Mešanje roditelja

[Mish]

Sada sam razgovarala sa drugaricom, pa da čujem i vaše mišljenje.
Na koji način se izboriti da ti roditelj ostane najiskreniji prijatelj, savetodavac kada ti je to potrebno, zaštitnik, onaj koji će ti uvek pomoći kad ti zatreba, a ipak ga dovoljno udaljiti da ti se suviše ne petlja u život?
Čini mi se da retko koji roditelj kad mu dete odraste postane posmatrač njegovog života. Uglavnom oni nastavljaju da nam prekrajaju i organizuju naše živote. Pa, ko im koliko dopusti.
Prva moja mama je ta koja će mi i danas prokomentarisati društvo u kom se nalazim, garderoba koju nosim, način na koji komuniciram. Ako ne odreagujem blagovremeno i zaustavim je, naredno će biti njeno očekivanje da korigujem sebe u tom domenu koji se njoj ne sviđa.
Upravo mi je drugarica rekla da je bila sa svojom porodicom i roditeljima deset dana na odmoru i da joj je preselo. Roditelji su joj se mešali u to da li je dovoljno kvalitetan doručak dala deci, kako ih je obukla, da li je na njih podviknula, koje je pravo vreme da se deca uspavaju, ....
A da i ne pomenem temu mešanja roditelja u odnos svog deteta i njegovog partnera.
Da vas čujem.

[Goga]

Na koji način se izboriti da ti roditelj ostane najiskreniji prijatelj, savetodavac kada ti je to potrebno, zaštitnik, onaj koji će ti uvek pomoći kad ti zatreba, a ipak ga dovoljno udaljiti da ti se suviše ne petlja u život?
Čini mi se da retko koji roditelj kad mu dete odraste postane posmatrač njegovog života. Uglavnom oni nastavljaju da nam prekrajaju i organizuju naše živote. Pa, ko im koliko dopusti.

Ok, možda sam ja specifičan slučaj (odrasla sa ocem i bratom, majka umrla).. Kada sam počela da izlazim, otac mi je samo rekao ''Radi šta hoćeš, ja ne želim ništa da znam'' Njegovo poverenje, da ga tako nazovem, nisam izigrala, ali upravo to što tebi, Mišu moj, smeta, možda meni i danas kada sam ja majka, nedostaje..
Kada sam počela da živim sa Milim, bilo mu je naravno i teško i lepo, ali ipak drago, što je udaljen (fizički) od nas, tako da, ukoliko mu mi nešto ne ispričamo, on neće ni znati, biće mirniji (po dobroj staroj ''ono što ne znam, to i ne boli..'').. Na tome često potencira:''Živite vi, deco, svoj život i ne brinite..'' Dakle, ako ne može da nam pomogne, sigurno nam neće ni odmagati..
Sličan slučaj je i sa ''njegovima - mojima''

Ko im koliko dopusti - to su ključne reči i večita borba..
Mi ćemo za njih uvek biti deca, to znamo i sami, ali opet ko koliko dopusti..

[SansRomantic]

Silom prilika, i ja sam odrastala sa jednim roditeljem - majkom.
Koja je imala jako sličnu filozofiju kao i Gogin tata: Radi šta hoćeš, samo budi svesna da se sve kad-tad sazna, a ne bih volela da moram da crvenim zbog tebe.
Osetila sam se izuzetno privilegovana, ukazala mi je poverenje koje skoro ni jedan moj prijatelj nije imao od svojih roditelja...i svim silama sam se trudila da je ne dovedem u nezgodnu situaciju. U nekim trenucima imale smo krize, posebno kada je shvatila da imam prvog dečka i da to već postaje ozbiljna veza (svi znamo šta to podrazumeva). Tada se rodio sasvim opravdan strah da se ne zeznem, pa prođem kao ona - udala se za prvog dečka sa 19 godina jer je ostala u drugom stanju . Ta priča se vrlo neslavno završila 16 godina kasnije...
Sve zatim počinje da se menja kada sam sa nepunih 20 rešila da živim sama.
Teško je to podnela, ali obzirom da je prvi dobio slobodno...nekako se pomirila sa tom činjenicom. Pristup mom životu uveliko joj je bio uskraćen, radila sam, studirala i živela van njene kuće. Međutim, uz dosta truda i gomilu kompromisa, uspela sam da vremenom izgradim sa njom odnos najbolje drugarice. Zaista najbolje drugarice - bolju nemam, samo poznanice.
Neki njeni saveti i komentari na moj život me prosto oduševe, čak i kada se ne slažem, nateraju me da razmislim...
Nema pristupa u banalne delove mog svakodnevnog života, ali one bitne (one koje delim sa njom) zna i tu je nezamenljiva.
Mislim da ću se potruditi da i ja budem takva jednog dana kada budem bila majka. Da dozvolim puno slobodnog prostora svom detetu, a opet da se potrudim da nenametljivo ipak budem tu, kao prijatelj...

[makilli]

I ja sam odrastala samo sa jednim roditeljem,majkom(otac je umro),ali nikad nisam na svu srecu osetila bilo kakav pritisak od nje.Trudila se svih ovih godina,pa cak i sada se trudi da napravi od mene dobrog coveka.Uskace da mi pomogne kad god mi zatreba i jednostavno ne prelazi neke nevidljive granice kada su u pitanju stvari u koje se ne zalazi.Smatra da je uspela da od mene napravi zdravu,normalnu i odgovornu osobu i ne sumnja u moj izbor i odluke koje se ticu mog zivota.Veoma sam joj zahvalna na tome!

[nattydread]

pošto su moji razvedeni, a sa ćaletom sam se redovno viđala, on mi je nekako više bio kao drugarčina, čak mi je i previše popuštao, ali to je više dio njegovog karaktera jer ga boli uvo za sve osim za njega samog. znači, mogla sam obrijati glavu, istetovirati se na čelu ili tako neku glupost, on bi vjerojatno samo slegnuo ramenima. budući da sam odrasla sa mamom i očuhom, naravno da su se petljali, gunđali, iznosili svoje mišljenje, ali ja bi na kraju uvijek uradila po svome, a oni to nikad ne bi poslije osuđivali, i za to im hvala. međutim, mene kod moje mame najviše nervira što mi se petlja oko nekih sitnica (joj, pa nemoj ovo suđe ovako, nego onako, pa što ne usisaš prvo ovo, pa onda ono). međutim, oko nekih krupnijih stvari se apsolutno ne miješa, tako da ova sitna gunđanja više ni ne primjećujem.

[Najgora]

I moji roditelji su bili razvedeni, razveli su se kad sam imala tri godine tako da ja ustvari i ne znam šta znači muški autoritet u kući. Obzirom da sam odlazila kod ćaleta preko raspusta, na par dana u suštini bilo mi je dozvoljeno sve i naravno uz rečenicu:.."još malo kad porasteš bićeš svoj čovek...". E kad sam to malo još porasla onda je rečenica glasila: "...sad si svoj čovek, radiš imaćeš svoju porodicu uskoro...". U suštini, nije mnogo učestvovao u mom životu ali bar se trudio da budemo drugari
Mama je bila veoma lik. Normalno do nekih godina branila mi je neke stvari ali u suštini ja to nisam nikada osetila da je to u nekom strogom fazonu. Više je moja baba potencirala neko spartansko vaspitanje, i mnogo više se mešala (i sada to radi) u moj život. Sa mamom nisam bila baš najbolja drugarica, bilo me je blam da joj poveravam neke moje ljubavne jade. Kada je smatrala da u nečemu grešim uvek je (za razliku od babe) pokušavala na neki miroljubiv i kompromisan način da mi ukaže na grešku a i nekad da me navede na pravi put a da toga nisam bila ni svesna.Sve u svemu, uglavnom je prihvatala i podržavala moje odluke.
Sada kada ih više nemam žalim što se više nismo družili i što mi se nisu mnogo više mešali u život.
Takav je život, postaneš svestan šta si imao tek kada to izgubiš.

[zillertal]

Kao novi clan pronadjoh ovu vecnu temu i pozdravljam razgovor o njoj.Idealnih roditelja,kao i idealne dece nema,ali zar nam zivot ne bio dosadan kada bi sve islo glatko i uhodano? Roditeljima ne treba dozvoliti da nas sputavaju i vezuju za sebe.Time stvaraju invalidne licnosti sto docnije tesko pronalaze sopstveni put u zivotu. Dete sam razvedenih roditelja,gde je majka odgajala decu,brata i mene,i - trudila se na sve nacine da oca istisne iz nasih srca i veze nas za sebe. Shvatam to danas kada je nema i dok sama korigujem svoj odnos prema sopstvenom detetu ciji sam i otac i majka,nazalost. Moja majka nije mogla da zamisli muskarca pokraj mene i svi oni ruzni komentari vazeci za oca su se ponavljali prema mome suprugu.Nesrecom,niti on nije bio nekakav mudar,sirokog srca covek.Nasao je drugu i otperjao. Ipak,mozda je moglo biti drugacije. Da smo bili sami sa svojim zivotima i odlukama...No,sve se zavrsilo,i ja sam podizala kcerkicu.Sada je to zena od 30 godina,umna,vredna i stamena u htenjima. Zna sta zeli od zivota i ja je podrzavam. Kada rodimo potomke mi ne radjamoi sebi sluge,niti bica koja treba da zavise od nas. Ja u sali kazem: podmetnucu ti ledja da poletis bilo kuda pozelis,ali te necu nositi na njima. Ako je potrebno imaces uvek rame za tesenje i pomoc u zivotu,naravno,dok i ja mogu to da ti pruzim. Covek se radja sam i treba da zivi sa drugim covekom u zajednici. Nikako sa decom,jer tada se i nehotice mesa u njihove zivote. Moja kcer i ja smo drugarice,prijateljice u pravom smislu reci. Sve joj tolerisem i - ucim od nje savremeni odnos prema zivotu.

[kissigirl]

Moji roditelji su se razveli kada sam imala 1 godinu. Zivela sam sa tatom i njegovim roditeljima. Ali vise su se baba i deda brinuli za mene nego tata. On se par puta zenio, ali bi se to raspalo posle par meseci, tako da te zene me nisu bas nesto vaspitavale, ali nisu ni prolazile pored mene kao da ne postojim.
Ali kada se ozenio zenom koja mi je rodila polubrata... Katastrofa. Mesala se u sve, ali bas u sve. Zabranjivali su mi izlaske, citali mi dnevnik... Pocele smo da se svadjamo, a kod tate bi uvek ja ispala kriva. Nisam bas pricala sa tatom o problemima i tako tim, nismo bili bas bliski. Tek kada sam otisla, shvatio je sve. Tek sada smo onako, ok. Trudim se da izgradim neku tata-cerka vezu, nikada nije kasno. Postao je popustljiv, ne ogranicava mi izlaske, niti kod koga odlazim. Trudim se da ne izigram to malo poverenja.

Keva... Keva je druga prica. Nismo zivele zajedno 14 godina. Da je neka druga na njenom mestu, potrudila bi se da zadobije moje poverenje, da bude bar malo strpljiva. Ne. Ona to ne radi. Puca za sitnice. Misli da je onako kako ona kaze ispravno, a ono sto ja kazem pogresno. Ako je ona sa 16 godina pravila gluposti, ne znaci da cu i ja to isto raditi.
Pre par meseci priznala sam joj jednu tajnu. Ne biste verovali kako je reagovala. Poludela je, nije htela da razgovara sa mnom, "razocarala sam je, kako sam mogla to da uradim". Ne razume me nimalo. Nije bas lako kada ne mozes majci da se poveris. Ali... Ja nju ni ne gledam kao na majku. Ne mogu. Ne znam zasto. Vise mi je kao neka poznanica, sa kojom igrom slucaja zivim.
Mesa se u sve. Kako se oblacim, koje boje su mi nokti (crni), kako se sminkam (opet crno), kako se ponasam i govorim... Stvarno je naporno.
Mrzim to sto mi se mesa u zivot previse. Ne shvata da, ako sama ne naucim iz sopstvenih gresaka, nikada ni necu nauciti.

Eto, ni sa jednim od roditelja nemam bas neku vezu, tipa roditelj-dete. Jbg.

[Mish]

međutim, mene kod moje mame najviše nervira što mi se petlja oko nekih sitnica (joj, pa nemoj ovo suđe ovako, nego onako, pa što ne usisaš prvo ovo, pa onda ono).

Tu te potpuno razmem. Uvek bolje od mene zna kako treba raširiti veš, oprati sudove, spremati stan, pa čak i kako knjige poređati u biblioteci.
A komentare koje prosto ne propušta: "Kad misliš da skratiš tu kosurdaču?" (u slučaju kada imam dugu kosu), "Bože, jesi li se to kod berbera šišala?" (u slučaju da imam kratku kosu) i "Jel', kada si kupovala cipele (a ono moje omiljene cipeliške), nije bilo ženskih?".

[starsica]

ja imam tu srecu da imam neponovljive roditelje
cale je lik za sebe, autoritativan, neverovatno pametan (na njega sam i povukla pamet ), i savrseno dobar otac uvek mi je bio tu, saslusao, pomogao.. ne mogu njemu da kazem neke zenske stvari, ali je moj cale jedan od onih osoba sa kojima mozes toliko da pricas, da te posel grlo boli 5 dana ukratko, boljeg nisam mogla dobiti
mama.. e ta zena nije normalna.. keva je skroz lik, koja i pored toga sto mi bude divan frend, bude i neverovatan oslonac za mnooogo stvari... npr. mojoj kevi niko od mog drustva ne kaze "Vi" iz razloga sto je ona sa svim mojim drugarima extra ponekad mi se cini i bolja od mene.. mama je.. jedna osoba kojo se ja divim, i ono sto je ona preturila preko pleca, retko ko je.. zajedno sa mojim caletom je pre par godina zbacila Sizifov kamen sa srca.. keva je opicena naskroz mogu da joj se poverim, mogu da joj odgovorim, pljunuta sam na nju.. kratko receno, bolju nisam mogla dobiti

[little fairy]

Kako se tko postavi i kako odredi granice.

Recimo, moja mama je imala tu nesreću da se njezina mama stalno petljala u njezin život a i danas voli držati konce u rukama.

Vjerujem da je mama, poučena svojim iskustvom iz djetinjstva, odlučila da ona takva neće biti. I nije. To ponašanje nije pokupila od bake. Ali je drugo

A tata, on bi se mješao iako nema to pravo (sam ga se odrekao) tako da ga i ne slušam kada počne pričati. Dapače, volim mu proturječiti

Mi smo ti koji dopuštamo ili ne i mi smo ti koji kažemo stop. Samo hrabro. Veliki smo i živimo svoj život, zar ne?