TetkaD - Strana 4
Strana 4 od 4 PrvaPrva ... 234
Prikaz rezultata 46 do 47 od ukupno 47

Tema: TetkaD

  1. #46

    Odgovor: TetkaD

    Vidi ti tetkinu,kako je dobro ispala musaka,al to beše davno više se ni nesećam dali sam ja to videla.Super je.Ima kod mene u mom malom vinogradu već grožđa al slabo,smrzlo se zimus.



    Uskoro ni o meni ni o tebi niko neće pričati niti znati,neki drugi ljudi živet će ovde...mi nećemo nikome nedostajati

  2. #47

    Odgovor: TetkaD

    TetkaD
    Za početak, veliki pozdrav i fina i iskrene priče mog kolege:

    Р У К Е

    Летње сунце немилосрдно жеже. Рано поподне, време повратка с посла. Расклиматани, музејски примерак аутобуса приватног градског превозника, тегобно одрађује свој непопуларни свакодневни посао. Скучен, онизак простор између гломазних седишта и прозори као пушкарнице у овој припеци најмање је пожељно место на планети. Стиснута, мокра тела зраче мешавином отужног задаха зноја, дезодоранса, кварних зуба и устајалог пива.

    Чврсто се држим за шипку близу врата где сам се некако ушанчио. Аутбус сипљиво савлађује стрмину једног од безбројних београдских брда. Без посебног интереса посматрам око себе, више да ми прође време. Можда и да некако заборавим на лакат који ми сапутница упорно држи међу ребрима.

    Испред мене, на седишту до прозора, госпођа неодређених година, са старомодним сламеним шеширом и белим чипкастим рукавицама, загубљена у времену и ван актуелног амбијента, гротескно маше лепезом из кинеског бутика. Изнад ње стоји знојави грађевинац. Мокра избледела мајица не успева да му покрије набрекли стомак подбочен плавим радничким панталонама и учвршћен канапом.

    Даље је тешко разазнати путнике појединачно. У следећој етапи видика, једина идентификација је шпалир руку на разне начине спојен са уздужном шипком испод плафона аутобуса. Негована, младалачка шака са огромним вештачким ноктима плаво-зелене боје, иста таква наруквица испод шаке и препланула кожа вероватно припадају девојци са много времена које проводи на сунцу, у природи или на плажи.

    Следећа припада делији. Држи се тако да открива унутрашњу страну подлактице. Највећим делом удобно се раскомотио тетовиани акт девојке, а испод њега име и бројке, ваљда значајан датум. Следећа је опет женска рука. Дуги кошчати прсти могли би припадати уметници на клавиру. Вене на надланици и зглобови начети артритисом указују на времешност особе.

    Уз њену руку кратки меснати прсти једва дохватају шипку. Трагови различитих боја око заноктица откривају професију. Више сам склон да верујем да је молер него, рецимо ликовни уметник, једноставно ми се не уклапа у утисак. На изглед скупоцен сат на белој мушкој руци, женски нежној и негованој, једва приметних плавичастих длачица, заједно са својим власником некако не би требло да се налазе у овом метежу. Као да му се негде покварио ауто, а на овој врелини није било ни таксија, па се притешњен временом нашао ту где је. Можда је све другачије, а и сат можда није нарочито вредан, али зашто не маштати о лепом, за ружно и није потребан нарочити дар за маштање.

    Госпођа која је изашла из аутобуса добро ме је поткачила свежњем кеса пуних разним поврћем да сам невољно уздахнуо. Утеха ми је била што је притисак на ребра нагло попустио. Број путника се проредио на подношљиву меру. Сада сам могао да посматрам и другу страну аутобуса.

    Црна коса скупљена великом шналом позади изгледала ми је познато. Рука изнад косе такође. Њена! Да ли је? Најежио сам се усред овог пакла. Чекам да се иколико окрене да видим лик. Као за инат, ништа. Момак са слушалицама вокмена на ушима још је више заклони. Долазим у искушење да се пробијем кроз гомилу. Разум превладава. Окрећем се према прозору и бесциљно гледам улицу. Покушавам да мислим на нешто друго. Не да ми унутрашњи немир. Могла би бити Она. Истина боја лака на ноктима није њена. И прсти као да су краћи. Откуд пеге на руци, није их имала. Када си је последњи пут видео? Да ли је исто као пре? Зашто не и пеге, колико година има, сећаш ли се? Да, али... Шта - али? Ако ти је толико стало прогурај се или викни њено име да те сви чују. Одмах ћеш знати да ли се вараш или не.

    Крупна кап зноја клизну ми у око. За тренутак марамица ми склони испред очију целокупан видик. Уместо непознате масе чији је једини заједнички интерес да оконча мучно путовање кући, јасно као визија искочи ми њен лик. Крупне очи, жељен усне, мио лик. Као да ми каже: Немој ми рећи да још мислиш на мене. Чини ми се да смо се разјаснили. Заједнички смо утврдили да то никуда не води.

    - Ако је већ тако зашто ниси поштовала договор?
    - Не знам ко није поштовао договор.
    - Добро, у праву си, али желео сам те, била си ми потребна.
    - Ја сам ти увек била потребна.
    - Немој да си таква...
    - Каква?

    Нечија рука стајала је на мом рамену. Познати, нежни, покровитељски, умирујући додир. Та рука ме је вратила у неко већ заборављено или потиснуто време у коме је владала срећа.

    - Силазите ? Два бадема су ме гледала упитно.
    - Не. Да. Не знам. – да није било чудно изгледало би много смешно.

    Личила је на њу, али није била Она. Збуњено сам се померио. Изгубила се међу излазећим путницима. Ни коментара, ни осврта, ничега. Осећао сам се испражњено. Чега се ја то још сећам? Шта призивам из прошлости? Сујету, младост или све заједно и још по нешто?

    У башти испод великог сунцобрана где се окупљају колеге, неко ми маше. Видим прсте како ме позивају. На крају чујем и глас.

    - Човече, ти си стварно глув. Сврати на пиво!

    Не кажем ништа. Померам столицу и заузимам место. Келнер већ носи замагљену флашу. Двоје младих на оближњој аутобуској станици смеју се гласно, из срца надјачавајући смехом буку саобраћаја.

    Лука Тошковић


Strana 4 od 4 PrvaPrva ... 234

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •