"Dobrotoljublje"
Strana 1 od 2 12 PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 1 do 15 od ukupno 25
  1. #1

    "Dobrotoljublje"

    НЕКОЛИКО РЕЧИ О "ДОБРОТОЉУБЉУ"
    "Јеванђеље Божије то је посланство Божије људима кроз Сина оваплоћеног, Који онима који Му верују
    дарује награду - вечно обожење". Овим речима Свети Максим Исповедник и Свети Григорије Палама
    изражавају садржај Јеванђеља Христовог: вечно добро, благе и радосне вести за сваког од нас људи и за
    читав род човечански. То и такво Јеванђеље доживели су и у себи остварили Свети Оци Православне
    Цркве Христове, од Светих Апостола до Светог Антонија и Максима, до Светога Саве и Григорија
    Паламе, и до наших дана живе га и остварују сви истински православни хришћани, сваки по мери вере"
    своје, по "мери дара Христова".
    Као што су Дела Апостолска наставак Јеванђеља Христовог, тако су и дела Светих Отаца наставак
    Јеванђеља и Дела и Посланица Апостолских. А све што су Свети Оци написали, најпре су сами испунили
    и испуњавајући онда друге научили, како каже Свети Симеон Нови Богослов, потврђујући тако
    јеванђелску реч Спаситељеву (Мт.5,19). Јер, Свети Антоније Велики је рекао: "Нема већег безобразлука
    и дрскости него тражити од других оно што сам ниси испунио". Зато су Свети Оци писали само оно што су
    сами у личном и саборном искуству доживели и практично на делу испунили. Отуда су они, уз Свете
    Апостоле и Пророке, наши стални учитељи и духовни оци у Христу Богу и Спасу свију.
    Књига која је пред нама, а зове се Добротољубље, јесте продужетак и остварење Светог Јеванђеља
    Христа Човекољупца, јединог Спаситеља рода људског и вечног Обожитеља човека. Шта садржи
    Добротољубље? Ево одговора једнога од преводиоца Добротољубља на руски језик, Светитеља
    Теофана Затворника: "Добротољубље садржи у себи изјашњење (= излагање и тумачење) скривенога
    у Господу Исусу живота (Кол. 3,3). Скривени у Господу нашем Исусу Христу истински хришћански живот
    зачиње се, раскрива се, и до савршенства доходи, у својој за свакога мери, по благовољењу Бога Оца,
    дејством присутне у хришћанима (у Цркви) благодати Пресветога Духа, под вођством самога Христа
    Господа, Који је обећао да ће бити са нама у све дане неодступно (Мт.28,20). У Добротољубљу је
    изнето и изражено све што се збива у духовном животу хришћанина: ђаволски напади и искушења, борбе
    и одолевања (=победе), падови и устајања, зачињања и утврђивања различитих пројава духовног
    живота, ступњеви општег напредовања и својствено сваком ступњу стање ума и срца, узајамно у свему
    дејствовање слободе људске и благодати Божије, осећање близине и удаљености Божије, осећање
    промисаоног сведржитељства Божијег и свога предавања - коначно и неповратно - у десницу Господњу,
    са одлагањем свих својих начина дејствовања, а при сталном, усиљеном дејствовању (= подвизавању)".
    Како то бива, то јест како се хришћански иститински живи и подвизава, и како тај живот напредује и
    усавршава се до мере раста и висине Христове сходно Добротољубљу? - Пре свега:
    вером и молитвом, подвигом и дуготрпљењем, смелом надом и смерном љубављу, умртвљењем у себи
    и свлачењем са себе старога палоадамовског човека и оживљавањем у себи боголика и облачењем у
    новог човека који се обнавља по лику Христовом (Кол.З, 5.9.10), благодаћу Духа Светога Утешитеља,
    Који се у нама моли уздасима неисказаним (Рм.8,26). "Ништа силније од вере, ништа равно молитви",
    вели Свети Јован Златоусти. "Вера је, вели исти Светитељ, почетак и темељ нашег новог бића и
    ипостаси у Христу, јер смо њоме постали у Христу и сјединили се са Њиме", а то сједињавање и јесте
    истински хришћански живот - живот са Христом и у Христу. Христос је "Началник (=3ачетник) и
    Савршитељ вере" наше (Јев.12,2-3), а вера се, по Добротољубљу, испољава као живот и живљење, као
    дело и делање по Христу и у Христу, јер без подвижничког живљења и делања вера је мртва (Јак.2,17-
    20).
    Вера, пак, по Добротољубљу, испољава се првенствено кроз молитву, као живот у молитви и молитвом.
    "Молити се Богу треба већма неголи дисати", вели Свети Григорије Богослов. А његов каснији имењак,
    познати учитељ и духовни вођ православних исихаста на Балкану у 14. веку (када је и настао зборник
    светоотачких текстова који данас зовемо Филокалија = Добротољубље), Свети Григорије Синаит, овако
    описује шта је молитва Исусова, позната у Добротољубљу као умносрдачна молитва: "Молитва је код
    почетника: као огањ радости који избија из срца, а код савршених: као миомирисна делотворна светлост.
    И опет: молитва је проповед Апостола, енергија (=деловање) вере, или боље рећи сама непосредна
    вера, основа и стварност онога у шта се надамо (Јев.11,1), дејствујућа љубав, покрет анђелски, снага
    1
    Бестелесних Сила, њихова делатност и радост, Јеванђеље Божије, уверење и испуњеност срца, нада
    спасења, знамење освећења, обележје светости, познање Бога, пројава светог Крштења, бања
    очишћења, залог Духа Светога, радост Исусова, весеље душе, милост Божија, знак помирења (с Богом и
    људима), печат Христов, зрак духовног Сунца, звезда Зорњача у срцу, потврда Хришћанства, знамење
    измирења с Богом, благодат Божија, премудрост Божија, или боље рећи почетак самомудрости, Божије
    јављање, делатност и занимање истинског хришћанина, а особито монаха, начин живљења тиховатеља
    (=усамљеника, исихаста), повод молитвеног самовања и тиховања, доказ анђелског живота на земљи. И
    шта још треба много говорити? Молитва је сам Бог, Који чини све у свему (1.Кор.12,6), и Који све делује у
    Христу Исусу, јер је једна енергија и дејство Оца и Сина и Светога Духа" (Добротољубље, Главе о
    молитви, 113).
    Састављач и издавач грчке Филокалије, Свети Никодим Светогорац, назива Добротољубље:
    "ризницом духовног бдења и трезвљења, чуварем чистоте ума, мистичком школом умне молитве, књигом
    образаца праксе и подвига, необаманљивим вођом духовног созрецања, рајем Светих Отаца, златном
    плетеницом светих врлина, књигом препуном Исусовог радовања и уживања, трубом која нам поново
    дозива благодат; и збирно речено: самим органом обожења" - благодаћу Духа Светог (Предговор
    Филокалији).
    Свети писци Добротољубља наглашавају свуда у својим списима, сабраним у овом чудесном Саборнику-
    Зборнику рајских цветова и плодова: да је вера и молитва, права (=православна) вера и искрена
    умносрдачна молитва истовремено делатност речју и мишљу, срцем и умом, душом и телом, вољом и
    снагом, "теоријом" {=духовним созерцањем и прозрењем) и праксом, тј. саможртвеним живљењем и
    подвизавањем, личном аскезом и делатном љубављу, оном која се испољава као христољубље и
    богољубље и оном која се пројављује као делатно братољубље и човекољубље. Јер само живот и дело,
    у свеживотоном и свеличном саборном јединству, чине пуноћу православног духовног Предања,
    забележеног и засведоченог у Добротољубљу. И још нешто: Добротољубље је настало у монашким
    срединама, али није ни из далека намењено само монасима, него свима хришћанима, па ма где они били
    и ма којим се послом бавили. Јер, по Светом Писму, свима нам је један посао и једно дело и једна
    служба: живети, радити и служити Богу на славу и себи и људима на спасење. Зато је у Православној
    Цркви на Истоку, од од Јерусалима до Месопотамије, од Сирије и Мале Азије до Балкана и до
    православног Запада, од Египта до Моравске и Заволожја, Добротољубље било тако саборно,
    свеправославно прихваћено и читано и практиковано, као примљено Јеванђеље, као наука и пракса
    Православља, као Ортодоксија и Ортопраксија.
    Реч филокалија (=добротољубље) у хришћанској литератури сретамо најпре код Климента
    Александријског (2-3 век,) у његовом Педагогу, којије у ствари означава Христа: "Човек је по природи
    узвишено и делатно живо биће које жељно тражи добро, јер је створење Доброга (Бога), и зато је
    истинском добротољубљу и прелепим задовољствима туђ онај неславни живот у уживањима који
    многи људе проводе" (Педагог, 3,7). Љубав, дакле, према истински лепом и добром јесте
    добротољубље, јер у грчком и словенском језику лепо и добро скоро су синоними. Истинска лепота увек
    је и доброта, и право добро увек је и лепо. Највећа Лепота и највеће Добро и јесте Љубљени Син Божији
    и Син Човечији, Богочовек Исус Христос. Зато је Он крајња мета сваког добротољубља.
    Међутим, израз Добротољубље у значењу збирке лепих и добрих текстова употребљен је први пут од
    Светих Кападокијаца, Василија и Григорија, када су, половином 4. века, подвизаваући се крај реке Ириса
    у Понту, правили књижевно-богословски избор из дела мудрог и ученог Оригена полетно се учећи на
    добротољубивим делима младог Александријца, но вешто избегавајући потмуле јелинске замке у
    философији и заблуде у неделатној и неспасоносној пракси.
    Филокалија је, дакле, љубав према лепом и добром. Но за Свете Оце Кападокијце, а онда и за све
    касније истинске хришћанске мислиоце и подвижнике, као усоталом и за Јеванђеље Христа Богочовека и
    Његових Апостола и Пророка, увек су нераздвојно спојени и сједињени словенсност делатна и дело
    словесно. Зато су за вође и учитеље хришћанског живота узимани, читани, преписивани и у зборнике
    сабирани, само умно-срдачни, созерцатељно-практични подвижници мисли и делатности јеванђелске и
    православне, какви су били велики Оци хришћанског Истока, како они учени богослови у свету, најчешће
    на епископским службама у народу Божијем по градовима, тако и они "грађани пустиње", који су својим
    богоугодним животом и подвизима пустињу "анђелима у телу" настанили и "земљу онебесили", као што
    су били Свети Антоније и Макарије и плејаде египатских, палестинских, сиријских, малоазијских,
    цариградских и јужноиталијанских подвижника, све до свештених исихаста Свете Горе и Балкана у 14.
    веку.
    2
    Зборници слични нама данас познатом Добротољубљу настајали су већ у 4. и 5. веку, као што је
    Отечник, па све до 11. века, као што је тада настали Евергетинос, састављен од монаха Павла,
    оснивача манастира Богородице Евергетиде у Цариграду, оног манастира у којем ће касније боравити
    Свети Сава Хиландарац, филокалијски молчалник који ће постати Архиепископ свих Српких и
    Приморских земаља и у себи спојити пустињу и град, молитву и праксу, лепо и добро, умно делање и
    делатно созерцање.
    Данашња, пак, Филокалија=Добротољубље, као богата збирка текстова "светшених трезвењака",
    састављена је највећим делом у време процвата православног исихастичког покрета у Светој Гори и
    Балкану, нарочито после тријумфа исихазма, и као православног богословља и као правилне
    подвижничке праксе, на великом сабору у Цариграду 1351. г. О томе сведоче бројни светогорски и други
    грчки и словенски рукописи из 14. и 15. века (напр. у Хиландару и другде по Светој Гори и по
    библиотекама Балкана, Русије и Западне Европе). Ову збирку је из рукописа пребрао, сабрао и проширио
    Епископ Коринтски Макарије Нотарас (1731-1805), па ју је године 1777, када је посетио Свету Гору,
    предао тада још младом но ученом и искусном подвижнику Никодиму Светогорцу (1749-1809) даје он
    среди, допуни и преписане текстове упореди са светогорским рукописима, те тако припреми за штампу,
    што је Свети Никодим и учинио у току свега две године. Потом је тако сређени Зборник Свети Никодим
    вратио Светом Макарију Коринтском, а овај је, сретнувши у Смирни благочестивог кнеза Молдовлахије
    Јоаниса Маврокордата, успео да од њега добије сагласност и новац, те грчка Филокалија буде први пут
    буде штампана у Венецији 1782. г. Са овог грчког издања превео је на словенски језик (вероватно
    користећи и већ постојеће словенске преводе многих светоотачких текстова који су ушли у грчку
    Филокалију) цео зборник Добротољубља (без нарочитих измена) Свети Пајсије Величковски (1722-1794)
    и штампао га у Петрограду 1793. г.
    Непун век касније, 1876. г. велики руски богослов и професор теологије, епископ и исихаста, Свети
    Теофан Затворник (Говоров), превео је на руски и издао i том Добротољубља, и даље до 1890. сваке
    године издавао по једну књигу овог петотомног проширеног (скраћењима, изостављањима и додавањима
    измењеног) капиталног дела. (Укратко: у руском Добротољубљу, за разлику од грчког и словенског,
    скраћена су Поглавља Максима Исповедника; изостављени: Петар Дамаскин, Силогистичке главе
    Калиста Катафигиота, Практична и теолошка поглавља Григорија Паламе, итд; али је зато додат велик
    број дела Јефрема Сирина, Варсануфија и Јована, Лествичника, Аве Доротеја, Теодора Студита и др).
    Наши вредни монаси Хиландарци, кренули су овом првом књигом, у превод са руског и издавање на
    српском језику овог Теофановог Добротољубља, ништа мање значајног и чак обимнијег од грчког и
    словеског. Тиме оци Хиландарци настављају свештено живо предање светих Хиландараца: Светог Саве,
    Доментијана, Старца Исаије, и других Богу познатих светих исихаста и добротољубаца рода нашег
    крстоносног и христочежњивог. Нека ово штампано објављивање српског Добротољубља наших српских
    Светогораца, као оно Светог Макарија и Никодима Светогорца буде на општу ползу православних
    хришћана.
    Свети Иларион Велики
    22. 3. 1996 Ман. Тврдош
    Еп. ЗХП Атанасије
    3
    ДОБРОТОЉУБЉЕ
    ПРЕДГОВОР[1]
    Предлажући љубитељима духовног штива свима познато Добротољубље, сматрамо потребним да
    кажемо неколико речи о чему се ради.
    Речју "добротољубље" преводимо грчку именицу "Филокалија", која значи: љубав према прекрасном,
    узвишеном, добром. Најнепосредније, оно садржи објашњење сакривеног живота у Господу Исусу
    Христу. Тајни истински хришћански живот у Господу нашем Исусу Христу се зачиње, развија и усавршава
    по благовољењу Бога Оца, дејством благодати Пресветог Духа која је, по мери свакога понаособ,
    присутна у Хришћанима, под вођством самог Христа Господа, који је обећао да ће бити са нама у све
    дане, и то нераздвојно.
    Благодат Божија све призива таквом животу. Он не само да је свима доступан, већ је и обавезан, будући
    да се у њему налази суштина Хришћанства. У њему не учествују сви који су позвани, као што ни сви који
    у њему учествују нису његови причасници у истој мери. Изабраници дубоко улазе у њега, високо се
    пењући по његовим степеницама.
    Његови облици, као и богатство области у којима се он раскрива, нису мање обилни и разноврсни од
    пројављивања обичног живота. И када би било могуће јасно схватити и изразити све што се у њему
    дешава и све што је нераздвојно од истине живота по Богу: непријатељске нападе и искушења, борбу и
    противљење, падове и устајање, ницање и укрепљење разних појава духовног живота, степене општег
    напретка и стање ума и срца које одговара сваком од њих, узајамно дејство благодати и слободе,
    осећање близине и удаљености Божије, осећање сведржитељског промишљања и потпуног и
    неповратног предавања себе десници Господњој, уз одрицање од свих властитих начина деловања и уз
    непрестано и напрегнуто дејство - добила би се колико привлачна толико и поучна слика, слична
    представи светског путовања.
    Путници обично пишу забелешке приликом путовања о свему што је вредно пажње. Своје забелешке су
    оставили и изабраници Божији који су у свом многотрудном путовању у разним смеровима проходили све
    путељке духовног живота. Свакако, значај обе врсте путописа није подједнак.
    Они који немају могућности да путују могу да стекну приближно тачне представе о далеким земљама и не
    покрећући се са места, тј. посредством читања путних забелешки других путника будући да су облици
    живота читаве творевине мање или више слични међу собом, ма у којој земљи се пројављивали.
    Међутим, тако нешто не важи за искуство духовног живота. Њега могу да схвате само они који и сами
    путују. За оне који нису ступили на њега, он остаје потпуно непозната наука. Па чак ни они који су ступили
    на његово поприше, не могу га одмах схватити. Њихови појмови и представе постају јаснији сагласно са
    напредовањем у путовању и удубљивањем у области духа. Саобразно са умножавањем личних опита
    духовног живота, код њих постају јаснија и схватљивија указања светих отаца.
    Уосталом, приказивање разних појава духовног живота, које садрже светоотачки списи, није без значаја и
    за све Хришћане уопште. Из њега свако може да схвати да постоје још виши облици живота од оног на
    коме се човек може наћи и са којим се његова хришћанска савест иначе може мирити, наиме да постоје
    још виши ступњеви савршенства којима треба тежити и ка којима се човек може успињати. Пружајући
    такво схватање, оно ће свакако побудити на ревност ка напредовању, привлачећи ка бољем од онога што
    човек поседује.
    За оне који су ступили на пут ка бољем и савршенијем, оно пружа неопходна указања у сумњивим и
    двосмисленим случајевима, када недостаје одговарајуће духовно руководство, или када и оно само
    наилази на неодлучност која не омогућава да се да одлучно решење које би одстранило свако колебање
    код путника. Како се не би учинила погрешка врло је важно знати како и где ступити ногом у одређеном
    случају. И шта! Засијавши слично светлости муње усред ноћи одређена отачка изрека разгони таму.
    Уопште, оно је духовни расадник у који верујући, читајући поуке о појавама духовног живота, улази
    свешћу и срцем. Осећајући приметне утицаје снажних сагледавања, он запажа да се налази у једној
    посебној, светлој и животворној атмосфери. То су утешни тренуци у којима се обично зачињу и сазревају
    разни изданци на дрвету духовног живота. Због тога није чудно ако онај који је то осетио жури да сваки
    слободни тренутак посвети изучавању искусних описа духовног живота, као што онај који воли добитак
    4
    трчи ка месту где га може стећи, и као што онај који воли задовољства иште место за уживање. Он често
    у њима хоће да удахне оживљавајући и ободравајући духовни ваздух. Ту заиста нема празне знатижеље.
    Не, то је дело од суштинске потребе за напредак и добро стање нашег духа.
    Ето због чега је истинским Хришћанима увек било неопходно да у рукама имају светоотачке списе о
    духовном животу. Да би се похвалном осећању такве потребе изашло у сусрет, на онима који су имали
    могућности и способности за такав посао лежао је дуг да припреме светоотачке списе. Због тога су се и
    појављивала издања у поптунијем обиму, као на пример, Светог Макарија, Светог Исаака, Светог
    Јефрема Сирина, Светог Лествичника, и многих других, или, пак, њихови зборници. У такве зборнике, и
    то најбоље, спада и свима познато Добротољубље.
    Сада је јасно шта је то Добротољубље. Оно нам пружа речи и поглавља свештеног трезвоумља, тј.
    потпуно расуђивање и кратке изреке о унутрашњем духовном животу, у свим његовим појавама и
    делима. Та књига је састављена за духовне потребе ревнитеља духовног развијања. Они који су је
    читали, знају каква се ризница духовне мудрости у њој налази: они је читају и наслађују се.
    Приређивач садашњег издања Добротољубља је у почетку имао у виду једноставно да провери
    претходне преводе и да преведе непреведено, како би читаоцима понудио целокупан текст грчког
    оригинала. Међутим, током рада он се убедио да је нама корисније да увећамо Добротољубље. Иако је
    грчко Добротољубље потпуније од словенског, ипак ни оно не садржи све што су нам свети оци пружили
    као руководство за духовни живот и што бисмо хтели да пружимо на корист и утеху онима који воле такво
    штиво. Због тога је зборник који предлажемо знатно порастао по обиму.
    Наш нови зборник иде по трагу ранијег Добротољубља. Међутим, ми смо у њега унели и текстове који
    се не налазе у претходном, уколико смо приметили да их одређени свети отац поседује. Такође, ми смо
    наш зборник обогатили и списима других отаца који су писали о духовном животу. Тако је, на пример, у
    претходни зборник Добротољубља од Светог Антонија укључено једино 170 поглавља о доброј
    наравствености и светом животу, док нови зборник садржи и остале његове текстове. Свети Макарије
    је био изостављен (укључен је био једино кроз 150 поглавља, у ствари Метафрастова препричавања),
    док је код нас заступљен у извесном систематском поретку, и то његовим властитим речима. Од Светог
    Исаије Отшелника тамо се налазе само 27 поглавља, његових кратких изрека, док се код нас налазе сва
    његова позната Слова, укупно 27, у новом преводу са грчког. Слично је учињено и у вези са Евагријем и
    преподобним Марком. Сличан поступак ће се применити и на остале томове Добротољубља.
    Такав је начин састављања новог Добротољубља. Оно ће ићи по примеру првобитног, уз допуну оних
    текстова који ће љубитељима таквог штива пружити потребно руководство у животу по Богу.
    Све списе нећемо наводити у целини, будући да је много лакше мисли износити кроз изреке. Понегде
    ћемо их наводити у извесном систематском виду, а понегде без њега. Међутим, саме отачке поуке ће се
    увек предлагати речима самих отаца.
    Читаоцима предлажемо први том Добротољубља у новом облику. У њега улазе:
    1. Списи Светог Антонија;
    2. Изреке из Беседа Светог Макарија;
    3. Слова преподобног Исаије Отшелника;
    4. Поуке преподобног Марка Подвижника;
    5. Списи Евагрија монаха.
    Исти редослед постоји и у грчком Добротољубљу. Код нас ће Свети Касијан, који је смештен између
    Евагрија и преподобног Марка, своје место наћи у другом тому.
    Епископ Теофан
    5
    НАПОМЕНЕ:
    1. Свети Теофан Затворник, преводилац и приређивач Добротољубља на руском језику, у овом
    кратком предговору објашњава разлоге који су га навели не само да првобитни старији словенски
    превод грчког текста учини разумљивијим и доступнијим на руском језику, већ да и сам првобитни
    грчки зборник знатно прошири, измени и допуни - Прим. прев.
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

  2. #2

    Odgovor: "Dobrotoljublje"

    ДОБРОТОЉУБЉЕ
    СВЕТИ АНТОНИЈЕ ВЕЛИКИ
    I
    ПОУКЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АНТОНИЈА O ЖИВОТУ У ХРИСТУ, ПРЕУЗЕТЕ ИЗ ЖИВОТОПИСА КОЈИ
    ЈЕ САСТАВИО СВЕТИ АТАНАСИЈЕ И ИЗ 20 ПОСЛАНИЦА И 20 СЛОВА ПРЕПОДОБНОГА
    1. Сви заједно имајте првенствено бригу да, почевши, не слабите, да не падате духом трудећи се и да не
    говорите: "Већ дуго времена пребивамо у подвизима". Напротив, умножавате ревност своју, као да сваки
    дан почињете. Цео живот људски је веома кратак у поређењу са будућим веком, и све наше је ништа
    пред вечним животом. У овом свету се свака ствар продаје по цени, и сви размењују ствари исте
    вредности, док се обећање вечног живота купује за неку незнатност. Јер, написано је: Дана нaших година
    је - седамдесет година, а при већој снази - осамдесет година. И већина њих је у труду и муци
    (Пс.89,10). И тако, за осамдесет, или чак и сто година проведених у подвигу ми нећемо царовати једино
    сто година, већ у векове векова. Уз то, наше наслеђе неће бити на земљи, већ на небу, иако смо се
    подвизавали на земљи. И још: оставивши трулежно тело, добићемо нетрулежно. Немојмо падати у
    униније, и немојмо мислити да смо дуго проборавили (у подвигу), или да смо учинили нешто велико:
    страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим.8,1.
    2. Исто тако, гледајући на свет, немојмо мислити да смо се одрекли нечега великог, будући да је и цела
    земља мала у односу на небо. Због тога, чак и да смо свет напустили као господари над целом земљом,
    ипак не бисмо учинили ништа што би било равно вредности Царства небеског. Онај ко се одриче целе
    земље као господар над њом, сличан је ономе ко баца једну драхму од бакра да би добио сто драхми у
    злату - он оставља мало да би добио сто пута више. Кад ни сва земља није вредна колико небо, онда
    онај који оставља неколико десетина [земље], као да не оставља ништа. Он не треба да се хвали, нити
    да је малодушан чак и ако би оставио и кућу и много злата. Са друге стране, треба помислити на то да
    бисмо оно (што имамо) у [часу] смрти свакако морали да оставимо, и то [можда] баш онима којима бисмо
    најмање желели, како још Проповедник помиње (Проп.4,, чак и да га нисмо напустили ради врлине.
    Зашто га, онда, не бисмо оставили ради врлине, како бисмо наследели Царство (небеско)?
    3. Из тог разлога нико не треба да гаји жељу за стицањем. Јер, каква је корист стицати оно што се [по
    смрти] не може узети са собом? Зар није боље да стичемо оно што ћемо моћи понети са собом:
    благоразумност, правичност, целомудреност, храброст, расуђивање, љубав, сиромаштвољубље, веру у
    Христа, безгневље и гостољубивост? [Врлине] које овде стекнемо, ићи ће пред нама и у земљи кротких
    нам припремити пристаниште.
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

  3. #3

    Odgovor: "Dobrotoljublje"

    4. Таквим мислима нека свако убеђује себе да не би био малодушан. Свако треба да расуђује о томе да
    је слуга Господњи и да је дужан да служи своме Владици. Као што се роб не усуђује да каже: "Пошто сам
    радио јуче, нећу радити данас", већ, рачунајући протекло време (труда), не престаје (да се труди) у
    остале дане свакодневно, по писаном у Јеванђељу, показујући исту ревност да би угодио свом господару
    и да не би допао беде, тако и ми свакодневно пребивајмо у подвигу, знајући да нам (Господ) неће
    опростити уколико један дан проведемо у лењости, иако смо пре тога показивали (трудољубивост), већ
    се расрдити на нас због немарности. Тако смо и код Језекиља чули: Ако праведник одступи од своје
    правде и учини безакоње те због тога умре, умреће због безакоња које је учинио (18,26). Тако је и Јуда
    за једну ноћ погубио труд читавог прошлог времена.
    5. И тако, латимо се подвига и немојмо падати у униније. Јер, у томе нам помаже и Господ, као што је
    написано: онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим.8,2. Ради тога, тј. да не будемо малодушни,
    треба да се сећамо и следеће изреке апостола: Сваки дан умирем (1.Кор.15,31). Јер, ми нећемо
    сагрешити уколико будемо живели као они који сваки дан умиру. Ево шта значи та изрека: свако јутро кад
    се пробудимо треба да мислимо да нећемо дочекати вече, и пре него што легнемо у кревет треба да
    мислимо да се нећемо пробудити. По природи [ствари] није позната граница нашег живота, нити се зна
    колику нам меру свакодневно оставља промисао. Живећи свакодневно са таквим расположењем ми
    нећемо ни грешити, ни имати похоту, нити се на кога гневити, нити гомилати богатство на земљи.
    Свакодневно очекујући смрт, стећи ћемо сиромаштвољубље и свима ћемо све праштати. Похоту за
    женом или какво друго нечисто задовољство ни једног тренутка нећемо задржавати у себи, већ ћемо их
    брзо одбијати, увек заузети (предсмртним) борбама и очекивањем судњег дана. Јер, велики страх и
    бојазан од мука уништава пријатност задовољства и подиже душу која је близу пада.
    6. И тако, почевши (дело спасења) и већ ступивши на пут врлине, пружајмо се ка ономе што је напред,
    како бисмо га и достигли (уп.Фил.3,14). Нека се нико не окреће уназад, као Лотова жена, погово стога што
    је Господ рекао: Ниједан које метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство
    Божцје (Лк.9,62). Обазирати се назад значи раскајати се (што смо оставили свет) и опет почети
    размишљати по светски.
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

  4. #4

    Odgovor: "Dobrotoljublje"

    7. Немојте се чудити слушајући о врлини и не чудите се због тог имена. Јер, то дело није далеко од нас и
    није изван нас, већ у нама. Јелини иду у туђе крајеве и плове преко мора да би изучили науке, а нама
    није потребно да идемо у туђе крајеве ради Царства небеског, нити да пловимо преко мора због врлина.
    Господ је показао да је то излишно, говорећи: Гле, Царство Божије унутра је у вама (Лк.17,21). Према
    томе, да бисмо имали врлину, потребно је само да је пожелимо, будући да је у нама и да се у нама
    образује. Јер, уколико је словесна душа у свом природном стању, врлине ће бити у нама. (Душа) се
    налази у свом природном стању уколико је онаква каква је створена: веома добра и праведна. Зато је
    Исус Навин и говорио народу: Привијте срца своја Господу Богу Израиљеву (Ис.Нав.24,23), а Јован:
    Поравните стазе његове (Мт.3,3). Душа је праведна када јој је словесност [разумност] сагаласна
    природи. Злом у души се назива њено скретање са [пута] који захтева природа. Према томе, (врлина)
    није неко тешко дело. Уколико останемо онакви какви смо саздани, бићемо у врлинском стању, а уколико
    замишљамо зло - са правом ће нас назвати злим. Дело (врлине) би било тешко кад би било потребно да
    га стекнемо негде изван себе. Међутим, пошто је [врлина] у нама, потребно је једино да се чувамо од
    рђавих помисли, те да своју душу припремимо за Господа, као залог који смо примили од Њега. Он ће је
    признати за Своје створење, уколико види да је онаква каквом ју је саздао.
    8. Боримо се (са собом) како гнев не би господарио над нама и како нама не би владала похота. Јер,
    писано је: Гнев човеков не твори правду Божију, и: Жеља затрудњевши рађа грех, а грех учињен рађа
    смрт (Јак.1,20.15). Водећи такав живот, чвсто се држимо трезвоумља, као што је написано: Више од
    свега чувај срце своје (Прич.4,23). Ми, наиме, имамо страшне и свелукаве непријатеље, зле демоне.
    9. Ми са њима водимо борбу, као што је рекао апостол: Не ратујемо против крви и тела, него против
    поглаварстава, и bлаsти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф.6,12).
    Они се у гомилама налазе у ваздуху који нас окружује и нису далеко од нас. Међу њима постоји велика
    разноликост. Међутим, говор о њиховој природи и њиховој разноликости би био веома опширан, и више
    би приличио онима који су виши од нас. Ми за сада имамо велику потребу да сазнамо замке које нам
    спремају.
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

  5. #5

    Odgovor: "Dobrotoljublje"

    10. По мишљењу благоразумних људи, богаташ племенита рода, али без васпитане душе и без икакве
    врлине у животу, није друго до несрећник, као што и случајан сиромах, па и роб, јесте срећан човек,
    уколико је украшен васпитањем и врлином у животу. Као што странци лутају по путевима, тако и они који
    се не старају да живе врлинским животом пропадају, заведени жељама.
    11. За онога ко је у стању да припитоми неваспитане и да их наведе да заволе поуку и васпитање, треба
    рећи да "ствара" људе. Исто тако морамо да кажемо да стварају људе и они који развратнике преокрену
    на врлински и богоугодни живот. Они, у ствари, на неки начин, пресаздају људе. Јер, кротост и уздржање
    душама људским јесу срећа и добра нада.
    12. Заиста, човек треба да се подвизава у наравствености и да живи као што приличи. Успевши у томе,
    он ће лако спознати оно што се о Богу [да спознати]. Бог промишља о ономе ко га свим срцем и свом
    вером поштује и [даје му способност да] побеђује гнев и похоту. Похота и гнев, наиме, јесу узрок свих
    зала.
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

  6. #6

    Odgovor: "Dobrotoljublje"

    13. Веруј у Господа и љуби га! Чувај себе од нечистих помисли и од телесних задовољстава, као што је
    написано у Причама - не претоваруј стомак (Прич.24,15). Избегавај сујету, непрестано се моли, читај
    Псалме пре и после спавања, изучавај заповести које су ти дате у Светом Писму, држи на уму примере
    светитеља, да би душа твоја, памтећи заповести, могла да се угледа на њихову ревност. Нарочито гледај
    да испуниш апостолски савет: Сунце да не зађе у гневу вашему (Еф.4,26). Сматрај да је то речено
    уопште за сваку заповест, тј. да нас залазак сунца не затекне не само у гневу, него ни у било каквом
    другом греху. Јер је и добро и неопходно да нас не осуде, ни сунце за дневну погрешку, ни месец за
    ноћне грехе, па чак ни за рђаве помисли.
    14. Да бисмо сачували себе од тога, добро је да чујемо и сачувамо апостолску реч: Сами себе испитујте
    (2.Кор.13,5). Ради тога нека свако даје себи рачуна за своје дневне и ноћне поступке. Ако је сагрешио,
    нека престане грешити, а ако није сагрешио, нека се не хвали, него нека истраје у добру, нека се не
    предаје немарности, нека не осуђује ближњега, нека себе не сматра праведником, докле не дође Господ
    (1.Кор.4,5), који испитује тајне. Често пута је и од нас самих сакривено оно што радимо. Но, ако ми не
    видимо, Господ види све. Због тога оставимо Господу нека суди, а ми саосећајмо један другоме, и
    носимо бремена један другога (Гал.6,2). Испитујмо сами себе и поправимо се у ономе у чему смо
    неисправни.
    15. Да бисмо се сачували од греха, обратимо пажњу и на следеће: нека свако од нас пази и записује своје
    поступке и душевне покрете са намером да их саопшти другоме. Будите уверени да ћемо, стидећи се
    откривања, неизоствано престати да грешимо и чак да мислимо на било шта рђаво. Јер, ко је тај који
    жели да га остали виде кад греши? Или, ко после греха неће радије слагати, само да прикрије свој грех?
    Као што нико неће чинити блуд ако га неко гледа, тако ћемо лакше сачувати себе од нечистих мисли,
    уколико их записујемо са намером да их саопштимо другоме, стидећи се од тога да постану познате. И
    нека то записивање замени присуство наших сатрудника, да бисмо, осећајући при записивању исти стид
    као да нас гледају, и из мисли прогонили оно што је рђаво. Ако се будемо сродили са таквим навикама,
    успећемо да укротимо своје тело, угађајући Господу и кидајући вражије замке.
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

  7. #7

    Odgovor: "Dobrotoljublje"

    16. Изгледа ми да благодат Светога Духа брже испуњава оне који од свег срца ступају на подвиг, и од
    самог почетка решавају да се држе чврсто и да не уступају ђаволу ни у једној борби све док га не победе.
    Уосталом, призвавши их, Свети Дух им у почетку пружа многе олакшице, да би им осладио ступање на
    подвиг покајања. Он им тек касније открива тај пут у свој истини (тешкоћи). Помажући им у свему, Он
    запечаћује у њих какве напоре покајања да носе и одређује границе и понашање како у погледу тела,
    тако и у погледу душе, све док их не доведе до савршене обраћености ка Богу, њиховом Творцу. Ради
    тога, Он их непрестано побуђује да оптерећују и тело и душу, како би се и једно и друго равномерно
    осветило, и подједнако постало достојно наслеђа вечнога живота: тело (да обремењују) сталним постом,
    трудом и честим бдењима, а душу - духовним напорима и марљивошћу у извршењу свих служби
    (послушања) које се врше телом. O томе (да ништа не треба радити немарно, већ са марљивошћу и
    страхом Божијим) треба да мислимо при сваком телесном делу, уколико желимо да буде плодоносно.
    17. Изводећи покајника на подвиг на који га позива, Дух Божији му пружа Своју утеху и учи га да се не
    враћа назад, и да се не приљубљује ни за какву ствар овог света. Ради тога Он отвара очи душе и даје јој
    да увиди красоту чистоте ка којој води покајнички труд, загревајући у њој ревност за потпуно очишћење и
    себе и тела - како би и једно и друго постало нераздвојно у погледу чистоте. У томе лежи циљ обуке под
    руководством Светога Духа: да се и душа и тело потпуно очисте, и да се доведу до првобитног стања у
    коме су били до пада, уз искорењивање свега што је додала ђаволска завист. Тада у њима неће остати
    више ништа ђаволскога, и тело ће почети да се у свему покорава захтевима ума. Ум ће тада са влашћу
    одређивати и његово пиће и храну, и сан, и сваку другу делатност, учећи се непрестано од Духа Светога,
    по примеру светог апостола Павла: Изнуравам тело своје и савлађујем га (1.Кор.9,27).
    18. Познато је да се у телу одигравају три врсте телесних покрета: На првом месту долазе природни,
    урођени покрети, који у ствари не производе ништа без сагласности душе, него само дају да се осете
    присутним у телу. Друга врста покрета произилази од обилне хране и пића, који рађају нарочиту
    зажареност у крви, и подижу борбу противу душе, наводећи је на нечисту похоту. Због тога и каже
    Апостол: Не опијајте се вином, у чему је разврат. Исто тако и Господ заповеда Својим ученицима у
    Јеванђељу: Пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством (Лк.. 21,34). Монаси који
    су решили да достигну пуну меру светости и чистоте, нарочито су дужни да се владају тако да и они са
    апостолом могу рећи: Изнуравам тело своје и савлађујем га (1.Кор.9, 27). Трећа врста покрета долази од
    злих духова, који из зависти вас кушавају и пробају да раслабе (монахе) који теже ка чистоти, или да
    скрену са пута оне који желе да уђу на врата чистоте (тј. да ступе у монаштво).
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

  8. #8

    Odgovor: "Dobrotoljublje"

    19. Уосталом, ако се човек наоружа трпљењем и непоколебивом верношћу заповестима Божијим, Дух
    Свети ће његов ум научити како да очисти душу и тело од таквих покрета. Уколико, пак, ослаби у
    осећањима и допусти немарност у односу на заповести и наредбе о којима је слушао, зли духови ће
    почети да га побеђују, да опседају читав састав тела и да га оскрнављују покретима до те мере да
    измучена душа неће знати где да се дене, у очајању не видећи помоћ ни откуда. И тек када, отрезнивши
    се, поново стане на страну заповести и, узевши њихово бреме (или схвативши силу обавезе), преда себе
    Духу Божијем, она ће се изнова испунити спасоносним настројењем. Тада ће схватити да је дужна да
    спокојство тражи једино у Богу, и да је једино на тај начин њој доступан мир.
    20. Треба сагласно и равномерно носити покајничке напоре и душом и телом, у стремљењу ка савршеној
    чистоти. Када се ум удостоји благодати да може без саможаљења и попуштања себи да ступи у борбу са
    страстима, значи да у себи има надахнуће, упутства и потпору Духа, помоћу којих успешно почиње да од
    душе одсеца све нечисте покрете, који произилазе од похоте срца. Сјединивши се са умом (или духом
    човека) ради решености за строго испуњавање указаних заповести, овај Дух га упућује да прогони све
    страсти из душе, како оне које су се помешале помоћу тела, тако и оне које су се уселиле у душу
    независно од тела. И Дух га учи да цело тело, од главе до ногу, држи у поретку: очи, да гледају са
    чистотом; уши да слушају у миру, не наслађујући се повижавањем, осуђивањем и увредама; језик, да
    говори само оно што је добро, мерећи сваку реч, и не допуштајући да му се у говор умеша било шта
    нечисто и страсно; руке, да су спремне на покрет једино ради молитве и дела милосрђа и штедрости;
    стомак, да се држи мере у примању хране и пића, сагласно потреби одражавања тела и не допуштајући
    похоту и сластољубље; ноге, да ступају право и да се ходе по вољи Божијој, увек идући на вршење
    добрих дела. Потчињавајући се власти Светога Духа, тело се мења, навикава на свако добро, и, до
    извесне мере, унапред узима учешће у својствима духовног тела, која ће примити приликом васкрсења
    праведних.
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

  9. #9

    Odgovor: "Dobrotoljublje"

    21. Као што је речено, душа има властите страсти: гордост, мржња, завист, гнев, униније [чамотиња] и
    слично. Души која му се свом снагом преда, Свештедри Бог даје дух истинског покајања и чисти је од
    свих тих страсти, учећи је да не иде за њима и пружајући јој силу да их савлађује и да побеђује
    непријатеље, који не престају да јој плету замке, старајући се да је посредством искушења поново вежу
    за себе. И уколико се она покаже одлучна у свом обраћењу и у добром повињавању Духу Светом, који је
    учи покајању, милосрдни Творац ће се сажалити над њом ради њених напора (дугих постова, честих
    бдења, поучавања у Речи Божијој, непрестане молитве, одрицања од свих светских утеха, служења
    свима чистим срцем, смирења и сиромаштва духа), које предузима са сваком тескобом и невољом.
    Уколико, дакле, истраје у свему томе, Свештедри ће на њу погледати милостивим оком, избављајући је
    од свих искушења и Својом милошћу је извлачећи из руку непријатеља.
    22. Бог Отац по Својој благости није поштедео (Рим.8,32) Сина Свог Јединородног, него га је предао ради
    нашег избављења од грехова и неправди наших. Смиривши Себе ради нас, Син Божији нас је исцелио од
    душевних болести наших и омогућио нам спасење од грехова наших. Молим вас именом Господа нашег
    Исуса Христа да знате и увек у мислима држите то велико дело Божије, тј. да је Бог Слово ради нас у
    свему постао сличан нама осим у греху. Онима који су обдарени разумом приличи да ово знају разумно,
    да буду ревносни у томе да и на делу постану слободни (од греха) силом доласка Господњег. Они који су
    ово дело применили као што треба, постали су Његове слуге. Међутим, то још није савршено звање.
    Савршенство доводи до синовства, до освећења, које долази у своје време. Видевши да су Његови
    ученици већ доспели до синовства и да су га познали, научени Духом Светим, Господ наш Исус Христос
    им је рекао: Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас
    назвао пријатељима, јер све што чух од Оца свога, објавих вам (Јн.15,15). Они који су познали шта су
    постали у Исусу Христу, подигоше глас говорећи: Не примисмо духа ропства, да се опет бојимо; него
    примисмо Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче (Рим.8,15). Онај ко не пројави пуну и усрдну
    спремност да устане (из греха), нека зна да ће долазак Господа Избавитеља њему бити на осуду. Због
    тога је у почетку Симеон запевао: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак
    против кога ће се говорити (Лк.2,34). Затим су и апостоли узвикнули: Ми смо једнима мирис смрти за
    смрт, а другима мирис живота за живот (2.Кор.2.16).
    23. Није вам непознато да се непријатељи истине непрестано труде да потру истину. Бог је од самог почетка саздања света у свако време посећивао твар Своју и оне који су му као Саздатељу приступали од свег срца учио како треба да га поштују. Међутим, када су, услед страсности плоти и злобе непријатеља који нас нападају, добра стремљења душе изгубила силу и када људи не само да нису могли да се избаве од грехова и да се врате у првобитно стање, него ни да схвате шта им је својствено по природи и назначењу, Бог је учинио милост и научио их истинском богопоштовању кроз писани Закон. Када, међутим, ни то није помогло и видећи да се рана шири и да захтева одлучно лечење, Бог је одлучио да пошаље Сина Свог Јединородног, који и јесте Јединствени Лекар наш.
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

  10. #10

    Odgovor: "Dobrotoljublje"

    24. Гледајући на наше време и побеђиван љубављу према Исусу Христу, понекад осећам радост, а
    понекад жалост или чак плач. Многи су се у нашем поколењу обукли у одећу благочешћа (монаштво).
    Међутим, само неколицина од њих су то учинили из свег срца, удостојивши се да стекну избављење које
    је донето доласком Господа Исуса. То су они због којих се радујем. Други, пак, презревши силу (свог
    завета), делују по вољи плоти и наклоностима свог срца, због чега је долазак Господњи за њих постао
    изобличење. То су они због којих сам жалостан. Неки су, најзад, помишљајући на дужину времена
    подвига, пали духом, збацили са себе одећу благочешћа и постали као бесловесни. То су они због којих
    плачем, будући да долазак Господњи за њих представља осуду.
    25. Свим својим силама се молим Богу за вас како би вам у срца положио онај огањ који је Господ наш
    Исус Христос бацио на земљу (Лк.12,49), да бисте могли правилно да управљате својим намерама и
    осећањима и да разликујете добро од зла.
    26. Када ветар дува у једном правцу, сваки морепловац може да помисли високо о себи и да се похвали,
    Међутим, тек се при изненадној промени ветрова открива искуство опитних крманоша.
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

  11. #11

    Odgovor: "Dobrotoljublje"

    27. Слуга Божији је онај који се Боји Господа и који чува Његове заповести. То није ропство у коме се ми
    налазимо, већ праведност која води ка синовству. Господ наш је изабрао апостоле и поверио им
    благовест Јеванђеља. Заповести које су нам они дали установиле су прекрасно ропство у коме ми
    господаримо свим страстима и обављамо прекрасно служење врлинама. Међутим, кад се још више
    приближимо благодати, Господ наш Исус Христос ће и нама, као Својим апостолима, рећи: Више вас не
    називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све
    што чух од Оца свога, објавих вам (Јн.15,15). Они који приступе благодати из опита ће познати покрете
    Духа Светог и схватити своје духовно стање. Схвативши и познавши то, они ће узвикнути: Не примисмо
    духа ропства, да се опет бојимо; него примисмо Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче (Рим.8,15).
    28. Бог свима руководи дејством Своје благодати. Због тога се не лењите и не предавајте унинију, већ
    зовите Бога дан и ноћ да бисте умолили благост Бога Оца, и да би вам послао помоћ одозго ради
    познања онога шта треба да чините. Не дајте сна очима својима, ни веђама својима дремања (Пс.131,4),
    ревнујући да принесете сами себе Богу као чисту жртву, и да бисте га видели. Без чистоте, наиме, нико
    не може видети Бога, као што вели апостол (Јев.12,14).
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

  12. #12

    Odgovor: "Dobrotoljublje"

    29. Сви светитељи жале, плачу и тугују кад нас виде да смо лењи и немарни. Кад нас, пак, виде да смо
    исправни и да напредујемо у савршенству, радују се, и у радости и весељу не престају да приносе
    Творцу молитве за нас. И Господ се тада теши нашим добрим делима, исто колико и сведочењу и
    молитвама светих, укрепљујући нас разним даровима.
    30. Онај ко из свег срца не омрзне оно што је својствено вештаственој и земној плоти и свим њеним
    покретима и дејствима, и ко свој ум не уздигне горе ка Оцу свих - не може достићи спасење. А над трудом
    оног ко то учини, Господ ће бити милостив и дати му невидљиви и невештаствени огањ који ће у њему
    сагорети све страсти и савршено очистити његов ум. Тада ће се населити у њему Дух Господа нашег
    Исуса Христа и остати у њему, учећи га доличном поклоњењу Оцу. Међутим, све док ми саучествујемо у
    сластима своје вештаствене плоти, остајемо непријатељи Богу, Његовим анђелима и свима светима.
    Молим вас именом Господа нашег Исуса Христа да будете марљиви за живот свој и спасење своје, и да
    не дозволите овом времену да због тренутка отме од вас вечност којој нема краја, ни том земљаном телу
    да вас лиши Царства светлости које нема краја и које се не може описати. Заиста се смућује душа моја и
    обамире ум мој због тога што нам је дата слобода да изаберемо и чинимо дела светих, а ми, опијени
    страстима, слично пијаним од вина, нећемо ум свој да уздигнемо горе и потражимо вишњу славу, нећемо
    да подражавамо дела светих и следимо њихове стопе, како бисмо постали и наследници њихових дела и
    заједно са њима добили вечно наслеђе.
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

  13. #13

    Odgovor: "Dobrotoljublje"

    31. Ви сте се удостојили великог добра стекавши благодат која је у вама. Ипак, дужни сте и да се без
    лењости подвизавате у име Онога који вас је посетио, Истока с висине (Лк.1,7, како бисте му постали
    света и непорочна жртва. Ми знамо како је пала наша природа са висине своје у дубину понижења и беде
    и како ју је посећивао милосрдни Бог Својим законима преко руку Мојсијевих и осталих пророка, како је у
    последње време посетио преко Јединородног Сина Свог, који је врховни Началник наших
    првосвештеника и истински Лекар наш, једини који може да исцели болести наше, који се обукао у наше
    тело и самог себе предао за наше грехе. Његовом смрћу смо ми спасени. Схватајте и приљежно
    испитујте наредбе нашег Творца. [Запазите] Његове посете и спољашњег и унутрашњег човека и то
    пошто смо, премда словесни, постали неразумни, будући да смо се привезали за вољу непријатеља,
    злотвора и оца лажи.
    32. Колико је милијарди злих бесова, и како су безбројни облици њихових замки! Чак и кад виде да смо
    познали своје страсти и срамоту, да избегавамо зла дела на која нас наводе, да склањамо своје ухо од
    рђавих савета које нам дошаптавају, они не одустају, него са очајним напором настављају своје дело,
    знајући да је њихова судбина коначно решена и да ће им ад пасти у наследство, због њихове
    прекомерене злобе и отпадништва (од Бога). Нека Господ отвори очи срдаца ваших да видите колико су
    безбројне мреже демонске, и како нам чине много зла свакога дана. Нека вам дарује бодро срце и дух
    расуђивања како бисте сами себе принели Богу као живу и беспрекорну жртву! Чувајте се у свако време
    демонске зависти и њихових злих савета, скривених замки и притајене злобе, превртљиве лажи и хулних
    помисли и тананих наговарања која сваког дана убацују у наша срца! [Клоните се] гнева и клевете на које
    нас они подбадају да бисмо се борили међу собом, себе правдајући а друге осуђујући, да бисмо вређали једни друге, да бисмо говорили ласкавим језиком, скривајући горчину у својим срцима, да бисмо осуђивали спољашњост ближњега, скривајући у себи отимачину, да бисмо се свађали ме:ђу собом и ишли један насупрот другоме, са жељом да истрајемо на своме и да се покажемо честитији од других. Сваки човек који се наслађује греховним помислима пада својевољно, јер му је мило оно што у њега сеје непријатељ и зато што мисли да се оправда само видљивим делима, премда је изнутра станиште злог духа који га учи сваком злу. Тело његово ће се испунити срамотом, будући да њиме владају демонске страсти које он не одгони од
    себе. Демони нису видљива тела. Међутим, ми постајемо њихова тела када нам душе примају њихове
    тамне помисли. Јер, примивши те помисли, ми примамо саме демоне, те чинимо да се препознају у
    телима.
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

  14. #14

    Odgovor: "Dobrotoljublje"

    33. Умна и бесмртна природа сакривена је у трулежном телу нашем да би кроз њега пројављивала своја
    дејства. И тако, чинивши ово тело кадионим олтаром, принесите на њега све ваше помисли и рђаве
    савете, и, постављајући их пред лице Господње, узнесите к Њему свој ум и срце, молећи га да вам свише
    пошаље Свој огањ, који ће спалити и очистити све што се налази на њему. И побојаће се противници
    ваши, свештеници Ваалови, и погинуће од руке ваше, као од руке Илије пророка (3.цар.18,25). Тада ћете
    угледати човека који излази из божанствене воде и који ће учинити да на вас сиђе духовна киша, тј. роса
    Духа Утешитеља.
    34. Отпавши од свог небеског чина због гордости, ђаво непрестано покушава да наведе на пад и све оне
    који од свег срца желе да приступе Господу, и то истим путем којим је и сам пао, тј. гордошћу и љубављу
    према сујетној слави. Тиме нас нападају демони, и тиме и другим сличним мисле да нас одвоје од Бога.
    Осим тога, знајући да онај ко воли свог брата, воли и Бога, они у наша срца полажу мржњу према
    ближњему и то у тој мери да не можемо ни да погледамо на брата свога, нити да проговоримо са њим.
    Дешавало се да су многи предузимали заиста велики труд у врлини, али су услед неразумности опет
    погубили себе. То се може десити и међу вама уколико, на пример, охладневши за дела, будете мислили
    да поседујете врлине. Јер, ето, већ сте упали у ту ђаволску болест (надменост), мислећи да сте блиски
    Богу и да боравите у светлости, иако се, у самој ствари, налазите у тами. Шта је побудило Господа нашег
    Исуса Христа да сложи Своје хаљине, да опаше Своја бедра убрусом, наспе воду у умиваоник (Јн.13,4) и
    опере ноге онима који су нижи од Њега, ако не [намера] да нас научи смирењу? Да, Он га нам је на
    примеру тада показао. И заиста, сви који хоће да буду примљени у првобитни чин, успеће једино преко
    смирења, с обзиром да је у почетку покрет гордости био разлог свргнућа са неба. И тако, човек неће
    наследити Царство Божије уколико се у њему не нађе крајње смирење, смирење свим срцем, свим умом,
    свим духом, свом душом и телом.
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

  15. #15

    Odgovor: "Dobrotoljublje"

    35. Ако желимо да се искрено приближимо своме Саздатељу, треба да се, по духовноме закону,
    подвизавамо да се душа ослободи од страсти. Јер, због наших рђавих дела, због наслађивања
    страстима, због многих демонских искушења, наша умна снага је ослабила, док су добре побуде наших
    душа замрле. Ми већ не можемо да познамо лепоту (и потребе) наше духовне природе због страсти у
    које често упадамо. Али, нема нама спасења ни од кога до од Господа нашег Исуса Христа, по речима
    апостоловим:
    Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети (1.Кор.15,22). Наш Господ Исус
    Христос јесте живот свих словесних створења, сазданих по Његовом образу.
    36. Ми смо добили имена светих и обукли се у њихово одело, којим се хвалимо пред неверним, али
    немамо усрдности да их подражавамо у делима. Бојим се да се и на нас не примени оно што је рекао
    апостол: Који имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли (2.Тим.З,5). Нека вам Господ да да
    схватите шта је живот који сте прихватили како бисте, делајући у његовом духу, постали достојни
    невидљивог наслеђа. Ми смо дужни да сагласно својим силама чинимо дела која одговарају вољи
    Господњој! То је, наиме, својствено нашој природи, и осим тога више ништа не треба захтевати од наше
    врлине. Онај ко служи Богу и тражи га из свег срца свог, дејствује сагласно са својом природом, а ко чини
    грех, достојан је прекора и казне, зато што [чини] оно што је страно његовој природи.
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

Strana 1 od 2 12 PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Sta znaci "Nezavisnost" i "Suverenitet"?
    Autor Skidatch_Mraka u forumu Politika
    Odgovora: 8
    Poslednja poruka: 29.03.2012, 18:30
  2. Odgovora: 61
    Poslednja poruka: 30.03.2011, 21:25
  3. "Nova" i "stara" dijaspora
    Autor irnik u forumu Dijaspora
    Odgovora: 14
    Poslednja poruka: 10.10.2008, 10:20
  4. Od "Keca" do "Petice"
    Autor swba u forumu Spomenar
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 19.12.2006, 08:29

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •