui m bile vec postojece kuce. 13.02.1936. nemacke novine “Deutsches Volksblatt” podnose izvestaj da je vecina Nemackih doseljenika iz nemackog dela Lotringije, Luksemburga, iz Buskupije iz Trira, Majnca, Spajerna, knezevine Salm Salm iz Rajnsko – Pruske oblasti, Virtemberga i Brajsgaua.'' (Sajt MZ Bački Brestovac)


    ''Као последицу фашистичке окупације Југославије у Другом светском рату и чињенице да је 95% југословенских Немаца било учлањено у профашистичку организацију "Културбунд" и да је себе декларисало као држављане Трећег рајха, нове послератне југословенске власти су већину немачког становништва тадашње Југославије (укључујући и Немце из Бачког Грачца) лишиле грађанских права и конфисковале им имовину. Већи део југословенских Немаца (око 200.000) напустио је територију Југославије заједно са окупационом немачком војском у повлачењу, док је мањи део Немаца који је остао на југословенској територији логорисан. После укидања логора, и већина преосталих Немаца се иселила из земље...'' (Из Википедије


    Rimokatolička - 'nemačka' crkva.


    Rimokatolička crkva je, po svemu sudeći izgradjena posle 1800. godine. Nisam naišao na podatak koji bih mogao preneti.


    ''Znameniti Brestovčani

    ATANASIJE NIKOLIĆ (Backi Brestovac 18. januar. 1803 - Beograd, 28. jul. 1882)
    Bio je saradnik i povjerljiva ličnost kneza Mihaila Obrenovića i Ilije Garašanina. Bio je u policijskim i drugim službama. Zaslužan je za uređivanje Beograda. Pisao je drame, poljoprivredne pouke, udžbenike, književne prikaze i dr; skupljao je narodne pripovijetke.
    Kao prvi rektor Liceja u Kragujevcu počeo je sa radom 3. oktobra 1839. i predavao je matematiku na Liceju do kraja oktobra 1842. kada je došlo do smene dinastija na srpskom prestolu.
    Ima velike zasluge i za početke matematike u Srbiji. Atanasije Nikolić je napisao prve udžbenike iz matematike za Licej.

    JOVAN BERIĆ (1786-1845), pesnik i pedagoški pisac, rođen u Bačkom Brestovcu 1786. godine. Na peštanskom univerzitetu je doktorirao filozofiju 1809.godine.Iste godine završava prava u Požunu (Bratislavi). Godine 1810. je postavljen za aktuara školske deputacije pri vrhovnom nadzorništvu srpskih, grčkih i rumunskih škola u Ugarskoj. Bio je u prijateljstvu sa Vukom Karadžićem i Jovanom Hadžićem, preko koga je kao savetodavac imao udela u osnivanju Matice srpske.

    FILIP NIKOLIĆ ( 1830 - 1867 ) Prvi srpski drzavni bibliotekar... Narodna biblioteka Srbije početke beleži 1832. godine u vreme štampanja prvih knjiga u Državnoj štampariji i zavođenja obaveznog primerka...Ukazom kneza Aleksandra Karađorđevića uspostavlja se zvanje bibliotekara i čuvara Narodne biblioteke i Muzeja. Za prvog čuvara postavljen je, 1853. godine, profesor Trgovačke škole Filip Nikolić. (Sajt MZ Bački Brestovac)

    SEBASTIJAN LAJHT
    Grafičara i vajarakoji je živeo do 1908. do 2002. godine. Najdarovitiji umetnik među dunavskim Švabama rođen je u Bačkom Brestovcu, a po završetku Drugog svetskog rata napustio je rodno mesto i otišao u Nemačku gde je u gradu Pasau živeo do svoje smrti.
    Sebastijan Lajht je za svoj stvaralački rad dobijao mnoga priznanja. Za kulturno delovanje u okviru sporazumevanja naroda, jugoslovenski kralj Petar II Karađorđević dodelio mu je Orden Svetog Save, a grad Pasau počasnu zahvalnicu za delovanje u kulturi. (Sajt Radio Odžaci)




    ''Na sredokraći puta između grada Sombora i varoši Odžaci nalazi se Bački Brestovac, još jedno ostarelo mesto nad kojim se nadvila senka odumiranja. Na nekadašnju idiličnu lepotu sela pod brestovima podseća poneka sačuvana barokna fasada, dugački i široki šorovi i kapije. I još nekoliko preostalih dudova.
    Brestovac je bio mesto sa 800 Srba i pet puta toliko Švaba. Bila je jedna ulica optanata, Srba koji su se na osnovu sporazuma Kraljevine SHS i Mađarske 1924. godine vratili u maticu iz Sent Andreje i okoline. Posle Drugog svetskog rata ostalo je nekoliko Švaba, a u kuće onih koji su otišli u Nemačku uselili su se kolonisti iz Like. Mesto je 1951. godine imalo 6.000 stanovnika, mnogo mladih, školu sa više od 1.250 đaka.
    - Zadruga je u najboljim vremenima zapošljavala skoro 300 radnika, selo je za vreme kraljevine imalo dve ciglane, veliku stolariju, kudeljaru, sirćetanu, dosta seljaka srednjaka. Kud god da si se okrenuo - napredak, i misliš, radujući se, da tome kraja nema - priča sa tugom hroničar sela Miomir Krnjajić, nastavnik matematike u penziji. - Sad je sve drugačije. Ostalo je desetak prodavnica, trafika, pet birtija, 2.700 stanovnika, škola ima 200 đaka, sve više starih koji ne napuštaju svoja dvorišta. Mladi su razočarani i ko god može odlazi, jer u selu nema posla, nema perspektive...
    ...Neke ulice u selu deluju sablasno, nigde žive duše. O propadanju najbolje svedoče kuće koje se urušavaju, nepodnošljivo im je odsustvo ljudi, padaju “biber” crepovi, dotrajali prozori. O prisustvu Švaba svedoče još neke kuće koje su ostale postojane i posle dugih godina samovanja. Tu je zgrada bivše građanske škole, kuće Lelbaha, Kveringera...
    - Sad je ovde oko 300 praznih kuća, svaka treća mislim da je prazna, a sa malim ulaganjima i sa ljudima u njima svakoj bi se lako mogao udahnuti život, propevala bi dvorišta i bašte. Najmanje 100 kuća niko više ne otvara, a u oko 70 stanuje samo po jedan starac - rekao je Đuro Božanić, bivši sekretar mesne zajednice..
    ...Nikola Lončar, bivši radnik zemljoradničke zadruge, kaže da su iz njegove generacije svi napustili selo. Zadruga je bila oslonac, sad je u rukama Iraca, na poslu je ostalo svega desetak radnika. - Ovde će jednog dana biti samo nekoliko kombajnera, svi ostali su višak, nisu potrebni - kaže razočarano Lončar, i dodaje da nikada neće zaboraviti dan kada mu je sa još 150 ljudi u zadruzi rečeno da su višak.
    ..Odlazi se, a ne dolazi se. I svi žele da odu. Ne zna se ko se poslednji doselio u Bački Brestovac, taj bi sad sigurno otišao negde drugde. Kuće praktično nemaju nikakvu tržišnu vrednost.
    '' (’Novosti’ - S. Mirić | 28. Jul 2012)












  5. #20

    Odgovor: Tamo–amo po Vojvodini

    VOJVODA STEPA
    - kolonističko selo uz granicu -




    ''Selo je osnovano 1923. kolonizacijom. Znatan procenat kolonista su činili vojnici srpske vojske, koji su su stoga odlučili da daju ime svom selu po generalu Stepi Stepanoviću, iako se on lično tome protivio...''


    ''Војвода Степа је насеље у Србији у општини Нова Црња у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1.366 становника (према попису из 1991. било је 1827 становника).
    Првобитно име села је било „Леоновац“.

    Највећи велепосед у Банату био је Андрије и Александра Чеконића од 35.000 катастарских јутара земљишта. На њему су формирана најбројнија колонистичка села: Војвода Степа, Банатско Карађорђево, Александрово. Првобитно име села је било „Леоновац“, по сину грофа Чекоњића на чијем је поседу основано село..'' (Vikipedija)




    Spomenik žrtvama fašizma i palim borcima NOR.




    ''Становници су одлучили да селу дају име по свом команданту, војводи Степи Степановићу. Војвода Степа је насељена 1923. године, колонизацијом из разних делова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Херцеговине, Црне Горе, Лике и Босне), а такође и доласком српских оптаната из Мађарске (Батања) и Румуније. Колонисти су већином били српски добровољци са Солунског фронта. Четири породице Солунских добровољаца су насељене из Величана код Требиња.

    Укупно су се доселиле 642 породице, од којих 397 породица добровољаца, из 224 различита насеља. Груписали су се у различитим деловима села, насељавајући се по завичајној основи, јер су само уз међусобну солидарност могли опстати на њима непознатом простору.[3]
    Упркос завичајној атомизацији колонисти су се окупљали у нову заједницу на темељу истоветних интереса да изграде своја домаћинства на тлу који им је било непознато. У старој велепоседничкој згради почела је 18. новембра 1927. године да ради школа, а први учитељ био је Душан Тодоровић из Чачка. Године 1934. изграђена је најмодернија школска зграда са четири учитељска стана. Војвода Степа постаје општина 1935. године, а 1936. је изграђена општинска зграда. Године 1939. у новом насељу изграђени су, поред храма, и соколски и парохијски дом...'' (Vikipedija)










    Политика 2012 - Ђуро Ђукић:

    ''Формирање Војводе Степе почело је пре 90 година као део великог процеса колонизације којег је новостворена држава Краљевина СХС водила на свим оним просторима који су за њу били несигурни и у складу са својим државним циљевима, ради промене етничких односа и заштите несигурних и порозних граница. У највећем броју овде су досељени солунски добровољци који су пре тога доживели епопеје авантуристичког исељавања у САД, одакле су се одазвали зову отаџбине, а неки су на херојски фронт стигли из Русије, пошто су се масовно предавали руској војсци.

    Насељавање Баната између два велика рата проучава Милан Мицић, и сам потомак солунског добровољца са Баније и историчар који је на овој теми развио и докторску тезу. Према његовим речима, на тлу Баната формирано је 35 колонија које су пред почетак Другог светског рата бројале око 30.000 становника. Главни колонизациони људски потенцијал нове државе чинили су српски ратни ветерани – добровољци из динарских крајева југословенске државе, за нову државу проверени чином добровољства у Првом светском рату, а потом и српски оптанти из Румуније и Мађарске који су се определили да живе у матичној држави, и колонисти из банатских села, углавном између Великог Бечкерека и Велике Кикинде, захваћени идејом деобе земљишта по примеру бољшевичке револуције у Русији. Земља коју су колонисти добијали била је земља развлашћених велепоседника, али и она која је дотада била општинском власништву.

    Највећи велепосед у Банату био је онајАндрије и Александра Чеконића од 35.000 катастарских јутара земљишта. На њему су формирана најбројнија колонистичка села: Војвода Степа, Банатско Карађорђево, Александрово и Војвода Бојовић.

    Насеље Војвода Степа настало је на једном од мајура којег су звали Леони. Колонисти су се населили и на суседне мајуре. Село, које је добило име по великом војсковођи, формирали су ратници из свих делова Лике, из Попова поља и Љубиња у Херцеговини, из Босанске Крупе, Кључа и Вишеграда у Босни, из околине Будве и Никшића у Црној Гори, из околине Бенковца и Книна у Далмацији, мањи број породица с Баније и Кордуна, али и Срби из српских села која су остала ван граница новостворене краљевине око Темишвара и из варошице Батања у Поморишјуу Мађарској, па и колонисти беземљаши из Меленаца, Кумана, Драгутинова – банатских села између Великог Бечкерека и Велике Кикинде. Укупно су се доселиле 642 породице, од којих 397 породица добровољаца, из 224 различита насеља. Груписали су се у различитим деловима села, насељавајући се по завичајној основи, јер су само уз међусобну солидарност могли опстати на њима непознатом простору и уз скромну помоћ сиромашне државе. Истражујући прве године насељавања, историчар Мицић је открио да је владало хронично сиромаштво колониста, неприлагођеност простору, честе болести и умирања (добровољачке колоније су називане „колонијама удоваца”). Спор колониста из Војводе Степе и српских староседелаца из Српске Црње око деобе земље довео је 5. октобра 1928. године до демонстрација 200 добровољаца из Војвода Степе у Београду и блокаде Министарства за аграрну реформу, као и разговора делегације добровољаца с председником владе дрАнтоном Корошецом.А начелник среза Јаша Томић 18. новембра 1934. године жалио се управи Дунавске бановине на непослушност становника Војвода Степе: „Питам се докле неће важити закони и наређења старијих за ове људе који су створили државу у држави?Када су овакви према Краљевској банској управи, можете замислити какви су према мени!”

    Историчар Мицић истиче да су сами колонисти имали осећање да врше историјску мисију на простору Баната. –У обраћању властима за финансијску помоћ приликом градње јавних зграда у насељу колонисти су истицали: „Наша добровољачка колонија овде на граници наше домовине биће одбрамбена тврђава и стража Југославије” или „колонија Војвода Степа на североисточним међама наше државе окружена је националним мањинама и будни је стражар наше нације и наше нам миле домовине”.

    Најважније питање за колонисте била је градња кућа,али је она потрајала дуго, због недостатка финансијских средстава. Тако је један од колониста 1934. године имао кућу без врата и прозора, други „кућу склону паду”,трећем су се „зидови куће због влаге и подводности срушили”.

    Упркос завичајној атомизацији колонисти су се окупљали у нову заједницу на темељу истоветних интереса да изграде своја домаћинства на тлу који им је било непознато. У старој велепоседничкој згради почела је 18. новембра 1927. године да ради школа, а први учитељ био је Душан Тодоровић из Чачка.Године 1934. изграђена је, уз финансијску помоћ Владе и Дунавске бановине, најмодернија школска зграда са четири учитељска стана која је коштала више од 500.000 динара.Војвода Степа постаје општина 1935. године, а 1936. је изграђена општинска зграда. Године 1939. у новом насељу изграђени су, поред храма, и соколски и парохијски дом.''













    ''Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.''


    Војвода Степа се налази 20,5 километара источно-југоисточно од Кикинде (ваздушном линијом), 45 километара северно од Зрењанина и 12 километара од румунске границе.

  6. #21

    Odgovor: Tamo–amo po Vojvodini

    КРУШЕДОЛ


    Када се помене 'Крушедол' углавном се помисли на знаменити манастир. Због манастира Крушедол, два насељена места, па и Сретењска црква - вршњакиња манастира, остану некако без дужне пажње.


    Крушедол Село

    Назив села потиче од крушке - тако етимолошки речник каже позивајући се на Вука Караџића.


    Четири су насеља на источном крају општине Ириг: Крушедол Село и Крушедол Прњавор, Велика Ремета и Гргетег. Ова села су удаљена свега пар километара друмом, а кроз поља и шуму су још ближа. Необично је да два најближа села нису у истој месној заједници: Крушедол Село је у месној заједници са Великом Реметом, а Крушедол Прњавор са Гргетегом.


    Крушедол Село

    ''КРУШЕДОЛ СЕЛО

    Крушедол Село се налази у долини потока Шелевренац, на јужним падинама Фрушке горе, на надморској висини 160-180 м, на крајњем североистоку у односу на општински центар, Ириг. Насеље је асфалтним путем изграђеним 1973. године повезано са Партизанским путем, а преко њега са путем међународног значаја Београд - Нови Сад - Суботица. Са Иригом је у вези преко Крушедол Прњавора, а до суседног Марадика (општина Инђија) води асфалтни пут. Саобраћајница за Ириг везује ово село за пут Нови Сад - Рума, односно аутопут Београд - Загреб, па се на основу овога ипак може закључити да није по страни у односу на саобраћајнице, како то на први поглед делује.

    Површина атара овог села је мала и износи свега 8,96 км2 и припада групи мањих атара на територији иришке општине. Према броју становника, ово насеље је такође мање... Први резултати пописа за место Крушедол Село из октобра 2011. године (подаци из Месне канцеларије, матичар Владимирка Марковић), бележе укупно 326 станова, 350 становника, 137 домаћинстава – у Крушедол Селу...'' (Сајт Општине Ириг)




    Мост преко Шелевренца.

    ''...Хидрографија овог села је у знаку потока Шелевренац. Поток је каналисан 1947. године јер је плавио најниже земљиште око свог тока. Становништво се водом снабдева из копаних и бушених бунара.'' (Сајт Општине Ириг)
















    ''Крушедол Село је насеље у Србији у општини Ириг у Сремском округу. Према попису из 2002. било је 388 становника.
    У Крушедол Селу живи претежно староседелачко сремско становништво. Село је настало крајем XV века. Овде постоји релативно стара црква, Сретењска црква, која је некадашња задужбина и женски манастир мајке Ангелине из 1512-1516. године, где је она живела и умрла...'' (Википедија)




    Сретењска црква у Крушедол Селу.


    ''Sretenjska crkva u Krušedolu
    Ova crkva je prvobitno bila osnovana kao ženski manastir. Između 1512. i 1516. godine podigla ga je Angelina Branković i to nakon svog povratka iz Vlaške. Još 1509. godine ona je poslala svog duhovnika Evgenija ruskom velikom knezu Vasiliju Jovanoviću tražeći od njega pomoć. U svojoj molbi je navela da ima nameru da podigne crkvu posvećenu sv. Jovanu Zlatoustom gde bi smestila mošti svog supruga Stefana i sina Jovana. Mesto za crkvu već ima - kupila ga je za 100 dukata. Veliki ruski knez se ovoj molbi odazvao i poslao kože od samurovine i nešto novca. Osim crkvice sagrađene su i ćelije za monahinje.''


    ''Цркву Сретења Христовог подигла је 1512–1516. деспотица Ангелина Бранковић као храм некадашњег женског манастира посвећеног св. Јовану Златоустом. Није познато када је црква променила патрона, мада се као храм Сретења помиње и пре 1633. .. У периоду између 1753. и 1839. дозидани су егзонартекс и звоник ... Делови живописа очувани су само у нижим зонама зидних површина. Старији, настао 1633/34 налази се у некадашњој припрати, а новији, с почетка XVIII века, у наосу и олтарском простору. Значај овог сликарства, које у целини припада поствизантијској традицији, представљају његове иконографске особености... Иконостас скромнијег типа олтарских преграда сведеног програма, осликао је 1763. Димитрије Бачевић, вероватно уз сарадњу Теодора Крачуна. '' ( 'Споменичко наслеђе Србије')

    Црква је споменик културе узузетног значаја (највиши ранг).


    На десној фотографији је мајка Ангелина како ју је Паја Јовановић насликао у вршачкој Саборној цркви. Припремајући се за сликање великих историјских композиција, он је проучавао, пре свега грађу о облачењу, оружју дворовима у средњевековној српској држави у архивима Беча и Венације, па се његови прикази могу сматрати историјски заснованим.




    Крушедол Село - манастир је коју стотину метара на десно преко брда на западној страни села.

    ''..Атар има издужен облик правца пружања југоисток – северозапад. Разлика између највише и најниже тачке на територији атара је 130 м релативне висине, јужни део се налази на 130 м надморске висине, а северни на 260. Морфолошки атар простире се преко две рељефне целине, северни на јужним падинама Фрушке горе и убраја се у планински део, док се знатно ужи, јужни, налази на фрушкогорској лесној заравни...'' (Сајт Општине Ириг)


    Манастир Крушедол - преко манастира се назиру куће у крушедолском Прњавору.


    Крушедол Прњавор

    ''КРУШЕДОЛ ПРЊАВОР
    Крушедол Прњавор лежи на лесном платоу, у близини села Крушедол у сливу потока Шелевренац. Село је смештено с десне стране Манастирског потока, саставнице Шелевренца. Надморска висина насеља је 180 до 210м.
    Ово насеље је, као и суседно Крушедол Село, 1973. године повезано асфалтним путем с Партизанским путем. Овим путем село има везу с међународним путем Београд-Нови Сад на који село излази код Банстола изнад Сремских Карловаца.'' (Сајт Општине Ириг)




    ''Постанак овог насеља везан је за манастир Крушедол који је својевремено располагао великим поседима. Ти поседи захтевали су радну снагу. Манастир је на својим имањима насељавао сиромашне сељаке и избеглице с турске територије. Тако је настало ово прњаворско насеље, односно првобитно насеље манастирских кметова. Од десетак прњаворских насеља у Фрушкој гори, ово насеље је највеће.'' (Сајт Општине Ириг)




    ''Основа насеља је троугласта, оно се шири дуж пута за Ириг. Главна улица у насељу је Фрушкогорска и она представља и централни део села. У овој улици су смештени сви јавни објекти. ..Из насеља воде три асфалтна пута: ка Крушедол Селу, Иригу и Гргетегу. Ово село се у последње време шири дуж ових путева те губи свој првобитни троугласт облик. У селу су уочљиве куће старе градње (од набоја и на бразду), окренуте краћом страном ка улици, а дужом у двориште, и куће новије градње, сасвим модерне, од фасадне цигле и са савременим планом. Оне су већином изграђене дуж поменутих асфалтних путева, а понекад и у центру села, уместо старих и дотрајалих кућа од набоја. Село је уредно, има бетонске тротоаре и уредна сеоска дворишта.'' (Сајт Општине Ириг)


    Крушедол Прњавор - кроз врата на левој слици се види звоник манастирске цркве.

    ''Село нема школу, већ деца прва три разреда похађају у суседној школи у Крушедол Селу, док више разреде основне школе настављају у Иригу. У Прњавору постоји амбуланта.'' (Сајт Општине Ириг)


    ''Атар овог села (25,8км2) спада међу веће атаре иришке општине. Према попису из 1991. године село је имало 229 становника. Просечна густина насељености је испод 10 стан./км2.'' (Сајт Општине Ириг)
    Poruku je izmenio nenad.bds, 21.02.2014 u 18:42

  7. #22

    Odgovor: Tamo–amo po Vojvodini

    KNIĆANIN
    Na ovoj temi do sada su prikazani:
    Bački Maglić, Mali Radinci, Ruski Krstur, Neštin, Samoš, Đurđin, Ležimir, Tornjoš, Molovin, Banatski Despotovac, Dobrinci, Banatsko Višnjićevo, Gibarac, Bački Gračac, Jaša Tomić, Sot, Torak, Srpska Crnja, Baćki Brestovac, Vojvoda Stepa, Krušedol.


    KNIĆANIN
    - selo između tri reke -



    ''Книћанин (мађ. Rezsőháza нем. Rudolfsgnad) је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2002. било је 2034 становника.

    Пре Другог светског рата село је имало око 3.000 становника, углавном Немаца. После рата су партизани село користили као концентрациони логор за Немце. Данас у селу постоји споменик жртвама над масовном гробницом, који је подигнут заједничком акцијом Срба и Немаца.

    Налази се на левој обали Тисе. У непосредној близини се река Бегеј улива у Тису, а на само 5 km од Книћанина се Тиса улива у Дунав....'' (Vikipedija)


    Položaj sela je zanimljiv i neuobičajen: to je najdalje mesto od središta opštine, Zrenjanina, a od table do table ima manje od kilometra do Titela koji je sedište istoimene opštine. Ako sam dobro primetio, komunalne službe Titela obavljaju neke poslove u Knićaninu.


    Ušće Tise u Dunav slikano sa sremske strane, sa mesta nedaleko od Slankamena.

    Na slici se lako uočava Titelski breg iznad Tise i Titela. Desno od kraja Brega nazire se svetlo plavo obojen most Preko Tise, desno od mosta je Knićanin ali se ne vidi jer nema nikakvog istaknutijeg objekta u selu.






    Ispred kuće su imitacije topova od trešnjevog drveta kakve su ustanici u I srpskom ustanku upotrebljavali u nedostatku livenih.


    Škola


    ''Село је добило име по војводи Стевану Книћанину, који је био вођа српских добровољаца током револуције у Српској Војводини 1848/1849. године.'' (Vikipedija)


    Vojvoda Knićanin - slika iz Galerije Matice srpske.

    ''Книћанин је 25. јула код Ковина прешао у Војводину. Од августа 1848. године командовао је српским добровољцима; код Томашевца је предводио добровољце из Србије и војнике Немачко-банатског граничарског пука бр. 12, а почетком 1849. године је био на челу снага код Сирига у Банату. Истакао се у биткама код Панчева и Вршца. По налогу кнеза Александра, 9. марта 1849. вратио се у Србију. Кнез Александар га је 1852. године почаствовао титулом војводе. Истовремено, аустријски цар Франц Јозеф декорисао га је витешким крстом Марије Терезије.

    Книћанинов погреб је био догађај ретко виђен у Београду. Церемонији су присуствовали кнез Александар и кнегиња Персида Карађорђевић, митрополит београдски Петар (Јовановић), свештеници, чиновништво, војска, ученици београдских школа, велики број Београђана и доста света из Војводине. По наређењу Франца Јозефа I погребној поворци се прикључила и депутација од 80 официра из свих пукова у Војводини.'' ('Politika' 2011)








    Selo slikano sa nasipa pored Tise.








    Lovački dom i strelište na glinene golubove su ispod nasipa.


    Iz centra sela izlazi se preko nasipa na plažu.








    Fudbalsko igralište je na istočnom kraju sela, nedaleko od groblja.


    Kapela na nemačkom delu groblja je nedavno obnovljena.


    Spomen obeležje na Telečki - mestu logora za Nemce 1945-48.


    List Zrenjanin, 4. oktobar 2013:

    ISTORIJA SE NE ZABORAVLjA

    Godišnji pomen nedužnostradalim građanima nemačke nacionalnosti u civilnom logoru Knićanin, od 1945. do 1948.godine, održan je u subotu, 28. septembra, na grobnici „Telečka“ u Knićaninu. Ispred spomenika na mesnom groblju u ime Grada Zrenjanina vence su položili predsednik Skupštine grada Radovan Bulajić, sekretar Gradske skupštine Milan Mrkšić, kao i predsednik Udrženja „Rudolfsgnada“ Lorenc Baron sa porodicom.
    Koncentracijski logor Knićanin (Rudolfsgand) bio je korišćen za žene, decu i starije osobe iz Vojvodine. Prosečan broj ljudi u logoru bio je oko 17 hiljada.

    Lorenc Baron je sa svojom porodicom preživeo ovaj logor i sada svake godine dolazi iz Nemačke gde živi, u rodno selo kako bi odao počast preminulima. - Kada su me zarobili, bio sam dete, ali mi se činilo da svakog trenutka sve više sazrevam. Preživeo sam pravi pakao i od dečaka sam se brzo pretvorio u zrelog čoveka. Sećam se, najteža mi je bila zima 1946. godine, jer četiri dana nije bilo hrane i tada su počela masovna umiranja. Ja sam preživeo, ali u tom logoru je, na žalost, umrlo oko 12 hiljada nedužnih ljudi koji su ovde i sahranjeni - podelio je sa nama svoje iskustvo Lorenc Baron.

    Zahvaljujući pomoći donatora 2001. godine je počelo renoviranje kapele i masovne grobnice u Knićaninu, i od tada se ovde svake godine odaje počast nevinim žrtvama.''





    Poruku je izmenio nenad.bds, 12.03.2014 u 19:24

  8. #23

    Odgovor: Tamo–amo po Vojvodini

    БАЧКИ СОКОЛАЦ





    ''Бачки Соколац, као мало војвођанско село, налази се у срцу Бачке, на раскрсници путева од Новог Сада ка Суботици, па на запад ка Сомбору. Припада општини Бачка Топола, а од самог места је удаљено девет километара. Земљиште Бачког Соколца географски припада Телечкој висоравни, па самим тим, није чисто равничарско село, јер га надморска висина од преко 100м издваја од већине села овог типа.

    Локалитет самог насеља са источне стране одваја пашњак, кроз који је некада протицао поток. Рубом пашњака се протеже пут од Бачке Тополе према Старој Моравици, Пачиру, Бајмоку, па до Суботице. Кроз северни део села пружа се пут који води ка Сомбору, а спајањем ова два правца, створена је погодност за мештане да иако су им животи локализовани у малом месту, имају прилику да буду повезани са већим градовима Војводине и да не буду изостављени од урбане културе и напретка у стандарду живота. Бачки Соколац, након последњег пописа становништва има 488 становника...'' (Са сајта Бачког Соколца)


    Сликано са пута Бачка Топола - Бајмок.


    Улица којо се стиже из Сомбора и Куле.




    ''...Историја Бачког Соколца
    Године 1921. настао је Бачки Соколац, када су се доселиле прве породице из Лике. Током неколико година касније, долазиле су и породице и појединци из Плитвица, Оточца, Купреса, и осталих крајева где су живели Срби. Колонија Бачки Соколац оформљена је 1924. године. Колонисти су населили имања бивших велепоседника, а у деветнаестом веку, припадала су породици Фернбах. Многи Соколчани су као добровољци дошли из Русије и Америке и учествовали као борци на солунском фронту и Народноослободилачкој борби.

    У периоду од седамдесетих година двадесетог века, па на даље, српске породице из Босне и Херцеговине доселиле су се у Бачки Соколац и употпунили слику места где живе Срби који су се нашли на истом тлу, а дошли са различитих поднебља. Деведесетих година двадесетог века, Срби који су протерани из својих кућа са поднебља Хрватске, пронашли су свој дом међу Соколчанима. Тада је и изграђено Ново Насеље, део села где су се људи сместили. Током низа година мешовити бракови са људима који су друге националности обојили су етничку структуру овог места. Бачки Соколац је слика функционалног и толерантног стила живота међу мештанима, без обзира на националност или вероисповест.

    Упоредно гледано ситуацију и стандард живота у селу некада и сад, може се приметити велика количина труда, борбе и рада свих мештана да се што је више могуће унапреди и побољша сваки сегмент живота који нас окружује, па се самим тим кроз генерације људи у овом месту, преноси смисао живљења и постојања и колико се удруженим тимским радом може позитивно утицати на бољу будућност свих нас.

    Бачки Соколац је пољопривредно село. Осим сточарства, проиузводње млека, људи се баве и производњом ратарских култура, повртарством, воћарством, виноградарством, пчеларством, и осталим делатностима везаних за руралну средину. Људи углавном производе за личне потребе, јер иако веома успешно то раде, потребно је инвестирати у њихов таленат, знање и плодно земљиште, да би та производња порасла на неки виши ниво. Становници Бачког Соколца прослављају 22.5 сваке године црквену и сеоску славу...'' (Са сајта Бачког Соколца)












    ''...Meštani sela Bački Sokolac u opštini Bačka Topola postavili su u dvorištu lokalne pravoslavne crkve spomen-ploču nekadašnjem veleposedniku Janošu Fernbahu koji je u Drugom svetskom ratu sprečio pogubljenja Srba.

    Spomen-ploča postavljena je u znak sećanja na događaje iz aprila 1941. godine, kada je veleposednik Janoš Fernbah, u uniformi pukovnika Austrougarske monarhije, sprečio okupatorsku fašističku vojsku da ubija meštane Bačkog Sokolca.

    Fernbah nije uspeo da spreči njihovu deportaciju, pa su odvedeni u Šarvar i druge logore.

    Član odbora za podizanje spomen-ploče Milan Egić rekao je da Fernbahov gest budućim generacijama predstavlja pozitivan primer da i ljudi različitih nacionalnosti umeju uzajamno da se štite...'' (sа YouTube)


















  9. #24

    Odgovor: Tamo–amo po Vojvodini

    Ko se nije penjao na Crveni Čot i ne sluti šta je planina u ravnici.

Strana 2 od 2 PrvaPrva 12

Slične teme

  1. Kupanje u Vojvodini
    Autor cvishna u forumu Vojvođanski bircuz
    Odgovora: 23
    Poslednja poruka: 12.08.2018, 10:21
  2. U Vojvodini volim...
    Autor Kunic u forumu Vojvođanski bircuz
    Odgovora: 107
    Poslednja poruka: 28.04.2012, 22:40
  3. Vojvodini status kao sto RS ima u BiH
    Autor vojvodina2 u forumu Politika
    Odgovora: 12
    Poslednja poruka: 17.12.2011, 17:50
  4. Tvrđave u Vojvodini
    Autor Invisibleman u forumu Vojvođanski bircuz
    Odgovora: 10
    Poslednja poruka: 10.08.2008, 22:43
  5. Poplave u Vojvodini
    Autor Lady S u forumu Spomenar
    Odgovora: 10
    Poslednja poruka: 12.03.2007, 17:11

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •