Tišina

zosim kaže:

19.VI 1988. NEDELJA ( u bolnici u Zemunu, nakon operacije krajnika, treća godina studija)

Video sam u nekim novinama sliku Branislava Nušića. Samo čovek sa takvom bezmernom tugom u očima može pisati izvrsne komedije.

14,00
U polubunilu, koje mi poslednjih dana umesto sna donosi neko čudno okrepljenje, jurio sam za svicem pokušavajući da njegovu treperavu svetlost zarobim u svojim dlanovima. Kada sam na kraju otvorio sklopljene dlanove, najednom je osvanuo dan, ugledao sam drhturavo telo popca bez jednog krilca. Držao sam u ruci stvora koji je izgubio svoju pesmu.

Vicevi, šale, živahnost. Nas trojica, krevet do kreveta, sutra idemo kući. Ljudi se ispovedaju, govore. Nikad se više, po svoj prilici, videti nećemo. Ne znam da li se brzo zaboravljaju lica koja smo u trenucima bola i u ambijentu bolnice imali prilike da sretnemo. Ne trudim se da zapamtim njihova imena. Oni će živeti dok postoji moje sećanje na njih. To je verovatno sve što čovek za sebe može da učini: da zauzme deo sećanja drugih ljudi.