Shvapske 1.pdf
Куће
ШВАПСКЕ, А И НАШЕ (1)
Уваљујући се у ову тему имао сам углавном тачна али недовољно поткрепљена гледишта на традиционално градитељство војвођанског простора. Припремајући се за сегмент о 'швапским' кућама наишао сам на два или три веома корисна текста који се највећим делом уклапају у тему, а и нешто шире но што је сам приказ швапских кућа доприносе упознавању са традицијом народног градитељства која нас окружује.
Рад др Зорана Јањетовића преносим у целини. Моји делови текста биће писани курзивом (italic).
НЕПРОЛАЗНА СВАКОДНЕВИЦА:
НЕМАЧКИ ДОПРИНОС НАРОДНОЈ КУЛТУРИ ВОЈВОДИНЕ
(Др Зоран ЈАЊЕТОВИЋ - Институт за новију историју Србије; Source: Currents of History (Tokovi istorije), issue: 34 / 2008, pages: 214-224, on CEEOL)
У резимеу се каже:
''Немачки утицај на свакодневни живот Срба у Војводини је био врло разнолик и снажан. Он није био подједнак у свим сферама живота и Немци нису били једини који су �давали�, а Срби нису били само �примаоци� културних утицаја. Напротив, између припадника два народа се развила жива културна размена, која је уз размену са осталим народима у региону створила јединствену свакодневну културу Војводине која као појава дугог трајања у многим својим аспектима опстаје до данас, без обзира на све промене етничке структуре, друштвених односа и без обзира на технички напредак.''
Кућа какву називамо 'швапском' - на слици је само један од њихових облика. (Кућа у Куцури, власник Јохан Гоетел, 1912.)
Следи текст др Јањатовића:
''После ослобођења од Турака територија јужне Угарске била је прилично запустела, али није била сасвим пуста. Локално становништво (углавном Срби и Румуни) није било на високом културном ступњу, што се одражавало на његову економску продуктивност. Оно, међутим, није било ни потпуно нецивилизовано и било је спремно да учи од немачких и других колониста које су хабзбуршке власти и приватни велепоседници током XVIII и почетком XIX века доводили ради подизања нивоа производње.
Локално становништво је, живећи дуже у дотичним крајевима, познавало климатске, педолошке и географске одлике свог завичаја, локалну флору и фауну, и уопште поседовало знања која су била од користи и инородним насељеницима. Зато су од самог насељавања Немаца постојали услови за плодну културну размену, пре свега у домену гајења одређених биљака и животиња, коришћења пољопривредних алатки и метода, припремања хране, израде и усвајања неких одевних предмета, изградње и уређења кућа и организације свакодневног живота. При том се нису преносиле само материјалне тековине већ и речи, идеје, начин производње и живота. Кул- турна мешавина која је временом настала трајно је обележила културни пејзаж Војводине.
Оно што се у војвођанском пејзажу већ голим оком може приметити као специфичност су ушорена села, правилно просечених улица. Она су настала као последица интервенције хабзбуршких власти: стара, неуређена српска и румунска села су током XVIII века преуређена тако да су добила улице које су се секле под правим углом, или у којима је пут био главна улица у односу на коју су се све друге правилно шириле са обе стране. (Ово није био само урбанистички захват аустријског просвећеног апсолутизма: ушоравење села, и премештање у њих и становништва које је живело по ободима шума и ритова ради лакше заштите од Турака некада, а потом од разних разбојника, пре свега је био фискали мотив � прегледнија и лакша наплата дажбина.) Што се, пак, нових, колонистичких села или нових, колонистичких делова старих села тиче, она су од почетка планирана правилно. Иако су њихову форму наметнуле власти свом становништву без обзира на националност, домородно становништво ју је сматрало за нешто типично немачко. Паралелно са уређивањем села ишло је и уређивање атара, тј. расподела поља унутар њега.
Оно по чему се војвођанска (не само швапска) села на први поглед разликују од села у другим крајевима су и куће грађене по одређеном мо делу. Њега су хабзбуршке власти наметнуле, баш као и тип села. Спорно је, међутим, порекло овог типа кућа које се називају �колонистичке� или �панонске� (у немачкој, односно српској литератури). По једној тези, реч је о прилагођеној тзв. �франачкој кући�. Она се одликовала пре свега истим распоредом просторија као и код �колонистичке� односно �панонске� куће.
Куће су биле окренуте ужом страном према улици, а распоред просторија се састојао од једне (касније гостинске) собе према улици, са кухињом (у коју се улазило из дворишта) у продужетку. Касније, са порастом потреба и животног стандарда, дозидаване су у наставку прво једна, а затим још неколико соба.
Постоје, међутим, и знатне разлике између �франачке куће� и њеног пандана у југоисточној Европи. Пре свега, у Немачкој и Аустрији радило се о чатмарама. У јужној Угарској, међутим, због несташице, дрво се користило само за оно најнужније (греде, врата и кровиште), док су зидови били од набоја а кровови од сламе, трске или шибља. То је био традиционални начин градње локалног становништва који су из нужде хабзбуршке власти примениле за изградњу кућа за колонисте. Друга битна разлика била је да су у Немачкој и Аустрији �франачке куће� већ од XV века биле куће на спрат, док су у јужној Угарској оне до краја остале приземне, односно тек су доста касније добиле таван.
Горње две куће се поприлично уклапају у опис кућа у време насељавања колониста - Немаца.
Уосталом, колонистичке(немачке) куће су испрва биле прилично примитивне и не много налик описанима, што сугерише да је у почетку локални допринос, а не немачки утицај, био одлучујући. Као српски допринос свакако треба истаћи и чињеницу да су велики део кућа за колонисте изградили Срби � кулуком или за плату.
Битна разлика у односу на наводни немачки прототип био је �гонг�� стреха дуж дворишне стране куће, која је током XIX века постајала све шира. Испрва није била ослоњена на стубиће, да би касније они постали обавезни. На тај начин је добијена нека врста веранде која је лети штитила од сунце (и где се у то годишње доба радило, јело и чак спавало), а у јесен и зиму од кише и снега. Простор испод ње је временом нешто издиг- нут и поплочан. Порекло �гонга� није сасвим јасно, али неки немачки аутори, упркос немачком називу, у њему виде српску творевину, можда донету са Косова.
Шајкаш
Гонг у свом развијеном облику. Касније може бити и до висине струка подигнута ограда према дворишту, делимично или у целини застакљен.
Није немачког порекла (него српског, мађарског или румунског) ни код Шваба толико омиљена летња кухиња која је била одвојена од остатка куће да се кућа лети не би загревала и да би домаћица тада, у доба највећих пољских радова, уштедела време за поспремање.
Из свега наведеног не може се тачно рећи каквог је порекла �панонска� или �колонистичка� кућа. Изгледа да се радило о креативном споју немачке и локалне градитељске традиције, наравно по упутствима хабзбуршких власти. Немци су дали основни нацрт куће (распоред просторија и организацију дворишта око куће) а Срби начин градње, материјал и по свему судећи �гонг�.
Првобитна �панонска/колонистичка� кућа се током XIX века даље развијала, губећи у својим новим формама неке одлике изворног типа (�ку ћа на лакат�) или бивајући временом замењена �кућама на фронт'. Типично је било то да су те новине (баш као и нове грађевинске материјале � циглу и цреп) увек прво уводили Немци јер су они по правилу били имућнији: Срби и припадници других националности су онда следили њихов пример када би им материјалне могућности то дозволиле. Међутим, куће по изворном нацрту, обогаћене �гонгом� и кровом од црепова, грађене су до средине XX века. То сведочи колико су оне биле добро прилагођене климатским условима Војводине, расположивим грађевинским материјалима и (што није неважно) дубини џепа људи који су их градили. Карактеристично је да се та врста кућа, баш из финансијских разлога, најдуже одржала код ненемачког, посебно српског становништва.
Што се немачког утицаја тиче, он је био одлучујући не само за распоред просторија већ и за њихово опремање: и ту су Срби и други са одређеним закашњењем усвајали немачке узоре у опремању куће. У целини узевши, сеоске куће у Војводини су настале као креативна мешавина елемената локалне архитектуре и немачких утицаја.
Немачки допринос се много јасније видео у пољопривреди � која је била главно занимање већине припадника свих народа у Војводини. Постојала је, међутим, разлика утолико што су се Немци углавном досељавали као земљорадници, док су Срби јако дуго били претежно сточари. То је условило да многе тековине немачке земљорадње усвоје врло постепено и прилично касно. Ово је важило како за одређене пољопривредне културе тако и за технике пољопривредне производње. Техничке новотарије (вршалице, трактори) су Швабе прве уводиле пре свега због своје веће куповне моћи. Првих година по насељавању Немаца, сељаци нису имали слободу избора култура које ће гајити: о томе су одлучивале државне власти или надлежни феудални господар. А они су у то време били посебно заинтересовани за гајење кромпира и кукуруза. Кромпир су у Војводину донели Немци, о чему сведочи и његово име које се изводи од назива Grundbirne или Krummbeere. Изгледа да се његово гајење испрва доста споро ширило међу становништвом, за шта је био потребан и притисак власти. Кад се има на уму урођени сељачки конзервативизам, ово и не чуди � утолико пре што је притисак власти био нужан да се у исто време гајење кромпира прошири у неким деловима Немачке.
Немачки колонисти су у јужну Угарску донели и конопљу, чији су главни произвођачи остали готово до средине XX века. Нека швапска села су постала главни центри узгајања, прераде и продаје конопље. Иако неки аутори тврде да су Немци донели и кукуруз, по свему судећи он је у наше крајеве донет већ за турске владавине. С друге стране, немачко порекло (и то у аустријском или подунавско-швапском облику) српских назива за парадајз, карфиол, шпарглу, кељ, келерабу, (х)рен и друге, указује на то да су ове биљке донели швапски колонисти. Мартинов овим биљкама додаје и пасуљ, сочиво, шаргарепу и просо, али то не документује. Срби су многе од ових биљака преузимали врло постепено и спорадично, често само у граду. Поред различитих пољопривредних култура, немачки колонисти су донели и нове, модерније пољопривредне справе и технике обраде земље. Швабе су увеле тропољни систем (уместо двопољног који је до тада био уобичајен). Поред тога, оне су увеле и ђубрење, што је било управо револуционарно. Немци су временом све више смањивали део земље који је остајао на угару, а уместо тога на тим површинама су почели уводити гајење крмног и индустријског биља. Од новина које су они донели треба навести и оплемењивање семена, заштиту биља и примеренију обраду тла, као и стајски узгој стоке. Од техничких справа, Швабе су донеле плуг � до њиховог доласка Срби су обрађивали земљу мотиком.
Треба ипак рећи да су и немачки плугови дуго били чисто дрвени и доста примитивни, те да су се тек временом развили до модернијих облика. Иако нису увели гајење винове лозе, Немци су га знатно унапредили новим методама рада и новим сортама грожђа. Срби су ове немачке новине усвајали постепено. С једне стране, они су били конзервативнији од Шваба, док их је слабије материјално стање, с друге стране, често спречавало да држе корак са техничким новинама. Па ипак, они су већином немачки начин привређивања готово у потпуности усвојили до почетка XX века. Оно што Срби, по оцени неких посматрача, нису преузели биле су немачка марљивост и штедљивост. У томе је лежао главни разлог што Срби нису успевали да издрже економску утакмицу са марљивијим Швабама.
У вези са пољопривредним културама и методама обраде земље, стоји наравно и припремање јела. У мало којој области свакодневног живота је немачки утицај био тако широк, дубок и трајан. Немачки колонисти су служили као преносиоци бечких и других средњоевропских кулинарских утицаја, који су веома обогатили кухињу средњег Подунавља. (Треба имати у виду да се затечено становништво претежно бавило сточарством и да је из тога простицао и избор намирница и традиција припремања хране ван сталних насобина � најчешће месо на отвореној ватри и млачне прерађевиве.) Ови утицаји до данас представљају основу војвођанске кухиње. Немци су били посредници у преношењу разних врста супа, резанаца, кнедли и јела од теста, сосова, прилога, разних врста салата, колача, торти и штрудли. Нека од ових јела нису била изворно немачка већ француска, али су у наше крајеве дошла немачким посредништвом. Поред припремања многих јела, Немци су Србе и друге научили и разним врстама конзервације хране � справљању компота, разних врста кобасица, шунке итд. Утицаји везани за храну нису били ограничени само на њено припремање или конзервирање, већ и на начин њеног конзумирања. Срби су од Шваба преузели и добар део посуђа (често заједно са називима), али и манире за столом.
Што се одевања тиче, ту су Немци преузели много више од својих комшија него обрнуто. Швабе су убрзо по доласку у нови завичај напустиле стару народну ношњу, прихвативши локалну која је била погоднија за живот и рад у другачијим климатским условима. Делови одеће, односно обуће коју су припадници других народа, па и Срби, од њих преузели представљају пре свега плаве ланене радне кецеље и дрвене кломпе. Ови предмети, међутим, никад нису постали општеприхваћени међу Србима као што су опанци, кожуси, пршњаци, бунде, шубаре, гаће итд. постали општераширен и међу Швабама.
Овакве, праве - са кожним ђоном, пожелео је и Бора Отић. Да ли је успео да дође до њих, не знам. А ја сам их купио пре 25 година видећи како су кожни ђонови све ређи. Коштали су као два пара пристијних ципела!
Поред предмета свакодневне материјалне културе, преузимани су модели понашања. При том су Немци били отворенији за усвајање модернијих форми свакодневног живота. Тако су Немци били главни заговорници инокосних породица � посебно у Војној граници � за разлику од Срба којима је често више одговарао живот у архаичним великим породичним �задругама�. Повезано са животом у нуклеарним породицама било је и ограничавање наталитета, коме су Швабе прибегавале да би спречиле распарчавање имовине међу више наследника. Ограничавање наталитета је важна одлика модерности, а Немци су били први који су га практиковали у Војводини. Временом ће и припадници свих других народа следити њихов пример. Немци су дали пример и за организацију еснафа, а донели су и многе нове занате. Будући да огромна већина како Срба тако Немаца није припадала занатском сталежу, овај утицај је остао ограничен на уске кругове занатлија који су тежили да се друштвено издвоје од сељачке масе. При том су занати остали у приличној мери етнички подељени, а у целини узевши, број немачких занатлија био је већи од броја српских.
Из свега изложеног се види да је немачки утицај на свакодневни живот Срба у Војводини био врло разнолик и снажан. Он није био подједнак у свим сферама живота, тј. био је јачи у оним областима где је постојало више простора за усвајање корисних новотарија. При том Немци нису били једини који су �давали�, а Срби нису били само �примаоци� културних утицаја. Напротив, између припадника два народа се развила жива културна размена, која је, уз размену са осталим народима у региону, створила јединствену свакодневну културу Војводине. Она као појава дугог трајања, у многим својим аспектима опстаје до данас, без обзира на све промене етничке структуре, друштвених односа и без обзира на технички напредак. Иако смо у овом раду покушали да истакнемо немачки допринос, који је био изузетно значајан и плодан, и овом приликом напомињемо да је он био само један од утицаја који су формирали свакодневну народну културу у Војводини.''
Уосталом, и наша реч паор (Bauer - земљорадник) је немачкг порекла.