Naša spomen-obeležja - Strana 3
Strana 3 od 8 PrvaPrva 12345 ... PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 31 do 45 od ukupno 117
  1. #31

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Citat nenad.bds kaže: Pogledaj poruku
    Drago mi je što postoji interesovanje za ovu temu jer spomenike pored kojih prolazimo skoro da i ne primećujemo, akamoli da se interesujemo i za nešto više o njima.

    Pošto ovo moje predstavljenje spomenika na koje sam naišao vozeći se po Vojvodini a i većem delu Srbije nije nikakav stučni, naučni rad, za podatke o spomenicima koristim najpristupačnije izvore - sa Interneta. A o mnogim spomenicima (kao i o mnogočemu drugome) nema na Internetu ništa ili vrlo malo. I o samom selu Mišićevu jedva da sam pronašao jednu, dve rečenice. To izmedju ostalog, pokazuje da je kod nas Internet još uvek u nekoj ranoj fazi.

    No, o spomeniku u Mišićevu sam našao 5-6 reči i to sam iskoristio, ne sumnjajući u tačnost:

    Zdravko Ranković: Biografski leksikon Valjevskog kraja, knjiga III - sveska 12
    Objavljeno: Novembar 2007
    (na sajtu Vojvoda Živojin Mišić * Knjige * KOLUBARA Izdavačko društvo * Valjevo, Srbija)

    U navedenom tekstu je duži spisak obeležja posvećenih Živojinu Mišiću, pa, izmedju ostalog, stoji:
    ''.. Milana Besarabića (bista u Ljigu), Dušana Nikolića (spomenik u Valjevu), Ljubiše Mančića (reljef na mestu u Beogradu gde je bila M. kuća), Drinke Radovanović (biste u Tekerišu i Beogradu), Save Halugina (bista u Mišićevu kod Subotice)...''

    U post o spomeniku u Mišićevu unosim i ovo što je član sunkica naveo - dok se stvar ne razjasni.
    Jedina veza koja postoji izmedju gospodina Save Halugina i biste Zivojina Misica u Misicevu, je ta sto je g.Halugin bio na otvaranju iste 28.juna.1996.godine.
    Bistu je doneo licno moj otac 1991.godine iz Mionice,a kao sto sam vec rekla, Misicani su je dobili na poklon od gradjana Mionice.

    Za sada toliko, trudicu se da vam ispricam jos neke interesnatne stvari vezane za istoriju i kulturu mog malog Misiceva.
    Pozdrav sa severa Vojvodine

  2. #32

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Citat sunkica kaže: Pogledaj poruku
    Jedina veza koja postoji izmedju gospodina Save Halugina i biste Zivojina Misica u Misicevu, je ta sto je g.Halugin bio na otvaranju iste 28.juna.1996.godine.
    Bistu je doneo licno moj otac 1991.godine iz Mionice,a kao sto sam vec rekla, Misicani su je dobili na poklon od gradjana Mionice.

    Za sada toliko, trudicu se da vam ispricam jos neke interesnatne stvari vezane za istoriju i kulturu mog malog Misiceva.
    Pozdrav sa severa Vojvodine
    Hvala na javljanju i razjašnjenju iz prve ruke.

  3. #33

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Staro sajmište u Beogradu


    Nekadašnji izgled sajmišta

    Godine 1936., Beogradska opština donela je odluku da Društvu za priređivanje sajma i izložbi u Beogradu, ustupi oko 360 000 m zemlje na prethodno nenaseljenoj levoj obali reke Save. Udruženje, osnovano dvadesetih godina prošlog veka, je na sebe preuzelo zadatak da močvarno zemljište pored novosagradenog Mosta Kralja Aleksandara pretvori u Beogradsko sajmište. Ovo je bio prvi građevinski projekat na levoj obali Save koji je najavljivao širenje prestonice Kraljevine Jugoslavije ka zapadu.

    U proleće 1937., posle isušivanja prvih 126 000 m močvarnog zemljišta, preduzimači su započeli prvu fazu građevinskih radova. Izgrađeno je pet velikih paviljona (takozvanih "Jugoslovenskih paviljona"), Centralne kule i četiri međunarodna paviljona: Italijanski, Mađarski, Rumunski i Čehoslovački. Kao deo prve faze, izgrađen je i Spasićev paviljon koji je finansirala zadužbina poznatog beogradskog veletrgovca Nikole Spasića (1838-1916), zatim nekoliko manjih zgrada koje su zakupila pojedinačna preduzeća, uključujući i holandskog proizvođača elektornike “Filips”.

    Veći deo radova završen je do otvaranja Prvog beogradskog sajma, 11. septembra 1937. Druga faza gradnje, završena 1938. obuhvatala je nastanak Turskog paviljona i velikog Nemačkog paviljona. Godine 1940., započeti su radovi i na novom, šestom Jugoslovenskom paviljonu, ali su prekinuti izbijanjem Drugog svetskog rata.


    Spomenik kod starog sajmišta

    Zgrade Beogradskog sajmišta, na levoj obali reke save Save, nisu stradale prilikom nacističkog bombardovanja 6. aprila 1941. Udarni talasi obližnjih detonacija (uključujući i onu kada je Jugoslovenska vojska pri povlačenju digla u vazduh Most Kralja Aleksandra) polomili su većinu prozora i napravili rupe na krovovima paviljona. Znacajne štete na objektima, međutim, nije bilo.

    Dana 23. oktobra 1941. nemačka vojna uprava je odlučila da, umesto da gradi novi logor, za tu namenu preuredi Beogradsko sajmište, njegove, u tom času, prazne paviljone. To nije bilo idealno mesto za koncentracioni logor, s obzirom na blizinu gradu, ali su ga nadležni, u nedostaku vremena i ideja, prihvatili. Sajmište se nalazilo na teritoriji pod kontrolom lokalne komande u Zemunu (Semlin), te je shodno tome, ovaj logor nazvan Judenlager Semlin - Jevrejski logor Zemun.


    Spomenik otkriven 1995.



    Predložena lokacija za Judenlager bila je formalno na teritoriji Hrvatske, tako da je pre osnivanja logora bilo neophodno odobrenje vlasti u Zagrebu. Ovo je naravno bila čista formalnost, završena preko Ministarstva inostranih poslova u Berlinu. Jedini uslovi koje je hrvatska vlada postavila bili su da logoru ne bude srpskih stražara ili policajaca i da se logor mora snabdevati iz Beograda.

    Do maja 1942. nacisti su koristili logor Sajmište za likvidaciju Jevreja iz Beograda i drugih delova Srbije. Među zatvorenicima su se nalazile žene, deca i starci sa Kozare, jevrejske porodice iz Beograda i drugih gradova, romske porodice, kao i celokupna stanovništva raznih sremskih naselja. Partizani uhvaćeni širom Srbije su takođe slati u Sajmište, kao i zarobljenici iz drugih delova Jugoslavije, naročito nakon velikih nemačkih ofanziva na oslobođene teritorije. Od aprila 1942. zatvorenici su prebacivani u ustaške logore Jasenovac i Staru Gradišku. Likvidacije zarobljenika su trajale sve vreme postojanja logora.

    Izveštaj Jugoslovenske državne komisije za zločine okupatora i njihovih saradnika procenio je da je oko 100.000 zatvorenika prošlo kroz Sajmište, a da je ubijeno 48.000 ljudi. Dana 9. jula 1987. Skupština Beograda odlučila je da Staro Sajmište proglasi kulturnim dobrom i time je zaštiti od rušenja. Spomenik sećanja žrtvama Sajmišta je otkriven 21. aprila 1995.

    Današnji izgled Starog sajmišta:








    Tekst - wikipedija i Jevrejski logor na Beogradskom sajmištu istorija i sećanje
    Preuzete fotke - wikipedija



  4. #34

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    ДВА СПОМЕНИКА ФИЛИПУ ВИШЊИЋУ


    Споменик на гробу у Вишњићеву








    ''У Вишњићеву, на сеоском гробљу, трудом школске омладине подигнут је 1887. споменик на гробу Филипа Вишњића. Овај велики народни песник и гуслар рођен је 1765. у Међашима у Босни. Његове песме које обилују историјским подацима о српском устанку и одишу лепотом заборављеног језика остале су упамћене захваљујући преданом записивању Вука Стефановића Караџића. Споменик од сивог мермера (очигледно грешка - гранит је у питању) у форми пирамиде, висине око 1,80 m, израдио је Р. Срешњак у Бечу. На споменику је слика Филипа Вишњића уз коју су урезане гусле и два текста – један са подацима о самом гробном обележју, а други са стиховима у славу Филипа Вишњића. Гроб је био ограђен гвозденом оградом. Између два светска рата село Грк, у коме је живео и умро Филип Вишњић, добило је име Вишњићево. Споменик је обновљен 1952. године. (Извор; Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС)




    Споменик се налази на крају гробља удаљенијем од села.


    Кућа у којој је Филип Вишњић живео је у улици која од Моровића води ка центру села.





    Вишњићево је на Босуту.

    ''Филип Вишњић (1767-1834) је један од најпознатијих српских гуслара и твораца српских народних пјесама.
    Филип Вишњић је рођен на Мајевици, у селу Трнова, општина Угљевик. Ослепевши од великих богиња још као дете, Вишњић је постао професионални певач. С гуслама у рукама је путовао по читавом босанском пашалуку, па и даље, све до Скадра. По селима и на манастирским саборима певао је Србима, а пролазећи кроз градове певао је на дворовима турских првака. Две публике тражиле су различите песме тако да је Вишњић имао два различита репертоара, један за своје хришћанске а други за муслиманске слушаоце. Његове песме о Светом Сави карактеристичне су за манастирски, хагиографски репертоар слепих Поред тога што је био редактор старих песама, Филип Вишњић је био и творац нових песама. Између осталих његових песама, истичу се следеће:
    * Смрт Марка Краљевића; једна од најбољих песама о најпопуларнијем јунаку Српског епоса;
    * Две песме хагиографског карактера, о Светом Сави;
    * Хајдучка песма о мегдану Баје Пивљанина и бега Љубовића, и
    * Тринаест песама о Првом српском устанку
    Тринаест песама „из Карађорђина времена“, заједно с још неколико мање значајних песама од других певача, чине последњи, устанички циклус српског народног епоса.
    Најважнији моменат у животу Филипа Вишњића био је његов прелазак у Србију 1809. године. До тог момента он није био саставио ниједне нове песме. Непосредни додир с устаничким збивањима био је тренутак његовог рађања као песника. Некада је лутао по земљи, певајући песме од старине, а сада се налазио на месту где се стварала историја. Дружио се с устаничким војводама, добијао награде и признања.


    Споменик у родном крају (слика из Википедије)

    Живео је највише у близини дринског бојишта. Понекад се налазио у самој ватри окршаја.
    После пропасти Првог српског устанка, Филип Вишњић је прешао у Срем и настанио се у селу Грку, данашњем Вишњићеву. У овом селу је живео на сличан начин као и пре устанка, али у сасвим другачијим приликама; ишао је по селима и градовима широм Срема, Славоније, Бачке, Баната, певајући песме. Али сада је његов репертоар био сасвим различит. У њему су главно место заузимале песме о српској буни које је сам испевао.
    У манастиру Шишатовцу, 1815. године, се нашао са Вуком Караџиће који је записао његових седамнаест песама, четири старе и тринаест нових, устаничких. У Шишатовцу је и касније Филип Вишњић често бивао гост код тадашњег водећег српског песника Лукијана Мушицког. Тим сусретима „српског Хомера“ и „српског Хорација“ дугујемо неколико података о Вишњићевом животу и начину рада. Мушицком је испричао како је стварао песме: питао је ратнике, када су се враћали с бојишта, ко је предводио, где су се тукли, ко је погинуо, против кога су ишли итд.'' (Одломци одреднице из Википедије)

    Вишњићево је насеље у општини Шид у Сремском округу. Према попису из 2002. било је 1899 становника.
    Између два светска рата је село Грк, у коме је живео и умро Филип Вишњић добило име Вишњићево. На сеоском гробљу се налази споменик гуслару Филипу Вишњићу, од 1997. године споменик културе Србије великог значаја.


    На Споменику косовским јунацима у Крушецу

    ''Споменик косовским јунацима у Крушевцу који многи стручњаци сматрају најмонументалнијим делом националног вајарства Влада Србије је још 1978. године прогласила заштићеним културним добром, али је тек пре месец дана Завод за заштиту споменика културе у Краљеву затражио да се одреди степен заштите...
    ...Камен темељац је 1889. положио краљ Александар I Обреновић 1889, а свечаности откривања присуствовао краљ Петар I Карађорђевић. Аутор овог дела је Ђорђе Јовановић, који је за идејно решење добио златну медаљу 1900. у Паризу где су и настали и изливени скулптурални елементи у духу француског академизма.
    Споменик косовским јунацима симболизује вековну борбу српског народа за слободу. Има пирамидални облик, на којем доминира фигура Бошка Југовића и виле на врху. Приказане су и фигуре народног песника Филипа Вишњића и девојке, симбола Србије, на јужном делу, која испруженом руком показује ка Косову. У доњем делу је епско причешће српске војске уочи одласка на Косово 1389. и погибија султана Мурата. Приказани су и грбови цара Душана, кнеза Лазара и Краљевине Србије. Посвета гласи: Српство косовским јунацима.''
    (``Политика``, 5. јул 2008. године)

    Poruku je izmenio nenad.bds, 25.04.2010 u 19:41

  5. #35

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Споменик Ђенералу Крсти Смиљанићу




    Споменик армијском ђенералу Смиљанићу се налази у центру Златибора, откривен је на 90. годишњицу пробоја Солунског фронта. Амбициозни војни питомац из златиборског села Љубиш Крста Смиљанић рођен је у златиборском селу Љубиш децембра 1868. године . Шест разреда гимназије завршио је у Ужицу, а 1888. године постаје питомац 21. класе Ниже школе Војне академије, а завршава је 1891. године као трећи у рангу међу 48 другова.. Убрзо завршава и Вишу војну академију, и врло брзо напредује у војној хијерархији, а као способног и амбициозног официра, Врховна команда га 1909. године шаље а стажирање у француски 74. пешадијски пук у Руану. По повратку у Београд постављен је за шефа оперативног одељења
    у Главном генералштабу, а две године касније присуствује великим јесењим војним маневрима енглеске армије. Током мобилизације за Балкнаски рат ђенерал Путник га ангажује за свог најближег сарадника. О томе како је Крста Смиљанић бавио задатке у Балканским ратовима најбоље сведоче признања. После унапређења у чин пуковника, одликован је Карађорђевом звездом IV реда и Златном медаљом за ревносну службу. Његове квалитете запазио је и председник Владе Никола Пашић, који га узима у владину делегацију за преговоре о миру у Букурешту 1913. године.

    Овај војсковођа доказао се на провереним војним положајима, али је са истом вештином и мудрошћу обављао значајне и врло деликатне послове политичара и дипломате. Крста Смиљанић је био ордонанс официр краљу Милану и краљу Александру Обреновићу, блиско је сарађивао са краљем Александром Карађорђевићем, и од свих је примио највиша дликовања. Добио је Таковски крст и три Карађорђеве звезде, али никада није био династички официр. Искључиво одан
    служби, није припадао ни једној војној струји , ни Црној, ни Белој руци. У време Мајског преврата службовао је у Врању, за време Солунског процеса ратовао је на Кајмакчалану. Полажући заклетву четворици владара свима се заклео на верност, али је сматрао да се света заклетва једино полаже пред својим народом и својом отаџбином.... Ово је само мали извод из богате војничке и дипломатске каријере армијског ђенерала Крсте Смиљанића.

    (Текст је из часописа "Слобода")



  6. #36

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Миладин Пећинар


    Биста Миладина Пећинара се налази на Златибору одмах до чесме на извору Кулашевац. Миладин Пећинар рођен је 18. марта (по старом календару 5. марта) 1893. године у златиборском селу Љубишу, у сеоској породици. Основну школу је завршио у месту рођења, а потом се уписао у гимназију у Ужицу коју је завршио школске 1911/12. године. Исте године се уписао на Грађевински одсек Техничког факултета. Балкански ратови и Први светски рат су прекинули његово даље школовање. У Првом светском рату је учествовао као један од 1300 каплара Скопске ђачке чете. Са српском војском се повукао преко Албаније. На Солунском фронту 1917. године био је тешко рањен. После рата је унапређен у чин резервног пешадијског мајора и као такав је преузет и у ЈНА после Другог светског рата. Студије је наставио после завршетка рата, прво на Примењеној школи за грађевинске инжењере у Риму, а затим на Грађевинском одсеку Техничког факултета у Београду. Студије је завршио крајем децембра 1921. године и тиме стекао звање грађевинског инжењера.

    Већ на почетку своје професионалне каријере опредељује се за хидротехнику. После положеног стручног испита у фебруару 1925. године оснива свој Биро за пројектовање грађевина на води. Биро у току Другог светског рата није радио, а званично је престао са радом крајем 1944. године.

    Од 1945. до 1948. године радио је у Министарству грађевина ФНРЈ и у Савезном хидрометеоролошком заводу.

    Крајем 1948. године изабран је за ванредног професора за предмет хидротехничке конструкције на Техничком факултету. За редовног професора изабран је 1951. године на Катедри за хидротехнику на истом факултету, и ту је радио све до пензионисања 1963. године.

    За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1959. године, а за редовног члана 1963. године.

    Миладин Пећинар је умро 5. јуна 1973. године у Београду, а по својој жељи је сахрањен у родном селу Љубишу на Златибору.

    Научни и стручни радови академика Миладина Пећинара обухватају скоро све гране хидротехнике - хидрологију, хидраулику, опште уређење вода, коришћење водних снага, санитарну хидротехнику, уређење водотока, уређење минералних вода и хидротехничке конструкције. У свакој од ових области је дао врло вредна и значајна остварења.

    Пројектовао је следеће веће изведене хидротехничке објекте: лучну брану „Матка“ на Трески (1938. године) са хидроелектраном Св. Андреја; хидроелектране: „Чечево“ код Косовске Митровице, „Нови Пазар“, „Темштица“ код Пирота, „Перућачко врело“ код Бајине Баште и „Црни Тимок“ код Бољевца; водоводе у Скопљу, Тетову, Ужицу, Београду и Обреновцу (са идејним решењем уређења Обреновачке бање); канализацију у Обреновачкој Бањи и Земуну. У области минералних вода има доста успелих студија и остварења: Нишка Бања, Паланачки Кисељак, Буковичка Бања и Врњачка Бања, где је остварио и начин експлоатације топле воде као стоне воде.

    Осим ових изведених пројеката, пројектовао је и један низ неизведених објеката.

    Академик Миладин М. Пећинар је носилац Албанске споменице. На крају Првог светског рата је одликован орденом Белог орла са мачевима IV реда. Касније је одликован орденом Св. Саве (1930. године), орденом Југословенске круне четвртог степена (1938. године) и бугарским орденом Св. Александар, официрски крст. После Другог светског рата добио је Орден рада првог реда (1956. године) и Орден заслуга за народ са златним венцем. Добио је два пута Октобарску награду града Београда (1962. године и 1964. године), два пута Седмојулску награду Србије (1951. године и 1959. године) и награду АВНОЈ (1969. године).





    Краљ Александар Обреновић је 1893. године боравио на Кулашевцу и обећао Петру Мићићу, тадашњем председнику општине, да ће Златибор постати туристички крај. Краљ је на Преображење Господње те године подигао чесму на извору Кулашевца и од тада се ово место зове Краљева Вода. Септембра 1905. године, Краљеву Воду је посетио и краљ Петар I Карађорђевић са престолонаследником Александром. Од тада се развија брже туризам на Златибору и на Краљевој Води. Хотел „Краљева Вода“ и једна вила завршени 1910. године, први су објекти који су почели да примају госте. Краљева Вода је 1927. године модерним путем повезана са Ужицем. Подигнут је нови хотел „Швајцарија“ и бесплатно се диеле летњиковци. Дом за смештај и опоравак инвалида изграђен је 1931. године. Исте године, Краљева Вода је добила и водовод.

    После Другог светског рата, у спомен стриељаним партизанским рањеницима новембра и децембра 1941. године, Краљева Вода добија назив Партизанске Воде. Седамдесетих година 20. века се развија, што није престала ни до данас. Крајем XX века, назив Партизанске Воде промијењен је у Златибор, па често долази до мешања имена места и планине, посебно међу туристима.

    Текст - Википедија



  7. #37

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Споменик борцима рањеницима Ужичке Републике на Златибору


    Споменик посвећен страдалим борцима-рањеницима Ужичке Републике, дело вајарки Ане Бешлић и Јованке Јефтановић, налази се на планини Златибор, у непосредној близини истоименог туристичког насеља. На врху брега који доминира панорамом насеља Златибор 1961. године подигнут је монументални камени споменик посвећен успомени на више од стотину рањеника - партизана које су окупационе немачке трупе стрељале на том локалитету 30. новембра 1941. године.







    Нападајући партизанске јединице које су се, након битке на Кадињачи код Ужица до које је дошло 29. новембра 1941. године, повлачиле ка Црној Гори и Херцеговини, немачке трупе сустигле су партизанску болницу и у знак одмазде стрељале све рањенике и медицинско особље. Тиме је задат велики ударац и почињен тежак злочин над лицима која нису пружала отпор, односно која су услед чињенице да се радило о тешким рањеницима и медицинском особљу представљали заштићену категорију по међународним прописима који се односе на обичаје рата.

    Споменик на Златибору, исклесан у облику монументалног стуба висине 10 метара, представља обележје постављено на месту спомен-костурнице у коју су у октобру 1961. године пренети посмртни остаци страдалих рањеника и медицинског особља, али и већег броја бораца страдалих у борбама на Златибору 1944. године. Важно је нагласити да су у тој спомен-костурници похрањени и посмртни остаци легендарног јунака и народног хероја Југославије Сава Јовановића Сирогојна, страдалог у борбама током лета 1944. године.

    На каменом обелиску исклесани су стихови Васка Попе:

    Не дам ово сунца у очима,
    не дам ово хлеба на длану.



    Постављен далеке 1961. године, током обележавања 20. годишњице почетка антифашистичког сутанка и борбе против окупатора у Другом светском рату, овај споменик сведочи о трагичним судбинама припадника Народноослободилачке војске и рањеницима убијеним у одмазди на Златибору. То је још један неми сведок страдња и родољубља, али и свог бесмисла оружаних сукоба који су обележили националну историју претходног века.

    (Текст - Министарство рада и социјалне полиике)



  8. #38

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    PARTIZANSKI PUT - SPOMENIK NOB-e
    (1)


    Borba protiv fašističkih okupatora u Vojvodini nerazdvojiva je od Fruške Gore. Iako su Sremci na Fruškoj Gori bili okosnica partizanskih jedinica a narod Srema podrška bez koje ne bi opstali, Fruška Gora je bila i za NOB u Banatu, Bačkoj, pa i Istočnoj Bosni a povremeno i za delove u Srbiji bliže Sremu, veoma značajna - vojno, politički i moralno. Fruška Gora je bila praktično stalna komunikacija između pobrojanih delova Jugoslavije pod različitim okupatorima, ali i veza sa glavninom snaga NOB.

    I pored nekoliko ofanziva i više krvavih kaznenih ekspedicija, glavna uporišta NOB na Fruškoj Gori nikada nisu bila trajnije zaposednuta od okupatora, nikada Fruška nije bila bez partizana.

    Glavna komunikacija i kičma partizanske Fruške Gore bio je greben pod šumom - od istoka, blizu Čortanovaca, pa do sadašnje granice sa Hrvatskom, blizu Vizića - na zapadu.

    Za vreme rata na tom pravcu nije postojao ozbiljniji put prohodan u svim vremenskim uslovima. Deo tog puta je u prošlosti bio označen i kao put Eugena Savojskog, po glavnokomandujućem austrijske vojske u Petrovaradinskoj bitki 1716.

    Za saobraćaj su značajniji bili putevi koji preko Fruške Gore povezuju mesta prema Dunavu sa onima prema Savi.

    Izgradnja svremenijeg puta koji je poneo naziv Partizanski put odvijala se od sredine 50-tih pa sve do kraja 70-tih godina prošlog veka. Istovremeno je to bio put - saobraćajnica i spomenik.

    Ovo sada pišem bez oslonca na podatke, po sećanju na ono što sam, onako usput, davno, saznao ne pretpostavljajući da ću posle mnogo godina pokušati da pretstavim Partizanski put kao svojevrstan spomenik Narodnooslobodilačke borbe. Ako u tome nešto značajnije grešim - ispravite me. Kao što je očigledno, obeležja ne pretstavljam sistematično, a ne znam ni da li sam ih sve pronašao i prikazao.

    Dužinom celog puta su obeležja: granitne kocke sa istim tekstom (kada se radi o mestima na kojima su bile locirane pojedine jedinice ili nekom od dogadjaja), istovetna grobna obeležja ili nadgorbne ploče... Očigledno je koncipirano dao delovi istog spomenika.

    Najveći deo obeležja govori i Fruškogorskom partizanskom odredu formiranom 9. septembra 1941.

    Kao posebne celine pretstaviću u narednim postovima spomenik na Jabuci i spomenik na Rohalj bazama. Spomenik na Iriškom Vencu sam predstavio na početku ove teme.
    Partizanski put

    Jedno tipično obeležje.
    Partizanski put

    Obeležje na lokaciji sa nazivom Šparkasa je, koliko sam ja uočio, najistočnije.
    Partizanski put

    Na Brankovcu (odmaralište PTT je u pozadini).
    Partizanski put

    Sva obeležja su koncipirana i uredjena kao lepa i prijatna mesta za boravak na Fruškoj Gori.


    Partizanski put






    Na ovoj livadi sa dve kamene kocke: ova govori o boravku Šeste istočnobosanske brigade (koja se tu sklonila radi oporavka i popune posle nemačke ofanzive) i priključenju tri bataljona Sremskog partizanskog odreda nakon čega je nastavila borbu u Bosni.
    Partizanski put

    Partizanski put



    Partizanski put

    Partizanski put

    Partizanski put
    U blizini obeležja na gornjoj slici je grob tri partizana: Svetozara Golubovića - Mitraljete, Paje Zlaića - Kinga i Vase Vojjnovića - Crnog.




    Partizanski put



    Partizanski put

    Nedaleko od Letenke je Lepinjicin grob.




    Vitasović Radinka iz Laćarka, sa partizanskim imenom Lepinjica sahranjena je tu 1943.


    Bista Đorđa Šundukovića - Šuneta je desetak metara od planinarskog doma na Zmajevcu.
    Partizanski put

    Zadnje zapadno obeležje: desno je krak puta ka Viziću, levo je kraj Partizanskog puta, a slikao sam stojeći na kraku puta ka Neštinu.



    Spomenik 'Sloboda' na Iriškom Vencu pretstavljen je na postu br. 2.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 11.05.2010 u 01:28

  9. #39

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    PARTIZANSKI PUT - SPOMENIK NOB-e (2)
    JABUKA



    Partizanski put

    Partizanski put
    Ovo mesto je ime dobilo po usamljenom stablu jabuke (na slici je to stablo u prvom planu okruženo 'ogradom' od isečenih debala).


    Partizanski put
    Jabuka i sada cveta i rodi. Zadnjih dana aprila slikao sam početak cvetanja - očekivao sam da ću napraviti slike u punom cvatu, ali cvetanje na Fruškoj Gori kasni više no što sam pretpostavljao u odnosu na cvetanje jabuka u nižim predelima i na čistini.


    Partizanski put

    Na granitnim blokovima nepravilno rasporedjenim oko jabuke ima i stihova, a na ovom je zabeležno formiranje 8. Vojvođanske udarne brigade. Najveći deo obeležja na Jabuci posvećen je borcima te brigade.


    Dvadestak granitnih ploča ispunjeno je imenima palih boraca 8. Vojvođanske brigade.
    Partizanski put

    Partizanski put



    Partizanski put

    Pet uspravnih crvenih kamenih valjkova okruženih stazom koja se oko njih uždiže simbolizuje presečeno srce jabuke sa pet semenki.


    Partizanski put

    Nekoliko zajedničkih grobnica je sa imenima sahranjenih boraca ili sa natpisom 'nepoznati borac' na jednoobraznim grobnim obeležjima. Većinom su to bili borci iz Srema.


    Partizanski put



    Partizanski put




    Stotinak metara naniže od jabuke je uređen izvor do koga se stiže stazom popločanom granitnom kockom.


    Partizanski put

    Partizanski put

    Partizanski put
    Jabuka se nalazi na Partizanskom putu koji kilometar na zapad (desno) od raskrsnice sa putem koji od Beočina vodi za Sremsku Mitrovicu. Na raskrsnici putokaz pokazuje pravac za Letenku, a Jabuka je pre Letenke. Uz put je mali putokaz koji se vidi na donjoj slici.


    Partizanski put
    Poruku je izmenio nenad.bds, 12.05.2010 u 08:02

  10. #40

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    PARTIZANSKI PUT - SPOMENIK NOB-e (3)
    ROHALJ BAZE

    Partizanski put Rohalj baze

    ''Rohalj baze - uporište ustaničke Vojvodine.''

    Predeo na grebenu Fruške Gore iznad sela Divoš dobio je naziv Rohalj Baze za vreme NOB. Tu negde je bio mali salaš čiji vlasnik je bio izvesni Rohalj.
    Partizanski put Rohalj baze

    Partizanski put Rohalj baze
    ''Oслободилачака борба народа и народности Војводине, нарочито у 1942. години, добила је велики замах у Срему, који од те године постаје снажно жариште борбе против окупатора и домаћих издајника у Војводини и Југославији. Тако је у једном извештају већ средином 1942. године немачки генерал и заповедник Србије Бедер обавестио војног заповедника југоистока да су "... главна жаришта у Југославији рејони Козаре и Просаре, планинa Грмеч, северни део Херцеговине, планинe Папук, Псуњ и Фрушка гора..."

    Из малих партизанских одреда, створених првих устаничких дана 1941. године, у Срему су до лета 1942. године израсла три снажна одреда Фрушкогорски, Подунавски, Посавски и Босутска партизанска чета, укупно око 1.000 добро наоружаних бораца.'' (Википедија)
    Partizanski put Rohalj baze

    Partizanski put Rohalj baze
    ''Четврта војвођанска народноослободилачка ударна бригада формирана је 7. октобра 1943. године у Босутским шумама, у близини села Вишњићева, код Шида, од дотадашње бораца Првог и Другог сремског НОП одреда.
    Имала је три батаљона са око 700 бораца и налазила се у саставу Шеснаессте војвођанске дивизије.''
    Partizanski put Rohalj baze

    Staza ka groblju.


    Partizanski put Rohalj baze



    Partizanski put Rohalj baze

    Partizanski put Rohalj baze

    Ovde su uklesana imena boraca sahranjenih u zajedničkiu grobnicu.


    Pojedinačni grobovi.


    Partizanski put Rohalj baze
    Na pločama možemo pročitati:
    Kordić Boško - Zumbul, Susek;
    Četiri nepoznata borca iz Srbije;
    Ante Proleter - Dalmacija,
    Nepoznati borac ili
    Svračič Dana - Divoš.
    Partizanski put Rohalj baze

    Partizanski put Rohalj baze
    Kadgod sam navratio bio je uz neki od grobova poneki sasušeni cvet kakav raste pored kuća ili sveća ugašena vetrom. Oživeli smo plamen sveće.






    Pre dvadesetak godina, kad je izgradjen taj deo Partizanskog puta napravljen je ovaj objekt koji nosi naziv odmarališta boraca i rezervnih vojnih starešina. Koliko znam to je sada prilično skroman ugostiteljski objekt koji je ponekad otvoren u vreme kad ima izletnika.


    Gledajući daljinu po predvečernjem suncu, palo mi je na um da je ovde mogla nastati ona:

    ''Kad su Sremci krenuli
    sa te Fruške Gore
    pa odoše za Bosnu
    tamo da se bore.
    Kad su stigli do Bosne,
    do te reke Save,
    ugledaše Majevicu,
    brda joj se plave.''

    Sa Rohalj baza naziru se obrisi Majevice.

    '' Događaj o kome pjesma govori jeste prelazak boraca Srema u istočnu Bosnu radi uspješnije zajedničke borbe sa bosanskim partizanskim jedinicama. Prvo prebacivanje sremskih partizana preko rijeke Save desilo se u noći između 4. i 5. novembra 1942. godine kod semberskog sela Brodac. Kasnije su nastavljena prebacivanja vojvođanskih jedinica u Bosnu.


    I ovde je uredjen prostor za izletnike sa desetak stolova, mesta za vatre...


    I jedno zapažanje: na obeležjima na Partizanskom putu nisam (sem u jednom slučaju) zapazio žvrljotine ili neke teže vandalizme. Drveni stubovi koji su između nadgrobnih obeležja ili čine deo spomen-obeležja su istrulili.


    Nedaleko od Rohalj baza skreće se sa Partizanskog puta za Divoš. Manastir Kuveždin zaklonjen je šumom.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 03.06.2010 u 16:15 Razlog: Slova

  11. #41

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    ШАШИНЦИ
    - споменици из три рата -


    СПОМЕНИК НА ЛЕГЕТУ



    Leget Šašinci

    Leget Šašinci
    ‘’Источно од Сремске Митровице, на око 4 km од села Шашинци налази се поље Легет. Делови Тимочке дивизије I позива извршили су 6. септембра 1914. прелаз и форсирање реке Саве у циљу ангажовања јачих аустроугарских снага. Иако се овај маневар завршио поразом, за операције српске војске и савезника имао је велики значај, везујући јаче непријатељске снаге и помогавши I српској армији да успешно пређе Саву. Смањен је и притисак на савезнике, како на западу тако и на истоку. Место битке обележили су прво Аустријанци једним дрвеним крстом на постољу од камена. На крсту се налазио текст и на немачком и на српском језику, у спомен борцима обе војске који су ту изгинули.
    Leget Šašinci



    Leget Šašinci



    Leget Šašinci
    На истом месту Соколско друштво Сремске Митровице подигло је 1923. споменик висине 8 m, израђен од опеке и бетона у форми пирамиде на постољу, омалтерисан и обојен у бело.
    Polje Leget Šašinci

    На овој, јужној страни ,донедавна је био и бронзани рељеф са војничким знамењима.
    Polje Leget Šašinci

    Сликано са обале Саве.

    На јужној страни споменика налазе се два бронзана рељефа, а на северној грб у облику двоглавог орла раширених крила. На три стране је уклесан текст у спомен изгинулим борцима. Испред споменика је пет заједничких гробница погинулим српским војницима, ограђеним металном оградом. Некадашње поље Легет више не постоји, пошто је околина споменика пошумљена тополом у индустријске сврхе. Делимична реконструкција споменика је извршена 2003. и 2004. године.’’ Споменик је од великог значаја. (Извор: Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС, 2007.)
    Polje Leget Šašinci

    Бронзаног грба - орла поодавно нема.
    Polje Leget Šašinci



    Прилазни пут кроз плантажне тополе.

    Поље Легет, тј. споменик се, по садашњој саобраћајној логици налази пре код Сремске Митровице но код Шашинаца. После Другог светског рата Сремска Митовица се прошила према Шашинцима (ту си између осталог млeкара и фабрика целулозе 'Матроз'). Ако се иде из правца Шашинаца стиже се до економије (на левој страни пута). Ту се скреће према Сави, а кад се пут приближи реци треба скренути на лево, низводно. После скоро око 2 км асфалтираног шумског пута је скретање на десно, ка Сави, на неасфалтирани пролаз. После стотинак метара се угледа споменик на двадесетак метара од обале. Не постоји никаква ознака нити путоказ везан за споменик.

    СПОМЕНИК НОБ



    Скулптура оца и сина партизана који се опраштају на одласку је за мене сасвим неуобичајено - лирско a нe епско, јуначко, представљање НОБ и бораца.
    Шашинци

    Шашинци

    Шашинци

    На горњим плочама су имена жртава фашистичког терора.
    Шашинци

    На овој плочи су имена двадесетак палих бораца изнад којих су стихови.
    Шашинци



    Плоче се испред цркве, окренуте према друму.


    Шашинци

    Споменик из ратова 1991- 1995. је међу плочама из НОБ.

    ŠAŠINCI se nalaze na istoku opštine. Naselje je u formi dvostrukog krsta u smeru sever – jug, sa atarom od autoputa Beograd-Šid do reke Save gde se nalazi Spomenik palim borcima u bici na Legetu. Nadaleko su poznate šašinačke slatke lubenice. (Sajt S. Mitrovica)

    ''Selo Šašinci nalazi se u središnjem Sremu, između Rume na severoistoku, Sremske Mitrovice na zapadu, reke Save na jugu i sela Voganj na severu.
    Na području seoskog atara nalazilo se nekoliko naselja: Kučinci (zabeleženi 1702. godine), Leget (zabeležen još 1369. godine), Sztrelocz (zabeležen 1477. godine), Hodros (zabeležen 1477. godine) i Crkvice (zabeležene 1391. godine).

    Selo Šašinci se u istorijskim spomenicima prvi put spominje u 18. veku. Prema tim podacima selo se nekada nalazilo bliže reci Savi. Smatra se da je selo nekada bilo okupljeno oko naselja koje se zvalo Kučinci. Samo mesto doživljava svoj pravi razvoj sa prvom i drugom velikom Seobom Srba (1690/1741). Tako je odmah po doseljavanju Srba podignuta crkva daščara (1735). Ona je zamenjena u toku 18. veka zidanom crkvom (podignuta 1774.) koja je jedna od najstarijih crkava u Sremu. Stanovnici su se tokom svoje duge istorije bavili stočarstvom i zemljoradnjom.

    U Prvom svetskom ratu selo je aktivno učestvovalo u prebacivanju vojske Kraljevine a Srbije iz Mačve u Srem na mestu Leget. Veliki broj vojnika je poginuo tom prilikom, jer su vojsku koja se prebacivala presreli austrijski vojni odredi.

    Drugi svetski rat je uključio meštane sela u borbe za oslobođenje. Bilo je iz sela i partizana i četnika. Obzirom da su prilike posle rata bile takve, partizanske žrtve su ostale upisane u letopise istorije sela. Neka od imena koja će selo pamtiti su Milica Kekezović, Sava Zdelar itd.

    U Šašincima živi 1.494 punoletna stanovnika. (Vikipedija)
    Шашинци

    Није споменик, али схватио сам о чему је реч тек кад сам прочитао да се у Шашинцима одржавају лубеницијаде.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 25.05.2010 u 23:22

  12. #42

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    БРАНКО

    РAДИЧEВИЋ, БРAНКO
    Пeсник
    28. 03. 1824. Слaвoнски Брoд - 1. 07. 1853. Бeч

    Бранко Радичевић споменик

    ''Бранко Радичевић је рођен у Славонском Броду 28. марта 1824. у породици Тодора и Руже Радичевић. Рођено име му је Алексије, али га је он посрбио у Бранко. Бранков отац Тодор је био чиновник, али се такође бавио и књижевношћу и превео је са немачког језика Шилеровог „Виљема Тела“.

    Његова породица се 1830. преселила у Земун, где је Бранко завршио пет разреда српске и немачке основне школе. У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дела, од којих су најпознатија „Ђачки растанак“, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару, где му је отац био премештен 1841. године.

    Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета. Старо пријатељство продице Радичевић са Вуком Караџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим следбеником Ђуром Даничићем.
    Бранко Радичевић споменик

    Гимназија у Сремским Карловцима носи песниково име и споменик је испред улаза у зграду.

    Прве стихове Бранко је написао још док је похађао Карловачку гимназију, а одушљевљен Вуковим реформама се интезивније почео бавити књижевним радом. Прву књигу песама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завета, Даничићев „Рат за српски језик и правопис“ и Његошев „Горски вијенац“, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове победе.

    Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живео је по разним местима у Срему. Слава коју су му донеле прве песме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протерале из Београда.

    У то време је почео да обољева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. уписао је студије медицине, али је наставио да се бави књижевношћу и године 1851. је објавио још једну збирку песама.

    Радичевић је преминуо 1. јула 1853. у бечкој болници на рукама Вукове жене Ане. Постхумно збирку песма је објавио његов отац 1862. Српска омладина је испунила песникову жељу и године 1883. пренела је његове остатке из Беча у Стражилово.'' (Википедија)
    Бранко Радичевић споменик

    Branko Radičević

    ''Брaнкo Рaдичeвић je биo рeдaк тaлeнaт кojи je, срeдинoм дeвeтнaeстoг вeкa, српску пoeзиjу oплoдиo чистим нaрoдним jeзикoм. Нaписao je свeгa пeдeсeт чeтири и сeдaм eпских пeсaмa, двa oдлoмкa eпских пeсaмa, двaдeсeт oсaм писaмa и jeдaн oдгoвoр нa критику.

    Култ Брaнкa Рaдичeвићa je jeдинствeн и српскoj пoeзиjи и ширe. Крajeм сeдaмнaeстoг вeкa, Рaдичeвићи си, у вeликoj сeoби, дoшли и Срeм, и Бoљeвцe. Брaнкoв чукундeдa Jeфтa пoрeклoм je из oкругa крaгуjeвaчкoг. У Бoљeвцимa живe и Брaнкoви прaдeдa ђoрђe и дeдa Стeвaн кojи, крстaрeћи Срeмoм, пoнajвишe сe зaдржaвa у Купинoву и Клeнку, a зaтим у Зeмуну и Вршцу, oдaклe сe дoсeлиo у Брoд нa Сaви.
    Branko Radičević

    Branko Radičević

    Сремски Карловци, Стражилово и Бранко су нераздвојиви; то је прави култ српске културе.

    Брaнкoв oтaц Тeoдoр oжeниo сe Ружoм Михajлoвић, кћeркoм бoгaтoг вукoвaрскoг тргoвцa Jaнкa Михajлoвићa, мaja 1822. гoдинe. Брaнкo je рoђeн у Слaвoнскoм Брoди уoчи свeтoг Aлeксиja пo кojeм, нa крштeњу сутрaдaн, дoбиja имe. Кaсниje, у Бeчу, прeд излaзaк првe књигe пeсaмa, oн ћe сa грчкoг jeзикa прeвeсти свoje имe нa српски ‡ Брaнкo. Брaнкo je имao и брaтa Стeвaнa и сeстру Aмaлиjу, кojи су умрли у двaдeсeтoj, oднoснo, другoj гoдини живoтa. У Зeмуну Брaнкo учи oснoвни српски шкoли (1830-1832) и нeмaчки (1832-1835).
    Branko Radičević

    Кућа је у ул. Митрополита Стратимировића, коју стотину метара даље од Доње цркве.

    У Срeмскe Кaрлoвцe, зajeднo сa гoдину дaнa млaђим брaтoм, Брaнкo дoлaзи oктoбрa 1835. гoдинe у чувeну кaрлoвaчку гимнaзиjи. у Срeмским Кaрлoвцимa бoрaви дo 1841. гoдинe. Нajбoљи je ђaк, имa кaлигрaфски рукoпис, прaви нajбoљи хeрбaриjум oд биљaкa сa Стрaжилoвa, никaд ниje бaтинaн у шкoли. Свojу прву пeсму, у oблику шкoлскoг сaстaвa, пишe нa нeмaчкoм jeзики у Гимнaзиjи. Знao je нeмaчки, лaтински, грчки, чeшки и слoвaчки.

    У Тeмишвaру, гдe му je дaнaс сaхрaњeн брaт Стeвaн, бoрaви oд 1841. дo 1843. гoдинe. У Бeчу, пoслушaвши oцa, уписиje прaвa 1843. гoдинe, кoja му сe "бaш мрзoвoљним чинe". Кaсниje, бoлeстaн oд тубeркилoзe, дoбивши стипeндиjу кнeзa Михaилa, три гoдинe прeд смрт, уписиje мeдицину мислeћи дa ћe сaм сeбe излeчити.

    Гoдинe 1848. Брaнкo, oслушкуjући дoлaзaк рeвoлуциje, из Бeчa, прeкo Зaгрeбa стижe у Брoд и Вукoвaр, a пoтoм у Срeм, гдe пoсeћуje Кaрлoвцe, Руму и Митрoвицу.
    Брaнкoвe "Пeсмe" (1847) изaзивajу рaзличитa мишљeњa, чeстo и прaвe бурe. Сличнo сe дoгaђa и сa другoм књигoм (1851). Трeћу (1862) oбjaвљуje њeгoв oтaц пoслe пeсникoвe смрти.


    Стражилово. Гроб је на врху брда.
    Branko Radičević

    Branko Radičević

    Гoдинe 1883. Брaнкoвe кoсти су прeнeсeнe из Бeчa нa Стрaжилoвo. Двe гoдинe пoтoм пoдигнут je пирaмидaлни спoмeник нa Стрaжилoву, кojи je кoнструисao бeoгрaдски aрхитeктa, рoдoм из Бaнaтa, Свeтoзaр Ивaчкoвић. Пoтрeбнe рaдoвe извeo je кaмeнoрeзaц Пeтaр Китизи. Двa дoњa стeпeникa сaчињeнa су oд тoпчидeрскoг кaмeнa, a трeћи oд кaмeних кoцaкa Фрушкe гoрe, Динaрe, Клeкa, Лoвћeнa, Пљeшeвицe, Вршaчкoг брeгa, Вeлeбитa и Aвaлe.
    Branko Radičević

    На каменовима испод пирамиде уклесано је одакле је који камен.

    Брaнкo je лирски угaoни кaмeн у грaђeвини српскe пoeзиje кoja сe дeли нa oни прe њeгa и пoслe. И њeгoвoj лирици нa гeниjaлнo jeднoстaвaн нaчин прeдoчeнe су измeнe силa eрoсa и тaнaтoсa.

    Пeсникoвo здрaвo и збoгoм jeси пoeтички aмблeм oвe jeдинствeнe лирикe кoja je утицaлa и утичe нa пeсникe свe дo дaнaшњих врeмeнa. У њeгoвим пeсмaмa прoнaлaзимo oкo двe стoтинe рeчи кoje нe зaтичeмo у Вукoвoм Рjeчнику, штo гoвoри и o твoрaчкoj снaзи пeсничкoг дaрa. Нeскривeнo je oткривao свoja oсeћaњa и нaдaхнитo пeвao o живoту и смрти, млaдoсти и прoлaзнoсти. Диoнизиjски aспeкт њeгoвe пoeзиje чини гa пeсникoм рaснe eмoциje. A у дубини свaкe њeгoвe пeсмe кипти чистa мизикa српскoг jeзикa oвeнчaнa рaзличитим пeсничким фoрмaмa и пoступцимa.''(Н. Грујичић на сајту 'Бранково коло')


    Branko Radičević
    У Бранково време на месту ресторана на стубовима који се зoве 'Бранков чардак' био је чардак поред извора - водице на који су карловачки ђаци излазили у мајску, ђурђевданску зору. То се звало Мајалос.
    Branko Radičević

    Споменик у подножју Стражилова је ту двадесет - тридесет година.


    Branko Radičević
    Стражилово је традиционално одредиште ђачких екскурзија. Мало је ђака и из шире околине који нису посетили Бранков гроб.
    Истовремено, овај леп фрушкогорски амбијент је и једно од најпознтијих излетишта.


    Branko Radičević
    У музеју у Сремским Карловцима једна овећа просторија посвећена је Бранку. Између осталих предмета, сећам се сребрног ловоровог венца али и слике велике масе људи на испраћају песникових посмртних остатака на Стражилово, на којој су означене све најзначајније јавне личности које су дошле да мртвом Бранку одају почаст.

    Име Бранка Радичевића, уз Вука Караџића, Змај Јову и Његоша је најчеће давано школама. И Бранкових споменика има на више места.

    Један од споменика је у Новом Саду, сада у Дунавском парку.


    Branko Radičević
    До пре двадесетак година биста је била на Лењиновом тргу (садашњем Тргу Младенаца).

    Poruku je izmenio nenad.bds, 26.05.2010 u 13:42

  13. #43

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Na Partizanskom putu, ali ne spomen na svetlu prošlost, nego na onu drugu. Za mene je to pre svega obeležje o jednom vremenu a tek potom o čoveku čije ime je u granit uklesano.

    SPOMEN OBELEŽJE IVANU STAMBOLIĆU
    na Partizanskom putu na Fruškoj Gori



    Ivan Spambolić spomenik Partizanski put

    Ivan Spambolić spomenik Partizanski put

    Ivan Stambolić (Brezova kod Ivanjice, 5. novembar 1936 — Fruška gora, 25. avgust 2000) je bio srpski političar, visoki funkcioner Saveza komunista Srbije i predsednik Srbije u doba Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

    25. avgusta 2000. godine, neposredno pred savezne izbore za koje se pominjalo da bi mogao da istupi kao kandidat za predsednika SRJ, otet je za vreme rekreacije u Košutnjaku, u Beogradu, i od tada mu se gubi svaki trag.

    28. marta 2003. godine pronađeni su posmrtni ostaci Ivana Stambolića na Fruškoj gori. Ubijen je istog dana kada je otet od strane pripadnika Jedinice za specijalne operacije MUP Srbije. Sahrana je obavljena 8. aprila na Topčiderskom groblju uz sve državne počasti na insistiranje Vlade Srbije.
    Ivan Spambolić spomenik Partizanski put

    Ivan Spambolić spomenik Partizanski put

    Ivan Spambolić spomenik Partizanski put






    Poruku je izmenio nenad.bds, 03.06.2010 u 11:12

  14. #44

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    NEŠTIN - BAČKA PALANKA
    spomenik partizanske mornarice, žrtvama i borcima



    Neštin spomenik

    Neštin spomenik
    Na istočnom početku sela, na visu sa koga puca pogled na Neštin, Dunav, Bačku ravnicu i Palanku, na uređenom platou je spomenik.


    Neštin spomenik

    Na ploči kod koje je lenger dunavskih plovila piše:

    Tokom 1941 - 1945 na ovom terenu formirane su četa za vezu i prva mornarička četa na Dunavu koje su održavale stalnu vezu Srem - Bačka i svojim dejstvovanjem dale značajan doprnos razvoja narodnooslobodilačke borbe u Vojvodini pobedi nad fašizmom.

    Na bačkoj strani, pored puta od Bačke Palanke za Novi Sad, 2-3 km. od izlaska iz Palanke i blizu šume Poloj, je spomenik u stilizovanom obliku čamca koji obeležava isto - prekodunavsku partizansku vezu Bačke i Srema.



    Bačka Palanka spomenik

    Bačka Palanka spomenik
    Na stranicama glavnog spomenika su ploče sa imenima žrtava fašizma i boraca.






    Neštin spomenik

    U daljini, gledajući sa desne strane spomenika vidi se Bačka Palanka.


    Neštin spomenik

    Neštin spomenik
    Poruku je izmenio nenad.bds, 03.06.2010 u 11:11

  15. #45

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Споменик Кочи капетану
    у селу Јаковић код Јагодине



    ''Споменик Кочи капетану у селу Јаковић, попут споменика у Текији чији је аутор такође био Момир Коруновић, имао је облик четвороугаоног, каменог обелиска... Архитекта је овде задржао развијену шему широког подножја и витког стабла објекта, који и поред тога што се сужава навише, изгледа помало здепасто. Споменик у Јаковићу има више издубљених површина у свом каменитом монолиту. Његова декоративна поља су зато упадљива. . У подножју споменика налазе се дубоке нише са натписима, надвишене луком и крстом. Својом масивношћу споменик дејује снажно, са наглашеним епским, херојским карактером...

    Споменик Кочи капетану у селу Јаковић, чији оригинални пројекат није сачуван, грађен је у периоду између 1925. и 1926. године. (Баштина ратника, сајт Министарства за рад и социјална питања РС)


    Споменик се налази на крају села, поред цркве, донедавна манастира Јаковић. Црква је посвећена апостолу Јакову (отуда и име Јаковић) налази се уз сеоско гробље. Као њен ктитор помиње се кнез Лазар.

    Портом доминира споменик српским борцима, а на страни са које се улази је плоча о Кочи.


    Потрудите се да прочитате и доње редове - интересантна је порука. Споменик је грађен недуго после првог Светског рата, рата са Аустријом, па је порука одраз и тог рата.


    На овој страни је изнад бисте војника уписана година градње споменика - 1926.

    Место Кочине крајине у припреми устанка за ослобођење од Турске је значајно. Стога дајем и неколико одломака о томе из 'Историје српског народа' В. Ћоровића. Међутим, Срби и њихове тежње нису биле битне у интересима великих сила, али због неопходности да текст скратим нисам оставио превише места том аспекту.

    КОЧИНА КРАЈИНА

    ''.....На подручју Београдског Пашалука, развио више отпоран и борбен менталитет код наших људи. Као што је бунтовној Црној Гори знатно помагала близина млетачке границе, преко које су се у невољи могли спасавати, тако је и људима из Београдског Пашалука добро долазила блиска аустриска међа, преко које су имали густа насеља, својих сународника. Борбеном расположењу народа давала је израза и потстрека срчана хајдучија, која је у густим шумама имала све услове за пун развој.

    Осамдесетих година XVIII века, после дуже паузе, јавила се поново и аустриска агитација ..... Аустрија, после неуспеха у борби са Пруском, није могла пустити да претрпи неуспехе и на Балкану, на који је једном била и осетно закорачила. ....Кад (Аустрија) није могла ићи против Русије она се решила да иде с њом, да би стекла права на деобу добити. То је била нова политичка линија Јосифа II. Год. 1780. дошло је у Могиљеву до састанка између Катарине II и Јосифа II, а 1782. год., потом до савеза између Русије и Аустрије. База споразума била је подела интересних сфера на Балкану. Русија је желела да се створе на Балкану две нове хришћанске државе: Дакија, која би обухватала Бесарабију, Молдавску и Влашку, и обновљена Византија с престоницом у Цариграду и са великим кнезом Константином, унуком царице Катарине, као владарем. О Србији или ма којој словенској држави на Балкану није било ни какве стварније комбинације. Србија није била у руском плану, а Бугарска се сматрала као замрла. Аустрија није била за такве планове, јер би они стварно значили јачање православља и руског утицаја. С тога је она са своје стране тражила Влашку до Олта, Никопољ, Видин, Оршаву и Београд, а од Београда најправију и најкраћу линију до мора, односно до ушћа Дрима.


    .... Аустриским властима чинили су велике услуге српски свештеници, који су желели ослобођење и радовали се савезу Аустрије и Русије. Агитацију није било тешко спроводити. Сем хришћанских симпатија на људе су тешко деловала и тешка насиља турских кесеџија. Јаничари су били безобзирни и ударали су и на саме турске власти. Порта је слала против њих спахије, да их обуздају, али то је Србији донело само нове беде. Вођа јаничара у Београду Дели Ахмет био је и угледнији и моћнији од тамошњег паше.

    Као и у ранијим ратовима она (Аустрија) је и сада рачунала много са сарадњом Срба. С тога им је још у јесен 1787. упутила прокламације, и то по свима областима своје сфере. Покушај, да помоћу Срба, уочи Ваведенија 1787. год., препадом узму Београд није успео. У зиму исте године образовали су Аустријанци од емиграната из Србије посебне добровољачке чете, "фрајкоре" (Freycorps), које су, под командом њихових и српских официра, прошле војничку вежбу. Те чете су им биле потребне, да олакшају рад редовној војсци и да у Србији створе што повољније расположење за Аустрију. Главни заповедник српског фрајкора био је активни аустриски мајор, Михаило Михаљевић, који је свој посао радио с пуно такта и са доста успеха. Уза њ су пристали не само млађи људи и извесни авантуристи, него и угледни домаћини као ваљевски кнез Алекса Ненадовић.

    Међу српским добровољцима истакао се понајвише Коча Анђелковић, родом из Пањевца код Јагодине, бивши трговац, који је у лето 1787. пребегао у Аустрију. Други угледни вођа фрајкора био је Радич Петровић, трговац и авантуриста, који је први створио посебну српску чету, у коју су ушли Коча и млади Карађорђе Петровић. Кад је Аустрија објавила рат Турцима Коча је, веома храбар и одлучан, учествовао с једном аустриском четом у препаду на Смедерево, а онда је са својом четом напао и узео Пожаревац. После тог успеха напао је Хасан-пашину Паланку, Баточину и Багрдан, па је и одатле растерао Турке. Ти успеси, и смелост, и лични ауторитет учинили су, да је Кочино име стекло нарочити звук у народу и да је његова чета постала неколико пута јача. Једно време бројала је на 500 глава. С тога, и са даљих успеха, цела ова војничка акција, у којој се аустриска војска није много излагала, добила је у народу назив Кочина крајина. Приман и помаган од Срба, Коча је у свом смелом залету допро до Крагујевца и успео је чак да и одатле изагна изненађене Турке. На западу Србије, кнез Алекса Ненадовић очистио је од Турака ваљевски крај и гонећи их доспео је све до Чачка. ... Са учешћем српских добровољаца аустриска војска узела је 16. априла Шабац.


    Иначе, првих месеци рата читав терет акције пао је на Србе, који су имали да припреме терен за главну војску. Кочи Анђелковићу, после показаних успеха, беше стављено у дужност, да свакако пресече везе између Ниша и Београда. Он је то једно време вршио с доста среће, због чега је добио чин капетана и златну медаљу имајући уза се до 3.000 српских бораца, али је после, недовољно помаган од аустриске војске, морао узмакнути пред надмоћнијом турском снагом. Турцима је снабдевање Београда било веома важна ствар и они је нису хтели упустити без тешке цене. Српске чете нису биле довољно снабдеване ни храном и то је дало повода осетном незадовољству и недисциплини, што се све појачало кад се видело да Аустријанци не улазе у борбу ни после очигледне турске намере да се пробију кроз моравску долину. Било је незадовољства и са Кочом, који је оптуживан да је самовољан и да неправедно дели плен. Средином априла 1788. успео је Дели Ахмет да разбије Кочу и да га натера на повлачење све до Пожаревца. Аустријанци су оклевали с планом. Они нису хтели да се много заложе све дотле, док не виде шта Руси намеравају и док ови не привуку на се главнину турске војске.

    Али место руске офанзиве дошла је турска. Почетком маја ударили су Турци од Видина према Пожаревцу и прошли су до Београда. Уплашено српско становништво или се повлачило испред њих или се смиривало. Турци су се светили и кажњавали строго. Београдски трг био је пун српског робља. Број српских избеглица у Аустрији попео се с тога крајем јуна на 50.000 душа са 300.000 комада стоке. Милован Видаковић, који је описивао бег своје породице у Срем, казује како су пролазили поред пустих села. "Сва већ у трави обрасла, нигде живота у њима не има, све је то отишло било. Виногради, вертови, станови, све је то пусто и у корову лежи".


    На јужној страни споменика је плоча са именима, а изнад је година 1918.

    Кад су потисли добровољачке чете из моравске долине и обезбедили Београд Турци су пренели ратиште на аустриску страну, у Банат. Хтели су да пресеку евентуалну везу између Руса и Аустријанаца. У лето 1788. почела је њихова офанзива у Банату, која је имала брзе и релативно лаке успехе. При тој офанзиви страдао је и капетан Коча. Он је бранио рударско место Брзаску, па је издајом и кукавичлуком неких влашких одреда био опкољен и заробљен. За казну Турци су њега и његове другове набили на колац у оближњој Текији. Аустриска војска, слаба и изненађена, није могла лако да се прибере и Турци су заузели цео јужни Банат. ..'' (Одломци из 'Историје српског народа' , В. Ћоровића)
    Poruku je izmenio nenad.bds, 08.06.2010 u 21:50

Strana 3 od 8 PrvaPrva 12345 ... PoslednjaPoslednja

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •