Bara Zasavica je zaštićena kao specijalni rezervat prirode 1977. godine radi očuvanja prirodnog vodotoka i vlažnih staništa sa značajnom raznovrsnošću biljnog i životinjskog sveta. Poverena je na staranje „Pokretu gorana” iz Sremske Mitrovice.
Rezervat prirode ukupne površine 1.825 hektara, raširio se po teritoriji opština Sremska Mitrovica i Bogatić, pa ga danas rado svojataju i Sremci i Mačvani. Do njega se lako stiže zahvaljujući dobro raspoređenim putokazima, što je prava retkost na srpskim drumovima. Jedan od orijentira, koji se ugleda iz daljine, jeste visoka drvena kula – vizitorski centar koji predstavlja i centralno turističko mesto rezervata.
Uz prilaznu stazu koja vodi sa parkinga prema kuli smeštena je mala farma, sa natpisom: „Stare rase – genetički resursi Srbije”. Tu su vitoroga koza, golovrata kokoš, čuvena mangulica – sremska crna lasa, podolsko goveče, ogromnih rogova – čiji raspon ide i do 1,5 metara, domaći brdski konj, balkanski magarac i buša.
Oni koji se popnu na 18 metara visok toranj imaju priliku da uživaju u predivnom pogledu na jedini nerazoran stepski pašnjak, najlepši deo toka reke Zasavice i izuzetno prijatan miris – ali ne miris reke, prirode, cveća – već miris šunke, slanine i kobasica od mangulice izloženih ruži mačvanskih vetrova. Za svaki slučaj, taj kapital se nalazi okružen mrežom, pod katancima, što je jedini diskretni znak negostoljubivosti u ovoj rajskoj oazi.
Roze čaplja
Posle pogleda iz ptičje perspektive, na raspolaganju je polusatna vožnja turističkim brodom „Umbra”.Rečni vodič je Mihajlo Stanković, saradnik i istraživač u Specijalnom rezervatu prirode „Zasavica”, čije priče su bajkovite.
– Od 25 vrsta riba koje su do sada registrovane, jedna se izdvaja, a to je mrguda (umbra krameri), zaštitni znak rezervata, po kojoj je i brod dobio ime. To je riba ne veća od 12 santimetara, takozvana dvodihalica, koja se, kad nivo vode počne da opada, ukopa u blato i diše atmosferski kiseonik. Kada nadođe voda, ona izlazi napolje i, jednostavno, ponovo se ponaša kao i svaka druga riba, koristi kiseonik iz vode. U Evropi je ona jedini predstavnik ove vrste, dok još dve žive u severnoj Americi – kaže Stanković.
– Do sada je evidentirano više od 600 vrsta biljaka, od kojih se izdvaja aldrovanda, koja se dve decenije u Srbiji vodila kao izumrla vrsta. Godine 2005. našao sam prve primerke ove biljke tu, u Zasavici. To je bilo jedno od najvećih iznenađenja, jer smo dokazali da vrsta nije nestala, i da je ovde njeno jedino dokazano stanište. Aldrovanda je biljka o kojoj se najčešće priča kao o biljki mesožderki, premda pripada retkoj grupi insektivornih biljaka, koja hvata sitne planktonske životinjice i tako sebi obezbeđuje hranu– objašnjava vodič i napominje da nam biljke daju signale kuda možemo da idemo, a kojeg terena da se klonimo.
– Leva i desna obala su obrasle jednom dominantnom biljkom, rogozom. To je biljka koja vas upozorava da je tu dubina mulja do tri metra – navodi poznavalac ove oblasti. – Za razliku od njega trska raste na već formiranom zemljištu. Međutim, interesantniji su lokvanji. Ako je bara obrasla samo belim, to je važno upozorenje da pazite kuda se krećete, jer on traži plitku vodu i veliki mulj. Žuti lokvanj traži duboku vodu.
– Kada su ptice u pitanju, do sada je zabeleženo oko 180 vrsta. Neke se teško mogu razaznati. Turisti u većini slučajeva za crne liske misle da su patke. Međutim, te ptice nisu patke, niti njihovi srodnici. One pripadaju barskim kokama. Kada su specifičnosti kod ptica u pitanju, 2007. godine su se na prostoru Zasavice pojavila dva primerka roza čaplji. Oko 200 godina, koliko se istražuju ptice u Srbiji, ovo je nezabeleženo. Kasnije smo ustanovili da je to naša evropska bela čaplja. Zimu je provela u Africi i hranila se istim onim račićima kojima se hrane flamingosi. Rezultat toga je crveno obojeno perje. Čim je prestala da se njima hrani,vratila joj se bela boja. Najveća ptica u rezervatu je orao belorepan, vrsta koja dostiže raspon krila preko 2,5 metara. Posebna zanimljivost Zasavice jeste jedna mala ptičica, ritska senica, i način na koji pravi gnezdo. Kompletno gnezdo gradi mužjak. Kada završi, ženka dođe da ga vidi i ako joj se ne svidi, ona kljunom pregrize nit koja drži gnezdo, a on, mužjak, primoran je da počne sve iznova. Jedan mužjak u vreme gnežđenja opslužuje do pet ženki.
Biber crep ili dabar
Od ostalih vrsta zanimljivo je spomenuti da na Zasavici živi vidra, a od 2004. godine ovde je vraćena jedna nestala vrsta. Evropski dabar. Iz Bavarske je doneto 35 primeraka. Danas ima oko trinaest porodica. Svi su čipovani, tako da se preko satelita prati njihovo kretanje. Dabar je noćna životinja i ne može se videti preko dana, ali njegovo prisustvo se prati na osnovu oborenih stabala, humki i onoga po čemu ga svi znamo – jedan je od najvećih graditelja u prirodi, pravi brane.
Inače, postoji direktna veza između biber crepa i dabra! Biber je nemačka reč za dabra, čiji rožnati rep ima šare koje podsećaju na krovove sa crepovima, pa im odatle i naziv „biber crep“!
Nastavak priče sledi, gde drugde nego u kafanici, u „Bircuzu kod dabra” uz čašicu likera od magarećeg mleka.
– Rezervat je najveći čuvar starih rasa u Srbiji, tako da se i u našem restoranu služi paprikaš od mangulice, kao i od podolskog govečeta, proizvodi od magarećeg mleka i mesa, kaže upravnik – direktor rezervata, pravnik Slobodan Simić, koji se danas više razume u ptice, zmije, leptirove, ribe nego u pravo. Simić ne krije da je početak bio težak. Nerazumevanje, besparica. Pobedio je entuzijazam, timski rad i vera u viziju.
Danas mnogi primećuju da upravniku rezervata sve polazi za rukom. Prvo je počeo uzgoj mangulica, čije meso i slanina nemaju štetnog holesterola, i sada prodaje meso, kobasice i kulen tri-četiri puta skuplje nego što je isti proizvod od tovljenih svinja. U saradnji sa stručnjacima proizveo je kremu za lice i sapun od mleka magarice. Rezervat je najveća farma muznih magarica u jugoistočnoj Evropi.
– Shvatio sam vrednost ovih životinja kada sam u Italiji, Holandiji i Francuskoj video da su sačuvali 14 rasa, da od magarećeg mleka prave pomade za lice i sapun za ruke, da Belgijanci od magarećeg mleka prave liker. Onda sam se setio priča da se, ovde u Sremu, mlekom od magarice lečio magareći kašalj, da su deca prezdravljala – objašnjava Simić i dodaje:
– Napravili smo sir od magarećeg mleka. Jedan kilogram košta 1.000 evra. Cena deluje papreno, ali za jedan kilogram polutvrdog sira treba 25 litara mleka, a to je količina koja se od jedne magarice namuze za pola godine. Od jedne dnevne muže na Zasavici dobiju se tri-četiri litra mleka – objašnjava upravnik. Trenutno na farmi ima oko 130 magarica.
Međutim, nije samo količina mleka ta koja diktira cenu. Najveća vrednost „belog mrsa” sa Zasavice u Americi, jer se, kako neki pišu, „našao na jelovniku jednog restorana u Las Vegasu, gde se može poručiti po ceni od 3.720 evra za parče čija se gramaža ne precizira”. Tajna je u recepturi.
– Magareće mleko nema kazeina, pa se zbog toga ne može zgrušavati ili se zgrušava na takav način da bude tvrd kao kamen kad je to običan postupak. U svetu ima na hiljade vrsta sireva, ali nisu uspeli da proizvedu sir od magarećeg mleka. Zbog toga je sir iz „Zasavice” u centru interesovanja svetskih proizvođača sira – likuje Simić dodajući da je visoka cena sira dala željeni efekat. Priča o magarećem mleku, i magarcima uopšte, podigla je interesovanje za držanje magaraca i digla im cenu na tržištu.
Krajnji cilj zaposlenih u rezervatu jeste da od svih aktivnosti – turizma, farme životinja, sopstvene proizvodnje – podmire osnovne potrebe zaposlenih, troškove za održavanje ovakvog poseda, a sredstvima prikupljenim međunarodnim i domaćim projektima da se dalje razvijaju. Specijalni rezervat prirode „Zasavica” je primer kako se domaćinskim gazdovanjem i korišćenjem prirodnih mogućnosti može unaprediti život u zaštićenim dobrima, apoljoprivredna proizvodnja biti unosan posao.
Vesti iz Vojvodine
Komentari na vestima
Greške koje su nastale