Promene

[love hunter]

Da li je moguće u relativno kratkom vremenskom periodu promeniti svoje poglede na svet i šta je ono što treba da se desi da bi bilo koga nateralo na tako nešto?

Gde je granica (i ima li je uopšte) kada prestajemo da budemo mi (ono što smo do tada bili) i postajemo neka nova ličnost koju često ne mogu da prepoznaju ni najbliži srcu, i onda se pitamo gde je u stvari greška, ko koga do tada nije poznavao...

...koliko uopšte primećujemo promene kod dragih ljudi, koliko vremena treba da prođe kako bismo shvatili da se tu nešto dešava...

...godine, ljudi, život...može li im se odupreti i ostati na linji, zacrtanoj još u detinjstvu, skrećući tu i tamo, ali ne gubeći iz vida put kojim idu osobe čistog srca?

[believer]

sav tvoj idealizam je isplivao u ovom postu.....
ali...ljudi se menjaju...i oblikuju....
menjaju ih drugi ljudi,nenadani susreti,izneverena ocekivanja,iznenadne srece,pogazena obecanja,fatalni ljudi,smrti,rodjenja,nova mesta,pijanstva,knjige,filmovi,...
sve ih menja
i prestani da verujes da je to lose

[kohili]

Sve se menja,sve teče,kako bi rekli mudraci starog sveta.Ne postoje dva ista trenutka na ovom svetu,čak i i dva oka neće isto trpnuti dva puta,a već čovek-on se menja kroz sve one prilike i neprilike,sitne radosti i velike žalosti koje ga ili udaraju o stenje,ili ga uzvisuju na ona mesta gde on veruje da žive neke slobodne ptice rajske.
Menjaju se stavovi,odnosi,snage.Nestaju ravnoteže koje smo imali kao deca,a na jihovo mesto se useljavaju čežnje kojih više ne želimo da se odreknemo.
Nije loše menjati se.Jedan deo zauvek ostane isti,a sve ostalo ako se ne promeni,umre poput zvezda bljeskom i tada se dešavaju oni ''gromovi'',oni lomovi i promene koje na mesto zamrlog dela usađuju jednu,novu naviku produbljujući stare,karakterne crte koje pripadaju onom,nepromenjenom i neporomenjivom delu čoveka.

[makilli]

Nužna i sasvim normalna pojava. Svakodnevno se srećemo sa tim a svakodnevno i sami menjamo, iako smo u većini slučajeva toga nesvesni. One sićušne promene nekad mogu da prođu totalno nezapaženo, one malo veće uglavnom ostavljaju šokantan utisak na okolinu. I smatram apsolutno nemogućim da čovek ostane u svemu svoj za života. Previše faktora utiče na to, previše onih na koje mi sami nemamo nikakav uticaj. U redu je biti dosledan u svojim stavovima, mnoge od nas to i dan danas drži na površini. Nije u redu biti zatvoren i nedostupan za svet oko sebe, uvek se na kraju ispostavi da se na taj način više izgubi no dobije.

[vladapera]

Naravno da se menjamo i radujem se promenama.
Učimo svaki dan, pratimo neke umetnosti, proživljavamo život,...sazrevamo.
Sam se iznenadim kako reagujem na neke stvari danas, a znam kako bih te situacije drugačije rešavao ranije.
Džaba su mi govorili da slušam starije iskusnije, al� dok se sam nisam opekao djavo mi nije davao mira.
Sad bih voleo detetu da prenesem neka iskustva, a vidim da će i on sazrevati preko svojih opekotina,
...džaba sad ja pričam .

Kristali
MENJAM SE

Menjam se dok niko ne gleda
Tvoj osmeh opet plovi mojim mislima
Menjam se dok niko ne gleda
U tihoj noći sasvim blizu, tako blizu smo ti i ja

I sada, i sada, i sada trošim godine
I sada, i sada, i sada lako pobegnem
I sada, i sada, i sada još me muči što ti verujem

[Night]

Sve oko nas utiče na našu promenu. E, sad. Primećujemo li mi to ili ne, zavisi do nas samih želimo li to da primetimo...Pravi prijatelji će nam ukazati na to. Možda neprijatelji češće. Eee, onda nam je to mnogo jasnije i brže "otvorimo oči" (naravno ako hoćemo da ih otvorimo).
Kad se pogledam u "ogledalo" puno sam se promenila. Ja-nekad i sad? Velikaaaa razlika. Puno tragičnih i neprijatnih stvari u životu me promenilo na bolje. Puno čudnih i neverovatnih događaja mi je pomerilo kriterijumu i prag tolerancije na "još više" ....
Shvatila sam sve oko nas utiče na promenu. Da ono u čega smo se nekad kleli i govorili "JA?? NIKAD!!" jako brzo dovede nas baš tamo gde smo tako bili sigurni da nikad nećemo stići. Promena je neminovna..ali ( po meni ) jako je bitno držati oči otvorene, pa svaka promena može da se drži "pod kontrolom"-naravno i dobra i loša..Dobra se može "podgojiti" a loša može "utanjiti"...

[Mish]

Da li je moguće u relativno kratkom vremenskom periodu promeniti svoje poglede na svet

U drastične prekonoćne promene pogleda na svet nešto ne verujem. Pre mislim da su takve promene tek gard izazvan nekim životnim stresom ili eustresom.
A opet, one male ili malo veće promene kojima smo svi podložni iz dana u dan nas vremenom preoblikuju. Teško da mogu izmeniti nečiju bogom danu suštinu, ali svakako da nas menjaju ili preusmeravaju.

šta je ono što treba da se desi da bi bilo koga nateralo na tako nešto?

Minuli rad.
Život.
Iskustvo.

Gde je granica (i ima li je uopšte) kada prestajemo da budemo mi (ono što smo do tada bili) i postajemo neka nova ličnost koju često ne mogu da prepoznaju ni najbliži srcu, i onda se pitamo gde je u stvari greška, ko koga do tada nije poznavao......koliko uopšte primećujemo promene kod dragih ljudi, koliko vremena treba da prođe kako bismo shvatili da se tu nešto dešava...

Promene su uvek vidljive za bliske ljude. One se dele, prate i žive uzajamno.
Tačka prihvatanja nepoznavanja bliske osobe je samo momenat priznavanja gubitka bliskosi. A bliskost je odavno tu već izgubljena, negde u procesu menjanja obe strane gde promene nisu kompatabilne i nisu bile uzajamno propraćene.

...godine, ljudi, život...može li im se odupreti i ostati na linji, zacrtanoj još u detinjstvu, skrećući tu i tamo, ali ne gubeći iz vida put kojim idu osobe čistog srca?

Odupreti se godinama, ljudima i životu... da li to znači da ne treba da usisavamo život u sebe?
Nemoguće je. Nužna su te životne reakcije. I ta potreba da se menjamo, kakvim god spoljnim podsticajima da je izazvana, je pozitivna

i ostati na linji, zacrtanoj još u detinjstvu

Zacrtani putevi su ok ako znamo kuda oni vode.
Najčešće nas život baci daleko od one vizije iz detinjstva. A tada se na dečijim maršutama možemo ozbiljno pogubiti.

ali ne gubeći iz vida put kojim idu osobe čistog srca?

Pre sam za to da se ne gube putevi kojima idu ljudi čiste savesti, kako god da svako od nas poima čistu savest,

[little fairy]

Na ovaj post ću odgovoriti realizirajući sebe..


Svaki čovjek se mijenja, htio-ne htio. Vrijeme, okolina, sudbina - sve ostavlja traga na nama.


Ja sam sazrela onog trena kada sam postala majka po prvi put. Jedno malo biće je ovisilo o meni i posao majke nije i ne može biti na ''pola radnog vremena''. Neminovno se osoba promijeni. U trenutku. Desetak godina sam se usavršavala, smirivala svoj temperament. Te sitne promjene nisu bile vidljive u kratkom roku no sada se već uočljive. Koliko sam zadovoljna tom prvom promjenom koju pamtim toliko nisam zadovoljna zadnjom velikom promjenom. Zadnja se dogodila, doslovno, u trenutku. Ja, koja sam živjela život bez straha, gledala i gradila budućnost - spala sam na strašljivu ženu, ženu koja se očajnički boji smrti. Je li ta crta uvijek bila u meni no nije dosad imala okidač ili sam se uistinu promijenila? Nažalost, ne znam. Znam samo da se ne sviđam samoj sebi i teško mi je prihvatiti tu novinu.