Tišina

Živeti, živeti � neprekidno izmicanje sebi. Otud i želja da se često ustavim, DO-ŽIVIM, i da u predahu i uspostavljenoj tišini, proživim doživljeno kroz osećaj drugosti, kao da se čita priča. U miru i nepokretnosti postaju vidljivi crveni otisci svega što me je taklo i promaklo u besmislenom kotrljanju svakidašnjice i krute uobičajenosti, iako sve doživljeno daleko mi je i tuđe. Ali, upravo u odvojenosti i neverstvu mojih Ja stasava moć uobličenja doživljaja i mogućnost da promenim sebe � umetnost.

*

Čak i u tuposti i nemoći koja me skolila, žarkam masnu mrlju na njenoj bradi i ... to mi dušu zari.
Ljubav je stvorila stvaraoca.

*

Noć kroz monokl škilji u njena obnažena bedra. Bliskost, osećaj da sam pronašao nešto davno zatureno. Kao juče dok sam posmatrao žumanjak na nebu � nana mi je mutila žumanca sa šećerom, meni dečarcu omiljeni slatkiš. Smeši se užutelo lice Lune dok gustiram mekotu, udomljujem se i drobim trošnost u avanu volšebnog sjedinjenja. Možda je to bolest, manija?
Umetnost je razotkrivanje lepote, vaseljenskog sklada. Ljubiti je, takođe je umetnikovanje. Lica žena prepoznajem kao mogućnosti. Kontam da ljubeći tvorim najveća dela. Ljubiš ženu, a iz nje povrve najdivniji tonovi.

*

Umetnički čin je napor, porađanje, pokušaj da se nanovo srozano u sebe, u svoje lagume, slepila, Ja seti doživljaja, svetlosti, Duha, i o tome progovori. Taj napor zahteva rascep. Ali, umetnik u rascepljenosti postaje otvoren za sama sebe, saučestvuje sa samim sobom. Udvajanje je neophodno da bi nastala reč. Znak udvajanja jeste reč. I kad pesnik dosegne moć kojom prevodi doživljaj u delo, delo je najvećma nerazumljivo, puko zamuckivanje. Iz podvojenosti isplivava sentiment koji stvaraoca ćušne u melanholiju. Stvarati u štimungu melanholije znači glorifikovati sentiment, samim tim i kič.
Pesnik živi u nezaboravu. Nezaborav rascepa. �Čisti subjekt je u tom trenutku bolno svestan protivrečnosti između sopstvene stvarnosti, doživljene kao apsolutne negiranjem bilo kog svojstva, i životinjskog zanosa izazvanog u ljudskom telu samom tom negacijom�(Rene Domal). Nezaborav �samozaborava�, nezaborav zaborava ličnosnog postojanja i ličnosnog odnosa, �odnosa koji se odvija kao činjenica susreta ličnosne saznajne energije čoveka (njegove odnosne logosnosti) sa logosom ličnosne osobenosti Energija Božijih�(Hristos Janaras). Tvoreći delo iz sećanja na doživljaj, on postaje vedrina, smeje se, jer iz njega sija Nebeska Vatra.
Nezaborav je žljeb, procep u koji se uglavi sudbina umetnika. Poneki se iskobeljaju i zakorače u primrak ljubavi, u središte nerođenog svetla.

iz knjige "Prozor" Zosim Popac