Novica Tadić

[zosim]

Novica Tadić

Sasvim su retki pesnici koji sa toliko doslednosti jednom osnovnom osećanju izgrađuju sliku sveta u svojim pesničkim tekstovima kao što to čini Novica Tadić. Sve njegove pesme povezuje i objedinjuje doživljaj sveta kao izvora užasa. Najveći deo Tadićevih pesama je nastao kao izraz njegovog tegobnog osećanja u jednom sasvim specifičnom životnom vidokrugu. On zasniva pesmu na prizoru koji iz empirijske ravni prevodi u pesmu. Opevajući svet u kojem vlada kovitlac izazvan dejstvom tamnih sila, Novica Tadić nije mogao da se ne posluži najpogodnijim sredstvo za prikazivanje izokretanja smisla mnogih stvari i pojava � inverzijom. Prividno se igrajući rečima, pesnik nam u stvari govori o krhkosti smisla i značenja, o mogućnosti da se ona menjaju, da se gradeći u praznini ukazuje na prazninu.
(iz prikaza Radivoja Mikića)


PRED SAN

pod krevetom liže udove
oštri jezik
čeka da utoneš
u crno perje

njegovi prirodni neprijatelji
svetlosni leptiri
po stvarima
ne padaju

još ga ti samo zabrinjavaš
jer ne zna da li si to
usnuo
ili ti je oko na bregu

[zosim]

SLUŽAVKA
(dok u vrtu ručavamo)

grana iznad stola iz vremena minulih
služavka to je koja bi da nas usluži

posle toliko i toliko vekova
tek se nostalgično osmehnula

put drveća jedini je put i ona
iz večnosti pokušava da do nas dopre

[zosim]

KOKOŠ U SOBI

od ormana do vrata
drveno sam legalo poprečio
pod njenim prljavim prisustvom
stvari da uzdrhte

svakodnevno uzbiram
prodevene perjem
pepeljaste hrpice

jaje kad snese pozvaću prijatelje
da ga s dletima otvorimo
ili da ga iz kuće izguramo

nju ne vidim
iako sobni prostor
kvoca i uzmahuje
da mi
vazduh lice šiba

kad cigarete ili prste zapaljujem
kresta se
na šibici javi