Vidim da je otvorena jedna ''velika'' tema,jer zaista u sebi sadrži puno ''podpitanja''.Očigledno je tema rezultet jednog preloma u članu WEISHAUPT i kao takva zaslužuje osvrt.WEISHAUPT kaže:
Činjenica je da postoje muškarci,uopšte ljudi,koji osobu zavole na jedan pomalo nezreo,detinjasti način idealizujući je do te mere da ih upravo ta iluzija o njenoj pravoj prirodi odbije.Ali,možda je to idealozivanje nesvesno prihvatanje činjenica koje ,u ovom slučaju muškarac,krije od samoga sebe?Možda zapravo nije u stanju da prihvati sebe samog,te stoga i ne sme da se približi idealizovanoj ženi jer se boji sopstvenih mana koje prikriva,a koje mu izgledaju nepremostive u trenutku kada od jedne žene načini boginju?
Zato se verovatno i uplaše i sve ostave na jednom kontaktu koji se svodi na reči,a nikada na pravom susretu.
Sad,nije mi jasno kako se uklapa idealizovanje muškarca i kompleks više vrednosti u odnosu na istog? citiram: ''Žene, pak, kad se zaljube u muškarca do ušiju od silne zaljubljenosti ne dozvoljavaju muškarcu da im se približi, već se prave važne i odbijaju ga.''
U svakom slučaju,većina ljudi verovatno nikada ne sretne ono što se naziva srodnom dušom.To ne mora imati uvek veze sa njihovom bojažljivošću kada je u pitanju ostvarivanje cilja,jednostavno možda nikada nisu sreli osobu kaoja im je duhovno,moralno nalik,koja ima isti osećaj za ''životnu estetiku'' kakvu oni imaju?Možda savršena polovina jednog Srbina,recimo živi u Japanu-i onda kolike su šanse da se njih dvoje sretnu?
Citat
