Rođina vetrenjača za putnike namernike

Poput svetionika na izlasku iz Čuruga uzdiže se Rođina vetrenjača, ne baš u punom sjaju ali i dalje privlačna i intrigantna putniku namerniku. Mnogo toga iz njene prošlosti je zapreteno krhkim sećanjima, prenošenim s kolena na koleno. Zna se da je mehanizam izrađen 1843. godine u Mađarskoj. Tri godine kasnije kupio je izvesni Čuružan Sirotanović i preneo ga splavom Tisom na čijoj obali, na mestu zvanom "Blizanci", je i izgrađena vetrenjača.



Potom je sa širenjem mesta preseljena na "Ždrepčaru" gde je ostala do pred Prvi svetski rat.

"Godine 1912. premeštena je na ovo mesto i radila sve do sredine sedamdesetih godina dvadesetog veka" kaže Stevan Slavnić, istoričar.

Već naredne 1913. godine od Antala Nača, koji je godinu ranije kupio od Stevana Čupića, vetrenjaču pazari Nikola Stojšin i od tada do danas je u vlasništvu ove porodice u Čurugu poznatije kao Rođini.

Naslednica, praunuka Nikole Stojšina Marija priča da je najbolji poznavalac ćudi ovog gorostasa, u čije zidove je ugrađeno 86000 cigala i 7000 čerpića, bio njen deda Milan koji je čudesno virao i hvatao vetrove. Imao je šest sinova i svakom je sagradio po jednu vetrenjaču. Ova je pripala njenom ocu Radivoju koji je u njoj mleo sve do 1975. godine.

Na žalost proletos su joj vetrovi otkinuli, nekoliko godina ranije obnovljena, krila i donekle okrnjili njenu lepotu i gordost koja je, doduše, počela da bledi još pre tri i po decenije kada je kamenje teško gotovo četiri tone zauvek stalo i prestalo da melje.