ZOE

Uštini me da znam da sam u ovoj sobi, kojoj ni obrise više ne razaznajem. I molim te, sačuvaj makar za kratko, tišinu, koju još jedino mogu da razumem.
Povuci me za rukav i pokaži put do izlaza, da pobegnem u svetlost dana, ne osvrćući se na ta, prokleto siva vrata iza kojih, razbacane svud po podu, u gomilama leže beda i smrvljene želje i nade. Strah me je da ću utonuti, bespovratno u sav taj brlog crnih uspomena, koje mi prete, smejući mi se u lice!
Pronadji put, laksi, bezbolniji i bezbrižniji... I ne osvrći se... tamo nema ničega vise za tebe.