Kucanje na vrata

[believer]

zato sto

I've been holding out so long
I've been sleeping all alone
'Cause I miss you

I've been hanging on the phone
I've been sleeping all alone
I want kiss you

Hey, come on
Come on

Well I've been haunted in my sleep
You've been starring in my dreams
'Cause I miss you, child

I've been waiting in the hall
I've been waiting on your call
'Cause I miss you

I miss you baby


kucam na vrata
ili pustam unutra

[CHichaGlisha]

A ko će drugi da me natera da u svemu potražim.. i pronađem simboliku ... nego ona - moja kohilona
___________________

Ja svakim useljenjem (a selim se često) odmah izvalim sva vrata ... i stavljam nova. "Svoja".
UlaznA
Veća.
Ni mi nismo "sitni", a i da bi mog'o Golijat da prođe ... ako nameri da dođe.
Lepša.
Da mi/nam se mili da uđem/o ... i izađem(o).
SigurnosnA (obavezna).
Sa nezaobilaznom One Touch Lock bravicom ... i "redovnom" pride.
(Razmišljala sam i o puštanju struje kroz špijunku i kvaq (sa spoljašnje bande).. ali rekoh sebi (na sreću) - "ma.. to ipak neću!"
Vrata od "tuđih soba" su oslikana. Njihovi "svetovi".
Na ulazna vrata nikada ne kucam ... ali na njihova vrata kuc-kucam. Šta ću kad sam lepo vOspitana.
Vrata od kupatila, ostave i špajza ću u ovom OPričavanju preskočiti.

Moj svet iza tih ulaznih vrata je - srušen.
Tačnije, rušim (mrzim) sve zidove i pretvaram ih u prekrasne pregradne zidiće.. tako da tu vratima mesta "nema".

Vrata uvek otvorim (špijunka mi je čist višak).
Ko unutra uđe ... ima moj komplitli svet kao na dlanu. A ja se svojski potrudim da mu na tom dlanu bude jako prijatno.


Volim ljude koji imaju ključ od tih "mojih vrata", one što ne moraju da kucaju, lupaju i zvone.
Volim one koje jedva čekam da se pojave, kada se vrata otvaraju takoReći sama..
Volim naročito one koji provale (ne vrata, nego) te tri "slatke" a čarobne reči "Sezame, otvori se"
Volim i one ... koje "usput" zavolim.

Nikada nikoga nisam kroz vrata "izbacila" (što se za prozore ne može baš reći ),
ali ima par njih kojima je zadnji izlazak, bio ujedno i zadnji dolazak.

Što se tuđih vrata tiče ... nikada ne kucam. Numem ja to - da pred (bilo čijim) vratima (s)kuckam, cupkam i skamćem.
Kod nekoga polazim, idem i dolazim samo ako me je "zvao" i ako me na svojim (otvorenim) vratima (nestrpljivo) če(š)ka.
Mnogi zbog toga "oće da me biju" ... ali to je tako - i nikako drugačije!

[lado]

Da li cu zakucati na necija vrata zavisi od mog utiska.Ako mi se ucini cestitim,iskrenim, postenim....Hocu.
Pokucacu, sacekati ....ako me ne cuju kucam opet...ako tada nema odgovora, na ta vrata vise ne kucam.
Postoje vrata na koja nisam nikad pokucala....zasto? Ne znam. Neki los predosecaj....i ne kajem se.
Ne volim da na vrata upadam,otvaram vrata bez kucanja,dolazim nepozvana. Smatram da bi bila nametljiva.

[kohili]

I samo pisanje je jedna vrsta vrata,ili kucanja na ista-poziv i odgovor na želju za ulaskom na nečiju teritoriju,ili deljenje sopstvene sa nekim.Kada napiem,recimo,nekome pismo desi se da ta svojevrsna vrata produžim i od njih napravim pravi klizna,staklena vrata,jedna od onih kakve imaju bogati ljudi i koja se protežu po celo zidu;moja vrata koja obično otvaraju jedan,pomalo mračan prostor koji liči na Aladinovu pećinu u koju slučajno zalutaše,su svet listova,stranica,reči.
Ovi postovi su jedna,takva vrata.Svi su dobrodošli,svi su izlistani,prelistani.
Tako doživljavam i postove drugih ljudi-kao vrata na koja treba zakucati.
U pravu je Gliša,ima simbolike u ''mojim'' vratima.Ima na njima i simboličnih kvaka,klučaonica,ponekad je tu i špijunka,jedna od onih manje zlobnih jer njome ne tražim greške,već iskru dobrote koja bi zasijala o vratima dala svetlosti.
U hodnicima ispred ulazinih vrata,obično nema svetla,ali ima onih otirača,raznih papuča,malih saksija koje niko ne poliva;ima i smeća koje leži par dana i čeka da bude izbačeno.Ispred takvih vrata kriju se priče,samo treba malo pronjuškati,pa
makar i po onim papučama,otiračima i smeću.

Volim vrata jer iza svakih se hleb jede i svakoj vekni se može prebrojati više kora.Iza svakih vrata postoji jedna,mala neutešena duša,vesela priroda,ili ostarela,osedela istina nikome preneta koja možda baš mene čeka da zakucam i uđem na njene dveri zarđalih šarki.

Koliko je ljudi,toliko je i vrata.

Koliko je vrata toliko je i života,potraga za srećom i malih,ali vrednih saznanja.

Svaka su vrata jedna jednostavna istina,ali nismo uvek spremni na njihova otvaranja.

[leptirić]

Nemam vrata...poslednji tektonski pomeraji ih zanavek odneli "sa sobom"
Sada su tek neki (rekla bih privremeni, ali predugo vec traje) zastori...koji se na laki sum povetarca sire kao krila leptira...
Na njih ne moz' kucati..na njih ne morash kucati....samo zaogrni rukom...i vec si unutra...
Nezgodno je to..s' jedne strane...svakom i uvek na "izvolte"...onda upadnu kaljavih cipela...ponasaju se kao "kod kuce"...a za sobom ni ne povuku vodu...
Znam ba bih trebala sto pre da stavim vrata...i to sa 7 reza...ali sve cekam da ova kriza mine...
Mogu ja to...hocu ja to....

[Vojvotkinja]

moja vrata su zatvorena za sve one te prodaju 'kirbi', 'reinbove', kao i za one te iskljuchuju struju, pozivaju na sud, vojsku (no je sad nema), ciganke te gataju, prodaju stolnjake, musheme, metle, one bolesne sa nekakvim ishtampanim slikama za priloge, dobrovoljni prilozi za manastir nekakvi stupovi, stubovi, shto li..
svima ostalima su, ako ne otvorena u shir, ono su svakako odshkrinuta...i mogu ostati iza njih sve dok se lijepo ponashaju...

[Light]

Moja vrata mozda izgledaju zatvorena, zakljucana... ali naprotiv, ona su samo malo pritvorena ali ih uvek rado i sirom otvaram kada neko pokuca na njih. Oni stari, dobro znani, verni i odani, bez losih namera to vec znaju tako da i bez kucanja mogu da udju i osecaju se kao na svojoj teritoriji.

Da, ima i onih kojim su vrata nazalost zatvorena zauvek jer nisu znali, zeleli.. da cene i postuju ono sto su imali, ono sto su dobili. Mozda je to bila i moja losa procena na samom pocetku, kada sam im prvi put sirom otvorila vrata... ko zna?! Ali nema veze, ljudski je pogresiti a i na greskama se ucimo .

[Morpheus]

Već sam ovde obrazložio otvorenost mojih vrata svakome ko želi da proviri u moj svet...ali, ima jedna druga stvar koja malo zaokuplja misli... U nekim slučajevima se događa da nam nečija vrata budu zatvorena iznenada, bez upozorenja i vidljivog povoda... Šta mislite da bi mogao biti uzrok tome da se pojedinci (čak i na forumu, u virtuelnoj zajednici) odjednom distanciraju?

[Sunflower]

Kod mene su blindirana vrata i oni koji nisu zaslužili, ne mogu ni kroz ključaonicu da vire, a neki mogu i pogledom da ih otvore.

Ne držim ih stalno otvorenim, zbog promaje...

Dovoljno, možda i previše vremena provodim posmatrajući ljude u svojoj blizini, osluškujem namjere...gledam u oči, tražim u njima dobrotu ili otkrivam zlobu. Na njihova vrata kucam tek kada znam da me sa druge strane čeka prihvatanje.

Ako već neko uporno glumi da nije kući, a čujem šuškanje iza, i brzi pogled sa špijunke...okrenem se i ne gledam više u pravcu tih vrata...niti sam lopov...niti prodajem maglu...za takve zidam zid.

[izabelitta]

Šta mislite da bi mogao biti uzrok tome da se pojedinci (čak i na forumu, u virtuelnoj zajednici) odjednom distanciraju?

Možda im samo treba malo predaha, malo samoće. I sama se nekad ućutim. To ne menja ništa u odnosima, samo iziskuje malo razumevanja.
Drugo je ako se neko duri, a ne želi da kaže šta mu je. To je infantilno i potpuno bezveze, bar ovde, među nama, kad jedan drugom ne vidimo oči, niti čujemo ko je tresnuo jače po Odjavi.

[CHichaGlisha]

Šta mislite da bi mogao biti uzrok tome da se pojedinci (čak i na forumu, u virtuelnoj zajednici) odjednom distanciraju?

Ne bih znala reći šta bi mogao biti uzrok tome da se pojedinci (čak i na forumu, u virtuelnoj zajednici) odjednom distanciraju ...

ali bih znala reći da tu nisu u pitanju "čista posla". To mrsi
konce ... i lup(et)a
lonce.




Za sada toliko..
Ostale (PIKantne) detalje ćeš saznati, kada začuješ kucanje na vratima. Il' na PP

[Morpheus]

Nije bitno, imam jedan takav slučaj, a jedna lasta ne čini proleće Činilo mi se kao interesantan način da nastavimo, osvežimo temu. A već sam i rekao, ko me želi za prijatelja, imaće ga, najiskrenijeg to je jedino važno

[Light]

U nekim slučajevima se događa da nam nečija vrata budu zatvorena iznenada, bez upozorenja i vidljivog povoda... Šta mislite da bi mogao biti uzrok tome da se pojedinci (čak i na forumu, u virtuelnoj zajednici) odjednom distanciraju?

Mozda ih je taj neko ko im kuca na vrata povredio, mozda ih je razocarao i jednostavno u tom trenutku nema hrabrosti ili zelju da kaze u lice pravi razlog zasto se distancira.
Nekada ljudi nesvesno ne vide vidljiv povod zasto se tako nesto desava. Pitamo se: "Sta mu/joj je odjednom?!" U takvim situacijama (iznenadno i bez najave zatvoranje vrata...) uvek polazim od sebe i razmislim sta sam uradila, rekla, gde sam (mozda) pogresila... To sve naravno pod uslovmo da mi je stalo do te osobe Lepo je znati o cemu se radi - cist racun, duga ljubav!

[vladapera]

KUC - KUC
Ja pokuc'o!


Moja su vrata kao crkvena,...velika i teška.
Teško se otvaraju, a kad se otvore,...baš se teško se zatvaraju.
Ili bolje otvorena su uvek, a od izgradnje odnosa ostaju otvorena ili se zatvaraju polako.
Sve ću uraditi da ih ne zatvorim,...guram nogu, prste,...al ima onih koji se baš potrude i nadjačaju me.
Zablindiraju ih i nema više otvaranja. Srećom malo ih je, al svakako bole, jer im nisu slučajno vrata bila otvorena.

Malo je onih na koje ja zakucam.
Ta moraju sigurna i velika biti da prime sve što sa sobom nosim.

[čista iluzija]

Hm..zaista mi je teško da pričam o ovome ali tema je prava i jedna od retkih koja mi se dopala na prvu reč koju sam pročitala u uvodnom postu.
Dopali su mi se i stavovi ljudi koji su razmišljali iza ovih "vrata".

Kad sažmem sve to i kad ja probam da razmižljam o tome kakva su moja vrata....svakakve slike i situacije mi prodju kroz sećanje.

Hajde prvo ću o kucanju...

Kad kucam na nečija vrata ne činim to bučno.Kucam jednom,ako ne otvori još jednom ,malo sačekam i ako čujem korake sa druge strane a vrata se ne otvore, nikada više ne kucam na njih, šta god da je u pitanju.

Moja vrata nekad nisu bila zaključavana.Mogao je ući ko god je to poželeo.Dovoljno je bilo da se oglasi,da donese tračak pozitivne energije.Sada stvari stoje mnogo drugačije.Postoje oni ljudi koji su dobrodošli uvek i za koje moja vrata nikada nisu zaključana.Postoje oni koji moraju da kucaju ,a postoje i oni kojima ne otvaram ni kad zvone.Da li će neko ponovo proći kroz nih zavisi od toga kako ih je zatvorio.

Prosto...takav je život,zbir iskustava posle kojih čovek više nije isto otvoren za sve.