Da li postoji način da se sačuva Krčedinska ada?

Stočari su ogorčeni na pokušaje da se na idiličnom ostrvu u okviru Specijalnog rezervata "Koviljsko-petrovaradinski rit" zasadi plantaža kanadske topole, čime bi se izgubio pašnjački karakter terena, ugasilo tradicionalno stočarstvo, a vremenom bi i okolni dunavski rukavci prestali biti najveće mrestilište riba, piše Živan Lazić sa novosadskog radija 021.



Nema tog brodara koji ploveći Dunavom od Slankamena do Beške nije opčinjen "Krčedinskom adom", najvećim ostrvom na srednjem toku reke, koje opasuju brojni rukavci, važna mrestilišta riba, naročito šarana. Nekoliko desetina metara ispod je veliko nalazište pijaće vode.

Nema nikakvih nastambi, manjim delom je pod drvećem uobičajenim za vodna staništa, većim pod travom idealnom za ispašu. Kao segment Specijalnog prirodnog rezervata "Kovljsko-petrovaradinskog rita", pod posebnim je režimom zaštite.

Poslednja je oaza za brojne retke vrste biljaka, ptica i insekata; zahvaljujući tradiciji seljaka iz okolnh sela da napasaju stoku na ovih 900 hektara rajske površine, očuvala su se i vlažna staništa pogodna za mrest i prirodni uzgoj ribe.

Uzgoj životinja starih rasa

Na ostrvu se nekada uzgajalo preko 5.000 životinja, danas tek oko 1.400 podolskog govečeta, svinja mangulica, konja i magaraca, koji bi odavno iščezli iz Srbije da nema zanesenjaka iz Kovilja, Beške, Loka, Gardinovaca, Krčedina...

Ovim seljacima je uzgoj starih rasa i delatnost i hobi, a država, svesna značaja čuvanja biodiverziteta i životne sredine, subvencioniše uzgoj govečeta, nešto manje i magarca. Tokom zime, životinje se skelom prevoze u seoske staje uzgajivača i hrane zimskih četiri, pet meseci.

Ovoletnja suša je zabrinula i stočare sa Ade; slab rod useva će dovesti do viših cena stočne hrane, pa će zimska prehrane poskupeti. A podolsko goveče, dragoceno za očuvanje pašnjaka, pojede i tri puta više od domaćeg. Stoga u ministartstvu za poljoprivredu sve češće razmišljaju da uvećaju podsticaje.

Pretnja pašnjacima i mrestilištima

Međutim, seljake brine i nedavna seča dela ostrvske šume pod jasenom i vrbom. Time je napravljen prostor za sadnju mladica, te se paori plaše da će iznići plantaža kanadske topole.

Trulež ovog drveta neprijatno miriše i razlaganjem stvara tečnost nepogodnu za ribe u neprebrojnim okolnim rukavcima, najvećem mrestilištu šarana na Dunavu. Takođe, ispod topole ne raste trava, pa se ovakvom sadnjom i gubi pašnjački karakter ade.

Smatraju da bi nestankom pašnjaka, time i izmeštanja stoke, invazivne vrste od otoka brzo napravile džunglu. Koliko je živi svet međuzavisan, ilustruju podatkom da magarac na Adi jedenjem kore topole i jasena obavlja važnu ulogu sprečavanja nekontrolisanog širenja ovih vrsta.

Sa druge strane. upravljač Specijalnog rezervata Javno preduzeće "Vojvodinašume" znatno većim delom posluje na tržištu. Glavni prihod mu je od prodaje trupaca drvnoj industriji, a kanadska topola za dvadesetak godina dostigne debljinu pogodnu za obradu i seče se. Bar tri, četiri puta brže od ostalog drveća i zato se forsira njena sadnja, bez obzira na moguće neželjene posledice.

Sporan dvojni status upravljača

Iz Udruženja "Ekofarmer", kome je korisnički status odobrio Pokrajinski zavod za zaštitu prirode, ističu da je sporno da upravljač bude i korisnik. Dvojnim statusom dolazi u poziciju da korisnički interes bude pretpostavljen upravljačkoj obavezi, da profit proizvođača trupaca bude iznad održivog upravljanja "Krčedinskom adom". I to na ostrvu na kome se, u državi koja još nije formirala banku gena, čuvaju stare i retke vrste životinja.

Zebnja seljana je pojačana podsećanjem na događaj od pre dvadesetak godina, kada su šumari na Adi zasadili topolu. Udruženi paori su tužili izvršioca, a sud je procenio da su u pravu i plantaže su sasečene, potom i panjevi povađeni.

Manjak slobodnog zemljišta

Sa druge strane, i "Vojvodinašume" nailaze na brojne poteškoće. Upravljaju sa oko 135.000 hektara šuma u regiji gde je pošumljenost tek 6,5, a kako bi se ispunio minimum od 0,12h šume po stanovniku, trebalo bi da bude 14,2 odsto ukupne teritorije. Zemljišta pogodnog za šumske zasade u državnom vlasništvu je minimalno, ne više od hiljadu hektara.

Ekolozi dodatno prigovaraju na višku zasada pod topolama, a manje pod tradicionalnim vrstama. Ljubitelji prirode uzgoj topole doživljavaju kao ratarstvo, a ne kao šumarstvo, čiji je nezaobilazan i ogroman doprinos u održavanju biodiverziteta, biološkoj remedijaciji podzemnih voda i poboljšanju kvaliteta vazduha nemerljiv.

Podstaći sadnju šuma

Pre nekoliko godina, zakonom o zemljištu omogućeno je da se šume uzgajaju i na kvalitetnijem zemljištu, ne samo šeste i sedme klase. Ipak, seljak još nema jasnu svest, a ni računicu, o isplativosti uzgoja šume i sem nasleđenih 5.600 hektara, u Vojvodini nema novih privatnih šuma.

Čini se da bi država morala više učiniti na podizanju poljozaštitnih pojasa i zasada uz saobraćajnice. Tu bi se moglo tragati za rešenjem, mada šumari predlažu da država novčano podstiče sađenje šuma na privatnom zemljištu ili poradi na namenskom, za šume, otkupu, posebno manje kvalitetnih njiva.

Rešenje svakako nije u pretvaranju vlažnih staništa, zaštićenih Ramsarskom konvencijom, u plantaže industrijske topole. Posebno ne na rajskom ostrvu kakvo je "Krčedinska ada".