Price iz matrix-a

Kao i svaka osoba koja svoje putešestvije kroz život nastavlja u novom okruženju, nadao sam se da su ljudi u njemu ... normalni.

Ovi to jesu, odnosno...khm...nijedna stručna medicinska ustanova nije utvrdila postojanje poremećaja ličnosti u bilo kom obliku. A sad malo u realnost.

Kategorizacija mojih komšija bi se mogla izvršiti u tri grupe: blejači, šetači i sprinteri.

Zašto baš u ove tri?

Što se tiče prve grupe, to su ljudi koji otvore kapiju, uđu do pola dvorišta i onda iz sveg glasa zapomažu:
- "Komšijaaaaaaaa!!
- "Milaneeeee!!"
- "Gde ste?!!"

U takvim situacijama dobijem iznenadni poriv da izađem, prislonim budali neki megafon na uvo i blago saopštim: "U kući, idiote, što bi i utvrdio da si pokucao na vrata."

Druga grupa. To su oni koji prođu kroz kapiju, zanemare postojanje kuće, okućnice i ukućana, prođu do bašte i šetaju. Da, šetaju

Treća, i moja omiljena grupa, su sprinteri. Oni, obično u ranije doba dana, kada kuća još nije ni otključana, dođu do vrata i pokušaju ih otvoriti. Ako u roku od odmah ta vrata nisu otvorena, ti ljudi će u velikoj brzini nestati iz dvorišta. Verovatno pretpostavljaju da ukućani imaju neke nadljudske moći predviđanja poseta, kao i sposobnost kretanja brzinom zvuka. E pa, nemaju. I ne žele da imaju.

Pritajeni tigrovi su zasebna kategorija. Oni ne kucaju. Oni ne zvone. Njih čujete tek kad vam upadnu u dnevni boravak. Čine to tako tiho i pedantno da bi i nindže imale šta da nauče. Ni element iznenađenja nije zanemariv.

Psihologija je u velikoj meri osiromašena time što nije zašla u moje trenutno okruženje. Ubeđen sam da bi se nakon par meseci istraživanja rodio neki novi Zigmund Frojd ... ili bi smo se svim silama trudili da vaskrsnemo preminulog Zigmunda, da nam objasni šta se dešava.