Tišina

zosim kaže:

03. XI 1992. UTORAK

Kad zakaže unutrašnje raskrinkavanje, čovek krene sa spoljašnjim, verujući da će tako privoleti smelost, kojoj smo u navali patetike okrenuli leđa, da položi svoj vreli habitus na mrzna uzglavlja obnevidela i površnosti. Tako i ja načinih taj površni čin: obrijah bradu i brkove.

13. XI PETAK

Nekoliko neuspelih crteža. A htedoh napisati stihova.

19. XII SUBOTA

Kod ljudi postoji jedna vrsta duhovnog slepila, skotomi senzibiliteta, i malo ko uspe da progleda.

Čuo sam noćas, kroz smirenje zvuka i svetla, stidljivo jecanje svih zapostavljenih ćoškova moje sobe. Oni koje nikad pažnja moja ne pomilova, plakali su tužno noćas.

21. XII PONEDELJAK

Rekoše mi da ne znam da pijem. Sablažnjava ih moje iskapljivanje čašice za čašicom rakije i nerazumne količine vina koje sasipam u sebe. Ali ja i neću da znam. Znati znači uvesti meru, razum, znači ne predavati čitavog sebe. A pijemo li i ljubimo li s merom, nikad nećemo spoznati ni pijanstvo ni ljubav.