Maškare..

[little fairy]

Htjela sam da stavim naslov teme - maškare u ovo krizno doba ali nije mi namjera imat temu aktualnu samo sada već mi je želja da se svake godine ista nadopunjuje anegdotama i dogodovštinama bilo naših klinaca u pohodu na slatkiše ili bilo našeg susreta sa tuđim klincima.

Krizno je doba. Vrijeme više nije idealno za onakvo djetinjstvo kakvo ja pamtim. Ja patim da smo organizirano išli od vrata do vrata, od haustora do kućica i izvodili svašta samo da zaslužimo kiki ili bronhi bombon ili čak i krafna. Danas.. Danas se gledaju novci. Novci koje rijetko tko ima. Kako da dam pet kuna ako njih ima 4? I neka se zaredaju tako ekipe - novci odu.

I što radim? Šutim. Nema me doma. Iskreno, radije svojoj malenoj kupim što treba nego da sad trošim ono što mi je nužno potrebno. Iako, maškara svake godine ima sve manje i manje i stvarno mi je žao zbog toga jer je ono bilo nezaobilazni dio mojeg odrastanja. A sada su novi klinci spali na neotvaranja vrata i na maškare u vrtiću.

Ali.. Prošle godine, sjećam se, bila sam u bircu na kavi i došla su dva klinca maskirana koji su zabavljali goste. Ne, nisam mogla odoljeti i njima sam bila dala 20 kn jer za to što su napravili je potrebna hrabrost.

Dakle, da čujem Vas...

[memento]

Pokladni običaji su vrlo stari kod mnogih naroda, pa i kod Slavena. Maškare su nastale iz ljudskog straha i potrebe da se nekako zaštite od zime i prizovu proleće. Takođe su ljudi nastojali da što strašnijim maskama odagnaju zle duhove, itd... Oni su rudiment paganštine i zadiru duboko u našu predhrišćansku prošlost. Peživele su hristijanizaciju i obukle njeno ruho. Već ko zna koliko vekova svakoga februara se priređuju razni karnevali pod maskama od kojih je danas najpoznatiji onaj u Riju. U Srbiji su se još ponegde zadržale u istočnim i ruralnim delovim, a nekada su bile obavezan ritual naših predaka i ovde u Vojvodini...

U Hrvatskoj, posebno na primorju i Dalmaciji, ovaj običaj je vrlo živ i dan danas. Imao sam sreću da godinama posećujem maškare u Rijeci, Kraljevici, Crikvenici, pa čak jednom i Hreljinu, ali i u Splitu, po otocima...

[CHichaGlisha]

Detinjstvo sam proživljavala i gustirala u Zagrebu, Otočcu, Puli i Rijeci ... tako da jako dobro znam ukus učešća u tim feštama, čini mi se svojstvenim baš Hrvatskoj.
...bar te običaje nisam kasnije sretala .. ni u CrnojGori, a ni u Srbiji.. što ne znači da ih nema.

Svakako, bila je to za nas dečurliju veeelika radost. Isto kao i (svako)nedeljne svirke u Gradskom Orkestru.
Kakav divan običaj.
Nedeljom se utrkujemo do VatrogasnogDoma , uparadimo se u prelepe svečane uniforme, provežbamo repertoar (koji smo uvežbavali tokom cele nedelje) i pravac na glavnu gradsku štraftu.
Oni koji zbog toga ne stignu da izađu na ulicu, ili se na njoj nisu zatekli ... obavezno izađu na prozore i na teras... pardon - izađu na balkone.
Da nas vide ... i da nas slušaju.

Naravno, mi klinci smo tu bili više za "ukras" i kao mogući podmladak,
i uglavnom smo glumili da sviramo te instrumente koje smo nosili. Ja sam glumila da sviram harmoniku.
I sećam se .. jedva sam je nosila. Jedva ... ali s'ponosom.

Ali, kada smo se presvlačili u maškare ... nismo glumili uopšte.
Do iznemoglosti smo iz sveg grla pevali, besomučno lupali u neke lončiće, tresli svakojake zvončiće...
i bezočno tražili (i dobijali) slatkiše ... a bogami i noFčiće.


I jedno i drugo danas mi predstavljaju veoma lepe i drage uspomene. I uvek uspeju da mi razvuku facu u šiiiiiroki osmeh.