Fransoa Larošfuko

[zosim]

Fransoa Larošfuko (1613-170 imao je život ispunjen raznim avanturama. Veoma rano, u petnaestoj godini, ženi se bogatom udovicom, bavi se politikom, ulazi u razne intrige protiv Rišeljea, učestvuje u bojevima i biva teško ranjavan. Na kraju: živi na dvoru, lagodnim životom, u društvu najotmenijih žena Pariza. Živeći i stareći u takvom društvu, Larošfuko, polagano, sećajući se proživljenog, beleži svoja iskustva u "Memoarima", a filosofiju u "Maksimama". U njegovim "Maksimama" čovek je inkarnacija egoizma.


MAKSIME

1 - Što smatramo vrlinom jeste često samo niz raznih radnja i raznih interesa, koje udes ili naša veština nižu; i ljudi nisu uvek hrabri, a žene poštene zbog hrabrosti i zbog poštenja.

2 - Samoljublje je najveći laskavac.

3 - Ma koliko otkrića da su ljudi načinili u oblasti samoljublja, ostaje još mnogo nepoznatih predela.

[zosim]

4 - Samoljublje je lukavije nego najlukaviji čovek na svetu.

5 - Trajanje naših strasti ne zavisi od nas isto toliko koliko i trajanje naših života.

6 - Strast načini često od najlukavijeg čoveka budalu, a od najveće budale lukava čoveka.

7 - Velika i sjajna dela koja zasenjuju oči predstavljaju državnici kao posledice velikih planova, dok su ona obično posledice ćudi i strasti.Tako je rat između Augusta i Antonija, koji se pripisuje njihovoj želji da postanu gospodari sveta, bio možda samo posledica surevnjivosti.

8 - Strasti su jedini besednik koji ubeđuje stalno. One su kao neka veština prirode, čija su pravila nepogrešiva; i najprostiji čovek, koji ima strasti, ubeđuje bolje nego i najsrećniji govornik koji je nema.

[zosim]

9 - Strasti sadrže izvesnu nepravdu i sebičan interes, te je opasno povoditi se za njima, i čovek se mora čuvati, čak i kad mu se one čine potpuno opravdane.

10 - U čovečjem srcu strasti se rađaju neprestano, tako da nestanak jedne stvara gotovo uvek klicu druge.

11 - Strasti rađaju često druge strasti, koje su im suprotne: tvrdičenje proizvodi neki put rasipanje, a rasipanje stvara tvrdičenje; čovek je često jak zbog slabosti, a smeo zbog plašljivosti.

12 - Ma koliko se čovek trudio da sakrije svoje strasti prividnom smernošću i poštenjem, one se pojavljuju stalno kroz te zastore.

13 - Naše samoljublje pati jače kad se kude naše naklonosti nego kad se osuđuju naša ubeđenja.

[zosim]

14 - Ljudi ne gube samo spomene na dobročinstva i uvrede; oni mrze čak one koji su ih zadužili, i prestaju da mrze one koji su ih uvredili. Trud da se dobro dobrim, a zlo zlim vrati, izgleda im teret koji teško snose.

15 - Milost vladalaca je često samo politika da se dobije ljubav narodna.

16 - Ta milost, od koje ljudi stvaraju vrlinu, daje se, čas iz sujete, ponekad iz lenjosti, često iz straha, a gotovo uvek iz sva ta tri razloga.

17 - Umerenost srećnih lica potiče iz mira koji je dobar udes dao njihovoj duši.

18 - Umerenost je bojazan da se ne padne u zavist i preziranje koje zaslužuju oni što se opijaju svojom srećom: to je tašta parada našeg duha; i najzad umerenost ljudi kad dostignu vrhunac veličine je želja da se prikažu veći nego što ih je udes načinio.

[zosim]

19 - Svi mi imamo dosta moći da snosimo tuđu nesreću.

20 - Postojanost mudraca je samo veština da se stegne u srcu svoje uzbuđenje.

21 - Oni koji su osuđeni na smrt prave se često mirni i da preziru smrt, što je samo strah da se smrti ne gleda u oči; tako se može reći da je taj mir i taj prezir njihovom duhu ono što je veza na njihovim očima.

22 - Filosofija trijumfuje lako nad prošlom i budućem zlu, ali sadašnje zlo trijumfuje nad njom.

23 - Malo ljudi poznavaju smrt; nju ne podnose što su hrabri, nego je snose iz gluposti i navike; i većina ljudi umire, što niko sebe ne može sprečiti da umre.

[zosim]

24 - Kad veliki ljudi postanu malodušni zbog stalnih neprilika, oni pokazuju time da su ih snosili silom svoje ambicije, a ne snagom svoje duše; i odbi veliku količinu taštine, velikani su što i drugi ljudi.

25 - Čoveku treba više vrline da podnese sreću nego nesreću.

26 - Sunce ni smrt ne mogu se gledati u oči.

27 - Ljudi se ponose često svojim strastima, pa čak i onim koje zaslužuju najveću kaznu; ali zavist je plašljiva i sramna strast koja se nikad ne priznaje.

28 - Surevnjivost je, u neku ruku, pravedna i razumna, jer ona ide samo na to da nam sačuva izvesno dobro što nam pripada ili za koje mislimo da nam pripada, dok je zavist bes koji ne može da snosi sreću drugih ljudi.