Османски султани

[Turkmenbashi]

Списак османских султана:

* Осман I (1281—1326; бег)
* Орхан I (1326—1359; бег)
* Мурат I (1359—1389; султан од 1383)
* Бајазит I (1389—1402)
* Династички рат (1402—1413)
* Мехмед I (1413—1421)
* Мурат II (1421—1444) (1445—1451)
* Мехмед II Освајач (1444—1445, 1451—1481)
* Бајазит II (1481—1512)
* Селим I (1512—1520; калиф од 1517)
* Сулејман I Величанствени (1520—1566)
* Селим II (1566—1574)
* Мурат III (1574—1595)
* Мехмед III (1595—1603)
* Ахмед I (1603—1617)
* Мустафа I (1617—1618 )
* Осман II (1618—1622)
* Мустафа I (1622—1623)
* Мурат IV (1623—1640)
* Ибрахим I Луди (1640—1648 )
* Мехмед IV (1648—1687)
* Сулејман II (1687—1691)
* Ахмед II (1691—1695)
* Мустафа II (1695—1703)
* Ахмед III (1703—1730)
* Махмуд I (1730—1754)
* Осман III (1754—1757)
* Мустафа III (1757—1774)
* Абдул Хамид I (1774—1789)
* Селим III (1789—1807)
* Мустафа IV (1807—1808 )
* Махмуд II (1808—1839)
* Абдул Меџид I (1839—1861)
* Абдул Азиз (1861—1876)
* Мурат V (1876)
* Абдул Хамид II (1876—1909)
* Мехмед V (Ришад) (1909—1918 )
* Мехмед VI (Вахидедин) (1918—1922)

[Turkmenbashi]

Осман I (1281—1326; бег)

Осман Гази (1258 - 1326), турски вођа 1281-1326 и оснивач владарске куће Османлија.

Рођен је 1258. године, исте године кад су Монголи попалили Багдад. Након смрти оца Ертугрула 1281. године Осман са 45 година је постао бег и вођа дела турског племена Каји. Овај део племена се потом по Осману надаље назива Османлијама. Владао је из места Согут, на граници са Византијом, који је његов отац населио бежећи пред монголском најездом и који је био седиште племена. Убрзо је почео окупљати плаћенике и редовно пљачкати ослабљено Византијско царство. Поред тога, и даље су се реке турских избеглица пред монголским злоделима сливале у његову област укључујући и велики број војника, Гази ратника, верских ратника, граничара и бораца за ширење ислама.

Вриједио је као човјек врло паметан, храбар и који је био вјешт са оружјем. Осман Гази је одржавао, као и његов отац, добре везе са селџучким султаном у Иконији. Они су заједничким снагама водили ратове против Византинаца и упада Татара. За његову несебичну помоћ и оданост султану био је редовно награђиван свим почастима, заставама и титулама. Тако је добио право на израду властитог новца и овлашћења властитог суда. Османов стални пратилац и пријатељ (приватно и по оружју), био је Козе Михаило, византијски земљопосједник од Харман Кауа, који још није био прешао на ислам. Уз помоћ свог пријатеља, али и политичку сналажљивост, пошло је Осману за руком да се прошири по простору и по утицају. Предузимао је нападе и продирао све до Бурсе, чиме је стално проширивао подручје своје власти.

Његов син Орхан I је без борбе заузео Бурсу 1326. године. Осман је био један веома толерантан владар који је трпио све религије, чинећи да порез буде веома низак. На самрти је сину Орхану скренуо пажњу да одржава учење ислама и да буде благ и праведан. Осман Гази је умро 1326. године у Согуту, и био је сахрањен у Бурси.

[Turkmenbashi]

Орхан I (1326—1359; бег)

Орхан или Оркхан био је беј (вођа) новоствореног Отоманског царства (у то време познатог као племе Османлија) од 1326. до 1359.

За првог везира свога Царства, Орхан је прогласио свога брата Алаедина. Његов задатак је био да са кнежевима склапа, дијели и води бригу и послове владара. Уједно, он је био и први носилац титуле - паша. У првој половини своје владавине од 1326. до 1344. године, Орхан је учврстио темеље своје владавине у Малој Азији, истовремено изграђујући своју војску. У исто вријеме се распало Царство Селџука, и било је већим дијелом припојено Османлијском Царству.

Орхан је освојио највећи део западне Анадолије и узео ућешћа у политичким превирањима у тада декадентном Византијском царству женидбом са Јеленом, ћерком Јована Кантакузина. Као цену овог брака, Орхан је помогао Кантакузину да збаци Јована V са престола и његове регенте. Године 1354. Орханов син, Сулејман паша, окупирао је Галипоље (евакуисано од стране грчке популације пред велики земљотрес) и омогућио Отоманској држави мостобран ка Европи.

У другом дијелу његове владавине, од 1344 до 1359. године, владавина Орхана се распростирала до Тракије и Македоније. Он се заправо и сматра творцем Османлијског Царства. Козе Михаило му је и даље стајао уз бок, као вођа његове велике војске. Сипахи су били и даље оснивани. Орхан је основао и изградио многе манастире, џамије и школе. Са Византинцима је живио час у стању рата, час у стању мира. 1337. године Орхан је покушао са 36 бродова да заузме Константинопољ, али је доживео понижавајући пораз. Орхан је дао у задатак 1357. године свом сину Сулејман-паши да пређе Дарданеле. Тако је он заузео Калипољ, али је умро кратко након тога. Султан Орхан је умро у дубокој старости 1359. године.

[Turkmenbashi]

Мурат I (1359—1389; султан од 1383)

Мурат је био син Орхана I и византијске принцезе Хирофире (њено турско име било је Нилуфер Хатун). Због преране смрти Сулејман-паше наставио је да влада Мурат као његов наследник 1360. године. Он је био први османски освајач на европском тлу. Године 1362. био је основан први корпус (одред) јаничара. То су била претежно хришћанска деца која су обучавана за војну службу као пешадијске трупе.


Мурат I је поразио и заузео западну Тракију, Димотика је пала 1361. године, Једрене 1362. године, а Пловдив 1363. године. Све градови у долини реке Марице. Страх се ширио Византијом толики да је у Цариграду сазрео став да се Турцима мирно преда Галипоље да се задовоље[1]. Годину дана после тога Мурат осваја Кумуцину и долази све ближе до манастира на Светој гори. Пљачкашки походи које је Мурат слао ка западу су пустошили земљу деспота Угљеше Мрњавчевића. Према тврђењу Мавра Орбина, Угљеша је неколико пута имао успеха у одбијању ових напада[2]. Серски деспот је добио помоћ свог брата, краља Вукашина, и сукоб се десио на реци Марици 26. септембра 1371. године када је величанствено победио Мурат и тако коначно извршио велику прерасподелу снага на Балканском полуострву.

Западна страна Бугарске била је опљачкана и византијски цар (Јован V Палеолог) постао је његов вазал. Мурат је утврдио османски посјед Ангору у Анатолији. Турци су даље заузели важне градове у Македонији и Источној Бугарској. Новодобијена подручја била су одмах насељавана становништвом из свог Царства - Османлијама. Око 1385. године су заузети Софија и Ниш. Истовремено су добиле право трговине на турским просторима италијанске Републике Ђенова и Венеција, које су са Муратом закључиле и трговачки уговор.

Мурат је такође био успјешан и у бици код Коње (Konya). Као што је раније прво слао пљачкашке чете да пустоше земљу деспота Јована Угљеше пре коначног сукоба сањим, тако је слао чете и по Србији чак до Босне. Те чете су пресретали и исто као у Угљеша имали успехе, Лазар Хребељановић код Плочника и војвода Влатко Вуковић код Билеће. Међутим, главна битка и одлучујући обрачун који су подједнако очекивали и у турска и хришћанска војска се десио 15. јуна 1389. године. Султан Мурат је повео војску и командовао у бици на Косову Пољу (Косовска битка). Са собом је повео синове Бајазита и Јакуба, војсковође Али-пашу, Евроноса Јахшиа и Шахина као и вазалске трупе из европских и азијских крајева царства. За време битке Султан Мурат је убијен, као и његов син Јакуб. Кнез Лазар је потом погубљен, а Мурат је био, као и претходници Осман и Орхан, сахрањен у Бурси. За време владавине Мурата, сви потчињени хришћани су смјели задржати своју вјеру, традицију и црквене судове, али су морали султану да предају десетину, што су у оно доба била уобичајена давања.

Наследио га је син Бајазит одмах после Косовске битке.

Обзиром да је Мурат погинуо на бојном пољу, а то није био чест случај у средњем веку, и битка и чин погибије су далеко одјекнуле. Хришћански и турски извори се разилазе око начина и времена погибије. Турски извори тврде да је султан убијен на превару после битке. Хришћанска страна је о овом догађају направила легенду о подвигу усамљеног витеза који је жртвовао свој живот ради заустављања моћног султана. Потпуно разрађену косовску легенду записао је Мавро Орбин у књизи „Краљевство Словена“ објављеној 1601. године.

Постоје и други извори и верзије догађаја. Босански краљ Твртко је 1. августа обавестио Трогиране о „својој“ победи на Косову пољу те да је „султана послао с овог света с многим његовим војницима“. Није дословно навео ко је убио султана, али је из писма јасно да је себи приписао тај подухват. Није било неуобичајено да краљеви присвајају туђе заслуге.

У једном писму Фирентинске општине које је резултат преписке са Твртком, од 20. октобра 1389. године, се говори о подухвату завереничке групе од дванаест ратника који се у току битке пробијају до султановог шатора окруженог везаним камилама. Колучо Салутати, писац писма, слави „срећног ратника“ међу ратницима

„који пробивши непријатељске чете и камиле наоколо везане, мачем отворише себи пут, до Муратова шатора допреше. Срећан над осталима и онај, који вођу толике силе, јурнувши му мач у грло и скут, јуначки умори[3]“

Годинама касније се Белтрами Мињанели у „Успоменама са Истока“ говори о групном препаду на шатор султана Мурата, али код њега се то дешава после битке и изводе га кнез Лазар и група заробљених хришћанских витезова који одбијају да положе вазалску заклетву. По овом писцу, витезови су одбили давање заклетве, јурнули су на шатор Мурата и смртно га ранили. Овакав догађај многи историчари сматрају нелогичним и невероватним (заробљени, а невезани и даље наоружани).

Ко год да је писао о погибији Мурата, а посебно турски извори, настојали су да прикажу да је погинуо од великашке руке. Шпански путописац говори да је „то био хришћански кнез, по имену Лазар“. Витешки идеали су сматрали часним погибију од руке противничког вође, а погибија од стране непознатог ратника се сматрала недостојном. Ово иде дотле да у повељи угарског краља Албрехта из 1438. године пише да су се Лазар и Мурат сукобили у личном двобоју.

Српски извори се великим делом ослањају на животопис Стефана Лазаревића који наводи подвиг усамљеног безименог јунака

„Међу војницима који су се борили пред (војском) беше неко веома благородан, кога облагаше завидљиви своме господару и осумњичише га као неверна. А овај да покаже верност а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога самодршца. А ту и сам паде од њих.“
(Константин Филозоф, Живот Деспота Стефана Лазаревића)

Византијски писац друге половине XV века, Лаоник Халкокондил, наводи и грчку и турску верзију погибије Мурата. По турској је погинуо после боја док

„Грци, међутим, причају да он није пао док је после боја прогонио непријатеља; напротив, неки високи племић одлучио је још док се Мурат налазио усред својих трупа постројених за борбу да изврши јуначко дело веће од свих што су се икада учинили. Тај човек звао се Милоин.“

Овде се први пут помиње име човека који је убио Мурата.

Турски хроничари први пут помињу име неверника и проклетника због кога је падишах постао шехит 1484. године када име витеза наводе као Милош Кобила.

Референце:
1. ^ Крај српског царства, Раде Михаљчић, БИГЗ, 1989
2. ^ Краљевство Словена, Мавро Орбин, стр 50
3. ^ Јунаци Косовске легенде, Раде Михаљчић, БИГЗ, 1989

[Turkmenbashi]

Бајазит I (1389�1402)

Бајазит I (звани још и Јилдирим - Муњевити) 1354 (или 1360) - 9. март 1403), турски султан 1389-1402

Преузео је престо још на Косову пољу 1389. године за вријеме битке, а свога брата Јакуба је дао задавити, такође за време битке, плашећи се конкуренције. Он је завршио започето освајање Србије и успео да припоји своме Царству неке од анатолских провинција, али Константинопољ, ког је држао у окружењу пуних седам година, није успио освојити.

Султан Бајазит је одликовао Михалоглу Гази Али Беја, команданта лаке коњице за његове значајне успјехе и заслужну улогу у бици против Срба једним ферманом.

У једној бици против угарског краља Жигмунда и његових европских савезника 1396. године код Никопоља, однио је побједу. На крају, Османлије су упале у Штајерску (Аустрија), Босну и Пелопонез. Опијен побједама, Бајазит је запоставио све државне послове и обавезе.

Упадом монголске војске под вођством страшног Кана Тимура - Тамерлана, Бајазит се морао суочити са Монголима код Ангоре. У бици 1402. године био је побеђен и заробљен. Тамерлан га је годину дана држао као трофеј у кавезу на точковима који је вукао са собом како му се кретала војска. Послије годину дана, Бајазит је умро, а након његове смрти у заробљеништву, Тимур је дозволио да се посмртни остаци Бајазита пребаце у Бурсу. Султан-Бајазитово царство се распало због нејединства његова четири сина, али и кроз политику самог Тимура. Следило је 11 година безвлашћа.

[Turkmenbashi]

Мехмед I (1413—1421)

Након турског пораза у бици код Ангоре 1403. године долази једанаестогодишњег безвлашћа и грђанског рата у коме се четири Бајазитова сина Иса, Муса, Мехмед и Сулејман боре за превласт у царству. Мехмед успе да савлада војску брата Исе, а када је савладао и Мусину војску у бици код Чамурле коначно једини остаје као следбеник већ 10 година покојног Бајазита и постаје султан јединственог царства. Церемонију устоличења одржава у граду Једрену и престоницу из Бурсе сели у Једрене. Његово преузимање престола било је обележено са жељом за мир. Врховна владавина над исламским и хришћанским кнезовима у Анадолији као и на Балкану није никада доведена у питање. Тако је Мехмед I закључио мировни споразум са Венецијом. Он је имао добре и савезничке односе са византијским царем и називао га је "оцем и господарем". Побуна једног дервишког реда била је брзо угушена. Мехмед I је умро у својој 42. години, после свега 8 година владавине. Сахрањен је у Бурси, у маузолеју поред величанствене Зелене Џамије, његове задужбине. После њега је његов син Мурат, који је у ратовима стекао велико искуство, ступио на пријесто.

[Turkmenbashi]

Мурат II (1421�1444) (1445�1451)

Мурат II је ступио 1421. године на престо и живио је у миру са својим европским сусједима и вазалима. У марту 1430. године Османлије су заузеле Солун. Онда су Турци упали у Србију и Угарску. Београд је 1440. године био опседан, али без успеха.

1443. године повео је Мађар Јанош Хуњади (у српским народним пјесмама познат као Сибињанин Јанко) крсташку војску против Османлија, која је заустављена код Ниша, а код Јаловца поражена. Остаци војске су морали да предају Софију. 1444. године био је закључен мир са Угарском у самом Сегедину. Тако су границе политичке моћи Османлија остале очуване, а Влашка је обавезана на плаћање данка Угарској. Мурат II је одустао од своје владавине у име даље владавине свога сина Мехмеда и повукао се у Магнесију. Угарска је поновно, још исте године, послала своју крсташку војску до Варне, али је тамо била потпуно потучена. За време 6 последњих година своје владавине, Мурат II је предузео више војних похода на Балкан. 1451. године Мурат II је умро код Једрена и био је сахрањен у Бурси.

Владавина Мурата II је била од велике политичке и културне важности за развој Османског Царства. Он је наставио даље са политиком консолидације Мехмеда I. Најугледнији везири Мурата II су припадали старим породицама и били су му дубоко одани. Он је био мецена исламске културне баштине, посебно када је ријеч о литератури и пјесмама.

[Turkmenbashi]

Мехмед II Освајач (1444�1445, 1451�1481)

Одмах на почетку своје владавине раскинуо је традицију на двору у Пруси. Мехмед II је погубио своју браћу, која су му владавину могла довести у питање, и тиме увео обичај братоубиства у владарској породици који ће се примењивати у начелу при свакој будућој промјени и доласку на власт нових султана. Његова освајања су превазилазила границе које су освојене за владавине његовог оца. За време његове владавине je заузет Константинопољ, у коме је владао Константин XI Палеолог. Припреме су почеле 1452. године изградњом утврђења Румели Хисар на Босфору.

После велике опсаде и упорне одбране, 29. маја 1453. године пао је Константинопољ. Последњи византијски цар, Константин XI херојски је погинуо при одбрани града. Уследио је страшан покољ становништва, а султан је одобрио својој војсци, у складу са обичајима, три пуна дана за пљачку. Монах Генадије Схоларх је постао Васељенски патријарх.

У годинама од 1458-1459, Србија је коначно пала под турску власт. Године 1460. је пала Мореја, део Пелопонеза под византијском влашћу, а 1461. године Турци су освојили црноморске градове Амасеју и Трапезунт. У наредним годинама, по наређењу султана Фатиха, је протерао Михалоглу Али Беу влашког кнеза по имену Влад Дракул из његовог царства и заузео још ђеновљански Лезбос.

Године 1463-1464. Босна је пала под турску власт, а 1463. године почео је рат са Венецијом. Главно поприште рата било је Егејско море.

Године 1471. је султан изградио тврђаву Шабац у близини Београда, града којег је и сам безуспјешно опсједао. Мехмед II ратоваше на угарском и аустријском подручју, водио је рат против Венеције. Године 1475. заузео је Кафу (ђеновљански посед) и подредио себи Татарски каганат на Криму. Мировним споразумом са Венецијом морали су им Турци препустити неколико градова у Албанији и на Пелопонезу. Године 1479. је заузела османска флота Јонска острва и Отранто у Јужној Италији.

3. мај а 1481. умро је султан Мехмед II од последица напада гихта. Његови посмртни остаци су покопани у турбету Фатихове џамије, које је он за живота дао изградити у Константинопољу. Султан је за живота показао интерес за науку, поезију, али ипак, људи су га се бојали због његове крвожедности.

[Turkmenbashi]

Бајазит II (1481�1512)

Са 35 година старости ступио је на пријесто 1481. године. и Бајазит II. Његов млађи брат Џем завладао је у Бурси, али је био поражен у бици код Јенисехира. Он је бјежао до Египта, и вратио се назад, али је његова војска поновно била натјерана у бијег код Анкире и Иконија. Папа Александар VI Борџија, који је са Бајазитом II био у вези, на његову молбу је отровао Џема у Напуљу. Војске султана су предузимале стално војне походе на Босну, Далмацију и Угарску. Херцеговина је била заузета. 1488. годиен Бајазит II је од Мемлука изгубио градове Адану и Тарс. Његова војска опустошила је велика подручја у Штајерској, Кернтену, Албанији и Крајини. Била су извршена страшна злодјела.

Код мјеста Филах Турци су 1492. године поражени, а њихов војсковођа Михалоглу Али Беј био је смакнут по турским обичајима. Такође, у турске руке пао венецијански Лепанто.

1509. године Константинопољ је претрпео јак земљотрес. Исте године избио је грађански рат, када је Бајазит II одредио свог сина Ахмеда за насљедника, а други син Селим је то порицао. Селим је присилио свога оца Бајазита II да абдицира, уз подршку војске. 26.5. 1512. године Бајазит II је умро, вероватно од тровања. Бајазит II је још за живота у Константинопољу изградио Бајазит-џамију, гдје је и сахрањен.

За вријеме његове владавине изграђне су многе џамије, дервишки манастири и мостови.

[Turkmenbashi]

Селим I (1512�1520; калиф од 1517)

Кад је ступио на престо 1512. године, сместа је убио неколико своје браће и нећака. Венеција, Угарска и Русија су брзо послали своје поклисаре, да осигурају постојеће споразуме о миру. Селим I се концентрисао на Царство шиитских Сафавида, подручје данашњег Ирана и Азербејџана, које је било под владавином Шаха Исмаила. Султан је систематски прогањао шиитско становништво свога Царства и дао их је на хиљаде побити. 1514. године дође до битке између Селима I и Исмаила, у којој су Турци победили. Наредне године прикључи султан Селим I Источну Анатолију и Курдистан своме Царству. Селим није морао заузимати све градове борбом, јер становништво би већином сунитског вјеровања те се зато приклони на страну султана.

Када се султан 1516. године спремао поновно на војни поход против Персије, откри да се мамелучки (египатски) султан Канзух ал-Гхури, ставио на страну персијског шаха Исмаилу. Обе војске се сударише код мјеста Алепо у Сирији. Египћани бијаху потучени, а њихов султан убијен. На његово мјесто би изабран Турман Беј као нови мамелучки султан. Даље, Селим је успео да заузме Каиро. Туман Беј побјеже у подручје делте Нила одакле се бранио уз помоћ бедуина. Коначно, био је издан и Селим I га је погубио.

Тако је Селим завладао Египтом, а потчинио му се и владар Меке, Баракат. Султан је повјерио свом пашеногу по имену Мехмед Гирау, кану Крима, задатак да брани Исток Османског Царства од Персијанаца и Шиита, који су дизали устанке. 1519. године Селим је планирао освајање Родоса са новоизграђеном поморском флотом.

20.9. 1520. године умро је султан Селим I од рака. Покопан је у једном турбету у Константинопољу. Његов наследник Сулејман I, даде тамо касније изградити познату Сулејман-џамију.

[Turkmenbashi]

Сулејман I Величанствени (1520�1566)

Султан Сулејман назван Величанствени је дошао на власт са 26 година, 20. септембра 1520. године и владао је наредних 46 година. Он је био и најзначајнији османски владар који је сам учествовао у десет војних похода у Европи и три у Азији. 1521. године заузет је Београд, а 1522. године опседнут је Родос. Освајањем острва поморски пут до Египта је осигуран, те су тако Турци имале потпуну контролу над трговином Венеције и Ђенове у Источном Средоземљу.

1525. године почеле су припреме за један велики војни поход. Трупе су послате како копном, тако Дунавом у правцу Београда. Након што је војска прешла реку Драву, 1526. године је дошло до битке код Мохача са угарском војском којом је командовао краљ Лајош II. Угарски краљ је погинуо, а његова војска је била поражена.

По одредби Бечког споразума Хабзбурзи су преузели угарску круну. Фердинанд I од Аустрије поставља као свој политички циљ одбрану Западне Европе од даљих продора Турака.

Султан Сулејман I и његов Велики везир Ибрахим Паша запалили су Пешту. У исто време вођени су ратови у Босни, Далмацији и Словенији. Османски султан поставља румунског кнеза Јована Запољу за новог угарског краља. Због тога је дошло до рата између Аустрије и Турске.

Османска војска је безуспјешно опсједала Беч од 27. септембра до 15. октобра. За време повлачења трупа опљачкано је шире подручје око Беча. Касније је сличну судбину доживела и Штајерска.

Приликом једног војног похода у 1534. године Багдад су поново заузели Персијанци. Опсада венецијанског острва Крфа није била успешна. Султана Сулејман је лично угушио побуну у Молдавији.

Након смрти Јована Запоље 1540. године Турци су анектирали Угарску. Том земљом је управљао један беглербег из Будима. Тако је дошло до примирја између Фердинанда I и султана Сулејмана I на седам година, при чему је надвојвода Аустрије (и будући немачки цар) морао да плаћа данак Турцима. Од времена владавине Сулејмана I �Висока Порта� је постала појам у Европи за османску владу. Свој последњи војни поход предузео је султан године 1566. да заузме Сигетвар, на путу за Беч. Стари Сулејман I је умро 6. септембра 1566. године пре него што је остварио свој циљ, током битке код Сигета.

[Turkmenbashi]

Rodoslov Osmanlija

[Turkmenbashi]

Селим II (1566�1574)

Селим II је дошао на престо 1566. године са своје 42 године. Није поседовао нимало од владарског духа и осјећаја за дужност од свога оца, те се посветио више својим приватним задовољствима као што су то лов, пијанчевање, музика и поезија. Селим II је био први османски султан који је водио сарајски живот и који ратовању није посвећивао никакву пажњу. Велики Везир Мехмед Соколовић беше опуномоћен да води и регулише све државне послове, у осталом и мир са неким хришћанским земљама, између њих - да се још више учврсти мир и са Аустријом.

1570. године и 1571. године Османлије заузеше градове Никозију и Фамагусту на острву Кипру, ипак њихова флота би потпуно поражена и уништена у Лепантском Заливу 1571. године кад су Венеција, Папа и Шпанија ујединиле своје војске. За време владавине султана Селима II су изграђене у Адрианопољу џамије - Селимије (Селимове џамије), као и градске зидине. У Меки су потпуно обновљене старе водоводне цеви.

Султан Селим II умро је 1574. године од последица зависности од алкохола.

[Turkmenbashi]

Мурат III (1574�1595)

Мурат III (4. јул 1546 - 15. јануар 1595), турски султан 1574-1595 Мурат III је проглашен за султана децембра 1574. године. Његова владавина је обележена честим борбама за превласт у харему, побунама јаничара и корупцијом. Исто као и његов отац, Мурат III је био једна слаба личност и водио је као и отац типични сарајски живот.

Иако је официјелно мир са Аустријом и Венецијом био осигуран, долазило је увијек поновно до безначајних малих окршаја. Године 1581. и 1583. Османлије су подузеле војне походе на Персију, Крим и Транскавказ. Границе Османског Царства није било могуће више проширивати, јер сам султан није био заинтересован за ратовање.

Султан Мурат III умро је 1595. године од последица епилептичког напада.

[Turkmenbashi]

Мехмед III (1595�1603)

Мехмед III (26. мај 1566 � 22. децембар 1603), турски султан 1595�1603
Мехмедово намесништво поче 1595. године. На самом почетку су била велика очекивања од новог султана која се нису испунила. Он је био под потпуним утицајем своје мајке.

Био је зао, опак и за судбину свога Царства као такав потпуно незаинтересован. За његове владавине није било, осим неколико револта у властитим трупама, никаквих војних сукоба. Према европским државама одржавао је и имао мирне односе. Кратка владавина самог султана Мехмеда III завршена је 1603 године.