Oslobađanje reči

[kohili]

Kada god pišem,ili čitam,ono što me podseti na slobodu koja se nekako uvek kroz pisanje provlači,kroz reči u knjigama,ili kroz reči grafita na nekom zidu,jeste pomisao na to kako reči uopšte nisu slobodne.Kako smo ih zarobili u neke kalupe značenja i ne dozvoljavamo im da se iz njih iščupaju.
Volela bih,forumaši,da predlođite neke od reči koje bismo trebali ''osloboditi''.
Postoje reči koje su zarobljene našim strahom od slobode.Taj strah primećujem u rečima:


život,smrt,verovanje,želja.

Zašto ih,sve te reči,ne bismo polako oslobodili?Zašto ih ne bismo stavili u neke,veće okvire?Zašto nekima od njih ne bismo ukinuli zabrane uvedene našim,nekadašnjim iskustvom ljudskosti koje je u odnosu na juče uznapredovalo?

[CHichaGlisha]

... kažeš "oslobađanje" reči.

Eto (jednog od miliJon) razloga - zašto te volim.

Ti imaš te tvoje lepe, velike, pesničke, putničke ("prekookeanske")idealističke ("utopističke") naočaLe.
Za razliku od većine.
I ne samo da ih imaš ... ti ih čuvaš.
I voliš.

Zahvaljujući njima, pošteđena si svog sivila iz okruženja, koje ume tako s'vremena na vreme da se kao magla spusti.
Na sve(t)... i na boje.. i na ljude.. i na reči. Naročito - na reči.

Moje "veze" sa crnom bojom (pre svega grafika ) učinile su, da:
- mi stakla na ružičastim naočarama tako lepo isprskaju ... k'o kad recimo pookne š.šajb'a
- da ... bla bla bla blaaa...
i da uopšte ne vidim reči kao "zarobljenike".
Naprotiv.

Mislim da su slobodne ko ptice.
Vidim toliko slobodnih reči ... slušajući raznorazna lupetanja ( od vrha do dna ... mislim na državu ... i ne samo na nju ),
da bi nekima, tačnije - njihovim rečima trebalo i "oduzeti" ohohooo slobode.

Tako da, (bar što se mene tiče) reči poput ... "život,smrt,verovanje,želja" imaju sasvim dovoljno (i previše) slobode,
izuzev što "verovanje i želja" uz sve slobode, ne nailaze baš često na "razumevanje i upotrebu", ne nalazivši svoje pravo, zasluženo mesto

jer je izašavši na slobodu, zavladala (strana) rečca - FUCK.

... I mnoooge njene bliske rođake.

______

[Becar]

Ta teska strana rec "Izvini"

[valter]

A što da oslobadjam reĆi, na kraju će tražiti autonomiju pa nezavisnost pa ugrožena im prava / D se podele na blokove-nesvrstane-tudjice-svojice. A onda tudjice traže zaštitu od zemlje matice a zemlja matica u procesu brakorazvodne parnice ... a tek reči kolko korena imaju...
Reko sam šta sam reko i šlus .

[DBlica]

Речи су већ слободне тако да нема потребе за њиним даљим ослобађањем.

Дакако, слобода саме речи мери се слободом онога ко је напише или изговори.

Живимо у времену самоцензуре и ангажоване уметности (књижевности), па тако и речи које пишемо, стопута проверавамо и меримо, да се не бисмо замерили неком или да је тај неко случајно не би погрешно протумачио.

[bigrancer]

Zarobljene reci su one reci cija je upotreba drustveno neprihvatljiva.
( da se moderno i originalno izrazim )
One reci koje odudaraju od samoprojektovane ili namerno projektovane
iskrivljene realnosti ' drustvenih elita "
One reci kojima je zabranjeno , nametnuto , propisano
da se ne mogu upotrebiti u odredjenom kontekstu
iz ideoloskih , kvazi - patriotskih , manipulativnih , versko - politickih razloga .
A sve radi ostvarivanja interesa prakticnih ili imaginarnih.
Zarobljene su jos vise jer su istinite.
Oslobadjanje tih reci je i oslobadjanje pojedinca i drustva ( naroda ) u celini.
Kako se kaze : " Istina Oslobadja "

Jedna od takvih reci je rec " Jeste ."
Zarobljena a istinita.

[believer]

reci...reci
mogu te orobiti njima
mogu te raniti,ubiti,prevariti,nasukati,izdici,sahraniti,o malovaziti,pljunuti,pomaziti,razveseliti,uciniti srecnim,ili nesrecnim
mogu te recima razbiti kao casu
mogu te dotaknuti gde si najtanji
mogu pucati njima a ne okrznuti te ako si jak ili ravnodusan
mogu zavesti recima kao sto neke zene zavode otkopcanom bluzom
mogu recima otkriti citave nove svetove
opisati daljine i jutra na moru
mogu docarati miris hrane i kuvanog vina
recima mogu ocrniti nekog
mogu dozvati
mogu vratiti
mogu oterati
mogu zaliti nad necijim grobom
mogu objasniti zalutalom put
mogu ponuditi nekome parce hleba
mogu isterati iz dvorista

mogu spasiti samoubicu
...........
.........
.........
EJJJJ. Reci su cudo.

[dankaBg]

Kada god pišem,ili čitam,ono što me podseti na slobodu koja se nekako uvek kroz pisanje provlači,kroz reči u knjigama,ili kroz reči grafita na nekom zidu,jeste pomisao na to kako reči uopšte nisu slobodne.Kako smo ih zarobili u neke kalupe značenja i ne dozvoljavamo im da se iz njih iščupaju.
?

Reci-nam omogucavaju da iskazemo svoje misli,osecanja,ali nas u isto vreme
ogranicavaju,postavljaju odredjene okvire izrazavanja i razumevanja...
Nekako bismo trebali biti spremni na opstenje sa samim sobom,sa konkretnim covekom sa grupom ljudi...

Nikako,cak i da zelimo, nismo u stanju osloboditi sve reci....da bismo delimicno
uspeli,potrebno je imati uspesan susret u komunikaciji sa sobom,dogovor i slaganje... onako kako treba na pravoj razini..ali malo ko od nas je u stanju da tako nesto ostvari...

Misli koje se oblace u reci niti zele,niti hoce da budu tako dobronamerne da pomognu u svom oblikovanju..i demonstraciji...ponekad budu plemenite..pa iz zaljenja prema nasem
unutrasnjem svetu, dozvole da iskazemo ono sto smo pomislili....ali uglavnom ...one za
mislima zaostaju uveliko,jer misli neprekidno naviru i cesto ih je tesko
kontrolisati......

A, reci jesu zarobljene ...po neke dozivotno...a,poneke srecom imaju svoju zamenu u
emocijama,koje predstavljau jezik naseg unutrasnjeg sveta...ponekad znace vise od reci,u
smislu da su nepotrebne...Ponekad pokvare atmosferu raskosne tisine emocionalnog
dozivljaja, koje samim svojim mirisom u vazduhu govore dovoljno same za sebe...

Ti verovatno i nisi mislila na takve reci...

Postoje i one koje nismo u stanju da oslobodimo..a,bolje bismo se osecalli da to ucinimo..ponekad smo u nemogucnosti da definisemo..iskazemo to sto osecamo...i takve su reci takodje zarobljene..(u zavisnosti ko se nalazi u nasoj blizini...)

O ljudima krhkog dusevnog zivota ,gde izgovorena ili neizgovorena rec ima posebnu tezinu mislim da je pogresno ovde govoriti..jer je to zaista neka druga tema......

Medjutim...postoje i reci koje mislim da ne zasluzuju slobodu..i bolje bi im bilo da
ostanu tu gde jesu.....jer mogu naneti veliku stetu pojedincu,grupi ljudi pa i drustvu u
celini..
.Radi se o unutrasnjem govoru,koji ne sluzi za izrazavanje .vec za radjanje
misli...to je svojevrsna karika izmedju misljenja i govora koja ih povezuje...ali to je
takodje naka druga tema...

Znaci,misljenja sam, da mnoge reci ne zasluzuju slobodu ''same po sebi''...iskljucivo samo u dogovoru sa nama i nasim odnosom prema un.i spoljasnjem svetu...
Na zalost mnoge od njih su ne samo slobodne ..nego i agresivno nametljive...pa ih cesto ne mozemo zaustaviti..Mi inace ''verglamo''cesto bez nekog narocitog cilja,povrsno i
neprekidno... a to, ako smo u onoj kategoriji ''ok'' ljudi..

O onima drugacijima,vec sam kazala ,potrebna je velika obazrivost u procenjivanju sta je sa njihovim verbalnim umecem...

Veliki sam protivnik oslobadjanja ...pojedinih reci..koje se nazivaju ''reci
paraziti''(''mislim,znaci,ovaj''...)mada i ovde valja priznati nekad mogu i one pomoci...od
licnosti sabesednika, u velikom stepenu, zavisi, sta ce i kada biti receno i upravo sa tim
je povezana motivacija izrazavanja,tj.odgovor na pitanje''Zasto se spremam to da
izgovorim''?

Ovde je trazeno oslobadjanje reci...samo mi nije bas sasvim jasno zbog koga ..jer njihova
sloboda zavisi najvise od naseg unutrasnjeg sveta i svega onoga sto nam se desava unutar nase tajne ...Moguce je da je kod nekih,- dusa,- tamnica pojedinih reci,jer su misaono sa mnogih strana konstantno blokirani.. i potrebno je onda olabaviti te lance...

Obazrivo sa oslobadjanjem..ali zaista obazrivo...''Rado bih neke reci smotala i bacila u kontejner'',ali to je ''nemoguca misija''..one su vecito tu...i na javi i u snu..stalno nas pohode...

[zosim]

Reči su skamenjene slike sveta, skamenjene slike doživljaja, okamenjena osećanja iz njih rođena. Umetničko činodejstvovanje je pokušaj oslobađanja reči, jer priziva u drugima osećanja koja su rečima prethodila. Ali, suštinsko oslobađanje moguće je samo u ljubavi i smrti (ili su to sinonimi?). Sabranje oko umetnosti pruža mogućnost čoveku da u stišanosti, u pozadini reči, otvori svoje biće za druge. Otvoriti svoje biće znači prosvetliti egzistenciju, postati proziran, najrečitiji bez reči.
Smrt-doživljaj-umetnost-zajednica. U strahu od smrti zatamnjujemo svoje biće i činimo promašaje. Oslobađajući se tog straha postajemo osetljiviji i spremniji za posete Duha, za doživljaj. Svedočeći o doživljaju tvorimo umetnost. I doživljaj i umetnost ukazuju na činjenicu da se čovek rađa i živi ne sebi i za sebe, već za druge, za zajednicu. Tek u ljubavi mogu da poznam drugo biće, tek u transparentnosti lične egzistencije, kada svetlost biva dohvatljiva drugom, osmišljavamo svoje postojanje. Otvoriti svoje biće znači prosvetliti egzistenciju, postati proziran, ništa od ljubavi, radosti i svetla ne zadržavati za sebe u ljubomornom samoodnošenju. Osloboditi reči znači dati im težinu, sastav, a to se jedino možem istinotražiteljskim životom. Ostati budan. održavati svoju budnost stajanjem pred licem smrti, jer "iskušenje smrti ne može da izdrži ništa što je pokvareno, raspalo i trulo. Tada reč koju izgovorimo postaje most preko koga prevodimo ka drugima radost, ili ubijamo.

[triViALna]

Sloboda misli, sloboda reci i sloboda dela su tri potpuno razlicite kategorije slobode. I uglavnom a i sporednom ni jedna kategorija separatizovano posmatrana nije apsolutno slobodna. Lanac misao-rec-delo tek ni pod slucajno nije slobodan. Jedno mislimo, drugo pricamo, a trece radimo. Fakat. Zato reci danas vrede tek onoliko koliko i dela, misli tu niko uglavnom ne vrednuje i ne moze da vrednuje.

Sloboda reci u smislu izolovane kategorije, u smislu umetnosti ili ciste filozofije moze biti tek maximalno onolika kolika je nasa sloboda misli. I ako sam nekada mislila da je sloboda misli bliska kategoriji apsolutne slobode, danas znam da to nije tako. I misli imaju granicu. Biti slobodan u mislima znaci biti apsolutno nezavistan od nicega i nikoga, biti imun na strah bilo koje vrste. U suprotnom, svaka misao je linkovana tacno do okvira sopstvenog svesnog, a delimicno i nesvesnog horizonta i time ogranicena. Buduci da smo mi ljudi jedna imperfektna vrsta, mislim da je ta �ogranicenost misli� neka vrsta stita i da je pojam slobode kao apsolutne slobode cak i u mislima danas precenjen. Nositi se slobodom � pa i ovom filozofski apsolutnom � bi znacilo natovariti mnogo vece breme od onoga kojeg bismo oslobadjanjem dokonih granica skinuli...

[ANIBAS]

Ja se oslobađam kroz reči.
Oslobađam se tako što pričam i pričam dok se ne umorim.
Tako izbegnem razgovor sa samom sobom u svojoj glavi i u potpunosti se ispraznim.

[čista iluzija]

Ja se oslobađam kroz reči.
Oslobađam se tako što pričam i pričam dok se ne umorim.
Tako izbegnem razgovor sa samom sobom u svojoj glavi i u potpunosti se ispraznim.

Mislim da nisi pročitala uvodnu misao u vezi ove teme.Koliko sam ja shvatila ovde je tema oslobadjanje reči koje su izgubile svoje pravo značenje ili su iz nekog razloga izbačene iz upotrebe a to nije trebalo da se desi.

Al` dobro,to nema veze sad.

Nego da ja kažem tj.da napišem šta sam zapravo htela.Mislim da postoje dve reči koje su se definitivno zagubile ,sakrile,postale maskirane i potpuno drugačije.To su dve najlepše reči na ovoj planeti ,po meni : domovina i ljubav.

Reč domovina se može sresti još samo u pesmama naših starih dobrih pesnika a reč ljubav odavno više nema svoje pravo značenje.

Kako bi bilo da ih vratimo tamo gde im je mesto- u naša srca i napokon u naše misli i rečenice,tako obnovljene ,osvežene i svetle?

[Popovićeva]

Kada god pišem,ili čitam,ono što me podseti na slobodu koja se nekako uvek kroz pisanje provlači,kroz reči u knjigama,ili kroz reči grafita na nekom zidu,jeste pomisao na to kako reči uopšte nisu slobodne.Kako smo ih zarobili u neke kalupe značenja i ne dozvoljavamo im da se iz njih iščupaju.
Volela bih,forumaši,da predlođite neke od reči koje bismo trebali ''osloboditi''.
Postoje reči koje su zarobljene našim strahom od slobode.Taj strah primećujem u rečima:


život,smrt,verovanje,želja.

Zašto ih,sve te reči,ne bismo polako oslobodili?Zašto ih ne bismo stavili u neke,veće okvire?Zašto nekima od njih ne bismo ukinuli zabrane uvedene našim,nekadašnjim iskustvom ljudskosti koje je u odnosu na juče uznapredovalo?

ima li veće slobode od života, ima li veće izvesnosti od smrti, ima li veće slobode od verovanja i najveće od želje?
ništa mi nismo zarobili do sami sebe, jer reči se poigravaju nama a ne mi njima. pustimo iz neka traju kao misli, kao igovorene reči, ispisane, otpevane, naslikane... i odbcimo strah, postanimo slobodni jer mi smo zarobljeni.

[elektricna ovca]

Razmišljam o potrebi za čitanjem knjiga. Svesno izuzimam želju za učenjem i saznanjem. Razmišljam dalje...Svaka knjiga za mene se može opisati kao skup zapažanja kojima sagledavam neki događaj ili neku ličnost kao celinu. I ne povezujem ih, dok iščitavam sa stvarnim vremenom u kome su se dogodile, niti imam logička i jasna zapažanja...Međutim, ona se međusobno mešaju i prepliću, kreirajući nerazmrsiv haos u kome se sve naslućuje, a ništa ne zaključuje. I konačno, ona u kojima je sve to usklađeno. Finalno razmišljanje. Kombinujem knjige. Skoro nikada ne čitam jednu knjigu. Uvek je tu cifra od 4-5 knjiga. I savršeno ih propratim. Ali, kako uvek čitam skoro slične oblasti, volim da upoređujem, spajam, udružujem.

[elektricna ovca]

Uvek je bezbednije biti onaj koji napada, pametuje, deli lekcije, protestuje, proziva. Zagrizi, intelektualno me nadjacaj, nateraj da naucim nesto od tebe, bacaj bisere pred njuske. Prihvaticu, uspece. Postovacu te vise. Postaces mali satelit u mojoj orbiti. Biraj pogodni trenutak. Pucaj Dzek!




(Ako se neko prepozna, pogresno se prepoznao. Ovo je samo zabeleska posvecena svima koji su se prepoznali, a da im se, zapravo i nisam obracala.)