Мирослављево јеванђеље
Мирослављево јеванђеље је најзначајнији ћирилични споменик српске и јужнословенске односно српско-словенске писмености из 12. вијека, а у њему су упоредо заступљена два правописа: зетско-хумски и рашки. Настао је по наруџбини захумског кнеза Мирослава, брата рашког великог жупана Стефана Немање, највјероватније у Котору, око 1185. године, а за потребе цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, и саме задужбине кнеза Мирослава, која је доцније постала епископско сједиште Хумске епархије Српске православне цркве, након што су Босанци заузели западни дио захумске српске области.
Ова књига је у ствари јеванђелистар, богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године. Највећи дио јеванђелистара дело је непознатог преписивача (у науци названог Варсамелеон), док је Глигорије "дијак" (ђак), други писар, написао крај рукописа, неколико кратких записа и украсио текст орнаментима. Књига је написана на пергаменту словима тзв. уставне ћирилице, а украшена је са три стотине стилизованих минијатура и иницијала, у боји и злату. У основном дијелу текста заступљена су два правописа српскословенског (српске редакције старословенског језика) - зетско-хумска и рашка, а у начину како је обликована ћирилица осјећа се присутност глагољичке традиције, док је орнаментика списа обиљежена снажним западним, романским, утицајем.
Рукопис се до 1896. налазио у Хиландару, када је поклоњен краљу Александру Обреновићу приликом његове посјете Атосу. Данас се чува у Народном музеју у Београду.
wikipedija