Tišina

zosim kaže:

05. V 1993. SREDA

Osluškujem. Ko da se svi šušnjevi i šumovi urotiše da iskljuju zrnevlja razuma iz moje zanesvešćene mozganije. Pospano kliženje točkova mokrim drumom - šaputavo šuškanje posteljine o ljubavnoj igri. Usamljeni koraci neznanca pod prozorom - ječanje kreveta uritmovano sladostrasnim stapanjem dva tela. Gorim dok prislanjam nabubrele ušne školjke uz zidove i vrata, zaglušene udarima poluludog srca. A onda se kroz rešetke od njegovih bolom satrvenih damara, svi tonovi razliše jedinstvenim krajolikom zvuka: sustegnuto, tiho stenjanje i jedva čujno sudaranje stegna u zažudi.

Samo se u sebičluku može davati.

U klosteru ljubavi okajavaju se svi grehovi prenebregnuća moralnih kategorija učinjenih pod tim svetim svodom.


12. V SREDA

Pesnici su deca. Sama, ostavljena, za vavek napuštena.


27. V ČETVRTAK

23,20 h
Teško, zarđalo sidro nekog potonulog, davno istrulelog broda, duboko zaglibljeno u mulj - vidim to i: vidim svoj život.