Radmila Lazić

[zrNce]

Radmila Lazic rodjena je 1949 godine u Krushevcu.
ObJavila:
zbirke pesama
- To Je To
- Pravo Stanje Stvari
- Podela Uloga
- Nocni Razgovori
- IstoriJa MelanholiJe
- Priche I Druge Pesme
- Zimogroznica
- Iz Anamneze
- Doroti Parker Bluz
- In Vivo
knjigu antiratne prepiske - Vjetar Ide Na Jug Obrce Se Na Sjever-
(sa Biljanom Jovanovic,Radom Ivekovic i Marushom Krese)
antologiJu savremene zzenske poeziJe - Machke Ne Idu U Raj -
pokretach chasopisa za zzensku knjizzevnost - ProFemina -
dobitnica nagrade ''Desanka Maksimovic''
Jedan je od najprevodeniJih srpskih savremenih pesnika na engleski jezik.

[zrNce]

Ljubavna Moneta


Ne visim na chiviluku
Da me uzmesh kad ti se prohte,
Kao kabanicu ili slameni sheshir.

Zavisno od toga
Da li na tebe grme i sevaju,
Ili ti przze i onako usijano teme.
Na kome bih i ja mogla ispeci shtoshta "na oko".

Ali meni je vishe stalo do tvoga mesa.
Do roshtiljanja.
Meso uz meso,
Pozzeljno je i "u".

To je vazzeca moneta.
Apoeni od - do uzdaha "ah" i "oh".
Razmena sokova, bez rechi.
Bez kusura.

[zrNce]

Takve Pesme Pishem


Trebalo bi da imam novog ljubavnika,
ovog da se ratosiljam
kao konzerve kojoj je istekao rok upotrebe.
Trebalo bi brza kola da vozim
kroz prozor kosa da mi vijori
kao kod kakve rozamunde
shto na konju jezdi.
Takve pesme pishem.
Trebalo bi do podne da spavam,
da se izlezzavam na shirokom krevetu
kao poleglo zzito po "majchici" zemlji.
Trebalo bi da ne marim za vreme;
da ne kaskam, da ne zzurim.
Da ispijam dan za danom, do dna - naiskap!
noc po noc, kao cigaretu za cigaretom.
pa, opushke - pod potpeticu!
Rechi na zzar. Vrucicu u pesme.
Takve pesme pishem.
Trebalo bi usku haljinu da nosim.
Ramena krznom da ogrcem.
Na visoke shtikle da se penjem.
Da se nafrakam i nakindjurim,
kao bozzicna jelka - da me ne prepozna ni rodjena majka.
Trebalo bi da sam vedra, nasmejana, zavodljiva.
Da pevam i pleshem do tri izjutra.
Da sam svesna svojih zzenskih drazzi
kad mi kakav pastuv pridje.
Takve pesme pishem.
Trebalo bi da me ne dotichu
zzaoke, bodlje, bumbara i osa.
Maramicom kao kap znoja sa chela
da obrishem svaku boru, brigu.
Trebalo bi da imam dovoljno love
za kiriju, porez i josh pride.
Lova dobro dodje kad ponestane ostaloga.
Kad zature se poljupci, kad iscure rechi.
S lovom mogu disati na kredit!
Trebalo bi telo svoje da suncham
na kakvoj steni,
daleko do dokova sunovrata.
Trebalo bi iz zemlje apatije
u zemlju zzelja da emigriram,
sve da zzelim nicheg da se odrichem.
Trebalo bi u mirishljavoj peni da se kupam
zzilet veni da primichem.
Takve pesme pishem.

[zrNce]

Pospremanje


Pokosila sam oko kuce,
Gnev i prkos.
Pomela po sebi,
Tudje tragove,
Tudja tumaranja.
Tavnicu i nepca
Opajala sam od mashtanja.

Izbacila stare stvari,
Staru ljubav, zlu veshticu
Proterala kroz odzak.
Dobrim patuljcima dala
Dobro srce.

Placeno i preplaceno uzdasima,
Bacila sam na djubre.
Potkresala drevne ruzze,
Opshta mesta.

Sela,
Prekrstila noge i ruke.
Zamanjkalo mi sebe.
Zamanjkalo mi neba.

[zrNce]

Metafizika Sumraka


Prekasno je da ichemu uchim srce.
Naizust znam azbuku patnje.
Proveravam uzzivo.

Vreme je stalo. Kakvo blazzenstvo je u proticanju?
Stvarnost podseca na umoljchan dzemper �
Ovo su stihovi.
Zzivot ipak shepa, poput kakve uboge devojke
Koja bi dobro da se uda
Iako u srcu nosi ozziljke uspomena �
Zzivotopis vatre i vode.
To su zaludne i bolne zalihe
Sa kojima se polazi na dug i neizvestan put
Koji je nasha lichna otadzbina,
Na koju svachija noga stupa kao chizma.

Od Kaina starija je svaka patnja,
Pa i ova koja je kao rodjaka iz daleka
Doshla na tri dana a ostala,
Raskomotila se, zauzela svaki kutak.
O odlasku ni da bekne!

Vreme chuda je za nama.
Vreme gradjenja kula,
Rajskih i ovozemaljskih vrtova
Iz chitanki i stihova.
Tzv. grchka sreca cheka nas
Tamo gde nikada necemo stici.
Zato napoj cvece i srce
Iz istog krchaga, ako ikako mozzesh.
Vreme ne presahnjuje,
Niti ubrzava korak, kako vele.
Vreme guta sopstvene slike kao sopstvenu decu.

Znaj, nece ti pomoci
Nikakvo navlachenje jorgana na glavu,
Makar te pod njim chekalo drago telo,
Nikakvo stavljanje voska u ushi �
Sirenina pesma bice deo tvog urlika.

Rodjeni srecni i manje srecni
Umiru pre smrti svojih tela,
Vlastito lice nosice kao tudju odecu,
Poput likova sa slika Hijeronimusa Bosha.

Onaj ko je napisao nebo, zemlju, more,
A narochito ko je napisao sneg i snove,
Mesecheve mene, boje lishca, nasha lica �
Dalek se chini i hladan kao Severni pol.

Ne zovi to nihilizmom i bogohuljenjem.
Pogreshna sintaksa, losha dikcija
Beshe stvaranje sveta.
Toliko je jabuka razdora bacheno medju nas,
Da ce se jedna dokotrljati i do tvojih nogu,
Mozzda bash onda kada budesh skupio letinu,
Sveo rachune,
Kada budesh zabacio ruke iznad glave,
Terajuci uvis kolutove dima i sanje.
Mrtvorodjeno bice tvoje zzelje,
Udovichka svaka nada.
A ljubavi ni koliko da namazzesh na krishku hleba.

[zrNce]

***


Kazzem: Da!
I klimam glavom.
Da, kazzem
I klimam glavom.

Odgovaram
Na hiljadugodishnja pitanja

Choveku
Koji sedi preko puta mene.

Odakle znam ovog choveka?

[bigrancer]

- Konačne slike

Više nema iznenađenja.
Živimo od viđenih slika,
Od nataloženog sećanja,
Od bivše prisnosti.

Smrt stanuje u susedstvu
I može svaki čas banuti.
Sažvakali smo sve priče
O nebeskom carstvu
I sad je mir u nama
Prostrt poput tepiha
Po kome gazimo
Ne primećujući uzbuđenje šara.

Već danima pada sneg.
Čas veje, čas sipi
Kao šećer iz probušene kese.
Ili pahulje lete kao konfete.

Svetlucka ispod uličnih svetiljki
Kao riblje krljušti,
Kao srebrne šljokice
Sa novogodišnje haljine lepotice.

S ove strane prozora
Sve spava: odeća po foteljama,
Ostaci večere na stolu,
Oglodane reči popadale okolo.
Samo Mnemozina štrika li štrika.

Kada prebaciš ruku preko mene u snu
Još neko vreme neću zaspati,
Preslišavaću se ko sam:

Da li ona koja leži ovde
Daleka poput pučine,
Ili ona koja poljem luta
Sa naramkom cveća u naručju,
Ili ona koja tebi
Trči u susret sve brže i brže-

Da znam ujutru koja od nas nedostaje

Radmila Lazić

[elektricna ovca]

MAJKA
po Gvendoli Bruks


Ne saznah nikad šta ste bili,
Dečak ili devojčica,
Jer ni uvojke,ni oči,
Ni mesto između nogu-
Ne videh vam nikada.
I ne pitah se o tome do sada,priznajem.
Ne razmišljah o vama kao o nekome
Ko će se smejati,plakati ili sricati:ma-ma.
Bejaste u mojoj utrobi kao i sve ostalo
Što je postojalo bez velikih pitanja,
Ali što postojati i nije moralo.
Kao nešto što se pojelo,posrkalo,
A nije podrazumevalo nepraštajući pogled.


Nemojte pomisliti da se pravdam ili da tužim,
Tako odlučih.Kajanje je traljav posao,
Pogađate.Zadovoljna sam,tako se može reći,
Dok se umorna vraćam kući,
Što me tamo ne čekaju:
Nikakvo cviljenje,razbijena kolena,
I pitanja na koja nemam odgovora.
Znam,ni ručice ispružene,ni umilan pogled.
Ali ni kućnog ljubimca šape,
Ni postavljen sto,ni postavljen osmeh.
Uz ostala radovanja i ovih se odrekoh lako.
Što ne okusiš nikad ti neće nedostajati,
Mogao bi biti nauk.

Tačno je,nisam vas zamišljala,Što znači ni želela.
A moglo je biti drukčije,
Da sam vas videla da mi trčite u susret,
Da ste kijali,kašljali...
Da ste dali glasa od sebe.
Sada bi ste bili On ili Ona,ili oboje.
Sa imenom i prezimenom,
Možda već i sa nekim zanimanjem ili dosijeom.
On bi igrao fudbal ili krao automobile,
A Ona bi verovatno bila zaljubljena i patila,
Zbog krivih nogu ili dugog nosa.
U proseku takva su deca,
Zašto bi sa vama bilo drugčije.
Ah,koliko ste imali mogućnosti
Za suze,za neprospavane noći
I za beskrajne radosti.
Ali nije vam se dalo.
U pogrešnoj se utrobi začeste.

Ne dadoh vam da odrastete.
A mogli ste imati moje mane,vrline,belege.
I svakako neki postotak Njega- vašeg oca,
Koga vam tako nemilosrdno oduzeh
Ne pitajući za mišljenje ni vas ni njega.
Od njega ste mogli da nasledite
Nožni palac ili bušmansko dupe.
Oh,toliko puta slušah one besmislice:
"Ima šaku na Njega" ili "Domali mu je na Oca".
Dolazilo mi je da viknem: a kita,
Da li mu je i ona iste veličine?!
Zaista,ima tu neček suvišnog.
Nečeg što ne prima stomak.Makar se radilo
I o nečem tako važnom: o etiketi očinstva!
Meni to nije bilo potrebno,priznajem vam.
Bio mi je potreban ljubavnik i imala sam ga.


On vam je uzeo oca,ne poričem.
Želeh samo seks,seks i seks-
Tada sam to zvala ljubav,
I nikakav mi zametak nije bio potreban,
Još manje muž,vaš Otac.


Zaista,
Malo šta sam mogla od njega da vam poželim,
Izuzev,možda,memoriju,
Mada i ona beše sumnjive kakvoće:
Da šibne posred lica,da začepi gubicu-
Da zaboravite i rođeno ime!
Mogli ste imati ništa od nas oboje-
To bi za vas bilo najbolje.
Jer i od mene što sam mogla da poželim
Da nasledite,osim:
Čvrstih grudi i čvrste zadnjice,
Možda,pouzdanost?
Mada,vidite,ni ona ne beše izvesna,
Pokazah to,zar ne,na vašem primeru.


Ne,ne pravdam se .
Ni jednog trenutka ne pomislih
Šta bi za vas bilo bolje: postojati ili ne?
Ako i postavljah to pitanje,
Postavljah ga isključivo zbog sebe.
I uvek je tako.
Laž je,dečice,ako vam kažu drukčije.
Rađate se manje-više slučajno.
Manje-više što tako treba.
Zato što to svi čine,
I,kad se već začelo...
Rađate se zbog Njega ili Nje.
Ređe zbog oboje.
Da zadržite Njega
Ili da Nju sačuvate od samoće.


Uzmemo li u razmatranje žensko pitanje:
Ženice su tu nepogrešive!
Ne bejah od te sorte,
Samoća mi je uvek bila potrebna
Da savladam teško gradivo iluzija i mogućeg;
Bez metafora,bez slasnih prideva i bez vas.


Imam li grižu,ne zapitkujte me
Vi maleni iz drugog sveta,
Ne mogu da vam potvrdno odgovorim.
Pa ipak,kada pomislim da negde postojite
I da,možda,tapkate svojim bosim nožicama
Kroz visoku i mokru travu,
Bojim se da se ne prehladite.
Ako je tako šta moguće u Raju
Gde sigurno pripadate.

[elektricna ovca]

[elektricna ovca]

ŽABAC

Spljošten i raskrečen.
Zelen.
Sa štiklom u srcu
ležiš na pločniku
na kojem te ostavih
neki sat ranije, živahnog
i spremnog na priču:
,,Draga...itd’’.

Dosta je bilo
kreketanja i brčkanja
u barci metafora.

Sad malo lezi mrtav.

[elektricna ovca]

Biću opak babac

Vidim biću opak babac,
Mršava kao pljoska
Kao i sad što sam.

Ne od onih debelguzih
Što valjaju za sobom zadnjice,
Kako veli Selin.

Ne od onih dobroćudnih baba-tetaka
Uz čije je meke i punačke mišice
Lepo prisloniti obraz.

Više nalik onim strašilima za ptice
U našim baštama
Punim rumenih paradajza
Kao dečijih obraza.

Ima takvih bakutanera
Živahnih i ljutih kao osice
Sa očima navrh čela,
Sve vide, sve čuju, i imaju primedbe —
Gunđala od rođenja.

Zvocaću i torokaću povazdan.
Kokodakaću kao kvočka pilićima
O vremenima kada bejah
Mlada i zgodna cura,
I kada momke vrteh oko malog prsta.

Ždrepce i pastuve dok krotih
Sevom oka, sevom suknje.
Prećutkujući sva neverstava
I sve jade,
Kao izgubljene bitke general.

Kao bapcu sve će mi biti dozvoljeno.
Da igram bridž i da plešem
Okretne igre moga doba.

Okretaću se i saplitati
O sopstvene štapičaste noge,
Udenute u trup kao čačkalice u ćevap.

Bakutaner i po!
Klicaće i aplaudiraće mi,
Mladi pametnjakovići skupljeni oko mene.

Bakuta kao reš kifla sa susamom —
Takva ću biti,
Svakom zapadaću za zube, kao i ranije.

Dok sa velikim šeširom i haljinama do poda
Budem šetala po predlima bivšeg života,
Mirišući žutilovku, diveći se vresu,
O svaki čičak zakačinjući podsuknju-dušu.