izabelitta

Sanjala sam
Da si tu
Tvoju sobu sam usnila
I na jednom zidu
Našu zagrljenu senku
I kako dubokim uzdasima
U pluća uvlačimo
Čestice bluda i nemira
Po ustima kako premećemo
I grizemo reči
Pa ih tako vlažne razmenjujemo
I sanjala sam
Kako se smeješ iz glasa
I kako se moji uvojci
Sa tobom smeju
Šašavo ti klizeći niz telo
...

Moja je sigurnost danas u negližeu

Ogoljeno rame čeka ispovesti

Mogu li se ugrejati od onog

što je u tebi moje

ili samo plamen iluzije stvara toplinu

zbog koje bi se valjalo skinuti...



Htenja i stvarnost

u raskoraku

slute

da sam te izmislila

xxx

Šta je, ljubavi, patos?
Otužno?
Njanjavo?
Sapunica?
Zjape zamke sentimenta.
Boli, zar ne?
I nisu to intelektualne smicalice,
dragi moj,
ne možeš razumom kroz to polje,
a da ne ugaziš u sranje.
Živ je pesak patnje.
Ljubavno blato leči, ali prlja.
Zaglibljeni tako u kalu sopstvenih nemoći,
kao u povampirenom mulju sasvim nestalog mora, ...